projekat: KontraStudio – Nova tipologija zdravstvene infrastrukture

naziv projekta: Poliklinika Human / autor projekta: KontraStudio / foto: Miloš Martinović

U razvoju arhitektonske tipologije zdravstvenih ustanova, sve do snažnijeg uticaja modernističke paradigme, dominirali su monumentalni bolnički kompleksi, često paviljonski koncipirani i prostorno tipizirani. Kroz postepeno osavremenjavanje medicinske prakse i dijagnostičke opreme javila se potreba za manjim ustanovama koje bi pacijentima osim tražene usluge pružile i prijatan ambijent/ boravak.

Sanatorijumi i specijalističke klinike su vremenom postali jedinstveni projektantski zadaci koji su modernoj arhitekturi dali aktivnu ulogu u procesu medicinske nege kroz osvetljenje, ventilaciju, materijalizaciju, boju, proporcije, odnos prema spoljašnjosti – pejzažu. Odvojene od velikih institucionalnih sistema zdravstvene zaštite, manje klinike, obično integrisane u gradsko tkivo, zahtevaju i adekvatan arhitektonski odgovor.

Pristupajući upravo toj problematici, arhitekti niškog KontraStudija projektovali su Polikliniku Human u Nišu, smeštenu na omanjoj parceli u neposrednoj blizini Kliničkog centra Niša, Hitne pomoći i Vojne bolnice Niš. Urbanističkoj poziciji Poliklinike i boljoj pristupačnosti u morfologiji mikrolokacije doprinosi planirana kolsko-pešaka ulica uz južnu stranu parcele.

Projektantski zadatak se ogledao u nameri investitora da objedini nekoliko manjih zdravstvenih stanica rasutih po gradu u jedan savremen i funkcionalan objekat. Namera za grupisanjem medicinskih kapaciteta javila se tokom pandemije bolesti COVID-19, koja je istovremeno uticala i na način promišljanja arhitekture zdravstvenih objekata, posebno u kontekstu manjih klinika koje su u urbanim sredinama postale važan deo zdravstvene infrastrukture.

Takvi objekti su morali brzo da se prilagode novim higijenskim, organizacionim i epidemiološkim zahtevima.

Vodeći se zadatim urbanističkim uslovima, arhitekti su u osmišljavanju poliklinike pristupili funkcionalistički, organizujući odgovarajuće sadržaje po vertikali kroz šest etaža – jednu podzemnu, prizemlje i četiri sprata.

Funkcionalne zone, karakteristične za zdravstvene usluge, grupisane su oko centralnog hola, uz koji su pozicionirane vertikalne komunikacije. U programskom smislu, Poliklinika obuhvata prostor prijema i čekaonice u prizemlju, biohemijske laboratorije sa pripadajućom prostorijom za uzorkovanje, zatim niz specijalističkih ordinacija na prvom spratu, kao i operacionu salu za manje intervencije povezanu sa dve sobe za oporavak na drugom spratu, dok su tehničke prostorije smeštene u podrumu, a kancelarijski prostor na poslednjoj povučenoj etaži.

Racionalan pristup u unutrašnjoj organizaciji, kako bi se postigla što bolja funkcionalnost prostora, oplemenjen je u rešenju fasada i spoljašnje opne postupkom stratifikacije osnovnog volumena čime je istaknut efekat slojevitosti i dubine fasadnog omotača od aluminijumskih profila.

Artikulacija volumena proizilazi iz unutrašnje organizacije koja je uslovila raspored i veličinu otvora, a zatim i njihov završni tretman u odnosu na poziciju i namenu prostora. Superponirana struktura kubusa, od izvlačenja dela osnovnog gabarita do uvođenja fasadnih elemenata – obloga, prevazilazi formalistički gest i pokazuje rezultat odmerenog projektantskog postupka.

Time je izbegnuta vizuelna dominacija u gradskoj vizuri i zadržana mera svojstvena niškom urbanitetu.

Dodatan efekat stratifikaciji kubusa i njegovoj izražajnosti u urbanom frontu daje podela fasade prema tonovima – osnovni volumen je obložen tamnim polimer-cementnim panelima u sistemu vetrene fasade, dok je istureni deo naglašen belim omotačem na kome vertikalni profili u ritmičnom ponavljanju stvaraju prelaze od senke do brisoleja u zoni prozora. Ekspresivnost u likovnosti fasade upotpunjen je uvođenjem zelene boje, zastupljene u vizuelnom identitetu

Poliklinike, u vidu isturenih žardinjera i obloge parapeta na pojedinim mestima.

Otvorena prizemna zona, akcentovana redom čeličnih stubova, komunicira sa okruženjem i humanizuje prvi kontakt posetioca sa klinikom, što je čini više pristupačnom za razliku od zatvorenih bolničkih kompleksa.

Pored arhitektonskog rešenja, izrađen je i projekat uređenja enterijera, u koji su preneti glavni motivi spoljašnjeg oblikovanja. Razvijajući projekat iznutra ka spolja, racionalizujući prostorna rešenja i posvećujući pažnju fasadnoj kompoziciji – njenoj likovnosti, proporcijama, podeli i ritmu, autori su se približili projektantskim metodama arhitekte Milana Zlokovića, koji je upravo u projektovanju klinika, bolnica i bolničkih kompleksa dao doprinos razvoju teorije modularne koordinacije i njenoj primeni u praksi.

Realizacijom Poliklinike Human u Nišu pokazano je da manja savremena klinika nije anonimni utilitarni objekat, već smeo arhitektonski odgovor na izmenjen model zdravstvene zaštite – decentralizovan, personalizovan i prostorno empatičan.