Arhitekta jednog grada – Požega: Kako graditi objekte bez ugrožavanja okoline

U redovnoj rubrici Arhitekta jednog grada, kroz koju istražujemo arhitektonsku prošlost, sadašnjost i budućnost gradova Srbije, ovog puta razgovaramo sa Đorđem Pavlović, arhitektom čija iskustva i vizije spajaju tradiciju i savremene trendove.

Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu upisuje 2007. godine na smeru Arhitektura i urbanizam. Od 2012. do 2014. godine radi u Novom Sadu, a nakon završenog fakulteta se vraća u rodni grad da završi jedan projekat na Zlatiboru sa ciljem da se nakon toga preseli u inostranstvo.

Spletom okolnosti Đorđe ipak ostaje do danas tu i 2017. godine otvara sopstveni biro „Workroom“. Biro se bavi projektovanjem industrijskih, javnih, višeporodičnih i jednoporodičnih objekata.

Đorđe je učestvovao na brojnim projektima, od dizajna enterijera do arhitektonskih konkursa poput rekonstrukcije stare pivare Vajfert i takmičenja eVolo nebodera. Njegova strast prema putovanjima kao izvoru inspiracije otkriva koliko je upoznavanje novih kultura ključno za stvaranje inovativnih arhitektonskih ideja. Ovog puta, kroz priču sa Đorđem, upoznajemo Požegu gde je i 1988. godine rođen, završava osnovnu i srednju školu.

Požega je grad bogate istorije i jedinstvene prirodne kotline. Plodna zemlja i reke u ovoj oblasti uticale su na ranu naseljenost, dok arheološki nalazi govore o kontinuitetu života od neolitskog doba, preko rimskih naselja, pa sve do modernog doba.

Požega, smeštena između Ovčara i Kablara, danas je prepoznata po svom specifičnom spoju prirodnog okruženja i urbanog razvoja, čiji su temelji postavljeni urbanističkim planom iz 1832. godine, koji je inicirao Knez Miloš.

Sa posebnim uverenjem da su putovanja najbolji način učenja za mlade arhitekte, Đorđe smatra da upoznavanje novih kultura i načina života pruža jedinstvenu inspiraciju za oblikovanje novih arhitektonskih perspektiva. U ovom intervjuu otkrivamo njegov pogled na arhitekturu, kreativne izazove i profesionalne uvide koji su ga oblikovali.

Kako biste opisali arhitektonski identitet Požege? Koje su ključne odlike koje definišu njen urbanizam i arhitekturu?

Arhitektonski identitet Požege je određen još 1832. godine kada je Knjaz Miloš poslao urbanistu Lazara Zubana da formira urbanu matricu budućeg grada. Zuban je formirao kružni trg, sa četiri ulice koje iz njegovog centra vode dalje i formiraju naselje. Vremenom je pravilna koncepcija naselja narušena različitim urbanim intervencijama tokom gotovo 200 godina razvoja.

Danas je primetno širenje grada duž dominantnih magistralnih pravaca, te naselje sve više poprima zvezdasti oblik. U centralnom gradskom jezgru je pretežan arhitektonski izraz eklekticizam, kao posledica izgradnje u međuratnom periodu. Kao u većini manjih gradova postoji nekoliko urbanih repera, koji su nesumnjivo uticali na arhitektonska rešenja u svom okruženju. Postoje i dva naselja građena u periodu socijalizma, sa potpuno pravilnom urbanom matricom, pa se posmatranjem satelitskog snimka grada može steći utisak da naselje ima veoma uređeno urbano tkivo, što nije čest slučaj u našoj zemlji.

Koje su lokalne specifičnosti geografskog položaja za gradnju i razvoj grada danas?

S obzirom na to da je grad nastao u prostranoj kotlini, oružen brdima, za vreme intenzivne industrijalizacije u vreme SFRJ izgrađen je veliki broj fabrika. Demografski potencijal koji je tada postojao u okolnim selima, a koji je za relativno kratko vreme postao gradsko stanovništvo, pretvoren je u kvalifikovanu radnu snagu u različitim proizvodnim sektorima.

Nakon kraha industrije 90-ih godina, velike fabrike su propale, ali je u većini preostalih industrijskih objekata pokrenuta proizvodnja. Danas, Požega ima ogromnu industrijsku proizvodnju spram broja stanovnika. Verovatan razlog ekspanzije industrije je povoljan geografski položaj naselja, pošto se nalazi na raskrsnici više magistralnih pravaca i železničkog čvorišta. Pored toga, blizina turističkih centara poput Divčibara i Zlatibora igra značajnu ulogu u ekonomskom napretku.

Kako arhitektura Požege reflektuje kulturni i društveni razvoj ovog regiona?

Kratkom šetnjom kroz naselje se može sagledati gotovo čitav razvoj grada kroz prethodna dva veka. Samo u jednom kvartu je moguće videti objekat iz XIX veka u neposrednoj blizini zgrade iz kasnih 90-ih godina XX veka, koja je oblikovno predstavnik sunovrata arhitektonske prakse. Pored ovako drastičnih razlika najčešće se sreću objekti eklekticizma i socijalističke moderne.

Smatram da se arhitektura Požege nimalo ne razlikuje od arhitekture većih gradova, pre svega po nedoslednosti u arhitektonskom izrazu. Naravno, ovo nije specifičnost današnjeg vremena, već gotovo svih epoha. Nažalost, sveopšti društveni kompleksi i izlivi pseudonacionalnih ideja su ostavili trag na arhitekturu.

Tako smo krajem veka dobili sportsku halu koja svojim volumenom nikako ne odgovara urbanom tkivu u koji je smeštena, najveću crkvu u Zapadnoj Srbiji koja uvek deluje prazno, autobusku stanicu veću od stare u Beogradu i sve one megalomanske i nepromišljene objekte osuđene na ruiniran izgled zbog nemogućnosti adekvatnog održavanja. U poslednje vreme je primetno praćenje svetskih trendova u smeru održivog razvoja, vraćanja prirodi, pa se intenziviralo uređenje pešačkih staza, parkova i slično.

Koliko su energetska efikasnost i održivost prisutni u modernoj izgradnji u Požegi, i da li su one deo Vašeg pristupa projektovanju?

Sve su prisutniji. Imam utisak da je ovaj pristup krenuo vrlo stidljivo, a da se u proteklih par godina stvari menjaju na bolje jako ubrzano. Mislim da je energetskoj efikasnosti doprineo i zakon koji je propisao obavezu izrade elaborata i pasoša, ali i buđenje svesti stanovništva igra važnu ulogu. Takođe, moram pohvaliti kolege koje se bave prodajom građevinskih materijala, koji prilikom svake prezentacije kao obavezan argument navode karakteristike materijala u korist održivog razvoja. Ovo je definitivno dobar smer, svi zajedno moramo da budimo svest korisnika.

Koje lokalne građevinske materijale smatrate najvažnijim u istoriji Požege, i kako se oni koriste u savremenoj arhitekturi?

Istorijski gledano to su drvo, opeka i kamen. Sve ređe se koriste, a pretežno kao detalj na fasadi. Opeku je moguće sresti u svojoj izmenjenoj formi, odnosno u obliku listela kao fasadne dekoracije. Naš biro je u par navrata koristio drvo, odnosno lameliranu drvenu konstrukciju za izgradnju objekata. Na taj način smo izveli par kuća na Zlatiboru i Divčibarama i pijacu u Kosjeriću. Definitivno, opeku smatram najvažnijim materijalom u istoriji grada, s obzirom na to da je veći deo naselja izgrađen njenom upotrebom.

Koji su najvažniji izazovi urbanizacije sa kojima se Požega suočava danas, i kako arhitekte mogu doprineti njihovom rešavanju?

Osim konstantnog rada na revitalizaciji putne, vodovodne i kanalizacione infrastrukture, sve je prisutniji problem parkiranja. Ovaj problem je delimično rešen u prethodnoj deceniji uvođenjem naplate parkinga u užem jezgru, ali sve ide u smeru ka problemima sa kojima se suočavaju veći gradovi. Takođe, nedostaje veliki broj stanova i parcela za izgradnju višeporodičnih objekata. Prvobitno rešavanje nedostatka stambenog prostora je bilo nadgradnjom postojećih zgrada sa ravnim krovovima građenih u vreme socijalizma.

Ovaj pristup se kratkoročno pokazao kao dobar, jer je usput rešio probleme sa prokišnjavanjem ovih objekata i poboljšao energetsku efikasnost postojećih zgrada. Ovo je dodatno opteretilo grad sa problemom parking mesta.

Nakon toga se pristupilo izgradnji objekata po obodu centralnog dela naselja.

Da li smatrate da je savremena arhitektura Požege u skladu sa tradicijom, ili postoji diskontinuitet?

Mislim da se pitanje tradicije danas veštački forsira. Ne vidim zašto bi arhitektura manjeg mesta na periferiji nužno trebala da robuje istoriji lokalnog graditeljstva. Verujem da su ti ljudi, tada, gradili najbolje što su umeli i da su koristili najsavremenije materijale koji su im bili dostupni. Tako vidim i današnju arhitekturu, zadovoljiti potrebe korisnika na najhumaniji mogući način, boriti se za povećanje standarda minimalne kvadrature i slično, a oblikovanje koje se referiše na tradiciju ostaviti po strani. U krajnjem, ovde naselje postoji od doba Rimljana, pa bi se bazen u kući mogao smatrati ovdašnjom tradicijom, da se malko našalim.

Kada biste mogli da redizajnirate bilo koji deo Požege, koji bi to bio i kakvu biste viziju uneli?

Trenutno radimo na projektu pijace, koja je u katastrofalnom stanju. Vrlo nehigijenski prostor, otkriven i bez adekvatnog parternog uređenja. Nalazi se u strogom centru grada i naslanja se na trg, tako da je njena rekonstrukcija nužna i promeniće kvalitet života sugrađana nesumnjivo.

Zamislili smo je kao elipsoidni oblik tržnice u prizemlju, a na zelenom krovu bi bila zona rekreacije. Ideja je da prostor živi i u popodnevnim satima kada pijaca ne radi, tako da ona ne bude objekat koji razdvaja dve ulice, već da se preko/kroz njega može nesmetano kretati.

Kako vidite ulogu arhitekture u očuvanju prirodnih lepota Zlatiborskog okruga?

Konstantnom edukacijom klijenata da svojim objektima ne ugrožavaju sredinu. Nismo u mogućnosti da sprečimo ljude da grade objekte za odmor po okolnim brdima, ali ih konstantno usmeravamo da koriste ekološki prihvatljive materijale i da grade objekte u skladu sa reljefom i klimatskim uslovima.

Veliki je to sada izazov, posebno nakon Covid-a, ekspanzija je izgradnje vikendica. Nekada pusti pašnjaci danas su pretvoreni u naselja.

Šta Vas je inspirisalo da postanete arhitekta, i kako se ta inspiracija reflektuje u Vašim projektima?

Nisam siguran da se sećam koji je to momenat kada sam odlučio da ću da se bavim arhitekturom.

Uvek su u kući postojale knjige i časopisi iz oblasti graditeljstva, pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta je bio okidač. Na svakom projektu tragam za nekom novom inspiracijom, postavio sam neke standarde i linije koje ne želim pređem, definisao ih u par principa i to sledim. Uloga arhitekte u maloj sredini je drastično drugačija od one koju imaju kolege u Beogradu ili Novom Sadu. Mi smo ovde kao neki servis koji projektuje sve vrste objekata, od industrijskih kompleksa, do individualne garaže.

Ta raznovrsnost posla je u neku ruku jako zanimljiva iako nekome sa strane može delovati konfuzna.

Kako putovanja utiču na Vaš kreativni proces? Da li postoji neko posebno mesto ili
kultura koje su ostavile snažan trag na vašem radu?

Putovanja su najvažnije sredstvo za obrazovanje arhitekte, po mom mišljenju. Obilazim gradove i sa svakog puta se vratim voljan da potpuno menjam arhitekturu svoje sredine.

Najčešće to ostaje na nivou skica, ali sam uspeo da implementiram dosta stvari koje sam naučio putujući. Baskija je definitivno ostavila najveći utisak.

Nije to samo Bilbao i Gugenhajm, na to sam već bio pripremljen, više me je oduševio odnos prema arhitekturi. Imao sam utisak da je svakom objektu posvećeno jako puno pažnje, što u izgradnji tako i u pitanju rekonstrukcija i dogradnji.

Pravi primer kako finansijska moć ne mora da vodi u pogrešnom arhitektonskom smeru kao u primeru Dubaija, već u pravu kulturnu revoluciju.

Kako nove tehnologije gradnje i BIM alati utiču na Vaše projektovanje i realizaciju projekata?

Trudimo se da primenjujemo ove sisteme u birou. Implementacija ide sporo i sa poteškoćama, posebno što većina eksternih saradnika još uvek ne koristi BIM, ali dobiće to svoj oblik vremenom. Sve je prisutnija i ova priča sa AI, ali se trudimo da to ne ode u pogrešnom smeru.

Benefiti BIM-a su veliki, a u februaru sam posetio sajam BIM tehnologija u Minhenu i vidno je da se ide korak dalje, posebno u smeru vizualizacije i kontrole troškova.

Koji Vam je od projekata ili konkursa na kojima ste radili bio najizazovniji i zašto? Kako ste pristupili rešavanju tih izazova?

Svake godine imamo po neki projekat pred koji, u šali kažem, imam tremu. U zadnje vreme radimo projekte za rekonstrukciju Valjaonice Bakra u Sevojnu, to je možda i najveća fabrika u Zapadnoj Srbiji, kao jedan grad za sebe. Neverovatno zanimljivo sa inženjerske strane. Tu su i druge fabrike u Požegi i okolini. Industrijska arhitektura je definitivno izašla u prvi plan. U zadnjih par godina ne stižemo da radimo konkurse, verovao sam da biro može izgraditi identitet jedino radom na velikim konkursima, ali se stvari trenutno ne odvijaju u tom pravcu.

Tako da je sada izazov konstantan rad na implementaciji novih, pozitivnih rešenja iz prakse.