intervju: Jugoslav Janjić – Vreme merimo građevinama, a ne godinama

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govori Jugoslav Janjić, d.i.a. D/A Dizajn arhitektura.

Kroz priču g. Janjića, „grenef“ ima priliku da zaviri u svet koji nadilazi materijalno – svet inspiracije, kreativnosti i poštovanja prema arhitektonskoj baštini, a koji ovom prilikom delimo sa vama, našim čitaocima. Ovaj neponovljivi intervju s Jugoslavom Janjićem je dragocen izvor mudrosti i inspiracije za sve vas koji težite razumevanju i oplemenjivanju sveta arhitekture.

Gospodin Jugoslav Janjić nije samo arhitekta, već i oličenje posvećenosti, strasti i dubokog poštovanja prema arhitekturi, sa 27 godina iskustva vođenja uspešnog projektnog biroa Dizajn arhitektura u partnerstvu sa arh. Nebojšom Jeremićem i skoro 40 godina rada. Urednik časopisa „grenef“, Predrag Rađen, uspeo je dogovoriti susret s ovim izuzetnim arhitektom, čije reči su pretočene u izuzetnu mudrost i inspiraciju za sve nas.

Tokom četiri sata ispunjenih razgovorom, Janjić je otkrio svoju suštinsku dobru dušu, stručnost i izuzetno poštovanje prema kolegama, oplemenjujući ne samo arhitektonsku scenu, već i sve nas koji smo do sada imali priliku čuti njegove reči. S ponosom i setom u glasu delio je svoja iskustva, projekte i priču o saradnicima, isijavajući sjaj u očima dok je prenosio svoju strast prema arhitekturi. Razgovor s Janjićem nije samo intervju, već prilika za oplemenjivanje duše i sagledavanje sveta arhitekture kroz oči jednog od najuzvišenijih stručnjaka u oblasti.

Kroz ovaj intervju imate privilegiju da čujete istinske dragocenosti od jedinstvenog Jugoslava Janjića, čoveka čije reči ne samo da obogaćuju već i transformišu. Svaki trenutak proveden u razgovoru s ovim arhitektom je poput dubokog urona u svet arhitekture, obogaćen saznanjem, iskustvom i dubokim poštovanjem prema profesiji. Janjićeva strast prema arhitekturi je zarazna, a njegova posvećenost i poštovanje prema kolegama su osnovni stubovi na kojima počiva njegovo izuzetno delovanje u ovoj oblasti.

Rođeni ste u Prištini, a završili ste osnovnu i srednju školu u Zrenjaninu. Odakle, ustvari, potiču koreni Vaše porodice?

Rođen sam 11. jula 1960. godine u Prištini, godinu i četiri meseca nakon što je moja sestra Jasmina ugledala svet. Naši roditelji otac Jovan i Jelena (rođ. Radosavljević) su diplomirali književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Nakon završenih studija su dobili posao u prištinskoj gimnaziji. Već 1962. god. smo se preselili u Vojvodinu. Moja sestra i ja smo završili osnovnu školu i gimnaziju u Zrenjaninu.

Po očevoj liniji smo poreklom iz istočne Hercegovine. Moj deda Pero Janjić i baka Mara (rođ. Jahura) su došli iz Hercegovine (Ubosko i Obzi ) 20-ih godina prošlog veka, nakon prvog svetskog rata, u Vojvoda Stepu, mesto u Banatu koje se nalazi u blizini granice sa Rumunijom. Ponosan sam što smo kao porodica održali kontinuitet i vezu sa našom Hercegovinom.

Vaš deda po majci, Đorđe Radosavljević je projektovao zgradu pozorišta u Šapcu pa je arhitektura u Vašim genima. Sa druge strane, Vaš deda po ocu, Pero Janjić, Vam je savetovao da završite pravo, kao najsigurniju profesionalnu opciju. Malo ljudi zna da je Vaša sestra Jasmina „krivac” što branša ima Jugoslava Janjića?

Majčina porodica vodi poreklo iz Banata i Srema. Moj deda po majčinoj liniji je bio ovlašćeni projektant i graditelj – neimar Đorđe Radosavljević, po ocu Srbin, a po majci Nemac. Projektovao je i sagradio „Šabačko pozorište“, rekonstrukciju šabačke Saborne Crkve koja je bila teško oštećena u prvom svetskom ratu, „Šabačku tržnicu“, kuću slikara Stojana Čalića i druge objekte. Baka po majčinoj liniji je poreklom iz Šida iz porodice Rajić. Moja majka Jelena je nasledila od svoga oca Đorđa talenat za likovnu umetnost i nacrtnu geometriju. Zahvaljujući činjenici što je moja majka bila jedno vreme upravnik zrenjaninskog muzeja, koji ima bogatu kolekciju slika i istorijskih artefakata, bio sam čest posetilac muzeja, te sam postao zaljubljenik u likovnu umetnost i istoriju.

Majka je želela da sestra u ja steknemo šire obrazovanje, pa nas je upisala u zrenjaninsku muzičku školu – klavir i solfeđo. Posle tri godine mučenja, moj dragi profesor Bugarski mi je predložio da se ispišem sa rečima: „Jugče, jel tako da ti ne voliš da vežbaš?“ i olakšao mi muke. U gimnaziji sam nastavio sa pevanjem u horu pod dirigentskom palicom znamenitog prof. Mirka Bulovana.

Moji najsrećniji trenutci, puni mira i osećaja unutrašnje ispunjenosti, su bili za vreme gimnazijske likovne sekcije pod rukovodstvom akademskog slikara prof. Jovana Janičeka. Naša koleginica i moja drugarica arh. Zorica-Zoca Savičić je takođe pohađala istu sekciju. Deda Pero mi je diskretno preporučio opciju da budem pravnik. Taj savet sam prihvatio ozbiljno i bio sam „gotov“ da upišem pravo, sve do trenutka kada mi je moja sestra „onako usput“ postavila pitanje: „A što ti Jugo ne probaš da upišeš arhitekturu?“. Od tog trenutka sam znao da želim da budem samo arhitekta i ništa drugo. To osećanje me drži i sada posle 40-ak godina bavljenja arhitekturom.

Vi ste od 1976. do 1996. godine igrali vaterpolo na takmičarskom nivou, a takođe je i šah Vaša velika ljubav. Rekli ste mi da Vam je šah pomogao da shvatite da niste Vi centar sveta i da kao što postoje rebusi u šahu, za koje treba naći rešenje, tako je i u poslu. Koliko su ova dva sporta uticala na Vaš rad, a koliko na Vas lično?

Kao i većina mladih ljudi tog vremena i ja sam imao svoje dečačke snove i strasti vezane za sport i status u okruženju. Završetak izgradnje otvorenog plivališta u Zrenjaninu u junu 1973. god. je bio period kada sam počeo da treniram plivanje, a nekoliko godina kasnije i vaterpolo. Karijeru vaterpoliste sam okončao u takmičarskoj sezoni 1996. god. nakon 20 godina.

70-ih godina je šahovska igra imala planetarnu popularnost. Nadmetanje između sovjetskih velemajstora i genijalnog amerikanca Roberta Bobija Fišera završilo se trijumfom novog sveta. Šah se igrao svuda: u parkovima, ispred stambenih zgrada, u školama, fabrikama… bankama, na plaži. Granice mogućnosti ljudskog uma su se ispitivale na simultankama i igri „na slepo“. Na tom talasu sam i ja počeo da se bavim takmičarskim šahom čime se bavim i danas. Blagotvornim uticajem takmičenja u sportu i šahu sam usvojio saznanje da su i pobede i porazi samo dve strane iste medalje, da se mora poštovati protivnik i sagovornik. Nijedna pobeda ni poraz nisu sudbinsko pitanje već sastavni deo bogatstva i lepote u raznolikosti, kombinatorike i kontinuiteta.

Arhitekturu ste završili 1984. godine, a jedna od prekretnica na Vašem putu je bila Velika Kineska izložba 1985. godine u Zagrebu gde ste, tada, bili na odsluženju vojnog roka. Istakli ste jednu rečenicu sa te izložbe: „Lepota vaze nije samo u njenom obliku, već u fluidu koji je zarobljen u njoj“. Kako ste doživeli ovu izložbu?

Arhitektonski fakultet u Beogradu sam upisao 1978/79. a diplomirao sam u junu 1984. Prof. arh. Dejan Nastić je bio moj poštovani mentor. Bio je izuzetno talentovana, vedra i duhovita osoba. Dugujem mu zahvalnost na pažnji i prijateljskom odnosu.

Krajem 1984. god. sam otišao na služenje vojnog roka u Zagreb. Imao sam sreću da je 1985. god. u Zagreb stigla Velika Kineska Izložba. Po prvi put nakon 50-ak godina je kineska vlada dozvolila da se veliko umetničko blago Kine iznese van zemlje i prikaže ostatku sveta. Religiozno, simboličko i filozofsko značenje umetničkih predmeta je sistematizovano kroz detaljna objašnjenja i katalog u formi knjige velikog formata. „Lepota vaze nije u njenom spoljašnjem obliku i dekoraciji već u formi praznog prostora koji je bitiše u njenoj unutrašnjosti.“ Bio sam duhovno spreman da započnem profesionalnu karijeru.

Posle toga ste udahnuli vazduh Londona i mesec dana ste samo obilazili muzeje i izložbe, a često ste ostajali poslednji pa Vas je obezbeđenje molilo da izađete jer je radno vreme prošlo.

Tako je. Nakon završetka studija u Londonu sam proveo nepunih mesec dana kod moje tetke Radmile Janjić. Vreme sam provodio u muzejima i galerijama od otvaranja u 10:00h do zatvaranja u 18:00h. Sjajna umetnička dela počev od antike „British museum-a“ do moderne umetnosti iz „Tate galery“ su uobličila moje poznavanje istorije umetnosti i rafinirala moje estetske i filozofske stavove.

Počeli ste sa radom u „Energoprojektu“ davne 1986. godine. Kakva su Vaša iskustva iz tog perioda?

Zahvaljujući mom klupskom drugu iz vaterpolo kluba, inž. maš. Darku Cuculiću koji je bio stariji od mene primljen sam da radim u „Energoprojekt – Arhitektura i Urbanizam“. San mladih arhitekata je bio da izgrade karijeru u firmi koja je u to vreme bila rangirana među prvih 10 kompanija u svetu u graditeljskoj branši. Nakon nekoliko meseci početničkog rada na iscrtavanju i razradi crteža za veliki projekat u Iraku sam dobio priliku da pređem u tim našeg renomiranog arhitekte Vlade Slavice kome je povereno vođenje projekta stambenog naselja u Borči od koncepta do glavnog izvođačkog projekta. Bila je velika čast što mi je Vlada dao priliku da uz njega učestvujem u projektu od same postavke i na tome sam mu beskrajno zahvalan.

Specifičan, talentovan, inteligentan i pun energije Vlada mi je predložio da kao autorski tim, nas dvojca, učestvujemo na otvorenom arhitektonsko – urbanističkom konkursu za lokaciju na uglu Kneza Miloša i Bulevara revolucije – „Tri lista duvana“. Na konkursu je uzelo učešće oko 65 timova i mi smo u prvom krugu selektovani u sam vrh. Tom prilikom je tim prof. arh. Svetislava Ličine osvojio prvu nagradu i dobio pravo da se prema njegovom konceptu radi dalja razrada. Ironijom sudbine i spletom okolnosti, promene investitora i projektnih zahteva, naš biro „D/A“ je realizovao ugovor završetka i modifikacije projektne dokumentacije za nedovršeni objekat koji je bio van funkcije 20-ak godina.

U „Arkon” prelazite 1987. godine i tamo ste radili nekolicinu projekata sa Vašim kolegama. Veliku zahvalnost dugujete starijem kolegi Radivoju Frušiću, koji je bio Vaš učitelj. Prvi dan Vam je rekao da će Vas učiti poslu, ako hoćete da radite i slušate. Kako Vam danas deluje njegova izjava i koliko Vam je rad sa starijim kolegom značio?

Početkom 1987. god. sam dobio poziv za razgovor o prelasku u preduzeće „Arkon“, manju ali visoko rangiranu projektantsku firmu. Prilikom intervjua koji je vodio direktor inž. el. Miodrag Milivojević upoznao sam svog budućeg učitelja, šefa i prijatelja arh. Radivoja Frušića koji je postavio uslov: „Ako hoće da sluša i da radi, može!“. Odgovorio sam: „Hoću“ i tako se nastavilo moje usavršavanje u tajnama zanata arhitekte! Arh. Frušić je isticao da je u našem poslu najvažnija vrhunska zanatska veština i jasna logika. Taj stav sam nasledio od njega i na tome sam mu beskrajno zahvalan. Još uvek čuvam fasciklu koju mi je Fruša poklonio sa svojim ručno crtanim detaljima.

Šta biste od projekata iz tog perioda u „Arkonu” izdvojili i na šta ste jako ponosni? Bilo je tu i nekoliko projekata koji nisu ugledali svetlost dana?

Radili smo projekte za fabrike u okviru kompleksa „Prva Petoletka“ iz Trstenika koji je imao dugoročne ugovore sa „Boing-om“, vojnom, mašinskom i auto industrijom na globalnom nivou. Razmere tih poslova u inženjerskom i finansijskom smislu je teško pojmiti iz perspektive sadašnjeg trenutka. Nažalost, ratna zbivanja i raspad domaćeg tržišta je rezultirao urušavanjem kompletnog poslovnog i investicionog sistema u zemlji. Uhvatio sam „poslednji voz“ da preuzmem deo veštine zanata velikih graditelja iz prethodnog perioda. Državni ispit arhitekte sam položio u Zagrebu jer su termini za polaganje ispita u Beogradu bili relativno retki. 1987. godine sam stupio u brak. Moja supruga, Gordana Janjić (rođ. Marinković) po profesiji farmaceut mi je uvek bila izvor vedrine, podrške i inspiracije. 1988. godine je „Arkon“ sklopio ugovor o projektovanju restorana „McDonald’s“ na Terazijama. Vođenje projekta je povereno arh. Tamari Škulić, čijem timu sam priključen. Moj mlađi kolega i prijatelj arh. Edo Letica je takođe bio u sastavu tima.

Dugo godina ste radili za McDonald’s i projektovali za ovu kompaniju. Koliko Vas je rad sa timom iz McDonald’s-a edukovao za rad u sektoru ugostiteljstva i poštovanja standarda? Koliko se njihov sistem rada razlikuje od našeg i da li možete da izdvojite neke objekte na koje ste ponosni?

Sve do 90-ih godina su investitori sa Zapada bili veoma retki na našim prostorima. U čitavom preduzeću je svega nekoliko mlađih kolega govorilo engleski. Moj kolega sa godine arh. Boško Nikolić je bio zaposlen u preduzeću „Genex – McDonald’s“. Zahvaljujući njegovoj upornosti, posvećenosti i blagorodnom karakteru, uspeli smo da prevaziđemo teškoće u usvajanju načina rada, tehničkih i estetskih iskustava Zapada. Proces je bio prilično dramatičan i koristan – „sudar svetova“. Pragmatičan način razmišljanja nije bio svojstven našoj kulturi. Sublimirana iskustva po pitanju funkcije, tehnologije, enterijera, instalacija, označavanja i tenderskih specifikacija su mi bila od izuzetne koristi za razvoj buduće karijere. Uz Božiju pomoć i poverenje kolega saradnja sa „McDonald’s-om“ se nastavila do danas.

Raspad Jugoslavije je bio na horizontu, državni investitori, vojska, direkcije za izgradnju, veliki industrijski kompleksi, su redukovali investicije na minimum. Brojne projektantske firme su iz perioda blagostanja prešle u nelikvidnost kao i naš „Arkon“. Na inicijativu tadašnjeg direktora „Genex-McDonald’s-a“, g. Predraga Dostanića prelazim u „Invest biro“ sa zadatkom da vodim projekat rekonstrukcije i dogradnje objekta na glavnom gradskom trgu u Novom Sadu u sklopu koga će se naći i sam restoran.

Nakon konsolidacije projektnog zadatka ulogu investitora je preuzela „Direkcija za izgradnju Novog Sada“. Formiran je tročlani autorski tim u sastavu arh. Županski i arh. Grujić, arh. Janjić. Obzirom da se radilo o rekonstrukciji i dogradnji objekta koji je datirao iz sredine 19. veka saradnja sa institucijama zaštite kulturnog nasleđa bila je neophodna. Kolega arh. Gobec je zastupao stavove „zaštite“. Kao rezultat višemesečnog intenzivnog timskog rada usvojen je koncept sa kojim su se složile sve relevantne institucije i investitori. Izgradnja objekta je realizovana turbulentne 1991. godine. Otpočeo je rat.

„Invest biro“ se transformisao u tri nezavisna preduzeća i ja prelazim u „IBI inženjering“ na poziv mog prijatelja i veoma talentovanog kolege arh. Stevana Mićića. 1993. godine učestvujemo na javnom konkursu za urbanističko – arhitektonsko rešenje centra „Liman III“ u Novom Sadu, sa autorskim timom: prof. arh. Petar Arsić, arh. Mićić Stevan, arh. Jugoslav Janjić. Osvajamo prvu nagradu u konkurenciji oko 30 radova iz čitave SRJ. 1994. godine dobijam privlačnu ponudu od bivšeg direktora „Arkona“ inž. Miodraga Milivojevića da pređem u novoformiranu firmu „Koni konsalting“. Dobijam priliku da projektujem stambeni objekat u Jevrejskoj br. 13 za investitora „Silmis“.

Upoznajem direktora i vlasnika „Gemaks-a“ g. Đorđa Antelja sa čije strane stiže poziv da učestvujemo na pozivnom arhitektonskom konkursu za „Stambenu grupaciju u ul. Banjičkih žrtava“. Osvajamo prvu nagradu i pravo da učestvujemo u razradi dokumentacije za kompleks. Moja koleginica arh. Goranka Trivanović je dala veliki doprinos da kompleks dobije adekvatan izgled i kvalitet tokom projektovanja i realizacije.

Nebojša Jeremić i Vi ste 1996. godine počeli zajedno da radite kroz Atelje, da bi „Dizajn arhitekturu” osnovali 2000. godine. Radili ste korak po korak i držali se struke. Kako su izgledali vaši počeci?

Stabilnost relativno malih projektantskih firmi je bilo u direktnoj korelaciji sa stanjem u državi. 1996. godine moj sadašnji biznis partner i kum, arh. Nebojša Jeremić i ja donosimo odluku da osnujemo sopstvenu arhitektonsku praksu. Sa bračnim parom inž. Zagorkom-Zagom i Nebojšom Komad vlasnicima firme „Omniprojekt“ sprovodimo dogovor o funkcionisanju našeg arhitektonskog biroa u kolaboraciji sa njihovim preduzećem na obostranu korist. Iznajmljujemo stan u Gandijevoj ulici u bloku 70 i krećemo. Od prvog investitora „Premier“ dobijamo u kompenzaciji: stolove, stolice, faks, klima uređaj, itison. Ideju da u kompenzaciji uzmemo i određenu količinu „Vegeta“ začina nismo mogli da prihvatimo – vedra strana tranzicije!

Period mira nakon Dejtonskog sporazuma bio je signal stranim investitorima da treba pokrenuti investicioni ciklus po ugledu na zemlje u okruženju. Sa puno entuzijazma novi menadžment „McDonald’s-a“ je pokrenuo investicioni ciklus razvoja mreže restorana po unutrašnjosti Srbije. Tako smo realizovali tri restorana u relativno kratkom periodu: Čačak, Šabac i Beograd. Po Božijoj promisli projektujemo restoran „McDonald’s“ u centru Šapca neposredno uz objekat šabačkog pozorišta koje je, između dva svetska rata, projektovao i izgradio moj deda po majci, ovlašćeni projektant i izvođač, Đorđe Radosavljević.

Kontinuitet saradnje sa firmom „Gemaks“ se nastavlja kroz projektovanje rezidencijalnih objekata na Senjaku u ul. Banjičkih žrtava, Vladete Kovačevića, Vase Pelagića i Bistričkoj ulici, kao i nadgradnjom kolektivnog stambenog objekta u Požeškoj ulici. Stambenu grupaciju „Alvadžinica“ u Čačku smo projektovali za firmu „MIT“ koju je osnovao moj plemeniti prijatelj, poštovani, inž. građ. Miloš Marković koji se, nažalost, upokojio pre nekoliko godina.

Kada smo razgovarali o Vašem portfoliju, prvo ste mi spomenuli „Polimark” u Zemunu, „Wissol” u Čačku, kao i „Tempo” objekte. Koliko su ovi objekti važni za Vas i zašto ste ih izdvojili na početku razgovora o referenc listi?

Period obnove i izgradnje nakon ratnog perioda je obeležio rast investicija i pokretanje izgradnje logističkih i tržnih centara, generalno „širokotrupnih“ objekata većih gabarita. Logistički centar „Wissol“- Čačak, je bio jedan od prvih i najsavremenijih objekata takvog tipa u regionu. Tehnološko rešenje unutrašnjeg transporta i skladištenja je postavio naš kolega inž. maš. Slobodan Knežević. Naše kolege arh. Goranka Trivanović i arh. Radovan-Rale Šterić su nam se ranije pridružili i dali veliki doprinos u početnom razvoju naše firme.

Projekat fabričkog kompleksa „Polimark“ u Gornjem Zemunu na 6,5 ha, je bio naš prvi veliki fabrički kompleks višeg nivoa urbanističko – tehnološke složenosti. Zahvaljujući energiji i entuzijazmu g. Vojina Starčevića, vlasnika i direktora, kompleks se realizuje fazno u celosti sa jasnom strategijom razvoja. Zahvaljujući tim referencama i preporukama prijatelja, dobili smo priliku da radimo na projektu objekta „METRO Cash & Carry“ u Beogradu – Krnjača. Serija objekata „Metro“ je nakon toga izvedena angažovanjem preduzeća „Gemaks“ i pod vođstvom poštovanog g. Đorđa Antelja.

Iskustvo i tehničko znanje dobijeno radom na prethodno navedenim objektima je bilo dragoceno za razvoj saradnje sa kompanijom „Delta M“. Na poziv poštovanog prof. Dragana Buđevca, jednog od najvećih imena našeg gređevinarstva i tadašnjeg direktora preduzeća „Delta Invest“ započeli smo rad na nizu objekata tipa „Tempo Cash & Carry“. U kratkom periodu su realizovani objekti: Beograd – Kvantaš, Novi Sad, Niš, Kraljevo, Nikšić, Kragujevac. Prvi šoping mol većih razmera u Crnoj Gori, „Delta City“ u Podgorici je realizovan uz naše učešće. Naš „D/A“ tim je u konzorcijumu sa kolegama iz „Centroprojekta“ bio nosilac izrade projekta tržnog centra „Delta Planet“ u Nišu. Prvu dekadu 21. veka je obeležio intenzivan razvoj mreže savremenih stanica za snabdevanje naftnim derivatima. Prema projektima koje smo vodili izvedeno je 30-ak stanica za različite investitore: „Omv“, „Mol“, „Elp“, „Lika sistem“, a u skorijem periodu lista naših klijenata je obogaćena slovenačkim „Petrol-om“.

Vaša referenc lista je zaista impozantna i raznolika, a nas zanima šta biste izdvojili od stambenih, poslovnih ili industrijskih objekata…?

Industrijski objekti su veoma specifična projektantsko planerska tema. Kompleksi su uobičajeno velikih površina zahtevne infrastrukture, objekti impresivnih gabarita i specifičnih tehnologija. U poslednjih 25 godina uživamo veliku arhitektonsko-inženjersku satisfakciju radeći na industrijsko-logističkim kompleksima. Niz započet sa fabričkim kompleksom „Polimark“ se nastavio sa rekonstrukcijom i dogradnjom kompleksa duvanske industrije „Philip Moris“ u Nišu, „Dr. Ötker“ u Šimanovcima, „Magna“ u Odžacima, „Barry Callebaut“ u Novom Sadu, „Nestle“ kompleks u Dobanovcima, dela fabričkog kompleksa „Henkel“ u Kruševcu, logističkog centra „LC Lidl“ u Lapovu.

Kompleks „Truck Stop Tomy“ u Šimanovcima sa servisnim funkcijama i restoranom nam je posebno zanimljiv jer je klijent uspeo da svoju viziju i entuzijazam prenese na naš projektantski tim i da kompleks na radost svih „učini omiljenim mestom okupljanja ljudi iz različitih socijalnih struktura“. Posebnu zahvalnost odajem našim investitorima iz kompanije „BIG-CEE“ na ukazanom poverenju i nesebičnom prenošenju svojih znanja i praktičnih iskustava u oblasti „retail park-ova“.

Projektovanje tržnog centra „BIG“ u Novom Sadu je trajalo neuobičajeno dugo jer je svet bio pogođen finansijskom krizom globalnih razmera u periodu 2008-2010. Nakon toga je investitor pristupio realizaciji komplesa na preko 10 ha, koji je kombinacija tržnog centra otvorenog tipa – „Retail park“ i klasičnog „Shopping mall-a“.

Koji su Vaši stavovi po pitanju primene BIM tehnologije?

Tržni centar „Big“ u Novom Sadu bio jedna od naših ključnih referenci pri našem izboru za veliki projekat robne kuće „IKEA“. Složenost zahteva investitora i višegodišnji proces projektovanja je rezultirao dobrom i koordinisanom projektnom dokumentacijom koja je urađena u BIM-u. Nakon nekoliko godina pauze, investitor nas je izabrao za nastavak projektovanja na proširenju kompleksa „IKEA“ – „AVA shopping park-a“ koji je nedavno otvoren. Zahvaljujući velikom entuzijazmu i posvećenosti mog biznis partnera arh. Nebojše Jeremića, usvojen je rad u BIM tehnologiji projektovanja. Objekti „IKEA kompleksa“ Beograd su realizovani po tom principu.

Uopšte govoreći, kompleksnost pristupa u radu u BIM-u istovremeno otvara pitanje vrednosti projektne dokumentacije i generalnoj spremnosti investitora da finansiraju u kvalitetnu projektnu dokumentaciju. To je istovremeno i ključno pitanje perspektive našega esnafa na lokalnom tržištu. Svest o važnosti kvalitetne projektne dokumentacije je u našem okruženju nedovoljno razvijena. To je rezultiralo velikom fluktuacijom kvalitetnog kadra iz oblasti projektovanja u bolje plaćene IT, menadžerske i komercijalne delatnosti koje su srodne graditeljskom procesu. Sa druge strane hiperprodukcija fakultetskih diploma arhitekata i inženjera različitih struka stvara okruženje nelojalne i nekompetentne konkurencije na tržištu.

Koji projekat biste izdvojili, a da Vam je doneo neprocenjivo iskustvo koje Vam uvek ostaje u lepom sećanju?

Na našu sreću, uz Božiju pomoć smo na preporuku prijatelja došli u poziciju da radimo na inostranom tržištu. 2007. godine je otvoren tržni centar „Delta City“ u Podgorici gde smo uzeli učešća, pored ostalih, i mi iz „D/A“. Zahvaljujući prisustvu na tržištu u Crnoj Gori i preporuci kolega iz firme „Mace“ izabrani smo kao firma za ulogu odgovornog projektanta za sve arhitektonsko građevinske i inženjerske discipline na projektu novog hotelskog kompleksa „Plavi Horizonti“ u zalivu Pržno na Luštici.

Investitor „Qatary Diar“ je jedno od najkredibilnijih imena u svetu investicija. Projekat je urađen prema zahtevima klijenta i standardu hotelskog operatora „Four Seasons“. U toku višegodišnjeg rada izgradilo se uzajamno poverenje sa investitorskim i „project managment“ timom koje je rezultiralo kvalitetnim projektom i prijateljstvom. Posebnu zahvalnost dugujemo gospodi Grantu Robertsonu i Anthony Scholesu na poverenju, časnom i dobronamernom odnosu. Rad na „Plavim“ je jedno od najdragocenijih iskustava u mojoj karijeri i našeg biroa generalno. Nažalost, usled globalnih kriza i pravnih sporenja projekat kompleksa je zamrznut iako je dobio građevinsku dozvolu.

Jako mi je zanimljiv Vaš rad u Tadžikistanu, Kirgistanu i Kazahstanu. Možete li za naše čitaoce reći nešto više o Vašim poslovima u ovim azijskim zemljama?

Moj prijatelj Grant Robertson je dobio novi aranžman u fondaciji „Agha Khan“ koja je jedan od najvećih globalnih investitora. Njegov zadatak je bio vođenje kompletnog procesa izgradnje univerzitetskih kampusa u Centralnoj Aziji. Sa velikim entuzijazmom prihvatamo ponuđene projekte. Nakon višegodišnjeg rada i puno uzbudljivih putovanja realizovani su objekti na Putu Svile: dva univerzitetska kampusa, versko – kulturni centar na Pamiru, bolnica i rekonstrukcija i dogradnja škole u Korogu. Iskustvo rada sa velikim investitorom, međunarodnim timovima i ekspertima sa raznih strana sveta je potpuno izmenilo naše poglede na proces projektovanja i generalno graditeljski postupak. Velika zahvalnost g. Grantu!

Kako biste opisali svoje iskustvo učestvovanja u projektima u Crnoj Gori koje ste radili u skorije vreme?

Crna Gora je doživela veliku graditeljsku ekspanziju u prvoj i drugoj deceniji 21. veka. Dobijamo poziv da učestvujemo u projektu „Regent pool club residences“ u okviru kompleksa „Porto Montenegro“. G. Anthony Scholes nam poklanja poverenje. Naši prijatelji iz Londona, iz firme „WATG“ kreiraju koncept uz našu asistenciju. Nakon toga preuzimamo rad na projektnoj dokumentaciji, dozvolama, detaljnoj razradi i pratimo izvođenje u vidu projektnog nadzora do završetka kompleksa. Ubrzo nakon toga, zahvaljujući našim prijateljima iz londonskog „Aecoma“ dobijamo priliku da učestvujemo u razvoju projekta „Portonovi“ za investitora „Azmont“ u Kumboru. Uz učešće više projektantskih firmi, a nakon brojnih promena na menadžerskim pozicijama u redovima investitora, konačno se realizuje impresivni luksuzni kompleks. U prijatnim uspomenama nam je ostao rad na projektu za kompleks „Palata Smekija“ hotel „Iberostar“ u Perastu.

Zahvaljujući velikom naporu investitora g. Branka Ćupića i našem angažovanju na brojnim korekcijama projekta, uspeli smo da dobijemo saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kotora na projekat rekonstrukcije ovog izuzetnog zdanja koje „gleda“ na ostrvce „Gospa od Škrpjela“. Kompanija „Atlas group“ je u tom periodu imala izuzetnu investitorsku poziciju u Crnoj Gori. Učešće na međunarodnom konkursu za „Mogren Grad“ u Budvi je uzelo 11 timova iz zemalja u okruženju. Osvajamo prvu nagradu. Nažalost, nije došlo do realizacije pomenutog kompleksa.

Početkom druge dekade 21. veka, razvijaju se veliki stambeni kompleksi pod patronatom države. Tržište nekretnina je pokazalo da postoji velika potreba za novim stambenim celinama u okviru kojih se može obezbediti uređeniji i viši nivo stanovanja, kao i da postoje kupci koji su spremni da to adekvatno plate. Investicije se preusmeravaju u stanogradnju. Grad se transformiše. Silueta mu se menja. U istorijske vedute i scene ulaze nove građevine. „Neko negoduje, a neko odobrava sa velikim entuzijazmom.“

Kako pristupate i kakav odnos imate prema projektima koji se nađu pred Vama, a započele su ih druge kolege, što i nije retka pojava u branši?

Od g. Bojana Milovanovića dobijam poziv da uzmemo učešće u realizaciji hotela „Hilton“ u Beogradu. Moje kolege iz firme „ZAP“ su prethodno uradile projekat za Građevinsku dozvolu. U ranijoj fazi se konsolidovao i petočlani autorski tim čiji nisam bio član. Sporazumni raskid prethodnog ugovora o projektovanju je bio preduslov da možemo da se posvetimo razradi ovog izuzetno komplikovanog projekta. Implementirani su naknadni zahtevi investitora, hotelskog operatera, enterijeriste iz inostranstva, tehnologije „conference“ zone, kuhinjskog bloka i SPA, tehnologije građenja i zahteva po pitanju instalacija. Uz velike višegodišnje napore svih učesnika, rad generalnog izvođača „Eksing“ u dve smene i uz Božiju pomoć hotel je završen. Veliko priznanje i poštovanje svim učesnicima u celokupnom višegodišnjem procesu.

Nažalost, preuzimanje odnosno nastavljanje rada na projektima koje su započele druge kolege ili biroi su u našoj branši česta pojava. Dugotrajni iscrpljujući proces „sazrevanja“ arhitektonskog rešenja u funkcionalnom i estetskom smislu, preispitivanje budžeta, isplativosti projekta i u skladu sa tim projektnog zadatka, često rezultiraju zamorom i zasićenjem, i na kraju, obostranom željom investitora i projektanta za prekidom saradnje. Na taj način smo angažovani u cilju izmene, razrade projekne dokumentacije, obavljanje projektantskog nadzora na kompleksima „A Blok – četvrta faza“ i „Novi Dorćol – prva faza“. Inicijalni deo posla na konceptu i projektima za dozvolu su uradile naše poštovane kolege iz firmi „CEP“ i „Sintezis“.

Navodim ove primere radi ilustracije kompleksnosti i težine samog procesa projektovanja u svakom smislu. Nadam se da ćemo na bazi konkretnih iskustava uspeti, kao esnaf, da uvođenjem standarda racionalizujemo naše reakcije i argumentovanim postupkom izborimo kvalitetniji profesionalni status. Veliki kompleksi zahtevaju obimnu logistiku i sinhronizovanu akciju od nivoa urbanizma, koncepta, marketinga, dozvola, razrade detalja, infrastrukture, građenja i na kraju upotrebne dozvole. Prosečno trajanje jednog takvog graditeljskog ciklusa je od četiri do deset godina. U tom smislu sam beskrajno zahvalan našim kolegama iz „D/A“ i svim saradnicima iz partnerskih firmi na velikoj podršci, posvećenosti i dugogodišnjoj lojalnosti! Lepi i kvalitetni projekti rezultat pre svega njihovog samopregornog u poštenog rada. Žao mi je što nisam u prilici da navedem sva njihova imena i nazive svih projekata.

Bez ljubavi i smirenja naš zanat će doneti uznemirenost i turobnu teskobu jer:

„Mi arhitekti – graditelji merimo trajanje naših profesionalnih života građevinama a ne godinama“.