Elektrifikacija u Srbiji – Nekad i sad

Počeci elektrifikacije u Srbiji zapravo su počeci elektrifikacije u Evropi i svetu.

Prvi put u Kraljevini Srbiji električna energija upotrebljena je 1884. godine u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu za potrebe osvetljenja, a presudni događaj u elektrifikaciji Srbije je izgradnja električne centrale na parni pogon u Beogradu 1893.^*1

1900. godine, samo pet godina nakon Nijagarinih Vodopada, na Đetinji u Užicu puštena je u rad prva hidrocentrala koja je proizvodila polifaznu struju na Teslinim principima i smatra se drugom takvom hidrocentralom na svetu.

96 dana pre nje puštena je u rad hidrocentrala jednosmerne struje na reci Gradac u Valjevu… Ideje za elektrifikaciju poticale su od uglednih i viđenih ljudi tog doba, mahom privrednika, a bile su prepoznate i podržane od strane tadašnjih vlasti kao preduslov za progres i napredak društva. Od tada pa do danas, proteklo je puno vremena.

Svet je pretrpeo puno promena, a posebno turbulentno je bilo na brdovitom Balkanu, a kako se Srbija u svemu tome snašla i kako se danas snalazi, pitanje je za istoričare, sociologe, politikologe

Kada je u pitanju obezbeđenje energetskih potreba, izazovi sa kojima se danas suočavamo nisu ništa manji nego što su bili krajem devetnaestog veka, naprotiv. Kroz istoriju, Srbija je uvek uspevala da obezbedi energetsku nezavisnost između ostalog i ulaganjem u proizvodnju električne energije i elektrodistributivnu mrežu.

Zanimljivo je da je na tom polju najviše urađeno u periodu kada je društveno i ekonomsko uređenje Srbije i države čiji je bila sastavni deo, bilo drugačije od onoga što danas nazivamo razvijenim demokratskim svetom. Planska ekonomija i državni intervencionizam neminovno su izgubili bitku sa tržišno orjentisanim privredama i nema sumnje da ’nevidljiva ruka tržišta’ i slobodna konkurencija doprinose ubrzanju privrednih aktivnosti i rastu ekonomije.

Naravno, postavlja se opravdano pitanje koliko je slobodna konkurencija danas, bilo gde u svetu, stvarno moguća kada na tržištu postoje tehnološki, a posebno finansijski superiorni subjekti koji sprečavaju ulazak novih, manjih igrača, koji bi podsticali razvoj konkurencije koja donosi stvarne benefite za krajnjeg kupca i društvo uopšte.

Pored ovih pitanja koja su tema za čitav spektar društvenih nauka, i biće sve aktuelnija u vremenima koja dolaze, kada je reč o energetskim potrebama bilo kog društva, nameće se nekoliko veoma jasnih i jednostavnih zaključaka. Kao što se obrazovanje i kultura ne mogu potpuno prepustiti zakonima tržišta i potpuno osloboditi državne regulacije, jer osim ekonomske ispunjavaju i druge društvene uloge, tako je i sa energetikom.

Stabilnost i nezavisnost energetskog sistema bitna je u privrednom smislu, ali u sebi pored ekonomske sadrži i socijalnu, političku i najbitnije razvojnu komponentu nekog društva i kao takva ne sme biti lišena državne pomoći. Korišćenje prirodnih resursa, prvenstveno zaliha uglja za obezbeđenje energetskih potreba dalo je zamajac industrijskom razvoju nakon drugog svetskog rata ne samo u Srbiji, već i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Međutim, ne treba zanemariti ni ulaganja u proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora u tom periodu.

Brodske prevodnice na Đerdapu ili veštačko jezero Zaovine, sagrađeno za potrebe reverzibilne hidroelektrane, sa vertikalnim dovodno-odvodnim tunelom dužine oko 8 km i prečnika 6,3 m, samo su neki od vrhunskih inženjerskih i graditeljskih poduhvata koji i dan danas oduzimaju dah. Osim što nam služe na čast i obezbeđuju neophodnu energiju, ovi i mnogi drugi primeri iz daleke i/ili novije istorije daju nam odgovor u kom smeru danas treba ići.

Dekarbonizacija, energetska tranzicija, zelena energija, energetska efikasnost, efekat staklene bašte…, termini su koje sve češće čujemo, a utisak je sve manje razumemo. Ono što svi razumemo i vidimo jeste da upotreba električne energije eliminiše zagađenje na samom mestu potrošnje. Najbolji primer za to su grejanje i transport.

I nema sumnje da je elektrifikacija u smislu upotrebe električne energije gde god je to moguće, jedini održivi način za rešavanje globalnih ekoloških izazova. Prerada, skladištenje i transport hrane odavno su mogući isključivo zahvaljujući električnoj energiji, a i proizvodnja hrane sve više se elektrifikuje.

Uzgoj biljaka u kontrolisanim uslovima moguć je isključivo uz primenu savremenih sistema za merenje i regulaciju temperature, vlažnosti, osvetljenja… Slično je i sa uzgojem životinja. Elektrifikacija neminovno kreira povećanje tražnje, a celu priču komplikuje jasna potreba da se sama proizvodnja električne energije dekarbonizuje.

Prelazak sa konvencionalnih načina proizvodnje na alternativne ili obnovljive izvore, ispostavio se kao mnogo veći izazov nego što je u početku izgledalo

Nemačka je pod pritiskom zelenih partija koje decenijama unazad imaju snažan uticaj, ubrzano počela sa gašenjem termoelektrana i ispostavilo se da je bila prinuđena na značajno povećanje uvoza kako ne bi ugrozila snabdevanje električnom energijom. Čak i da su to svesno uradili i bili spremni da plate za smanjenje zagađenja na svojoj teritoriji, slobodno možemo reći da bi za nas to bio luksuz koji ne možemo da priuštimo. Koliko god se čist vazduh nikako ne može povezati sa rečju luksuz, prosto rečeno, nemamo dovoljno razvijenu privredu i životni standard koji bi takvu energetsku tranziciju mogli da plate.

Energetska tranzicija se mora sprovoditi postepeno i veoma pažljivo kako se sa jedne strane ne bi ugrozila energetska stabilnost, a sa druge strane eko sistemi koji neminovno trpe tamo gde se za proizvodnju električne energije koriste obnovljivi izvori.

U međuvremenu, moguće je značajno smanjiti zagađenje osavremenjavanjem postojećih kapaciteta. Jednostavno, mnogo je lakše ugraditi filtere, sisteme za odsumporavanje i sl., na jednoj termoelektrani nego na svakom odžaku privatnih ložišta.

Takođe, na strani potrošnje, moguće su značajne uštede ukoliko se koriste savremeni, energetski efikasni sistemi, uređaji i objekti. Gubici koji se javljaju u transportu električne energije i na električnim spojevima na samom mestu potrošnje mogu se eliminisati ulaganjem u nove tehnologije i redovnim održavanjem elektrodistributivne mreže.

Kada pričamo o vetroparkovima, solarnim farmama i mini hidroelektranama, neophodno je uzeti u obzir visinu potrebnih ulaganja i količinu energije koja se može dobiti, zatim uticaj koji ova postrojenja imaju na životnu sredinu tokom rada i troškove bezbednog uklanjanja i odlaganja otpada koji nastaje prilikom remonta i/ili gašenja ovih sistema.

Na kraju, ali ništa manje bitna, tu je i možda nepravedno anatemisana nuklearna energija. Opravdano ili ne, nekoliko katastrofa, istina svetskih razmera, kao i sam nuklearni otpad stvorili su utisak, posebno na našim prostorima da je nuklearna energija opasna i prljava. Ne treba izgubiti iz vida da je i ova tehnologija značajno napredovala u svakom smislu a posebno bezbednosnom, pa je zato ne treba odbaciti kao a priori nepoželjnu.

Srbija, koju inače karakteriše period produžene tranzicije, neminovno ulazi i u energetsku tranziciju

Dobro je što su ove teme sve češće ne samo predmet medijske pažnje već i svakodnevnih razgovora među ljudima. Nije dobro što su često (zlo)upotrebljene u dnevnopolitičke svrhe.

Iako su međunarodni ciljevi postavljeni za 2050. više skup lepih želja nego konkretnih strategija i akcija, dati su neki okviri u kojima se treba kretati. Ukoliko Srbija kao društvo želi da se bar približi tim ciljevima, a da pri tome iskoristi sopstvene potencijale i sačuva energetsku nezavisnost ali i nasleđe (prirodno i kulturno), u debatu o strategijama i konkretnim akcijama, mora biti uključena ne samo stručna već i sva zainteresovana šira javnost, kako bi se ova kompleksna tema mogla sagledati iz različitih uglova.

Ono što kao pojedinci svakako možemo i treba da radimo, jeste da kad god možemo, biramo energetski efikasna rešenja, sisteme i uređaje koji ne zagađuju životnu sredinu. Zbog svojih svojstava, prvenstveno onog da se lako i bez mnogo gubitaka transportuje na velike udaljenosti, a u novije vreme i skladišti, električna energija ostaje jedini održiv vid snabdevanja energijom u budućnosti. Samim tim, svako ulaganje u rešenja koja koriste električnu energiju u svom radu, predstavlja ulaganje u budućnost.

I na kraju, da završimo rečima Đorđa Stanojevića, profesora eksperimentalne fizike na Filozofskom fakultetu Velike škole Univerziteta u Beogradu, koji je 1883. godine, o državnom trošku upućen u Beč na električnu izložbu kako bi video dokle se u Evropi stiglo sa primenom električne energije, posebno u cilju osvetljenja gradova. U svom izveštaju od 24.11.1883. godine on između ostalog kaže i:

„Električnu svetlost treba da uzmemo za naše osvetljenje, pa bilo za osvetljenje ulica varoških, bilo za osvetljenje zatvorenih prostora. Svi navedeni primeri o cenama gasne energije i električne svetlosti pokazuju da električna svetlost košta jeftinije; nekad više, nekad manje. Recimo da nas košta toliko isto kao i gasno osvetljenje, pa opet treba da usvojimo električno, jer je na njegovoj strani higijena.”

^*1 Pionirski period elektrifikacije Srbije, Aleksandar Kale Spasojević, Institut za savremenu istoriju Beograd

Autor teksta: Dragan Vučićević