U vremenu brzine, trendova i „instagramičnih“ prostora koji liče jedni na druge, razgovor sa arhitektkinjom Ljubicom Bigović nas je podsetio da arhitektura mora da funkcioniše i onda kada nema kamere i da se njen pravi kvalitet otkriva kroz godine korišćenja.
Kako i sama kaže, ovaj poziv je proistekao iz potrebe da posmatra, istražuje a pre svega razume prostor oko sebe. Danas, posle godina predanog rada zaključujemo da se to kod nje nije promenilo. Zbog svega toga, njen potpis se jasno čita kroz svaki projekat na kom je radila i izdvaja je iz gomile.
Kada se danas osvrnete unazad, gde biste smestili početak svoje priče sa arhitekturom?
Ne sećam se jednog konkretnog trenutka kada sam odlučila da ću biti arhitekta. Više mislim da sam od ranog detinjstva imala potrebu da posmatram prostor i da razumem odnose u njemu. Odrastala sam u porodici u kojoj je umetnost i potreba za stvaranjem bila prirodan deo svakodnevice, pa sam verovatno još tada, nesvesno, razvijala odnos prema obliku, materijalu i estetici.
Priroda je takođe bila jedan od mojih prvih velikih uticaja – njena raznolikost, proporcija, struktura i način na koji se stalno menja i prilagođava ostali su mi važni do danas.
Kada sam kasnije ušla u svet arhitekture, privukla me je upravo mogućnost da spojim racionalno i intuitivno – funkciju i emociju, red i slobodu, materijal i svetlo. Arhitektura mi je dala mogućnost da ono što prvo samo osećamo ili naslućujemo prevedemo u konkretan prostor.
Danas bih rekla da moj početak u arhitekturi zapravo nije bio jedan trenutak, već početak jednog načina razmišljanja i posmatranja. Fakultet i praksa su ga kasnije samo oblikovali i dali mu strukturu.
Kakvo je bilo Vaše detinjstvo i da li danas u svom radu prepoznajete neke osobine koje nosite iz tog perioda – radoznalost, posmatranje, istraživanje?
Radoznalost me je odmalena vodila ka posmatranju i analiziranju onoga što vidim, više nego ka potrebi da samo nešto saznam. Zanimali su me razlozi zbog kojih je nešto takvo kakvo jeste, po čemu se razlikuje od nečeg drugog i kako te razlike utiču na moj doživljaj.
Imala sam izraženu potrebu za jasnoćom i sistemom, a istovremeno sam uživala u promenama. Volela sam da menjam ambijente, da upoznajem različite predele, gradove i ljude, da ih posmatram, upoređujem i istražujem. Mislim da sam još tada nesvesno učila da prepoznajem karakter nekog mesta i ono što ga čini drugačijim.
Danas upravo tu osobinu prepoznajem u svom radu. Volim različitosti i ne tražim jedno rešenje koje može da se primeni svuda. Svaki prostor ima svoj kontekst, svoje zakonitosti i svoju atmosferu, i meni je zanimljivo da ih najpre razumem, a tek onda da počnem da stvaram.
Verovatno je zato istraživanje za mene i danas neodvojivi deo projektovanja. Ne volim da do rešenja dođem pre nego što sam dovoljno posmatrala i postavila prava pitanja.
Da li je odluka da upišete Arhitektonski fakultet bila prirodna ili je došla kroz dilemu i traganje?
Pre arhitekture nisam imala jednu jasno definisanu predstavu o tome šta želim da budem.
Privlačile su me različite stvari, posebno one koje su na neki način povezivale kreativnost, analizu i stvaranje. Verovatno me ta širina interesovanja i dovela do arhitekture, ne neki unapred zacrtan plan.
Arhitektura mi se u jednom trenutku jednostavno nametnula kao oblast u kojoj mogu da objedinim ono što me je oduvek zanimalo – prostor, estetiku, funkciju, materijal, ali i potrebu da stvari razumem i sistematizujem.
Tek kasnije sam shvatila koliko je ta odluka bila dobra za mene. Arhitektura traži i racionalnost, i intuiciju, i disciplinu, i kreativnost. Zahteva da istovremeno razmišljaš o velikoj slici i o najmanjem detalju. Upravo ta kombinacija mi je i danas jedan od najzanimljivijih aspekata profesije.
Verovatno nisam izabrala arhitekturu zato što sam tačno znala šta želim da radim, već zato što mi je ona pružila dovoljno prostora da kroz nju istražujem ono što me zanima.
Kako pamtite studije arhitekture u Beogradu – šta su Vam dale, a šta ste morali da naučite tek kasnije, kroz praksu?
Studije arhitekture u Beogradu pamtim kao period u kojem sam naučila da imam širinu u razmišljanju. Fakultet mi je dao osnovu – način posmatranja, analizu, disciplinu, razumevanje prostora i procesa projektovanja. Ali arhitektura je mnogo šira od samog projektovanja.
Studije gotovo da podrazumevaju razumevanje i umetnosti, filozofije, filma, književnosti, istorije, kulture uopšte… Sve te oblasti na različite načine utiču na način na koji razumemo čoveka i prostor.
Upravo ta sveobuhvatnost je, po mom mišljenju, jedna od najvećih vrednosti studija arhitekture. Fakultet nas ne uči da unapred imamo odgovor na svaku situaciju, već kako da se u datoj situaciji snađemo, kako da problem analiziramo i iz kojih izvora možemo da pronađemo odgovor.
To je možda i najvažnija veština koju nosimo sa studija, jer je arhitektura profesija u kojoj se stalno susrećemo sa novim okolnostima.
Tek kroz praksu sam naučila koliko je složen put od ideje do realizacije. Na fakultetu postoji zadatak i prilično opušten rok, dok u praksi postoji klijent, budžet, propisi, izvođači, unapred kratki rokovi i mnogo različitih okolnosti koje treba uskladiti. Na gradilištu postaje jasno koliko je važan plan i organizacija, koliko je bitno poznavati materijale, tehnologije njihove ugradnje i stalno pratiti nove proizvode i načine izvođenja.
Kroz praksu sam naučila i da je jedan od većih izazova ovog posla sposobnost da problem ili nedostatak pretvorimo u dobro rešenje. Nekada upravo ograničenje dovede do zanimljivog detalja ili namerno osmišljenog rešenja koje na kraju postane vrednost prostora. To zahteva iskustvo, ali i spremnost da se problem ne doživi kao prepreka, već kao deo projektantskog procesa.
Da li postoji profesor, kritika, vežba ili rečenica sa fakulteta koja Vam je promenila način razmišljanja o arhitekturi?
Ima više profesora, kritika i iskustava sa fakulteta koji su na mene uticali, ali posebno mesto ima profesor Spasoje Krunić. Značajan deo studija, sa sada svojim najbližim prijateljima, provela sam u njegovom društvu. Od njega smo mnogo učili, ali ne samo kroz klasičnu nastavu i kritiku projekata.
Učio nas je kroz razgovor, dobronamernu kritiku, pitanja, šalu i kroz stalno preispitivanje onoga što radimo. Podsticao nas je da posmatramo šire od samog projekta i da arhitekturu razumemo kao deo mnogo većeg kulturnog i društvenog konteksta.
Naučio nas je disciplini, odgovornosti prema onom što radimo i probudio jednu vrstu profesionalne radoznalosti koja traje mnogo duže od samih studija.
Mislim da je upravo to jedan od razloga zbog kojih mi je i danas važno da arhitekturu ne posmatram izolovano. Dobar projekat ne nastaje samo iz dobre forme ili tehničkog rešenja, već iz širine znanja, iskustva, posmatranja i stalnog preispitivanja.
Kako je izgledao Vaš prvi ozbiljan susret sa praksom i koji je bio trenutak kada ste shvatili da je arhitektura mnogo više od dobre ideje na papiru?
Moj prvi ozbiljan susret sa praksom zapravo je bio suočavanje sa činjenicom da je projekat samo jedan deo mnogo većeg procesa.
Da bi arhitektura zaista nastala, potrebno je proći čitav put do realizacije. Najpre treba pronaći investitora koji ceni rad arhitekte i sa kojim možete da izgradite poverenje za dug put koji predstoji. Zatim, treba odgovoriti na projektni zadatak tako da se ispune svi kriterijumi, da i mi i investitor budemo zadovoljni. Nakon toga ide možda najzahtevniji deo – sprovesti ideju u delo, kroz zakonska ograničenja, budžet, tehnologiju, izvođače, rokove i sve ono nepredviđeno što praksa nosi.
I na kraju dolazi još jedna stvar o kojoj se na fakultetu gotovo uopšte ne govori – kako svoj rad vrednovati i naplatiti.
Koja je bila Vaša prva velika profesionalna lekcija – ona koja je možda zabolela, ali Vas je kasnije formirala kao arhitektkinju?
Profesionalnih lekcija je puno, ima ih svakog dana, svaki projekat je priča za sebe. Jedna od važnijih koju sam naučila jeste da dobro razmislim na koje kompromise pristajem tokom projektovanja. Neke promene u trenutku deluju kao male i beznačajne, ali često povuku čitav niz drugih posledica koje tada ne možemo da sagledamo.
Kasnije shvatite da jedna mala odluka može promeniti mnogo toga. A kada se projekat završi, može se dogoditi da upravo zbog tog jednog ustupka budete nezadovoljni. Sa iskustvom sam naučila da je podjednako važno znati gde treba napraviti kompromis, a gde ne. To se odnosi i na odnos sa klijentom, na poverenje, rokove, budžet, ali i na sopstvene autorske granice.
Druga velika lekcija vezana je za greške u izvođenju. Pogrešno izvedena pozicija može biti veoma skupa i vremenski i finansijski. Svaka greška u arhitekturi mnogo košta.
Zato sam kroz praksu naučila da se realizacija ne može prepustiti slučaju. Crteže treba stalno proveravati, važne detalje više puta preispitati, obavezno sve proveriti kroz uzorke, probe i testiranja pre nego što nešto bude izvedeno. Ono što izgleda kao sitna provera na početku može kasnije sprečiti veoma veliki problem.
Možda je upravo to jedna od stvari koje iskustvo donosi – svest da u arhitekturi male odluke vrlo često imaju velike posledice.
Kako je nastao A4 Studio i šta je u tom trenutku bila Vaša zajednička ambicija?
A4 Studio smo osnovali pre 18. godina na samom početku svetske ekonomske krize potpuno nesvesni šta zapravo znači voditi firmu i imati svoj biro. Bilo nas je četvoro prijatelja, družili smo se, radili zajedno i nekako opstajali. U tom trenutku nismo imali poslovnu strategiju niti jasnu predstavu gde želimo da budemo za deset ili dvadeset godina. Imali smo samo jednu veliku želju – da dobijemo priliku da radimo i da se bavimo arhitekturom.
Mnogo toga smo učili usput. Vremenom smo shvatili da nije poenta u tome koliko projekata možemo da uradimo, već kakve projekte želimo da radimo i koliko možemo da budemo posvećeni njihovom kvalitetu.
Naučili smo da je bolje imati manje kvalitetnih projekata, nego stalno povećavati broj projekata i izgubiti kontrolu nad onim što radimo.
Tokom godina smo se spontano profilisali za oblast ugostiteljstva i hotelijerstva, kao i za različite komercijalne objekte (poslovne prostore, ordinacije, concept store prostore itd.). U poslednje dve godine radili smo i nekoliko lepih jednoporodičnih kuća, što nam je donelo malo svežine u temama.
Danas nas je dvanaestoro. Razlika u odnosu na početak je ogromna – tada nam je bila potrebna gotovo svaka prilika za rad, a danas pokušavamo da biramo sa kim ćemo raditi i koje ćemo projekte prihvatiti.
A4 Studio je partnerski biro. Kako izgleda kreativni proces kada više autora učestvuje u oblikovanju jednog prostora i koliko je važno znati slušati drugačije mišljenje?
To što smo partnerski biro ne znači da svi zajedno radimo na svakom projektu. To je gotovo nemoguće. Svako od nas ima svoje projekte i svoje timove sa kojima radi, pa postoji jasna odgovornost za ono što se projektuje i realizuje.
Prirodno je da arhitekta koji vodi projekat ima svoju ideju i odgovornost za konačno rešenje. Ali sugestije i ideje članova tima često otvore mogućnost za bolje rešenje i zato kod nas uvek postoji prostor za razgovor i konstruktivnu kritiku.
Posle toliko godina rada, mislim da smo izgradili i neki prepoznatljiv način projektovanja.
Dešava se da ljudi pogledaju projekat i pre nego što vide potpis prepoznaju da smo ga radili mi. To mi je posebno važno, jer taj „pečat“ nije nastao iz želje da svaki naš projekat izgleda isto, već iz načina na koji razmišljamo o prostoru.
Različitost projekata nam je važna, ali način razmišljanja koji stoji iza njih jeste ono što ih povezuje.
Kada biste morali da opišete arhitektonski rukopis A4 Studija, šta bi bili njegovi najvažniji elementi?
Kada govorimo o našem autorskom rukopisu, teško mi je da izdvojim jedan element i kažem – to je to. Mislim da je više reč o sveukupnom doživljaju prostora.
Važno nam je da je prostor funkcionalno i vizuelno prirodno povezan, da je osvetljenje promišljeno i da postoji ravnoteža između svih elemenata prostora. Mnogo pažnje posvećujemo detalju koji je dobro osmišljen i dobro izveden.
Šta za Vas znači prostor koji korisnik ne samo koristi, već i doživljava?
Enterijer se ne sme posmatrati kao skup elemenata koji treba da budu lepo uklopljeni. Prostor treba da funkcioniše, ali istovremeno treba da proizvede određeni osećaj kod čoveka koji u njega uđe.
To ne mora uvek biti nešto zadivljujuće i impresivno. Nekada je to osećaj prijatnosti, topline, mira ili dobre energije. Nekada je važno da prostor podstiče komunikaciju i druženje, a nekada da daje osećaj privatnosti i povlačenja.
Mislim da je dobar enterijer onaj u kojem korisnik možda ne ume da objasni šta mu se tačno dopada, ali jednostavno želi da ostane u tom prostoru. Kada prostor počne da utiče na naše raspoloženje, ponašanje i način na koji ga koristimo, tada za mene prestaje da bude samo enterijer i postaje iskustvo.
Gde je granica između enterijera koji ima snažan identitet i prostora koji postaje samo scenografija za fotografiju ili društvene mreže?
Prostor koji dobro izgleda na fotografiji ne mora nužno da bude funkcionalan, praktičan ili prijatan za korišćenje. Mislim da Instagram danas veoma snažno utiče na globalizaciju enterijera i arhitekture, a time se gubi na autentičnosti.
Stvaraju se prostori koje više ne možete da locirate – mogli bi da budu bilo gde na svetu.
Često se preuzimaju određeni vizuelni obrasci bez dovoljno razmišljanja o kontekstu, kulturi, klimi ili načinu života.
Za mene prostor postaje scenografija kada se forma postavi ispred svega ostalog – kada su materijali neadekvatni, proporcije i dimenzije nisu dobro rešene ili prostor jednostavno nije funkcionalan. Mi prostor uvek sagledavamo kao celinu, dok Instagram često prikazuje samo jedan njegov segment.
Arhitektura mora da funkcioniše i kada nema kamere. Fotografija je samo jedan način da prostor predstavimo, ali ne sme da bude razlog zbog kojeg je prostor nastao.
Koliko su materijali, detalji i izvedba važni za trajanje prostora, posebno danas kada se mnogo toga projektuje brzo, za trend i trenutni vizuelni efekat?
Materijali, detalji i kvalitet izvedbe su veoma važni za trajanje jednog prostora, ali mnogo zavisi i od toga ko je investitor i kakav odnos ima prema kvalitetu. Ako investitor razume da materijal treba da traje i da kroz vreme ne izgubi kvalitet, onda se na materijalima ne štedi bez opravdanog razloga.
Kod komercijalnih objekata situacija je često drugačija. To su projekti koji imaju svoju ekonomsku logiku i budžet koji mora da se ispoštuje, pa se vrlo pažljivo razmišlja gde je opravdano ulagati.
Međutim, kroz nekoliko godina ta razlika počinje da se vidi – na materijalima, njihovom habanju i načinu na koji prostor stari.
Dobar materijal, međutim, nije dovoljan sam po sebi. Mora biti i dobro ugrađen. Kvalitet materijala i kvalitet izvedbe moraju da idu zajedno.
Danas imamo još jedan problem – brzinu gradnje i veliku produkciju, uz istovremeni nedostatak kvalitetnih majstora. Sve je manje vremena za izvođenje, a nije lako pronaći ljude koji umeju da izvedu zahtevne detalje na način na koji su projektovani. Zbog toga je ponekad teško uskladiti dobru ideju, kvalitetan materijal, budžet, rok i samu realizaciju.
Upravo zato mislim da kvalitet enterijera ne treba posmatrati samo u trenutku kada je fotografisan i završen, već kroz godine njegovog korišćenja.
Šta se najčešće izgubi između prve ideje autora i krajnje realizacije?
Projekat se gotovo uvek menja tokom procesa i mislim da to samo po sebi nije problem.
Važno je da se kroz te promene ne izgubi njegova suština. Dešava se da projekat na kraju više ne liči na prvobitnu ideju. Na to utiču promene projektnog zadatka, budžet, tehnički uslovi, zahtevi investitora i mnoge druge okolnosti. To je sastavni deo procesa i ne mislim da arhitekta treba da bude krut prema svakoj početnoj zamisli.
Čak i kada se pojedinačni elementi promene, celina mora da ostane smislena i projekat mora da bude dobar u svojoj konačnoj varijanti. Kada investitor usvoji rešenje za koje smatramo da je dobro, trudim se da se ono kroz realizaciju sprovede u najvećoj mogućoj meri.
Naravno, pristajem na kompromise kada su oni opravdani i kada donose neku realnu vrednost ili rešavaju konkretan problem. Važno mi je samo da kompromis ne postane niz ustupaka koji na kraju promeni ono zbog čega je projekat uopšte bio dobar.
Mislim da je upravo to deo iskustva – naučiti šta je suština projekta koju treba čuvati, a šta je moguće menjati bez gubitka njegove vrednosti.
Kada radite ugostiteljski, hotelski ili concept store prostor, koliko razmišljate o tome kako će on živeti za pet ili deset godina, a ne samo kako će izgledati na dan fotografisanja?
Naravno da o tome razmišljamo već tokom projektovanja, ali i kroz samu realizaciju. Kod ugostiteljskih i hotelskih prostora posebno je važno predvideti način eksploatacije, održavanja i trajnosti materijala.
Izbor materijala mora biti usklađen sa namenom prostora. Neki materijal može biti skuplji, kvalitetniji i naizgled luksuzniji, ali zbog načina proizvodnje ili završne obrade može biti osetljiviji i manje pogodan za intenzivnu upotrebu. Kod ugostiteljskih objekata zato moramo da koristimo materijale i nameštaj koji su predviđeni za takvu vrstu eksploatacije.
Važno nam je i da prostor ne zavisi previše od trenutnog trenda. Zato volim da prostor bude projektovan tako da kroz male intervencije može da se osveži i unapredi kada za to dođe vreme. Ne mora se svaki put raditi kompletan redizajn. Nekada promena rasvete, tekstila, pojedinih elemenata ili nekog detalja može potpuno promeniti doživljaj prostora.
Mislim da prostor treba da bude takav da vremenom dobija karakter, a ne da samo postaje star. Ako je dobro projektovan i dobro izveden, uz promišljeno održavanje i povremene male intervencije može da traje mnogo duže od jednog trenda.
Kao arhitektkinji i članici ASAP-a, koliko Vam znače profesionalna udruženja, razmena među kolegama i zajednički glas arhitektonske scene?
ASAP je za mene postao važan segment profesionalnog života. A4 Studio je jedna od 13 firmi osnivača i četiri godine sam bila članica Upravnog odbora, tako da sam imala priliku da učestvujem u njegovom razvoju od samog početka i da iznutra vidim koliko je zahtevno napraviti i održati jednu ovakvu zajednicu.
ASAP je udruženje preduzetnika koji se bave arhitektonskom praksom i pokušavaju da unaprede poslovanje arhitektonskih firmi, kako u stručnom smislu, tako i u razumevanju arhitekture kao biznisa. Na početku smo imali jednu viziju, ali smo je vremenom dopunjavali i menjali u skladu sa okolnostima i iskustvom koje smo sticali.
U prethodne četiri godine imali smo različite izazove, uključujući i one koji nisu direktno vezani za poslovanje. Živimo u nemirnim vremenima u Srbiji i arhitektonska struka je deo tog društva, tako da ne možemo biti izolovani od onoga što se oko nas dešava. Upravo u takvim situacijama postaje važno da postoji zajednica koja može da razgovara, razmeni iskustva i zauzme zajednički stav kada je to potrebno.
Učestvovala sam i u izradi Plana rada na projektima unutrašnje arhitekture, koji je praktičan vodič kroz čitav proces rada na projektu enterijera. Mislim da su upravo takve stvari važne – da iskustvo pojedinačnih biroa pretočimo u nešto što može da koristi većem broju ljudi i da istovremeno klijentima približimo šta sve jedan arhitektonski projekat podrazumeva. Jedan od naših ciljeva je i afirmacija srpske arhitekture na najbolji mogući način u celom svetu.
Većina Vaših kolega su bili deo atmosfere ArchyEnergy događaja. Koliko su ovakvi susreti važni za arhitekte, proizvođače, investitore i sve one koji učestvuju u stvaranju savremenog prostora?
Ovakvi susreti su veoma važni, pre svega zato što arhitektonska praksa ne može da postoji izolovano. Projekat nastaje kroz saradnju velikog broja ljudi – arhitekata, proizvođača, izvođača, investitora, inženjera i različitih stručnjaka.
Upoznavanje i širenje mreže profesionalnih kontakata su važni, ali podjednako je značajno i upoznavanje sa novim materijalima, proizvodima i tehnikama. Mogućnost da nešto vidimo, dodirnemo, razumemo kako se proizvodi i na koji način može da se primeni često je mnogo vrednije od informacija koje dobijemo samo kroz katalog ili internet.
Proizvođači poslednjih godina sve više pažnje posvećuju arhitektama i bolje razumeju njihovu ulogu u procesu stvaranja prostora. To je dobro za obe strane. Arhitektama je potrebna tehnička podrška i kvalitetne informacije o proizvodima, a proizvođačima je važno da razumeju na koji način njihovi materijali i sistemi mogu da odgovore stvarnim potrebama projekta.
Mi kroz naše tri platforme i tri časopisa — „grenef.“, „Prozori+Vrata“ i „Podovi“ — pokušavamo da povežemo arhitekturu, građevinsku industriju, materijale, proizvođače i struku. Koliko su stručni mediji važni za razvoj i edukaciju branše?
Stručne medije pratim svakodnevno, i u štampanoj formi i na različitim digitalnim platformama – od sajtova i portala do newsletter-a. Mislim da je danas gotovo nemoguće baviti se arhitekturom ozbiljno, a ne pratiti šta se događa u svetu materijala, tehnologija i načina izvođenja.
Brzina kojom se pojavljuju novi materijali, proizvodi i tehnologije je neverovatna. Zbog toga je postalo neophodno da svakodnevno saznajemo nešto novo. Ne možemo se oslanjati samo na znanje koje smo stekli na fakultetu ili kroz dosadašnju praksu, jer se oblast stalno menja.
Stručni mediji u tom smislu imaju važnu edukativnu ulogu. Pomažu nam da pratimo nove mogućnosti, da upoznamo proizvode koje možda još nismo imali priliku da koristimo i da razumemo kako se razvija struka. Kontinuirano obrazovanje i informisanost danas su deo profesije.
Šta Vas danas najviše raduje u arhitekturi, a šta Vas najviše umara ili brine u savremenoj praksi?
Arhitektura nije potpuno predvidiva. Bez obzira na iskustvo, svaki projekat donese nešto novo – drugačiji prostor, klijenta, okolnosti, materijal, problem koji treba rešiti. Dinamičnost i nepredvidivost jesu nešto što je najinteresantnije.
Raduje me istraživanje, mogućnost konstantnog učenja i pomeranje granica onoga što možemo da izvedemo. Jako su mi važni ljudi – dobar tim, saradnja sa kolegama, proizvođačima, izvođačima i klijentima, kao i trenutak kada se dobra ideja zaista pretvori u izveden prostor.
Umara me brzina kojom se danas sve odvija. Sve se proizvodi i gradi brzo, a od arhitekture se često očekuje da u kratkom vremenskom periodu da što više. Uz to dolazi i pritisak trendova i društvenih mreža, zbog kojeg se ponekad više pažnje posvećuje trenutnom vizuelnom efektu nego dugoročnoj vrednosti prostora.
Brine me nedostatak kvalitetnih majstora i izvođača, jer je sve teže uskladiti dobru ideju, kvalitetnu izvedbu, budžet i rok. Tu je i sve veća količina administracije i odgovornosti koju arhitekta preuzima, često na štetu samog vremena za projektovanje.
Naravno, tu je i AI, koji će sigurno promeniti deo načina na koji radimo. Ne mislim da će zameniti arhitektu, ali će promeniti mnoge procese i naterati nas da preispitamo šta je zaista vrednost našeg rada.
Ipak, kada sve saberem, ono što me najviše raduje i dalje je jače od onoga što me umara. Arhitektura se stalno menja, a upravo zbog toga moramo i mi da se menjamo sa njom.
Kada biste za dvadeset godina ušli u jedan prostor koji ste projektovali, a da Vam niko ne kaže da je Vaš – po čemu biste znali da ste upravo u prostoru koji nosi Vaš autorski trag?
Prepoznala bih ga pre svega po dobrom osećaju u prostoru. Po zdravoj funkciji, dobroj proporciji i kubaturi i igri svetslosti i senki. To su stvari koje zapravo nose prostor i za mene predstavljaju suštinu dobre arhitekture.
Nameštaj je promenljiva kategorija, kao i dekor i mnogi detalji. Ali kvalitetni komadi nameštaja dobrih dizajnera mogu i posle dvadeset godina da budu vredni divljenja. Isto važi i za rasvetu. Dobar dizajn i kvalitet imaju sposobnost da traju i da ne izgube vrednost promenom trendova. Takođe, komadi koji su predizajnirani ili napravljeni da budu snažan akcenat u trenutku kada prostor nastaje, često prvi postanu prevaziđeni.
Zato bih svoj autorski trag posle dvadeset godina najmanje tražila u dekoraciji ili pojedinačnom detalju. Oni se menjaju i treba da se menjaju. Tražila bih ga u onome što ostaje – u odnosima, proporciji, funkciji, svetlu i načinu na koji se kroz prostor krećemo. Ako su te stvari i nakon dvadeset godina dobre, onda je dobra i arhitektura. Suština ostaje ista, čak i kada se sve oko nje promeni.