“Arhitekta Dejan Mitov je neko ko je od samog osnivanja časopisa „grenef.“ bio uz našu redakciju. Kroz godine saradnje izgradili smo odnos koji sa pravom možemo nazvati prijateljskim. Kao i uvek razgovor sa njim je bio iskren, neposredan, ali i duboko promišljen. U intervjuu koji sledi pokušali smo da saznamo kako je tekao razvoj njegovog profesionalnog puta od očeve radionice u porodičnoj kući i studentskih dana, preko osnivanja jednog od najangažovanijih arhitektonskih biroa kod nas – Modelart Arhitekti, pa sve do onoga što se ne uči na fakultetu, nego nosi iz kuće. Mitov otvoreno govori o prelasku iz uloge autora u ulogu lidera, o odgovornosti prema saradnicima, investitorima i arhitektonskoj sceni u Srbiji ali i regionu. Dotakli smo se i stručne konferencije i sajma ArchyEnergy, o kojoj je mogao da govori iz različitih perspektiva jer se njegova uloga na istoj kroz godine menjala – od posetioca koji sedi u publici, preko paneliste na panel diskusiji, pa sve do moderatora panela pod nazivom „Less is Smor? Manje arbitrarnih odluka, više inteligencije“.
Kako i zašto ste se odlučili da studirate arhitekturu i to baš u Novom Sadu?
Arhitekturu sam odlučio da studiram negde pred kraj osnovne škole. Na tu odluku me je navelo maketarstvo, odnosno želja za radom sa maketama. Otuda je nastala i volja, odnosno ljubav prema arhitekturi. Na početku su to bile male makete tradicionalnih kuća, ono što mi je bilo blisko. Prvo sam se upoznavao sa tradicionalnim, a vremenom se stvorila mogućnost i ljubav ka novom. Polako se uz poštovanje tradicije javio i pogled na budućnost.
A zašto Novi Sad? Prvobitno sam planirao Niš i pripremao se za to, ali su na kraju prevagnuli privatni razlozi i želja za promenom sredine, pa sam odlučio da studentske dane započnem u Novom Sadu.
Kako je nastao Modelart Arhitekti?
Modelart Arhitekti je nastao kao jedna studentska grupa na fakultetu u Novom Sadu.
Započeli smo tako što smo radili neke istraživačke projekte, konkurse, sve ono što rade studenti u momentu kada imaju puno slobodnog vremena, puno volje. Tako da smo tada u okviru studentske grupe započeli da istražujemo i radimo, zatim se to pretvorilo u neko udruženje građana, a onda u poslovni subjekat. Sada već punih 13 godina plaćamo poreze i doprinose.
Ubrzo ste posle projektovanja u ponudu dodali i izvođenje, da li su toj odluci doprineli praktični razlozi?
Ja sam ubeđenja da mi svi mnogo toga nosimo od kuće. Naime, odrastao sam u porodici gde je otac čitav život bio u građevini i sa te strane je to neodvojivi deo mene. Radionica u kući u kojoj se uvek nešto pravilo, stvaralo, proizvodilo i negde kada se na to osvrnem meni je to potpuno normalno.
Čini mi se da nije izvođenje ubačeno posle projektovanja, nego je od početka išlo zajedno.
Samo kada kažemo reč arhitekta uvek očekujemo samo projektovanje i sa projektovanjem se stvar završava. Ne mogu da tvrdim za sve svoje kolege sa kojima radim, ali ja lično nikada nisam ni odvajao taj proces. Jer projektovanje samo po sebi, čini mi se, nije samo svrsishodno ako se ne izvede, ako se ne bavimo gradilištem.
Ako je to isključivo projektovanje onda se to može svesti na nivo utopije. A ovaj svet i svakodnevni projekti kojima se bavimo nisu utopistički i moraju da se završe kao izvedeni.
Tako da uživam u utopiji, uživam u razmišljanju o utopijama, ali jednako uživam u realizovanim projektima, bez obzira da li je to stalak za čašu ili objekat od nekoliko hiljada kvadrata.
Projektovanje plus izvođenje je ono što nas prati od početka, onda smo shvatili da se to u našoj struci zove desing-build i prosto taj proces je oduvek i postojao, arhitekte su uvek bile te koje nešto osmisle i realizuju, shodno tome, mi nismo u tom smislu radili ništa inovativno.
Kuća na Popovici je svojevremeno bila na naslovnoj strani časopisa „grenef.“, malo projekata je imalo tu čast. Da li je ova kuća u samom vrhu Vaših projekata ili smo mi imali takav utisak da je ona zaista toliko vredna i da treba da završi na naslovnoj strani?
Kada budete povećali broj godišnjih izdanja, onda neće biti malo naslovnica, a onda će biti i veliki broj projekata koji mogu da budu na naslovnoj strani. Tako da treba da poradite na većem broju izdanja.
Nama je taj projekat drag. Apsolutno. Vlasnici kuće znaju da nam je drag. Ako me pitate da li bih živeo u toj kući? – Da. Da li bih je tako video i za sebe? – Da. Da li sam zadovoljan sa projektom? – Da. Da li bih nešto promenio i popravio? – Da. Da li je sve ispalo perfektno? – Ne. Uvek ima šta da se unapredi i to je ono što nas prati konstantno.
Jedno su urbanistički uslovi, jedno su investitorski uslovi i zahtevi, jedno smo mi, i prosto takav sklop okolnosti sa čim smo izašli na kraj mislim da je dobro. Imali smo neko rešenje za koje i mi i investitor mislimo da je bolje, da je atraktivnije, vrlo slično ovome, pre svega prizemno, a ne spratno rešenje.
Na kraju mislim da imamo dobar rezultat i verujem da bi ogroman broj ljudi bio zadovoljan da ima mogućnost da živi u takvoj kući. Ne mislim samo u finansijskom smislu, nego da ima mogućnost da živi u takvom okruženju, sa puno zelenila, sa dobrim pogledom, u takvom okruženju, pre svega zdravom okruženjem, gde prosto nismo svima „na glavi“.
Ne mogu da kažem da je to projekat koji je najbolji, jer ka najboljem projektu tragam i verovatno me za života neće zadesiti – i to je dobro. Na taj način imam konstantno ka čemu da težim.
Koliko je teško voditi tim od 15, 20 ljudi i šta Vam je najteže, koje su prednosti i mane vođenja istog?
Stalno ponavljam mojim kolegama, jedna od mojih najvećih glavobolja, problema sa kojim sam se susreo kroz rad, jeste da treba da prestanem da crtam i da krenem da upravljam.
I to je čini mi se glavobolja svih onih koji su se obrazovali za neku temu, neku struku. Jedan od najvećih problema kada imaš tim je ustvari odricanje od direktnog rada na detaljima. I čini mi se da je to problem svih arhitekata koji se školuju za to da stvaraju, a kasnije kroz praksu treba da se bave upravljanjem.
Uspeo sam nekako kroz vreme da shvatim i da se sa tim pomirim, da sve te kolege sa kojima radim nisu zarobljenici, nisu neko ko izvršava zadatke, oni su, na neki način, moja produžena desna i leva ruka. Na taj način ja mogu da postignem veći broj projekata i u tome pronalazim motiv zašto radim u timu, a ne sam.
Rad u timu povećava verovatnoću i mogućnost da se više toga desi paralelno. Ne verujem u stav da se treba baviti isključivo jednim projektom u datom momentu. Mislim da se stvari u životu konstantno dešavaju paralelno, nemoguće je da se stvari dešavaju linearno, pa kad se ta jedna završi onda će da započne druga.
Imajući sve to u vidu, nije mi problem da radim u timu i vidim prednosti toga, a to je postizanje većih rezultata.
Ogromna prednost rada u timu je što mogu da se „hendlaju“ kvalitetnije projekti i kvalitetniji projekti. Kada čovek radi sam ili kada radi u nekom jako malom timu naravno da to ne može.
Onda je radni proces zasnovan na znanju pojedinca, shodno tome, prednost rada u timu je daleko veća. Ali sa druge strane je i daleko stresnije.
Uvek se setim reči svog kuma: „Dok sam bio zaposlen, prvi u mesecu nikako da dođe; onog trenutka kada sam postao preduzetnik, eto ga ponovo.“ I upravo taj „prvi“ postane najveći pritisak.
Svi na neki način živimo od prvog do prvog, merimo vreme između ta dva datuma, a kada dođe trenutak da naplatimo potraživanja i obezbedimo likvidnost, stvari postaju znatno složenije. Brinuti o većem broju ljudi i preuzeti odgovornost, preuzeti krivicu ili zasluge kada treba je ozbiljno teško.
Čini se da manji arhitektonski timovi često postižu viši kvalitet i veću posvećenost detaljima, dok se sa rastom tima fokus pomera ka obimu posla i finansijskoj održivosti. Kakav je Vaš stav o tome?
Ne bih se u potpunosti složio da su bolji projekti kada imaš manji tim od 4, 5 ljudi, jer postoji veliki broj projekata, kvalitetnih projekata, zanimljivih, koje ti ne možeš da izvedeš sa 4, 5 ljudi.
Ne možeš da budeš u roku koji ti klijent zada sa 4, 5 ljudi, treba ti veći broj ljudi… Dakle potreba za većim brojem ljudi postoji, iz vremenskih razloga, proceduralnih razloga i na kraju zbog znanja.
U našem timu ima više od četiri ili pet članova, i jasno je da nijedna osoba nije ista – svaka donosi drugačije znanje i fokus. Jedna osoba ne može jednako dobro razmišljati o urbanizmu i o detaljima poput šarki na kuhinjskom elementu; tim mora da kombinuje različite veštine da bi postigao rezultat.
Prednost malog tima je potpuna kontrola nad svim procesima, što je sa jedne strane dobro, ali sa druge može dovesti do potrebe da se sve kontroliše i u većem timu, iako poverenje u članove zapravo olakšava rad. U mom timu postoje članovi sa kojima nemam mnogo dodirnih tačaka.
Možda oni ponekad misle da ne komuniciram sa njima, ali to nije slučaj – jednostavno, neko drugi preuzima razgovor i koordinaciju. Ne radi se o tome da ne želim da komuniciram, već da ne mogu da pokrijem sve oblasti i sve zadatke. To je jedini način da tim funkcioniše kvalitetno i odgovorno.
Za sve je potrebno vreme – i za projekte, i za klijente, i za izgradnju stabilnog poslovanja, što sa sobom nosi brojne izazove. U trenucima stresa i velikog pritiska, često se setim perioda kada nas je bilo svega četvoro i kada je sve delovalo jednostavnije i lakše. S te distance, mogu reći da je tada bilo manje opterećenja i odgovornosti.
Ipak, nije reč samo o veličini tima – u tom periodu sam bio u drugačijoj životnoj i profesionalnoj fazi, sa više energije i drugačijim kapacitetom za rad, što svakako utiče na percepciju tog vremena.
Mlade arhitekte koje dolaze sa fakulteta su iste kao i u Vaše vreme ili se razlikuju? Da li možete da napravite kratak osvrt na neki razgovor za posao ili veštine onih koji tek izlaze sa fakulteta? Da li uočavate neke razlike?
U firmi sam sebi praktično zabranio da previše komuniciram sa mlađim kolegama i novopridošlim članovima tima, iz prostog razloga što uvek lako primetim njihove vrline – a nije uvek tako jednostavno. Ubeđen sam da svaka nova osoba donosi sa sobom nešto pozitivno: energiju, iskustvo, volju i motivaciju.
Razlike između generacija sigurno postoje, ali ih je teško precizno definisati. Ne mogu da merim svoju generaciju na osnovu deset ljudi, niti današnju na osnovu troje, i ne mogu da svoju perspektivu u potpunosti smestim u sadašnje vreme. Ipak, iako se stvari menjaju, suština ostaje ista — osnova se ponavlja i pravilnosti postoje, pa je teško reći šta je zaista drugačije.
Kada u tim dolaze motivisani mladi ljudi, posebno oni koji su svoju motivaciju poneli od kuće, oni su izuzetno dobrodošli i od velike su važnosti za kvalitet i energiju tima.
Pre nekoliko dana imao sam razgovor za posao i bio sam pozitivno iznenađen energijom koju je nosio sa sobom. Reč je o momku svega 5-6 godina mlađem od mene, ali njegova upornost i motivacija uprkos nedaćama su zaista impresivni – a to se nije promenilo ni od onog vremena ni od ovog.
Možete li ispričati neku anegdotu sa razgovora za posao, koja bi mogla da nasmeje naše čitaoce?
Teško pitanje. Kao što sam pomenuo, veoma malo razgovora za posao sam obavio.
Uglavnom to rade kolege i mislim da to rade bolje od mene, pa se ne bavim time. Ali ipak mislim da svako treba da bira tim za sebe. Kad biram svoj tim, onda i učestvujem u tome.
Ja izuzetno lako zapošljavam. Moji razgovori za posao traju jako kratko. Kroz vreme vidim da je to loše i naučio sam zapravo koliko me košta. Naučio sam na svojoj koži kakve sam greške pravio. U tom kontekstu, anegdota sam ja, postoji jedna izreka koja kaže „zapošljavaj teško, otpuštaj lako“ a ja sam radio suprotno – zapošljavao sam lako, a otpuštao teško.
Što se tiče procenta odgovornih ljudi po generaciji, imam utisak da je konstantno isti. Sebe smatram izuzetno odgovornim čovekom. Smatram… Neka sad drugi kažu da li jesam. Takođe, okružen sam odgovornim ljudima, i trudim se da bude tako.
Jako lako primetim neodgovorne ljude. Čim je neko neodgovoran, javlja se nelagoda. Da li je procenat odgovornih, odnosno neodgovornih ljudi kroz vreme isti ne znam, ali gledam da je to malo promenljivo.
Ono što pokušavam je da svoje petoro dece vaspitavam da budu odgovorni, da prepoznaju takve i da ih slede, da im daju ruku i da ih drže u blizini. Jer odgovoran čovek je zdrav čovek.
Može da bude oscilacija, ali posredi je to dobar čovek. Što se tiče neodgovornog čoveka, on će uvek da nađe razlog za svoju neodgovornost, koji je često toliko neosnovan i toliko banalan.
Sa te strane, da li među mladim ljudima ima odgovornih? – Da.
Sretali smo ozbiljno odgovorne ljude, u našoj kući, van naše kuće i možda je to nešto što najviše cenimo kod ljudi. Ti ljudi uviru poverenje, oni mogu sve da nauče, oni su temelj i stabilnost razvoja. I onda nas ovo društvo u kome se nalazimo i okruženje u kome živimo uništava onog momenta kada ne ističe odgovornost nego ističe suprotnost i kada odgovornost biva zaslepljena.
Kako u kompleksnom procesu arhitekture i građevine upravljate komunikacijom i greškama među različitim akterima?
Arhitektura i građevina su izuzetno kompleksni procesi, sa mnogo aktera i različitih nivoa odgovornosti. Kada su procesi dobro strukturirani, rad ide sporo, ali kvalitetno; kada su nestrukturirani i brzi, greške su česte i skupe — vremenski, finansijski i čak zdravstveno.
Problemi često nastaju iz šuma u komunikaciji, a pojedinci ponekad misle da je problem u drugima, a ne u načinu na koji sami komuniciraju. Postoje izuzetno vredni i kvalitetni ljudi koji se ne izraze najbolje, pa je važno pokazati im kako da prevaziđu prepreke i pružiti im edukaciju koja možda nije dobijena decenijama. Ključ je prepoznati one koji žele da uče i koristiti ih kao primer za ostale.
Može li neka anegdota sa gradilišta, s obzirom na to da dobar deo, da ne kažem većinu, svog radnog vremena provodite na njemu?
Jedna od anegdota koja mi je najzanimljivija je nedoumica da li se slovo DŽ piše sa D i J ili sa D i Ž, te vrlo često dobijam poruke koje glase: „Daj mi 7 djaka cementa“ i slično, a ja onda postavim pitanje: „Kako treba te djake da spakujem, pojedinačno ili mogu da ih mešam?“
Kako Vam izgleda arhitektonska scena kod nas ako je poredimo sa zemljama u regionu?
Kao jedan od osnivača ASAP-a zaista mislim da je ASAP uticao na vidljivost svih onih biroa, pojedinaca koji se kvalitetno bave strukom bude veći. I s tim u vezi mislim da je scena danas bolja, da danas imamo daleko više toga čime možemo da se pohvalimo, šta možemo da pokažemo, da smo konkurentniji, dizajna nam ne manjka, nivo estetike je veći i bolji i ne pričam samo o Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, pričam o svim gradovima.
Jako se obradujem kada vidim da u malim sredinama, pa čak i ruralnim postoji zahtev za dobrom arhitekturom, kvalitetnom. I dalje smo po mnogo čemu iza Hrvatske i Slovenije, nedostaje nam i dalje dosta toga u mentalitetu, razvoju, strukturiranju, poslovnosti. Da li smo bolji nego što smo bili? – Mislim da jesmo.
Jedna anegdota, ili činjenica ili podatak, moj biro je 2013. godine dobio nagradu Salona arhitekture u Novom Sadu za enterijer stana, malog stana. Danas to nije moguće, zato što je mnogo veći izbor kvalitetne arhitekture. To ne znači da je tada to bilo namešteno, ne, konkurencija je bila traljava. Danas je konkurencija veća i to je veoma dobro.
Želim da živim i radim u okruženju sa profesionalnim biroima i sposobnim pojedincima, gde se vrednuje kvalitet i trud — da moja vrednost raste, da vrednost drugih raste, i da komšija radi bolje, jer će tada svi zajedno postići bolje rezultate i pronaći smisao u svom radu.
Omiljeni grad ili država čija Vas arhitektura oduševljava?
Španija je po mnogo čemu jako dobro mesto ako govorimo o dizajnu, estetici, funkciji, finansijskom nivou. Puno je dobrih primera. Svi ti veći gradovi poput Madrida, Barselone, Valensije, su na svoj način dobri i svi na svoj način vrlo različiti. Ako pričamo o arhitekturi, možda Španija.
Ako pričamo o dizajnu i vezi sa tradicionalnom estetikom, što smo spomenuli, definitivno Italija.
Za Švajcarsku i Nemačku ćemo često reći kako su „operisani“ od estetike, da su klot – ja ću reći da je arhitektura izuzetno promišljena, optimizovana i sa te strane naći ćemo jako dobre primere rentabilnog i kvalitetnog.
Ako govorimo o javnim i otvorenim prostorima, posebno na severu, u Danskoj i sličnim okruženjima gde su vreme i boravak napolju ograničeni, svaki trenutak proveden na otvorenom mora da bude kvalitetan. Zato posvećuju posebnu pažnju prostoru. Dok, recimo, u Grčkoj možete sedeti na travi ili kamenu i biti zadovoljni, u Danskoj, po kiši ili hladnoći, boravak napolju nije uvek prijatan – prostor mora dodatno da „obraduje“ korisnike. Upravo ta posvećenost javnom prostoru kod njih je očigledna i dominantna.
Dalje, kad pričamo o okruženju, Slovenija je po mnogo čemu na prvom mestu i rekao sam malopre raduje me što smo na dobrom putu po pitanju estetike, samo da i ostala pitanja sredimo.
Kojem stranom, a kojem domaćem arhitekti se divite?
Među domaćim arhitektama, dosta je toga kvalitetnog, dosta je dobrih projekata koje projektuju domaće kolege. Suština kod domaćih biroa i arhitekata je ta što uvek znaš, ne samo neku informaciju o objektu, već i nešto privatno, lično, poznajete se, imaš sliku o tom nekom, te je teže doneti objektivno mišljenje.
Apsolutno poštujem veliki broj biroa koji su u ASAP-u, na primer, kolege koje jako dugo opstaju na tržištu poput studija Beging ili ZAP, koji su 30 godina na sceni. Njima se divim. Vrlo je pohvalno živeti i raditi u struci 30 godina u Srbiji.
Biroi koji su nastali u poslednjih 10 godina u Srbiji poput Remorkera ili Zabriskie takođe imaju sjajne rezultate. Studio sa kojim možda najviše sarađujemo je Unknown, te apsolutno puno kvaliteta nalazim u njihovom radu, puno toga razmenjujemo po pitanju iskustva, mišljenja i razmišljanja.
Kada razmišljam o stranim arhitektama, tu je, čini mi se, stvar lakša jer ne znam ništa iz njihovog privatnog života, ne poznajem ih lično i onda mogu samo da sudim objektivno na osnovu estetike, dizajna.
Možda, ne bih rekao isključivo, direktno, ali najviše povezanosti pronalazim kod japanskih arhitekata poput Kengo Kume, Šiger Bana, Sane, koji imaju fantastičan odnos prema prirodi, geometriji, konstrukciji, funkciji. Jedna odvažnost japanska, velika promišljenost. Takav pristup ima najviše aspekata koji me podstiču.
Kažu da je muški arhitekta neko ko nije dovoljno mačo da bude inženjer, ali ni dovoljno ženstven da bi bio dizajner. Kakav je Vaš stav po ovom pitanju?
Ranije se smatralo da muškarci ne treba da pokazuju emocije, da treba da budu „nedodirljivi“, dok su emocije smatrane ženskom osobinom. Danas je situacija potpuno drugačija – muškarci peru sudove, čuvaju decu, aktivno učestvuju u porodičnom životu.
Muškarci danas imaju drugačiji odnos prema životu nego nekada, pa ne bih to tumačio kroz stari kontekst „građevinskih“ stereotipa.
Da niste arhitekta šta biste bili?
Industrijalac, neko ko stvara, proizvodi, nešto što niče. Meni je dan propao, ako danas, na kraju dana, nemamo 16 novih linija i 16 novih cigala, blokova, 2 prozora… Imam utisak da razmišljam u tom kontekstu kao industrijalac, neko ko voli da se oko njega stvara. Nisam neko ko živi i uživa u razlici u ceni, pa da se u tom smislu bavim bankarstvom i sličnim stvarima.
Nisam neko ko je fokusiran na društvene okolnosti ili društvene neke struke, tako da nešto definitivno za industriju, razvoj, proizvodnju i slično.
Koliko su po Vama važni i bitni časopisi „Podovi“, „Prozori+Vrata“ i „grenef.“ za branšu i šta prvo pročitate kada Vam stignu na adresu, s obzirom na to da Vam je vreme prilično limitirano tokom dana?
Čini mi se da vi pravite odličan balans između uskostručnog i popularnog i šireg informisanja.
Niste popularistički časopis i ne pričate o anegdotama, ali niste ni teški kao većina uskostručnih – mogu da vas čitaju i neki manje informisani, manje stručni pojedinci. Možete da nađete sasvim sigurno raznorodnu publiku.
Ono što radite vrlo dobro, a to je da se ne držite stvari koje su uvek najpopularnije i ne držite se usko arhitekata, već publikujete šire od toga, te ubacujete i tehnologe, ljude iz građevine, proizvođače, fabrikatore… U tom smislu različite pojedince. Dijalog koji uspostavljate je nešto što je dobro. U vašim izdanjima ne čitam samo stvari o arhitekturi, nekad su mi najbolje stvari koje se odnose na fabrikaciju, proizvodnju, da li je to prozor ili način instalacije nekog poda, takođe nekad mi pažnju privuče projekat koji izbacite, ili biro koji ste intervjuisali.
Različitost je ono što nas izdvaja i čini naš rad autentičnim, a kao arhitekte i mi treba da se u tome snalazimo. Važno je, međutim, da s vremenom uspostavimo određenu pravilnost i kontinuitet, što vi vrlo dobro ostvarujete.
Ako biste se fokusirali isključivo na arhitekturu i arhitekte, rizikovali biste jednoobrazno i ograničeno sagledavanje stvarnosti. Kada, s druge strane, pripremate sadržaj sa nekim poput Hrvoja (Hrvoje Komac, IFT Rosenheim Institut), koga ranije nisam znao, a koji je izuzetno stručan i ima širok spektar znanja, takva osoba vas izvede iz ustaljenog okvira i pokaže drugačiju perspektivu. Upravo to je ono što je dragoceno.
Kakav je Vaš stav o ArchyEnergy konferenciji i sajmu i činjenici da će se održati treća po redu u Novom Sadu? Bili ste na obe, na prvoj 2024. kao panelista, na drugoj 2025. kao posetilac, na trećoj ste bili moderator panela?
U okviru ASAP-a često govorim o tome da ne treba stvari da „beogradizujemo“, ne zato što ne živim u Beogradu, nego zato što je to potpuno normalno.
Na dnevnom nivou odlazim u Beograd, putujem i vratim se, katkad prespavam, ali se u većini slučajeva vratim. Beograd je nenormalno, disproporcijalno veliki u odnosu na broj stanovnika u Srbiji. Jak je epicentar, ima i taj centar iz SFRJ (kada je bio centar još veće zemlje), i on kao takav dominira, privlači, zrači… Ako nisi tamo, kao da se ništa nije ni desilo, kao da nije ni bilo.
Tako da sa te strane moramo da koketiramo, da komuniciramo sa Beogradom, potpuno normalno i opravdano.
Da li sve stvari treba da budu tamo? – Ne. I vaša konferencija je dokaz tome da stvari mogu da budu dobre i van Beograda. Koliko vama ljudi dođe iz Beograda u toku dana… Dakle, sednu u kola i dođu kao što i mi odemo tamo, putovanje ne predstavlja nikakav problem.
Sećam se pre 25, 35 godina, kad sam bio klinac, pa kada treba da se ode 100 km to je bila priprema posebna. Danas, u toku dana odem 100 km dva puta i vratim se, zato što mi tako zahteva posao i ne bude mi teško. Na kraju dana nisam iscrpljen, nisam preumoran, ne osećam se loše.
Beograđani treba da budu dobrodošli na vašoj konferenciji ArchyEnergy, a da li treba da se organizuje u Beogradu? – Apsolutno ne.
Bilo je odličnih stručnih događaja i u Vrbasu, Aranđelovcu, Nišu, Kragujevcu… gde god van Beograda. Mislim da ne treba da menjate stvari u tom kontekstu, da ne treba da bude u Beogradu,i da je to potpuno zdravorazumski.
U poređenju sa drugim evropskim događajima koji su sličnog karaktera, sajamskog, konferencijskog, edukativnog, mi smo kao društvo siromašni, imamo malo tih događaja. Takvih događaja u svetu, u Evropi, je puno.
Ono na čemu sasvim sigurno treba da radimo to je da ti događaji postanu regionalni, a onda polako da postanu i evropski.
ArchyEnergy posle skoro tri godine ima tradiciju u lokalnom kontekstu, u kontekstu Evrope je to nažalost mala tradicija. Ali posle pet godina sasvim sigurno dovoljno duga tradicija da kuca na evropska vrata.
Ako mene pitate, da li treba ponoviti ArchyEnergy u Beogradu? – Ne. Da li treba zvati Evropljane u Novi Sad? – Da, treba da dođu, imaju šta da nam kažu.
Tu vidim pravac razvoja konferencije ArchyEnergy i Novi Sad kao pozicioniranje u širem kontekstu. Ako su trenutno mediji po pitanju arhitekture i građevine fokusirani i skoncentrisani u Novom Sadu na nivou Srbije, što ne bi bili i šire?
Mislim da možete da uključite ljude iz užeg okruženja, pa onda ljude iz šireg okruženja, pa u nekom trenutku i ljude iz Evrope, da i po tome budete prepoznati.
Što se tiče koncepta, kompleksno je sa jedne strane, a sa druge strane malo je. Nemojte da odustajete, pravite paralelne panele, nemate granicu – zašto 2 dana a ne 3, zašto 3 a ne 4?
Dakle, dokle god ima o čemu da se priča – treba da se priča. Dokle god ima publike – ima ko da sluša, dokle god ima panelista – ima ko da priča. Takođe, ja ne bih ništa rekao da je previše, malo je, dodajte, povećavajte, želite više, ne može drugačije.
Ako me pitate šta mi nedostaje? – Ne nedostaje mi ništa. Ali ako bih ja bio na vašem mestu, mogli biste malo da radite na konkretnijem konceptu, profilisanju. Ako želite da se širite, ali ne brojem izlagača, predavača i slično, nego da se širite u smislu da ciljna grupa bude veća.
Da ne bude samo da mi sami sebi pričamo, pa da sami sebi dosadimo, to niko ne želi.
Želimo da nam pričaju drugi, a želimo da i mi njima nešto kažemo. Ili ćete raditi na tome tako što ćete povećati broj predavača i učesnika iz državne uprave, iz realestate sektora, iz industrijskog sektora, tako što ćete povećati broj predavača iz Evrope…
ArchyEnergy jasno govori o arhitekturi i energetskoj efikasnosti. Ta tema je vrlo zastupljena, aktuelna, savremena i onda je možemo dodatno profilisati. Možete da radite na profilaciji i širenju ili područja ili broja sagovornika, učesnika.