intervju: Marko Korošec – Između strasti i arhitekture: Put Remorkera od male bar(a)ke do vrhunskih projekata

Marko Korošec je jedan od omiljenih arhitekata nas u redakciji časopisa „grenef“, a njegova specifična energija u razgovoru bila je za nas inspiracija, kako za uvod u ovaj intervju, tako i za sama pitanja koja smo mu postavili.

Marko Korošec je svoje srednjoškolske dane proveo u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a 1998. godine je upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Međutim, dve godine kasnije shvatio je da ga elektrotehnika više ne ispunjava, te se 2000. godine odlučio za potpuno novi pravac – arhitekturu. Tokom studija bio je posvećen i uspešan student, ali je svesno odložio poslednja četiri ispita i posvetio se putovanjima, po svetu, a najviše po Aziji i obišao preko 50 zemalja.

Ključnu ulogu u njegovom obrazovanju imala je tetka, psiholog po profesiji, koja ga je podsticala da svakodnevno odlazi u biblioteku uz čuvenu rečenicu: „Nije bitno šta ćeš raditi u biblioteci, ali moraš tamo provesti osam sati.“

Diplomu arhitekture stekao je 2009. godine, a već 2010. počinje da radi u birou gde se bavio projektovanjem enterijera. Te iste godine započinje saradnju sa Dušicom Totić, koja će mu postati partnerka kako u poslu, tako i u daljem razvoju karijere. Zajedno su proveli 2-3 godine radeći u okviru studija Living Space, što je bilo dragoceno iskustvo, ali je Marko tada shvatio da tamo ne vidi mogućnosti za dalji napredak. Dao je otkaz i proveo dva meseca u Indiji, gde je odlučio da više nikada neće raditi za nekog drugog.

Dušica Totić ga poziva 2014. godine da ponovo udruže snage i tako nastaje njihov studio – Remorker. Sam naziv Remorker nosi duhovitu simboliku iz crtanog filma, podsećajući na rečenicu „Nikada nećeš odrasti, mali veseljače“, ali i aludira na ideju da mali brodovi mogu pokretati velike brodove.

Njihov prvi radni prostor bila je skromna soba u baraci od 20 kvadrata, smeštena preko puta Beton hale, gde su započeli svoj prvi projekat, popularni splav Shake&Shake na Savi. Sav zarađeni novac uložili su u uređenje tog prostora, koji je ubrzo postao mesto susreta i kreativne igre, te se Marko sa setom priseća tog perioda.

Na početku karijere, posao im je dolazio uglavnom putem preporuka, ali su ubrzo shvatili snagu društvenih mreža, što je značajno doprinelo prepoznatljivosti Remorkera. Jedan od ključnih projekata u njihovoj karijeri postao je projekat Sojenica na Savi, koji ih je pozicionirao na tržištu, dok je rad sa kompanijom Marera Properties bio sledeći veliki iskorak.

Danas je Remorker tim sastavljen od dugogodišnjih saradnika, od kojih su neki u studiju već šest, sedam ili čak deset godina. Studio funkcioniše kao otvoren prostor, sa jednim velikim radnim stolom oko kog svi sede zajedno, a njihov novi, prelepo uređen prostor nedavno je bio i na naslovnoj strani časopisa „Podovi“. Taj prostor je simbolično ograničio rast studija, jer sada biraju projekte sa posebnim kriterijumima.

Zanimljivo je i to da se Marko i Dušica nikada nisu posvađali, što svedoči o harmoniji i u privatnom i poslovnom odnosu. Marko je takođe aktivan član Asocijacije srpske arhitektonske prakse (ASAP), koju vidi kao priliku za blisku saradnju sa kolegama i zajedničko rešavanje izazova u struci.

Marko, malo njih zna da si prvo upisao ETF jer ti je u i Beogradskoj gimnaziji baš išla matematika i fizika, da bi dve godine nakon toga upisao Arhitekturu. Zašto i šta je tada presudilo da se posvetite arhitekturi?

Arhitektura je zapravo bila moj drugi izbor, opcija kojoj sam se vratio kad sam shvatio da me predavanja na elektrotehničkom fakultetu ne privlače. Predmeti koji su me pokretali tokom ranijeg školovanja bili su matematika i fizika, pa sam i prilikom odabira buduće profesije tražio fakultet gde bi se ova strast dalje razvijala.

Bilo je prilično teško priznati sebi da sam napravio grešku u samom startu. Promena kursa iz današnje perspektive deluje kao pametna odluka ali jednom dvadesetogodišnjaku izgubljena godina ili dve izgledale su zastrašujuće.

Ironično, upravo je nastavnica fizike u osnovnoj školi bila prva osoba koja je izjavila da ću jednog dana biti arhitekta, komentarišući preciznost i urednost mojih grafičkih priloga na laboratorijskim vežbama.

Kako su putovanja po svetu, a najviše po Aziji i posete preko 50 zemalja oblikovale Vaš pristup projektovanju?

Iskustvo koje vam ostane nakon provedena dva meseca recimo u Indiji sa rancem na leđima i dozvoljenim budžetom od 20 dolara na dan nije uporedivo ni sa čim. Ne radi se samo o slikama predela ili građevina koje vam ostaju u sećanju. Radi se o ljudima koje srećete, razvijanju komunikacijskih veština, otvorenosti prema tuđem ili stranom; radi se o sagledavanju sebe i traženju svoje male uloge pod ovim jednom zajedničkim suncem.

Nama u Beogradu, često je blisko da upoređujemo svoju poziciju sa, čini se, uvek nedostižnim kulturama zapada, svesno se opirući sagledavanju šire slike. Na taj način odričemo se i mnogih znanja koja bi sa drugih strana mogli da steknemo.

Širina koju osećate kada gledate u svim pravcima, oslobađa vas normi i očekivanja društva kom pripadate.

Verujem da je to jako dobra osnova za ličnu kreativnost kao i doprinos razvoju tog istog društva.

Možete li se setiti neke posebno inspirativne situacije ili građevine iz tih putovanja koja je imala trajan uticaj na Vaš rad?

Danas je tako lako upoznati se sa nekim arhitektonskim delom, sve je na jedan klik udaljeno.

Ako ste voljni da istražujete ne morate nigde da putujete. I zaista, sve što na taj način otkrijete, imaće trajan uticaj na vaš dalji rad. Sve će biti pohranjeno na nekoj polici u vašem pamćenju, i vi ćete to znanje primenjivati nesvesno kad god budete rešavali neki novi problem koji se pred vama pojavi.

Ipak, ono sto će vam nedostajati, jeste duhovna konekcija sa arhitektonskim delom koju može da vam pruži jedino vaše fizičko prisustvo. Stvarnu interakciju između građevine i ljudi, igru senki tokom dana ili samu teksturu opipanih površina, možete upiti jedino dok to delo otkrivate uživo.

Koji je bio prvi utisak kada ste započeli karijeru u Living Space-u? Šta ste najviše naučili u tom periodu?

Rekao bih da sam naučio mnogo. Znanja koja stičete na fakultetu su obimna i široka, ali kad počnete da radite shvatite da su ona samo dobra polazna osnova za učenje kroz praksu.

Bavljenje unutrašnjom arhitekturom na početku karijere ima svojih prednosti. Kako ceo proces od koncepta do izvedenog stanja traje kratko, arhitekta može vrlo brzo da prođe kroz sve faze našeg posla i da se upozna sa svim izazovima koji ovaj proces prate.

Takođe, ako bih dozvolio sebi da budem nostalgičan, rekao bih da sam naučio da je osećaj koji imate dok posmatrate fizičku materijalizaciju nečega sto ste pre toga u vašoj mašti zamislili, vrlo sličan onom koji imate u trenutku kada ste rešili matematički problem kojim ste se neko duže vreme bavili.

Kako ste Vi i Dušica odlučili da više nećete raditi za nekoga, već da želite preuzeti rizik i osnovati Remorker?

Verujem da je i kod mene i kod Dušice došlo do osećanja da želimo da steknemo neka nova iskustva. Oboje smo u sličnom trenutku napustili poslove koje smo imali i nismo mogli da zamislimo da treba da se zaposlimo negde drugde.

Naša znanja o poslovanju bila su jako ograničena. Na tom polju mi smo morali da se sami obrazujemo. To je poput jedne dodatne škole koju pohađate dok paralelno radite svoj primarni posao. Vaše slobodno vreme više ne pripada vama, ono pripada vašoj firmi. Tačno je da u početku sve ovo deluje kao veliki rizik, međutim kad jednom u to uđete, o riziku više ne razmišljate – nemate vremena za to, morate da plivate.

Da li ste zamišljali baš ovakav arhitektonski biro kakav je danas?

Svaka firma predstavlja svet za sebe, jedan mikrokosmos sa svojim internim pravilima i odnosima. Ovo je jasno svakome ko je menjao svoj posao čak i u okviru jedne iste branše. Sva ta nepisana pravila već su postavljena i vi ih usvajate kad se negde zaposlite.

Ipak, ukoliko verujete da možete da napravite svoja pravila, jedno radno okruženje koje je bolje od drugih, ono koje će prijati ne samo vama, već biti privlačno i vašim budućim potencijalnim saradnicima, bolje je da probate i da ga ostvarite.

Put u nepoznato je uvek jako uzbudljiv.

Nama je drago da su nam saradnici došli jako brzo i već nakon godinu dana od početka rada, pridružili su nam se kolege koje su posle deset godina i dalje sa nama. Zajedno smo uspeli da kreiramo tim koji se razume, koji čine ljudi koji veruju u sposobnosti drugih i koji su spremni da dele svoja znanja.

Da li iko treba da poželi nešto vise od toga?

Naziv vašeg studija je simboličan – mali brodovi pokreću velike. Kako ta filozofija odražava Vaš stil rada?

Istina je da se možda iza imena koje, zbog davno zaboravljenog crtanog filma, asocira na dečju radoznalost, vrcavost i kreativnost, krila i jedna ovakva ambicija. Ipak, u trenutku osnivanja biroa, mogli smo samo da verujemo u sebe i da radimo onako kako smo smatrali da treba. To je ono sto i dalje činimo.

Jasno nam je da je za uspeh potrebno raditi i istrajavati, ponovno i iznova redefinisati sebe, biti van zone komfora i ne pratiti trendove.

Radite u otvorenom prostoru gde svi sede za jednim stolom. Kako taj koncept doprinosi kreativnom radu tima?

Svaki put kad se neka firma seli u svoj novi prostor, ona ima priliku da stvori ambijent koji najbolje odgovara njenom načinu poslovanja. Ovaj prostor treba da pošalje poruku sa jedne strane svim zaposlenima, i sa druge strane svim klijentima i partnerima.

Kada smo posle 10 godina odlučili da se preselimo u nov prostor, tražili smo onaj koji će nam omogućiti da kreiramo idealnu kreativnu atmosferu. Nešto što će biti refleksija timskog duha koji smo se toliko trudili da održimo. Ovaj zajednički veliki sto oko koga se sve dešava upravo je materijalizacija načina na koji Remorker posluje. Ne učestvuju svi na svim projektima u istoj meri, ali na ovaj način svi su sa svim projektima upoznati, te mogu i očekuje se da daju svoj doprinos.

Na galeriji iznad ovog velikog stola nalaze se prostori za razgovor sa saradnicima i klijentima.

Prvi projekat, splav Shake&Shake, bio je veliki poduhvat za vas na početku karijere. Šta vas je motivisalo da uložite zarađen novac u prostor za studio?

Remorker nije osnovan s nekim početnim kapitalom. Naprotiv, radili smo iz kafića i to na jednom laptopu. Od prvog posla koji smo dobili ostavili smo deo novca sa strane kako bi mogli da iznajmimo neki prostor za rad.

Našli smo jednu sobu u trošnoj baraci pored pristaništa na Savi u koju smo ulagali zarađeni novac kako bi od nje napravili kancelariju u kojoj ćemo se osećati prijatno. Energija tog prostora bila je hipnotišuća. Privlačila je i buduće saradnike i buduće klijente. Bilo je to i mesto za rad i mesto za okupljanje i druženje posle rada.

Savamala, Barutana, kao i svi splavovi bili su jako blizu. Koristili smo svoju kancelariju da se okupimo s prijateljima pre izlaska u grad i u njega vraćali na after posle grada. Kada bi radili vikendima, često bi tu i prespavali.

Novac koji smo u taj prostor uložili možda je za nas tada bio velik, ali ono što smo zauzvrat dobili, novac nikada nije ni mogao da kupi.

Projektovanje Sojenice na Savi imalo je ogroman uticaj na vašu karijeru. Šta je ovaj projekat doneo studiju Remorker u profesionalnom smislu?

Kuća na reci je naš prvi projekat arhitekture koji je nagrađen, i ujedno projekat koji je dao veliku vidljivost birou. Odjek koji su fotografije ove kuce, najpre one sa niskim vodostajem pa potom i one gde je kuća virila iz vode, bio je ogroman. Može se reći da je to bio prvi stepenik kojim smo se nakon 4 godine rada postavili na mapu lokalne arhitektonske scene.

Zanimljivo je da je ova kuća toliko dopadljiva široj populaciji da mi od kad je objavljena redovno dobijamo upite sa zeljom investitora da im se projektuje identična takva.

Šta vam je doneo rad sa klijentom kao što je Marera Properties i na koji način je to odredilo dalju budućnost Remorkera?

Naša saradnja sa firmom Marera Properties počela je nakon što smo pobedili na pozivnom konkursu koji je ta firma organizovala za idejno rešenje rekonstrukcije fasade za dve poslovne zgrade u Beogradu – Bulevar 79 i Resavska 31.

Obe ove rekonstrukcije bile su nagrađene i primećene kako u struci tako i van nje. Iskustvo koje smo stekli na ovim projektima pomoglo nam je da gledamo šire i da sa osposobimo za rad na velikim projektima kakvi su došli kasnije. Od velikog značaja bilo je to što je naš klijent shvatao značaj koji će dobra arhitektura imati za njihovo buduće poslovanje. Naša saradnja sa Marera Properties bila je vrlo intenzivna i plodonosna tokom poslednjih nekoliko godina.

Vrlo često se može čuti kako naše tržište vapi za prosvećenim investitorima. Mislim da je posao nas arhitekata da dobrim primerima iz prakse obrazujemo svoje investitore i pomognemo im da uvide benefite koje dobrom arhitekturom mogu da dobiju.

Na koji način društvene mreže doprinose razvoju Remorkera i komunikaciji s klijentima?

Remorker se od samog početka oslanjao na uticaj koji se preko društvenih mreža ostvaruje.

Danas se to čini „opštim mestom“, međutim pre 10 godina kada smo počinjali, arhitektonski biroi nisu se reklamirali na ovaj način. Vrlo rano smo uvideli da je to dobar model za širenje vidljivosti.

Kao i u svakoj drugoj sferi poslovanja, arhitektonsko preduzetništvo treba da prati trendove i mogućnosti savremenog marketinga. Oblici digitalnih komunikacija se menjaju vremenom, nove platforme se pojavljuju i neophodno je stalno biti u toku sa očekivanim načinom oglašavanja.

Remorker ima dugogodišnji tim saradnika. Šta je ključ za održavanje takve profesionalne i motivisane grupe ljudi?

Kada birate saradnike, uvek je bolje ako možete naći ljude koji svoj posao rade iz strasti. Ne može se raditi bez profita, i to je osnov od kog morate da krenete. Međutim, ako uspete da postavite stvari tako da sam profit nikom u celom procesu nije i krajnji cilj, već samo sredstvo da bi se cilj dostigao, imaćete osećaj ispunjenosti koji novac ne može da vam donese. Ako uspete da podelite taj osećaj sa vašim saradnicima na projektu, oni će prići sa entuzijazmom i na svakom sledećem zajedničkom poduhvatu.

Nedavno ste odlučili da ograničite rast i birate projekte za rad. Koji su Vaši kriterijumi za odabir projekata?

Ovo je pitanje prioriteta koje sebi postavite. Organizovanje poslovanja biroa koji broji 10 ljudi je potpuno drugačije od organizovanja rada sa 20 ili vise saradnika. Sa aspekta biznisa veći broj ljudi znači veće promete i potencijalno veće profite, međutim to takođe zahteva napuštanje koncepta jednog jedinstvenog kreativnog tima i pravljenje jasne piramidalne upravljačke strukture.

I jedno i drugo je naravno prihvatljivo, pitanje je šta vi želite da postavite kao svoju ambiciju.

Remorker se i danas bavi i arhitekturom i uređenjem enterijera. Smatramo da kao arhitekti možemo da se ostvarujemo na oba polja. Ovo čini nas posao dinamičnijim i raznovrsnijim.

Takođe, od nas zahteva da se neprestano bavimo istraživanjem i samounapređivanjem.

Koliko se Vaš pristup arhitekturi menjao kroz godine rada, posebno pri radu na industrijskim i istorijskim zgradama i šta smatrate najvećim doprinosom koji jedan arhitekta može dati urbanoj sredini?

Rad na enterijerima je dinamičan i rezultati su brzo vidljivi. Ipak, trajanje izvedene unutrašnje arhitekture je ograničeno, i nakon izvesnog broja godina ona nestaje. Sa gradnjom je drugačije, izgrađena struktura postaje deo kolektivnog identiteta.

Bilo da su u pitanju privatni ili javni objekti, zgrade postaju kulise ispred kojih se odigravaju predstave života ljudi. Za neke, kao što su građani grada u pitanju, ove su kulise svakodnevna postavka, dok su prolaznicima i turistima ambijent za scenu koju će nositi u sećanju. U tom smislu, uticaj koji imate na živote ljudi je ogroman.

Arhitekta je scenograf života.

Vaša tetka, psiholog, imala je veliki uticaj na Vašu radnu disciplinu. Da li Vas je naučila još nečemu što Vam je pomoglo tokom karijere?

Majke su kraljice. Tetke su carice. Svako bi trebalo da ima jednu.

Kako vi i Dušica održavate profesionalnu harmoniju, posebno imajući u vidu da ste se kao partneri izuzetno dobro uskladili i privatno i poslovno?

Lepo je deliti. Svaki uspeh je vredniji ako imate s kim da ga podelite. Sa druge strane svaki potencijalni neuspeh srazmerno je manji.

I Dušica i ja imamo vrlo jasne uloge koje u okviru Remorker tima obavljamo. Te uloge iskristalisale su se tokom godina zajedničkog rada. Ipak, ono što je bitno jeste da je uvek postojalo vrlo jasno slaganje između nje i mene u vezi sa tim šta je dobro i šta nije dobro kad je sama arhitektura u pitanju.

Kako vidite ulogu arhitekata u očuvanju kulturnog identiteta kroz obnavljanje zgrada poput BIGZ-a i da li je revitalizacija ove zgrade donela nešto neočekivano u Vašoj profesionalnoj praksi?

Svaki put kada se bavite projektom enterijera, vi redizajnirate nešto što već postoji. Znanje koje ste stekli na taj način možete lako da primenite na mnogo veći prostor kao sto je na primer cela zgrada. Ovo je utisak koji bih najpre istakao, i možda još jedan argument u prilog bavljenju unutrašnjom arhitekturom na početku nečije karijere.

U poslednjih 5 godina radili smo revitalizacije većeg broja zgrada. Svakako najpoznatije široj javnosti bile su Beograđanka i zgrada BIGZa. Kada pristupate redizajnu i rekonstrukciji, pitanje potrebe za očuvanjem i zaštitom zatečene zgrade je nešto što u najvećoj meri određuje pravac vašeg delovanja. U slučaju da radite rekonstrukciju zgrade koja nije pod zaštitom, sloboda koju imate omogućava vam da kreirate gotovo potpuno nov objekat, kao da ga radite “iz temelja”.

Da li Vas neki trenutak tokom izgradnje brenda i studija Remorkera posebno ispunjava nostalgijom i koji Vaš projekat smatrate najznačajnijim i zašto, kao i koji su sledeći izazovi kojima se radujete?

Tri su projekta za koja smatram da su bili prekretnice u našem radu. U pitanju su Kuća na reci, Poslovna zgrada Bulevar 79 i zgrada BIGZa. Svaka je bila pomak u odnosu na naše prethodne projekte i svaka je donela novu energiju i nova znanja našem timu.

Kad je reč o trenutnim planovima i izazovima, u toku je rad na projektu hotela. Ovo je nova tipologija kojom se do sada nismo bavili, i zbog toga nama veoma uzbudljiva.

Šta za Vas predstavlja ASAP (Asocijacija srpske arhitektonske prakse) i kako zajednica arhitekata može doprineti unapređenju struke?

Izuzetno je bitno sto je ova asocijacija napravljena. Ovo je prvi put da se kod nas oformilo udruženje koje je spojilo arhitekturu sa preduzetništvom. Mislim da je ovo pravi put za razvoj naše struke i da će udruženje olakšati nekim budućim kolegama da uđu u ove vode, imajući prave informacije i podršku koje su našoj generaciji manjkali.

Kada smo sa kolegama pokretali ASAP imali smo jasnu viziju šta je to što organizacija treba da bude i verujem da je za ovih prvih nekoliko godina delovanja ona više nego opravdala svoje postojanje. Ipak, ambicije su mnogo veće i uticaj koji ona može da ostvari tek treba da se pokaže.

Naš posao jeste da stvorimo uslove u našem društvu koji će dovesti do toga da se arhitektura i dizajn u Srbiji razvijaju mnogo brže nego sad, i na taj način omogućimo da u perspektivi postanu globalno prepoznati i traženi.

Koliko je časopis i portal kao što je “grenef” važan za zajednicu i šta prvo pročitate kada vam časopis stigne na sto?

Vidim „Grenef“ kao bitan deo arhitektonskog ekosistema. On predstavlja jednu vrlo jasno definisanu nišu u kojoj deluje i na taj način pomaze promociju i razvoj naše zajednice.

Primetno je da se u našim elektronskim medijima arhitektura jedva i spominje. U situaciji kad su novi mediji poput online podkasta jedini kanali za popularizaciju naše branše, postojanje jednog štampanog izdanja koje prati dešavanja i informiše publiku, od izuzetnog je značaja.