Connect with us
Intervju

intervju: Bratislav ToÅ”ković – Dva sveta, jedan arhitekta – Beograd i Helsinki

Za časopis ā€žgrenef – građevinarstvo & energetska efikasnostā€ govori Bratislav ToÅ”ković, Architect SAFA, partner Olla Architecture.

U svetu oblikovanja prostora, Bratislav ToÅ”ković stoji kao simbol inovacije i vrhunskog stvaralaÅ”tva. Ovaj vrhunski arhitekta je svoj jedinstveni pečat ostavio na globalnoj sceni, od iračkih univerzitetskih kampusa do nagrađivanih projekata u Finskoj, osvajajući priznanja i poÅ”tovanje kolega Å”irom sveta.

Bratislav ToÅ”ković rođen je 1960. godine u Beogradu gde je 1985. diplomirao na Arhitektonskom fakultetu. Karijeru je započeo 1986. u Iraku kao predavač na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Mosulu. Dve godine kasnije preselio se u Helsinki i zaposlio u birou ā€žParviainen Architectsā€, danas ā€žOlla Architectureā€, gde je 2003. godine postao partner.

Nagrađivan je na brojnim arhitektonskim konkursima u Finskoj i u inostranstvu. Trostruki je dobitnik godiÅ”njeg priznanja Udruženja arhitekata Srbije za najbolji projekat srpskog arhitekte realizovan u inostranstvu. Njegov projekat, ā€žFingrid LƤnsisalmiā€ pobedio je u svojoj kategoriji na Svetskom festivalu arhitekture 2018. u Amsterdamu. Isti projekat osvojio je i nagradu ā€žMarigoldā€ 2018. koju finski grad Vantaa svake godine dodeljuje najboljem arhitektonskom ostvarenju. Tri godine zaredom bio je i član žirija na Svetskom festivalu arhitekture. Udruženje arhitekata Srbije je 2021. godine dodelilo Bratislavu ToÅ”koviću Veliku nagradu arhitekture za životno delo.

Metso Automation / foto: Jussi Tiainen

Metso Automation / foto: Jussi Tiainen

Posle zavrŔenog Arhitektonskog fakulteta u Beogradu 1985. godine, godinu dana kasnije otiŔli ste u Irak i tamo radili dve godine kao predavač na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Mosulu. Odakle Irak i kakvo je VaŔe iskustvo u radu sa studentima u ovoj dalekoj zemlji i kakva iskustva nosite iz Iraka?

Moj otac, Dobrivoje ToÅ”ković, poznati urbanista i moj prvi i najdraži kolega ostvario je veoma uspeÅ”nu karijeru u inostranstvu: Indija, Libija, Tanzanija, Irak. Zahvaljujući tome joÅ” od ranog detinjstva otvorila mi se mogućnost upoznavanja sa novim egzotičnim kulturama i negde u dubokoj podsvesti nastala je klica saznanja da ću i ja svoju karijeru ostvariti izvan zemlje. Prva četiri razreda osnovne skole zavrÅ”io sam u Libiji pa su mi arapska kultura, mentalitet, muzika, mirisi, ukusi postali zauvek veoma bliski. Mnogo godina nakon toga, neobično sam se obradovao kada mi se ukazala prilika da se kao tek diplomirani arhitekta na trenutak ponovo vratim u taj svet. Ovoga puta radilo se o Iraku gde je moj otac radio kao profesor na Univerzitetu u Mosulu. Moj boravak bio je čisto turističkog karaktera jer u pitanju je Mesopotamija, kolevka zapadne kulture. Ali, prilikom posete Univerzitetu upoznao sam i Dekana i naÅ” ā€žsmall-talkā€œ je spontano prerastao u intervju za posao.

U početku sam vodio likovni studio i bio asistent na nacrtnoj geometriji, ali sam ubrzo počeo da predajem i istoriju arhitekture i umetnosti jer je profesor koji je držao taj predmet bio mobilisan. Imao sam u istom studiju u apsolutnoj harmoniji studente različitih vera i etničkih pozadina: muslimani, hriŔćani, kurdi, turkmeni. Dobio sam potpunu slobodu u kreiranju nastavnog programa pa sam odlučio da kao tek diplomirani arhitekta prenesem studentima svoje sveže iskustvo sa studija. Rezultat je bio do te mere neviđen da je Dekan odlučio da se u holu fakulteta postavi velika izložba studentskih radova i da naÅ” studio uradi veliki mural u istom prostoru. Želim da verujem da je ta izložba razbila neke predrasude o ženama u arhitekturi koje su u arapskom svetu ipak prisutne iako je Zaha Hadid iračanka. Studenti su bili predivni i rado se u mislima vraćam u ta vremena.

Iz ove vremenske perspektive mogu sa sigurnoŔću reći da su boravak i rad u Iraku bili poučno i očaravajuće iskustvo i privilegija. Zanimljiv preokret i selidba iz Iraka na Sever Evrope. Kako i zaÅ”to Vam se ā€ždogodilaā€ Finska sada već davne 1988. godine?

Da, često se naÅ”alim kada kažem da sam ja kao i Forest Gump u životu imao viÅ”e sreće nego pameti jer svi ti preokreti su bili neplanirani i nehotični ali kada se vremenom nanižu čine priču o kontinuitetu i održivosti. Finska priča počinje u Tanzaniji gde smo se upoznali sa kolegom moga oca fincem Jaakko Kaikkonenom. Naročito se sećam naÅ”eg zajedničkog safari iskustva koje nas je veoma zbližilo. Imao sam tada jedanaest godina. Sećam se i njegove posete Beogradu nekoliko godina kasnije. Kada sam kao student treće godine razmiÅ”ljao gde da obavim obaveznu letnju praksu Jaakko Kaikkonen me je pozvao u Finsku i sredio da mesec dana radim u birou Parviainen Architects. Finska me je očarala u svakom pogledu i znao sam da ću se vratiti.

Iskustvo predavača stečeno u Iraku bilo je od neprocenjivog značaja ali ja sam želeo da projektujem, a to u ratom zahvaćenom Iraku nije bilo moguće. Trebalo je promeniti podneblje. Prva i jedina na mojoj listi bila je Finska. Vratio sam se u isti biro u kome sam sedam godina ranije bio na praksi i započeo karijeru projektanta. 2003. godine postao sam i partner. U Finskoj sam jedan od malobrojnih arhitekata stranog porekla koji se mogu time pohvaliti.

Fingrid LƤnsisalmi / foto: Mika Huisman

Fingrid LƤnsisalmi / foto: Mika Huisman

Jedan ste od najpoznatijih domaćih arhitekata koji je svoj kompletan portfolio stvarao daleko od domovine, a opet imam utisak da Vas u Srbiji ima u dovoljnoj meri, da vrlo dobro poznajete naÅ”u arhitektonsku scenu, a dobar deo kolega Vas uvažava i poÅ”tuje. Kako Vam izgleda Srbija ili Beograd danas i koliko u novogradnji ima arhitekture?

Ponosim se time sto se, uprkos daljini, veza sa otadžbinom održala i razvila do te mere da mi je Udruženje arhitekata Srbije dodelilo Veliku nagradu arhitekture za životno delo. I danas, 35 godina nakon odlaska u Finsku, i dalje preovlađuje osećaj da Beograd nikada nisam ni napuÅ”tao već da sam se samo relocirao iz jednog konteksta u drugi ne odričući se pritom ničega. Ova dva konteksta žive u meni simultano, ā€žgolicajuā€œ mi maÅ”tu i nagone na samoispitivanje. Ovo je rezultiralo dvema izložbama ā€žParalelna mestaā€œ (2019) i ā€žDaljina koja spajaā€œ (2023). U Srbiji ima zaista izvanrednih arhitekata i izvanrednih biroa koji vladaju svim fazama projekta. Naročito me raduju znakovi postojanja neke nove svesti kod mlađe generacije koja se ne zadovoljava postojećim već ga kritički preispituje. Verujem da će ovo u nekoj vremenskoj perspektivi pokazati rezultate. Beograd vidim kao jedno veliko pulsirajuće dinamično polje u kome se neprestano gradi i ruÅ”i, često nepotrebno. Sve to je rezultat nekih dijaloga koji se na kraju materijalizuju i nazivaju arhitekturom.

Kvalitet arhitekture samo je odraz kvaliteta dijaloga iz koga je ona izrasla. Nije dovoljno to Ŕto imamo izvrsne arhitekte ako njihova pozicija u tom dijalogu nije dovoljno snažna. Zato nam se deŔavaju Beograd na vodi i Slavija, Sajam i Expo2027 koje, ako sam dobro obaveŔten, projektuju strani arhitekti umesto da pokažemo svetu kakvu klasu mi posedujemo.

Kako biste uporedili interesovanje za arhitekturu i odnos prema arhitekturi između Finske i Srbije, koje su glavne razlike i da li uopÅ”te ima sličnosti? Isto tako nas zanima koje su po VaÅ”em miÅ”ljenju ključne karakteristike finske arhitekture i kako se one razlikuju od srpske?

Ovo zahteva malo dublju analizu jer ako poredimo ono Å”to se najviÅ”e gradi ili ako odaberemo unikatne bisere i njih poredimo dobićemo različite rezultate. Zahvaljujući Internetu i druÅ”tvenim medijima svi imamo pristup istim informacijama u realnom vremenu pa se tako i ukusi polako globalizuju. U tom smislu rekao bih da se finska i srpska arhitektura u svom arhitektonskom izrazu bitno ne razlikuju. Čini mi se da razlike treba potražiti u odnosu druÅ”tva prema izgrađenoj sredini i javnim prostorima u kulturi stanovanja u svesti o tome da ako ste vlasnik stana niste i vlasnik fasade. To poređenje ide u korist Finske kao i činjenica da je u Finskoj standardizacija uspeÅ”no disperzovana na celoj teritoriji. Mislim da je u Srbiji veliki problem to Å”to mislimo da je priča zavrÅ”ena kada je objekat izveden, a tada ustvari priča tek počinje jer životni vek objekta zahteva redovno održavanje i dužnu pažnju. Ako bismo se prema zgradama odnosili kao prema ljudima imali bismo kvalitetniju životnu sredinu.

ABB Strƶmberg Park / foto: Mika Huisman

ABB Strƶmberg Park / foto: Mika Huisman

Kako i na koji način se u Finskoj pristupa održivosti i zelenoj gradnji u poređenju sa Srbijom, ili ostatkom Evrope?

Finska je sebi zacrtala ambiciozan cilj da dostigne CO2-neutralnost do 2035. godine. Ovo se u velikoj meri odražava na sve procese u građevinskoj industriji. Finci to ne vide kao obavezu već kao mogućnost za nova inovativna reÅ”enja. Održivost je postala ključna reč u svim ozbiljnim diskusijama, a tu se misli na ekoloÅ”ku, kulturnu, ekonomsku i socijalnu održivost. U Finskoj postoji kolektivna svest o globalnom značaju zelene gradnje i sve aktivnosti vezane za nju postaju sve bolje sinhronizovane. Na primer, program klastera cirkularne ekonomije u Helsinkiju promoviÅ”e inovacije i poslovanje u skladu sa cirkularnom ekonomijom okupljanjem aktera u građevinskom sektoru. Čini mi se da su i u Srbiji ove teme sve aktuelnije i prisutnije, ali joÅ” uvek nemam podataka o njihovoj implementaciji u konkretnim projektima.

Fokus naÅ”eg časopisa je pored arhitekture u energetski efikasnim materijalima i reÅ”enjima. Koje su glavne razlike u koriŔćenju energetski efikasnih materijala u arhitekturi između ove dve zemlje?

U ekoloÅ”kom smislu najbolji materijal je onaj koji se ne proizvodi, a ruÅ”enje zgrade je uvek poslednja opcija. Treba raditi na ruÅ”enju i obnovi naÅ”eg načina razmiÅ”ljanja, a ne zgrada. U Finskoj je sve viÅ”e projekata koji se baziraju na ovim jednostavnim principima. Cirkularna ekonomija je najbolji način da se smanje emisije tokom izgradnje i zaustavi preterana konzumnost prirodnih resursa. Upravo radim na projektu rekonstrukcije poslovnog objekta iz sedamdesetih godina. Objekat ima 600 prozora koji ne ispunjavaju energetske zahteve danaÅ”njice i iz tog razloga moraju biti zamenjeni. Obično bi stari prozori bili transportovani na lokaciju za reciklažu ali smo odlučili da ponovo koristimo sve staklene ploče tako Å”to ćemo ih integrisati u unutraÅ”njost objekta u obliku pregradnih zidova. SpoljaÅ”njost postaje enterijer. Ovu ideju su podržale sve instance, a Klaster cirkularne ekonomije Helsinkija je takođe odobrio finansijsku podrÅ”ku razvoju ideje.

Verujem da i u Srbiji raste svest o značaju energetski efikasnih materijala u arhitekturi. I postojanje vaÅ”eg časopisa to potvrđuje. Namera mi je da produbim svoje znanje o zelenoj gradnji u Srbiji jer verujem da tu ima prostora za saradnju između Finske i Srbije.

Kako su časopisi poput ā€žgrenef-a“ važni za arhitekte i arhitekturu u Srbiji i kako se to upoređuje sa časopisima u Finskoj?

Svi časopisi koji se bave popularizacijom naÅ”e struke kao i Å”irenjem informacija unutar struke su viÅ”e nego dobrodoÅ”li jer nerazumevanje i neinformisanost su najčeŔći uzroci problematičnih situacija. ā€žgrenefā€œ je časopis u duhu vremena u kome živimo sa fokusom na veoma aktuelnim temama i kao takav od velikog je značaja za arhitekte i arhitekturu u Srbiji koji, čini mi se, tek hvataju zalet ka zelenoj gradnji. Radovalo bi me ako bi i u Finskoj postojao časopis sličnog profila.

Kako ste doživeli svoje iskustvo kao člana žirija na Svetskom festivalu arhitekture? Na koji način ste donosili odluku i kako se ocenjuje dobra arhitektura?

Poziv da budem u žiriju Svetskog festivala arhitekture dobio sam nakon osvajanja 1. nagrade u kategoriji ā€žProduction, Energy & Recyclingā€œ na istom festivalu godinu dana ranije. Pozivi su se ponavljali tri godine za redom. Rad u žiriju festivala bitno se razlikuje od žiriranja na arhitektonskim konkursima. Tročlani žiri uživo sasluÅ”ava prezentacije autorskih timova i nakon toga postavlja pitanja. Projekata koje žiriramo ima oko petnaestak i oni predstavljaju najuži izbor. Dakle, zadatak žirija je da izabere najboljeg od najboljih. Shvatio sam da tu tradicionalni kriterijumi neće biti dovoljni i da treba osmisliti joÅ” jedan dodatni nivo vrednovanja. Počeo sam davati prednost projektima koji sadrže i neke univerzalne vrednosti koje prevazilaze fizičke granice lokacije, vrednosti koje kao model razmiÅ”ljanja mogu biti transponovane u neke druge kontekste. Ovo se pokazalo kao odličan metod pa sam počeo da ga primenjujem i na sopstvenim projektima.

Članovi žirija, Svetski festival arhitekture / foto: Marianne van der Sande

Članovi žirija, Svetski festival arhitekture / foto: Marianne van der Sande

Kako se VaÅ”a karijera razvijala od trenutka kada ste se preselili u Finsku do danas i koji su projekti bili VaÅ”a prekretnica ili su obeležili VaÅ”u karijeru na određen način?

Dve srećne okolnosti bile su od presudnog značaja za moju profesionalnu karijeru: mogućnost stvaranja u kontinuitetu i unikatni projekti. To se nije desilo preko noći već postepeno i uz veliko požrtvovanje. Vrlo brzo nakon dolaska u Finsku dobio sam renome kreativca pa su se interesantni zadaci nizali jedan za drugim. Ali ubrzo sam shvatio da će, ukoliko ne savladam finski jezik, uvek neko drugi sprovoditi u delo moje ideje. Upisao sam kurs finskog i u rekordnom roku progovorio. Svaki projekat, od ideje do realizacije, predstavlja u proseku dve godine u životu arhitekte. Projekti se žive i svaki postaje drag na svoj način. Izdvojio bih tri projekta kao prekretnice u mojoj karijeri:

  • LM ERICSSON – 1. nagrada na pozivnom konkursu i realizacija. Prenamena stare betonske fabričke hale u moderan poslovni prostor za 400 zaposlenih. Pobeda na ovom konkursu donela mi je preko reda ulogu glavnog i odgovornog projektanta. Dobio sam svoj tim sa kojim sam uspeÅ”no realizovao objekat.
  • METSO AUTOMATION – 1. nagrada na pozivnom konkursu i realizacija. Prenamena stare betonske fabričke hale u moderan poslovni prostor za 800 zaposlenih. Ovaj neobičan projekat dobio je veliki publicitet i bio je predstavljen u knjizi ā€žOffice Buildings in Finlandā€œ i u katalogu finskog bienala arhitekture. Ovaj projekat doneo mi je partnerstvo u birou.
  • FINGRID LƄNSISALMI ā€“ 1. nagrada na Svetskom festivalu arhitekture u Amsterdamu u kategoriji ā€žProduction, Energy & Recyclingā€œ. Ovaj projekat trafo-stanice otvorio je naÅ”em birou vrata svetske scene i sigurno je najuspeÅ”niji projekat u Å”ezdeset godina dugoj istoriji biroa. Fingrid LƤnsisalmi je priča o elektricitetu i njegovoj vizualnoj manifestaciji: svetlosti, o jednoj nenaseljenoj zgradi koja obezbeđuje struju za 800.000 stanovnika, o ikoničnom arhitektonskom entitetu na veoma vidljivoj lokaciji ā€“ priča o kreiranju mesta. Električni uređaji transformatorske stanice nemaju estetske pretenzije, ali su nehotično lepi i inspiriÅ”u me. Kada se arhitektura pojavi tamo gde je najmanje očekujete, i gde je ne treba uzimati zdravo za gotovo, ona može imati veliki uticaj.
Tapiola Golf / foto: Kari Palsila

Tapiola Golf / foto: Kari Palsila

Na koje sve načine arhitektura utiče na svoju okolinu? Da li možete da podelite sa nama neki neočekivani primer pozitivnih promena koje su posledica dobre arhitekture?

Moj projekat ā€žTapiola Golfā€œ je zelena priča. Otpad stare deponije dobio je zaÅ”titno ćebe, a preko njega je izgrađen teren za golf. Zapečaćeni otpad proizvodi biogas, koji se koristi za grejanje okolnih stambenih imanja. Zgrada golf kluba koristi geotermalnu energiju za svoje hlađenje, a voda upumpana u geotermalne bunare ponovo se koristi za zalivanje terena za golf. Solarni paneli na krovu zgrade proizvode energiju za kuhinju restorana. Klupska zgrada sa svim svojim komercijalnim sadržajima, uključujući prostranu terasu, radi tokom cele godine, kao i teren za golf koji zimi postaje popularno mesto za skijanje. Celokupna lokacija sa okolinom stekla je novi identitet i novu perspektivu budućeg razvoja.

Kako pristupate zadacima obnove i revitalizacije, prenamene napuŔtenih ili zapostavljenih objekata?

Kulturna održivost nastaje kada kulturni slojevi rastu, kada proÅ”lost i sadaÅ”njost zajedno formiraju budućnost i priča se nastavlja. U procesu obnove, revitalizacije ili prenamene, naizgled ograničavajući faktori zapravo otvaraju put ka inovativnim reÅ”enjima i predstavljaju seme novog, jedinstvenog identiteta. Na taj način ogromna industrijska hala može se pretvoriti u mali unutraÅ”nju grad za 800 stanovnika, a beskrajni mračni hodnici u razgranat sistem malih uličica i sunčanih pjaceta sa kafićima i kioscima.

Koji su najveći izazovi s kojima se susrećete prilikom projektovanja u Finskoj, a koji su možda drugačiji od onih u Srbiji? Na koji način arhitekta svojim delovanjem pronalazi reÅ”enje za određeni problem?

Nakon svih ovih godina iskustva rekao bih da su najveći i najprijatniji izazovi sa kojima se susrećem vezani za samo nastajanje projekta. Kako prepoznati prave ā€žtačkiceā€œ i povezati ih u jedinstvenu celinu koja počinje da živi? Arhitekta ne sme nikada izgubiti radoznalost i želju za igrom.

Kako digitalne tehnologije utiču na proces arhitektonskog dizajna u Finskoj i na koji se način u državi u kojoj radite odnose prema inovacijama i eksperimentisanju u arhitekturi?

Kada je primena digitalne tehnologije u arhitektonskom dizajnu u pitanju, Finska je sigurno među najnaprednijim zemljama u svetu. Ujednačeni standardi i rutine su do te mere implementirani u procesu projektovanja da se već podrazumevaju. Svaki ozbiljan projekat je BIM-projekat za koji se osniva banka podataka. Gradi se zajednički virtualni model, imenuje se BIM-koordinator. Potraga za novim inovativnim reÅ”enjima je prisutna na svim nivoima. EksperimentiÅ”e se sa novim materijalima, primenom drveta kao i sa primenom digitalne tehnologije u projektovanju pametnih gradova.

Koga biste od VaÅ”ih kolega predložili za intervju u ā€žgrenef-uā€ i zaÅ”to?

Predlažem moju dragu koleginicu Viktoriju Aladžić dobitnicu nagrade ā€žHeroina nasleđaā€œ. Rad na zaÅ”titi graditeljskog nasleđa u Srbiji nema mesto koje zaslužuje, a radi se o ključnom faktoru kulturne održivosti. ā€žViÅ”edecenijski rad na valorizovanju graditeljskog nasleđa, a joÅ” viÅ”e na aktivnoj borbi za njegovo očuvanje prepoznala je Evropa Nostra, pa je tako ogranak ove panevropske organizacije u Srbiji ovogodiÅ”nju nagradu za lični doprinos u oblasti nasleđa, ā€œHeroji nasleđaā€ ā€“ ustanovljenu u saradnji sa Delegacijom Evropske unije u Srbiji povodom obeležavanja manifestacije Dani evropske baÅ”tine ā€“ dodelio upravo Viktoriji Aladžić.ā€œ