intervju: Dr Aleksandar Tepavčević – Održiva gradnja nije u suprotnosti sa ekonomskom isplativošću

Dok mnogi mladi arhitekti sanjaju o karijeri van granica naše zemlje, dr Aleksandar Tepavčević taj put nije samo prošao, nego je nakon godina usavršavanja i rada ipak odlučio da se vrati kući.

Ali vratio se bogatiji – sa novim znanjem, iskustvom i jasnom vizijom koje danas ugrađuje u rad sopstvenog studija Ener-tekt. Njegova biografija je svojevrsno svedočanstvo o tome kako znanje stečeno u svetu može da pronađe svoju punu vrednost upravo tamo odakle je sve i počelo.

Od Vrbasa, preko evropskih projektantskih centara, pa ponovo do Vrbasa, Aleksandrov put je isprepletan iskustvima koja nema svako priliku da doživi, a njegov rad fokusiran na održivu arhitekturu, energetski dizajn i savremene metode projektovanja. A ono što ga izdvaja od ostalih iz branše je jasna svest da sve što gradimo danas utiče na generacije koje dolaze. Sa redakcijom časopisa „grenef.“ je podelio svoja iskustva iz Evrope, izazovima povratka, kao i tome kako vidi razvoj arhitekture u regionu.

Od Vrbasa do Evrope i nazad

Za početak, vratimo se nekoliko godina unazad. Kako danas gledate na svoje fakultetske dane i koliko su oni oblikovali arhitektu kakav ste danas?

Kao neko ko je osnovne i master studije prošao u domaćem obrazovnom sistemu a dalje profesionalno usavršavanje nastavio u zemlji članici EU (doktorske studije na TU u Gracu, Austrija), odgovor je svojevrsna sublimacija mojih pređašnjih iskustava. Posmatrano iz današnje perspektive mogu da kažem da mi je na fakultetu u Novom Sadu osnažena i produbljena radoznalost za profesiju i razvijena sposobnost o konceptualnom i kritičkom razmišljanju o prostoru, a da sam u inostranstvu stekao tehničku potkovanost i dodatne veštine koje se tiču teme održivosti i energetske efikasnosti i koje su mom stečenom zvanju inženjera dale neophodni legitimitet.

Mnogi mladi arhitekti sanjaju o radu u inostranstvu. Kako je izgledao Vaš profesionalni put nakon fakulteta i kako ste dospeli do međunarodnih projekata i timova?

Završetak master studija poklopio se sa periodom svetske finansijske krize iz 2008. i njenih posledica, pa je produkcija a i ponuda poslova u zemlji bila vrlo limitirana. Stoga je moj fokus od starta bio vrlo jasan – otisnuti se u svet i po mogućnosti steći znanja u svetskoj produkciji.

Prvo iskustvo bilo je u Varšavi u birou JEMS Arhitekci, gde sam osetio čari rada u velikom internacionalno etabliranom birou koji je svojim projektima obeležio eru velikih infrastrukturnih projekata širom Poljske nakon njihovog ulaska u Evropsku uniju.

Nakon tog iskustva, kao stipendista Nemačke vlade i Fondacije dr Zoran Đinđić dobio sam priliku za daljim stručnim usavršavanjem u Nemačkoj, tačnije u birou Schneider Schumacher Architekten u čijim sam timovima u Frankfurtu i Beču proveo naredne četiri godine i prošao kroz sve faze projektovanja.

Kako je u meni još od fakultetskih dana tinjala želja za doktorskim studijama, ona mi se ispunila kada sam 2015. godine dobio poziciju na Tehničkom univerzitetu u Gracu kod profesora Brajana Kodija (Brian Cody), jednog od globalnih pionira energetskog dizajna.

Narednih šest godina moj fokus se sa projektantskog prebacio na istraživački, i na rad u nastavi, gde sam u sklopu profesorovog tima bio odgovoran za izvođenje nastave i master studija ali i učestvovao kao saradnik na raznim naučnim projektima.

Iskustvo iz Graca i okruženost energetskim temama kako u inženjerskom tako i u projektantskom smislu definitivno doživljavam kao svojevrsno ponovno rađanje u profesionalnom smislu.

Koje su najvažnije lekcije koje ste poneli iz rada u evropskom okruženju?

Pored prisvojenog znanja, najvažnije tekovine koje nosim iz perioda mog rada u inostranstvu, su strukturiranost i organizacija rada. Današnji biroi su se pod pritiskom ubrzanog načina života i gradnje pretvorili u mašineriju koja, ako ne postavite stvari na svoje mesto u ranoj fazi, može vrlo brzo da vas slomi i dovede do potpunog pregorevanja organizma.

Tome najviše doprinose kratki rokovi, brojni prekovremeni sati kao i rad vikendom, a koji nažalost nisu retka pojava ni u zapadnim zemljama. Tada vam više nije bitno za koji novac radite ili kako vam se zove biro, a oporavak košta mnogo i poprilično je neizvestan. Međutim ako se organizacija projekta postavi na ispravan i adekvatan način od samog početka mnogi od potencijalnih problema se mogu efikasno izbeći.

Nakon rada u inostranstvu odlučili ste da se vratite u Srbiju i Vrbas. Šta je presudilo da donesete takvu odluku?

Odluka je posledica niza faktora koji su se preklopili u datom momentu. Pozadina je bila izvesna doza zasićenosti inostranstvom i akademskim svetom i potreba da se na neki način vratim u projektantske/ konsultantske vode ali ovog puta kroz sopstveni profesionalni angažman.

Poziv od strane tima FTN-a za saradnju na izradi studije za rekonstrukciju i revitalizaciju SPENS-a u Novom Sadu ali i želja da određene privatne poslovne ideje sa svojom porodicom sprovedem u delo bili su tasovi na vagi koji su prelomili za opciju povratka.

U tom kontekstu, Vrbas se prirodno nametnuo kao logična baza iz koje je moguće paralelno razvijati profesionalne i privatne aktivnosti.

Da li danas na povratak gledate kao na profesionalni rizik ili kao na jednu od najboljih odluka u karijeri?

Svaka odluka koju donesete nosi sa sobom određenu dozu rizika ali bez njega nema uspeha. Povratak u Srbiju za mene je značio svojevrstan početak od nule jer su moje prethodno profesionalno iskustvo kao i poznanstva i kontakti u branši skoro kompletno bili vezani za inostranstvo.

Dozu sigurnosti ulivali su mi činjenica da se vraćam sa specifičnom vrstom znanja koja je inovativna i deficitarna na tržištu ali i prethodno životno iskustvo i umeće snalaženja u novim sredinama i neizvesnim situacijama.

Imajući u vidu moje godine i iskustvo rano je donositi sud ali mi onaj unutrašnji osećaj govori da je odluka da krenem samostalno, svojim putem, pravovremena i ispravna.

Energetska efikasnost kao filozofija projektovanja

Studio Ener-tekt je prepoznatljiv po tome što energetsku efikasnost ne posmatra kao dodatak projektu, već kao njegov sastavni deo. Kako je nastala takva filozofija rada?

Klica te filozofije nastala je tokom mog šestogodišnjeg boravka na fakultetu u Gracu, gde sam kroz rad sa profesorom Kodijem usvojio princip „form follows energy“.

Suština tog pristupa je da energetska efikasnost ne bude naknadni dodatak projektu, već jedan od osnovnih parametara koji oblikuje arhitekturu od samog početka. Takav način razmišljanja vraća fokus na prirodne predispozicije lokacije – ne samo u smislu uspostavljanja dijaloga sa duhom mesta („genius loci“), već i kroz razumevanje lokalne mikroklime, sunčevog zračenja, vetra i drugih prirodnih faktora koji mogu doprineti kvalitetu prostora.

Prirodne sile se ne posmatraju kao prepreka koju treba savladati tehnologijom, već kao potencijal koji kroz pažljivo projektovanje može biti iskorišćen za postizanje komfora uz minimalan utrošak energije i resursa.

Uspešna savremena arhitektura nastaje tek kada su funkcionalnost, estetika i energetska efikasnost ravnopravni učesnici u procesu projektovanja. Zato u Studiju Ener-tekt projektovanju pristupamo integralno od samog početka.

Energetski i aspekti održivosti razvijaju se paralelno sa prostornim konceptom, dok se ključne odluke proveravaju kroz digitalne blizance, simulacije i preliminarne procene životnog ciklusa objekta. Na taj način odluke koje određuju budući izgled i performanse objekta donosimo na osnovu podataka, a ne pretpostavki.

Zašto se kod nas energetska efikasnost još uvek često doživljava kao trošak, a ne kao investicija?

Više je faktora koji su doveli do ovakvog stanja, ali među najvažnijima vidim razvoj investitorskog urbanizma u Srbiji nakon tranzicije iz sistema SFRJ. Sam po sebi, investitorski pristup nije nužno negativan, naprotiv, on često predstavlja važan pokretač razvoja, investicija i urbane transformacije. Međutim, kvalitet rezultata u velikoj meri zavisi od regulatornog okvira, njegove dosledne primene, kao i od svesti i ambicija samih investitora.

Kada su kratkoročni ekonomski ciljevi dominantan kriterijum, postoji rizik da se objekti posmatraju prvenstveno kao tržišni proizvod, dok pitanja dugoročnog kvaliteta prostora, odnosa prema okruženju i održivosti ostaju u drugom planu.

U takvim okolnostima, čak i osnovni principi kvalitetnog projektovanja, a naročito energetska efikasnost i održivost, često se doživljavaju kao dodatni trošak, umesto kao investicija u buduću vrednost objekta.

Poseban izazov predstavlja činjenica da su zgrade među najdugotrajnijim proizvodima koje društvo stvara. Odluke donete tokom projektovanja i izgradnje ostaju prisutne decenijama, a njihove posledice – bilo pozitivne ili negativne – osećaju i generacije koje dolaze. Zbog toga smatram da je neophodno više pažnje posvetiti dugoročnoj vrednosti koju gradimo, a ne samo neposrednim ekonomskim pokazateljima uspeha.

Koliko arhitekta danas može da utiče na energetsku potrošnju objekta već u najranijim fazama projektovanja?

Puno, i to mnogo više nego što mislimo, ali samo ukoliko se od najranijih faza projektovanja, pozicija objekta, njegova orijentacija, funkcionalno rešenje i razvoj volumena ispituju i promišljaju, ne samo u odnosu na umetnički izraz autora ili zahteve investitora nego i okolne prirodne i mikroklimatske faktore.

Rezultati takvog sinhronog planiranja od rane faze projekta moraju se pozitivno odraziti na ukupan energetski bilans objekta ali se ujedno može postići i dodatna vizuelna i konceptualna svežina i ostvariti novi prostorni identitet.

Da li specijalizacija za energetsku efikasnost investitorima olakšava donošenje odluka kada je reč o izboru materijala, sistema i tehnologija?

Apsolutno. Kroz taj proces dobija se direktan uvid u dostupan spektar proizvoda na tržištu, na efikasnosti sistema i tehnologija, ekološke karakteristike i performanse materijala, posledice njihove proizvodnje na okolinu, i na kraju krajeva cenu koštanja istih.

U vremenima koja dolaze naša struka neće imati izbora nego da pruža civilizacijski i društveno prihvaćeni nivo komfora uz mnogo niži utrošak energije i resursa. Projektanti će morati da budu u poziciji da daju adekvatan i fundiran odgovor na ta pitanja ako žele da ostanu u poslu.

Koje greške investitori prave tj. da li je održiva gradnja skuplja?

U principu ako se tema posmatra na neki banalan i jednodimenzionalan način gde se poredi neki konvencionalan projekat urađen na tržišno ustaljen način, sa objektom koji stremi većem udelu inovacija poput ugradnje savremenih tehničkih sistema i ekoloških materijala – odgovor je da. Ali postavlja se pitanje čemu se daje prioritet prilikom koncipiranja budžeta i trošenja sredstava.

U praksi se često uočava nedovoljno pažljivo planiranje budžeta, kao i početni stav da su određeni aspekti projektovanja „previše skupi“ ili nepotrebni, bez dublje analize njihovog dugoročnog efekta.

Kada se uloga arhitekte svede na realizaciju unapred formiranih vizuelnih referenci, bez prostora za stručno vođenje procesa i optimizaciju rešenja, dolazi do propuštanja potencijala projekta i za investitora i za projektantski tim. Time se gubi mogućnost da se u okviru istog budžeta postigne bolji balans između investicionih troškova, funkcionalnosti i dugoročne eksploatacije objekta.

U praksi to može rezultirati projektima koji na prvi pogled deluju reprezentativno, ali imaju slabije performanse u pogledu energetske efikasnosti i ukupnih troškova korišćenja, dok promišljeno projektovani objekti, zasnovani na principima bioklimatske arhitekture i optimizacije sistema, mogu obezbediti dugoročno stabilnije i ekonomičnije funkcionisanje. Na taj način, odluke donete u ranoj fazi projektovanja u velikoj meri određuju ne samo kvalitet izgradnje, već i ukupne troškove života jednog objekta.

Koliko se razlikuje odnos prema održivoj gradnji u zapadnoj Evropi u odnosu na Srbiju i region?

Razlikuje se u velikoj meri i to prevashodno u pristupu temi. Na Zapadu se teme ekologije i zaštite životne sredine kotiraju visoko na listi prioriteta, čak u toj meri da se svesno žrtvuje trenutno ekonomsko blagostanje i komfor kako bi se obezbedila održivija budućnost za generacije koje dolaze. Kao rezultat takvog stava proizilazi niz jasnih akcionih planova i dugoročnih strategija koji bi trebali da osiguraju dekarbonizaciju građene sredine do 2050.

Kod nas i u većem delu regiona zapadnog Balkana (izuzetak su Slovenija i Hrvatska kao članice EU) je odnos većine društva prema prirodi i resursima vrlo nezreo, dok se tema energetska efikasnosti posmatra kao nužno zlo, tj. kao dodatni a „neželjeni“ trošak nametnut od strane spoljašnjeg faktora u sklopu približavanja EU.

Promena svesti a samim tim i situacije na terenu ne ide preko noći ali se stvari kreću lagano u pozitivnom pravcu.

Da li domaća građevinska industrija danas prati evropske trendove ili još uvek postoji značajan prostor za napredak?

Prostora za napredak ima pogotovu u domenu održive gradnje i tehnologija. U Evropi se sve više okreću/ vraćaju drvetu kao osnovnom materijalu koji ima sposobnost skladištenja CO₂ i kao takav može biti motor dekarbonizacije u urbanom prostoru.

Izazovi pred kojima se nalazimo vezano za masovniju upotrebu drveta su rešavanje problema velikih raspona, akustike i protivpožarnih zahteva i oni su na Zapadu okidač za inovacije i razvoj građevinske industrije.

Druga niša gde postoji veliki potencijal je proizvodnja i prodaja fasadnih FN panela (BIPV – building integrated photovoltaic panels).

Gradovi će u budućnosti morati maksimalno da koriste sve raspoložive površine za generisanje energije. Ništa od gore navedenog ne postoji trenutno na našem tržištu, još više je poražavajuće što još ne postoji ni adekvatna potreba i tražnja.

Kada biste morali da izdvojite jednu stvar koju bi svaki investitor trebalo da razume pre početka projekta, šta bi to bilo?

Svaki građevinski projekat trajno utiče na prostor u kojem nastaje, zbog čega procesi planiranja, projektovanja i gradnje nose veliku odgovornost svih učesnika.

Kroz istoriju, gradovi su se razvijali kao odgovor na potrebe svojih stanovnika, a njihov dugoročni uspeh uvek je bio povezan sa kvalitetom života, društvenim vezama i javnim prostorima koje su stvarali.

Danas, usled ubrzane urbanizacije i snažnih tržišnih pritisaka, često je izazov pronaći ravnotežu između ekonomskih ciljeva i dugoročne vrednosti koju gradovi treba da pružaju svojim korisnicima.

Verujem da kvalitetna arhitektura i održiva gradnja ne moraju biti u suprotnosti sa ekonomskom isplativošću. Naprotiv, objekti i prostori koji su projektovani da traju, da se prilagođavaju promenama i da doprinose kvalitetu života predstavljaju dugoročnu korist kako za investitore, tako i za društvo u celini. I to je ultimativna suština održivosti.

Arhitektura, struka i budućnost

Kako danas vidite arhitektonsku scenu Srbije? Da li smo bliže evropskim standardima nego što smo bili pre deset godina?

Situacija u branši, poredeći periode pre mog odlaska i nakon mog povratka iz inostranstva, je drastično različita, a karakteriše je prvenstveno frapantan skok u obimu produkcije. Shodno tome iz većeg uzorka lakše dolazi do koncentracije i kristalisanja kvaliteta i podizanja nivoa kvaliteta prakse.

Raduje me činjenica da na tržištu postoje i mladi biroi locirani van velikih centara poput Beograda, Novog Sada ili Niša a čija se rešenja po kvalitetu mogu naći rame uz rame sa kvalitetnim evropskim biroima i projektima.

Kao negativnu stranu trenutne hiperprodukcije vidim nažalost i mnogo veći broj objekata upitnog kvaliteta koji se prodaju po abnormalno visokim cenama.

Šta je ono što mladim arhitektama najčešće nedostaje kada izađu sa fakulteta i zakorače u praksu?

U poređenju sa situacijom u inostranstvu prvo što mi pada na pamet je možda nedovoljna spremnost za tehničku razradu projekta.

Čini mi se da se u našem edukativnom sistemu ne daje adekvatna pažnja i prostor dubinskoj razradi projekta. Za razliku od toga u okviru tzv. master studija (projektantski predmet) na evropskim fakultetima se objekat „rastavi do najsitnijeg šrafa“, često primenjujući dostupne inovacije u razrešavanja konstruktivnih sklopova objekata, ali i prateći trendove u razvoju novih materijala i tehnologije gradnje.

Kroz časopis „grenef.“ često govorimo o povezanosti arhitekture, građevinarstva i energetske efikasnosti. Koliko je važno da struka danas ima medije koji se bave upravo tim temama?

Već duži niz godina, na globalnom nivou, svedočimo ozbiljnim ekološkim katastrofama podstaknutim klimatskim promenama čiji je glavni motor ljudska aktivnost.

U situaciji kada nam je kuća u požaru a reakcije često nekoordinisane i stihijske, mediji koji su aktivni u domenu ekologije i održive gradnje i koji imaju moć bržeg širenja informacija i umrežavanja aktera od značaja su od presudnog značaja.

Oni su intermedijatori koji prenose informacije i znanje i katalizatori kontakata koji su potrebni kako bi se adekvatno reagovalo na izazov ili situaciju. Oni umnogome utiču i na podizanje nivoa svesti i informisanosti o akutnim problemima društva koji bi morali biti tretirani kao apsolutni prioritet ukoliko želimo da se izborimo za bolju i sigurniju budućnost.

Ove godine bili ste deo ArchyEnergy konferencije. Koliko su ovakvi događaji važni za razmenu znanja između arhitekata, proizvođača, investitora i izvođača?

Ovo je bilo moje prvo učešće na ArchyEnergy konferenciji i moram da pohvalim organizaciju jer su program i prateći sadržaji koncipirani vrlo ambiciozno, a izbor tema i panelista kvalitetan i relevantan za trenutak u kojem se nalazimo.

I konferencije su vid medijske promocije i obrade određene teme pa bi dosta od mog prethodnog odgovora važilo i za ArchyEnergy uz dodatak da ste sa ovim nivoom pripreme spremni za gostovanja i zvučnijih evropskih imena iz oblasti održive gradnje.

Za kraj, kako biste voleli da Studio Ener-tekt i Vaš profesionalni rad budu prepoznati za deset godina?

Voleo bih da za deset godina moj profesionalni rad, kao i Studio Ener-tekt, budu prepoznati kao primer uspešne integracije kvalitetne arhitekture, održivosti i savremenih digitalnih tehnologija u projektantskoj praksi.

Cilj mi je da kroz takav pristup stvaramo merljivu vrednost kako za investitore, tako i za krajnje korisnike prostora. Drugim rečima, želeo bih da budemo prepoznati kao pouzdan partner koji je doprineo približavanju i demistifikaciji tema zelene gradnje i energetskog dizajna na domaćem i regionalnom tržištu.

To se pre svega odnosi na primenu metoda kao što su procena životnog ciklusa objekta (LCA), korišćenje digitalnih blizanaca i vođenje procesa zelene sertifikacije, sa ambicijom da ove prakse od specijalizovanih alata postanu sastavni deo svakodnevnog projektovanja u Srbiji.

Bilo bi lepo da, pored takvog doprinosa struci, iza nas ostanu i konkretni realizovani projekti – kvalitetni zeleni i bioklimatski objekti koji potvrđuju da održivost nije samo teorijski koncept ili sertifikat, već arhitektura koja funkcioniše, traje i stvara dodatnu vrednost za svoje korisnike, investitore i šire okruženje.