intervju: Jelena Kuzmanović – Arhitektura ne nastaje odjednom, već se gradi slojevito kroz dijalog i pažnju prema detaljima

Jelena Kuzmanović pripada onoj generaciji arhitekata koja je svoj profesionalni put gradila kroz kontinuirani rad, posvećenost i učestvovanje na arhitektonsko-urbanističkim konkursima. Sa više od pedeset projekata i preko dvadeset nagrada na konkursima, Jelena je izgradila zapaženu karijeru u savremenoj arhitektonskoj praksi, stoga je njen glas na panelu „Žene u arhitekturi – Iskustva, odgovornost i vizija“ na ArchyEnergy 2026 od posebnog značaja. Stoga vodili smo sa njom razgovor o putu koji stoji iza nje, izazovima koje donosi arhitektonska struka danas, kao i kako vidi smer razvoja svoje profesije i koja je njena uloga u svemu tome.

Vaš profesionalni put počinje relativno rano, već tokom studija na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Kako pamtite prve susrete sa arhitekturom i šta je presudilo da upravo to bude Vaš životni poziv?

Moj profesionalni put razvijao se kao nastavak interesovanja za crtanje, matematiku i način na koji se oblikuje prostor i okruženje. Prostor sam razumela kao nešto živo i promenljivo, nešto što stvaramo, a što istovremeno utiče na nas.

Presudno je bilo rano uključivanje u praksu i neposredno iskustvo, kroz koje sam shvatila da arhitektura nije samo forma, već način razmišljanja i odnos prema prostoru. To je disciplina koja nosi odgovornost prema kontekstu, gradu i ljudima i zahteva posvećenost i stalno promišljanje.

Još kao student postali ste deo tima MITarh studija Branislava Mitrovića. Koliko je to iskustvo uticalo na formiranje Vašeg profesionalnog identiteta i razumevanje arhitektonske prakse?

Ulazak u MITarh studio još tokom studija bio je ključan za moje profesionalno sazrevanje. Imala sam privilegiju da učim od profesora Branislava Mitrovića i tima, u okruženju koje je podsticalo dijalog, razmenu ideja i otvorenost u radu. Postojalo je ohrabrenje da razmišljamo samostalno i da kroz timski rad gradimo sopstveni stav. MITarh mi je pokazao da arhitektura nije samo organizacija prostora, već i organizacija poverenja. Tamo sam naučila koliko su važne preciznost i odgovornost, ali i koliko je važno sačuvati unutrašnju tišinu, čak i u složenim okolnostima. U tom smislu, moje razumevanje arhitekture i dalje ostaje isto – ona se gradi iznutra.

Rad na velikom broju projekata u relativno mladim godinama sigurno je doneo i brojna iskustva. Koji projekti ili faze rada u MITarh studiju su Vam najviše oblikovali način razmišljanja o arhitekturi?

Rad na velikom broju projekata u ranoj fazi karijere omogućio mi je da sagledam arhitekturu kroz različite funkcije, razmere i faze. Porodična kuća u ulici Koste Vojinovića u Beogradu bila je jedan od prvih projekata na kojem sam pratila ceo proces od ideje do realizacije. Boravak na gradilištu pokazao mi je koliko je važno prisustvo i razumevanje procesa, jer tek tada počinjete da razumete šta zapravo radite. To iskustvo mi je dalo sigurnost, a raznovrsnost projekata i odnos prema detalju oblikovali su moj profesionalni pristup i način na koji danas razmišljam.

Tokom karijere učestvovali ste na velikom broju arhitektonsko-urbanističkih konkursa, sa čak 23 nagrade. Šta za Vas predstavlja konkursni rad – laboratoriju ideja ili realan put do realizacije?

Konkursi predstavljaju prostor slobode, u kojem je moguće jasnije postaviti ideju i razviti koncept bez unapred zadatih ograničenja, uz uvek prisutnu mogućnost da ideja pronađe put do realizacije. Omogućavaju da se projekat sagleda šire, u odnosu na kontekst i potencijale mesta, i stvaraju okvir u kojem se različita rešenja mogu uporediti, a najkvalitetnije rešenje prepozna. Kroz takav proces uči se kako da se formulišu jasni i ubedljivi koncepti.

Među nagradama se izdvajaju „Grand Prix“ Salona arhitekture, nagrada „Ranko Radović” i druge značajne nagrade. Koliko nagrade menjaju poziciju arhitekte u struci i da li utiču na dalji tok karijere? Vaš projekat bio je nominovan za prestižnu nagradu „Mies van der Rohe”. Kako doživljavate međunarodnu vidljivost i koliko ona utiče na percepciju arhitekture iz ovog regiona?

Nagrade i priznanja donose vidljivost i otvaraju nove mogućnosti, ali istovremeno nose i određenu odgovornost. Međunarodne nominacije potvrđuju da projekti iz našeg regiona mogu biti prepoznati i van lokalnog konteksta i otvaraju prostor za razmenu iskustava. Ipak, najvažniji ostaje sam proces rada i odnos prema projektu, kroz koji se vrednost arhitekture vremenom potvrđuje. U tom smislu, važno je da arhitektura stvara prijatno, funkcionalno, prirodno okruženje i da prepoznatljivost nije cilj već mogući ishod.

Vaši projekti pokazuju snažnu vezu između koncepta i konteksta. Na koji način pristupate analizi prostora i okruženja pre nego što započnete projektovanje?

Uvek počinjemo od istorije mesta i zatečenog stanja. Važno je razumeti kontekst, jer pokazuje kako je prostor nastajao i zašto je takav kakav jeste.

Paralelno sa tim, kroz razgovor sa klijentom postaje jasnije na koji način će se prostor koristiti. Tek tada se formira ideja iz samog mesta i zadatka, kao okvir i osnova za dalji razvoj. U tom procesu važne su osnovne stvari, kao uvođenje svetla, materijali koji jasno pokazuju svoju prirodu, drveće, zelenilo i pravci kretanja, jer upravo kroz njih prostor postaje mesto za život.

Arhitektura treba da bude u dijalogu sa okruženjem, jer uvek radimo u širem kontekstu i za vreme koje dolazi.

Osnovali ste biro Kuzmanovic+Fiala zajedno sa češkim arhitektom Stanislavom Fialom. Kako je došlo do te saradnje i šta je bio ključni motiv za osnivanje zajedničkog studija?

Naša saradnja počela je 2020. godine na projektu Marina Dorćol, kada je češki tim želeo da projekat razvija u saradnji sa arhitektom iz naše sredine, kako bi se prostor bolje razumeo i razvijao u skladu sa lokalnim kontekstom i duhom mesta. To je bio izazov i prilika da formiramo autorski, međunarodni tim i okupimo kvalitetne, posvećene i talentovane saradnike.

Osnivanje studija omogućilo nam je da spojimo različita iskustva i perspektive i da kroz zajednički rad razvijamo projekte koji proizilaze iz lokalnog konteksta, ali koji su otvoreni za savremene pristupe. Ključni motiv bio je upravo stvaranje okvira u kojem se lokalno iskustvo i međunarodna praksa dopunjuju, kroz kontinuiran rad i zajednički razvoj ideja.

Vaš biro ekskluzivno radi projekte za kompaniju Sebre iz Češke. Koliko se razlikuje rad sa međunarodnim investitorom u odnosu na projekte u regionalnom kontekstu?

Rad sa međunarodnim investitorom, kao što je Sebre, omogućava da projekti budu dugoročno promišljeni i da stvaraju vrednost koja traje i prenosi se kroz generacije. Takav način rada omogućava arhitekti da preuzme odgovornost i razvija projekat dosledno, od koncepta do realizacije. Dugoročna saradnja između arhitekte i investitora stvara kontinuitet i omogućava da se projekti razvijaju kroz vreme, uz pažnju prema detalju i odnosu prema prostoru.

Koliko je važno poverenje između investitora i arhitekte, posebno kada se radi o dugoročnim i kompleksnim projektima, kao što je Marina Dorćol u Beogradu?

Na dugoročnim i kompleksnim projektima, poput Marine Dorćol, poverenje je važno jer omogućava kontinuitet u razvoju projekta. Ono daje prostor da se odluke preispituju, a ideje razvijaju i postepeno preciziraju, bez gubitka suštine. U takvom procesu arhitektura ne nastaje odjednom, već se gradi slojevito, kroz dijalog, vreme i pažnju prema detaljima, tako da prostor funkcioniše prirodno.

Kako naći neki realan balans između autorskog pristupa arhitekturi i zahteva tržišta, investitora i savremenih urbanih ograničenja?

Taj balans se uvek iznova postavlja. Važno je da postoji jasna ideja, ali i spremnost da se ona razvija u odnosu na konkretne uslove. To je uvek kombinacija principa i fleksibilnosti, ponekad i kompromisa, kroz koje se traže adekvatna rešenja.

Autorski pristup u tom procesu ostaje prisutan, ali se stalno proverava kroz funkcionalnost i odnos prema prostoru. Važno je zadržati svoj autorski glas i doslednost, jer je svaki projekat dijalog između ideje i okvira u kojem funkcioniše.

Arhitektonska praksa danas podrazumeva vođenje timova i kompleksnih procesa. Kako izgleda Vaš pristup vođenju projekta i rada sa timom?

Sinergija različitih stavova, iskustava, načina sagledavanja i veština omogućava da se dođe do najboljeg rešenja. U timu je važna otvorenost i spremnost na razmenu mišljenja.

Važno mi je da svaki član tima doprinosi svojim idejama, preuzima odgovornost i razvija profesionalnu samostalnost. Vođenje tima vidim kao kombinaciju jasne strukture rada i otvorenog dijaloga.

Kada posmatrate savremenu arhitektonsku scenu u regionu, koje promene smatrate najvažnijim u poslednjih desetak godina?

Danas je sve prisutnija svest o održivosti, energetskoj efikasnosti i značaju mikroklimatskih i pejzažnih faktora u oblikovanju prostora. Te teme sve više postaju deo svakodnevne prakse i nastojimo da ih dosledno uključujemo u projekte. Istovremeno, prisutna je i veća otvorenost ka međunarodnoj saradnji, što doprinosi razmeni iskustava i novih ideja. U tom smislu, kvalitet prostora sve se više posmatra kroz njegovu dugoročnu funkcionalnost i odnos prema okruženju.

U vremenu ubrzanih tehnoloških promena i digitalizacije, kako vidite budućnost arhitektonske profesije i ulogu arhitekte u društvu?

Tehnologija je danas važan alat koji olakšava procese, povećava preciznost i omogućava bržu proveru rešenja. Ona pomaže da se prostor detaljnije sagleda i dođe do zaključaka, ali ne sme da menja suštinu arhitektonske profesije. Arhitekta treba da osmisli i nacrta projekat uz pomoć alata, ali i da bude na gradilištu, razgovara sa majstorima i ideju sprovede do realizacije.

Arhitekta je taj koji mora da prepozna kada prostor traži da ostane jednostavan, a kada može da „progovori glasnije“, kada materijal „izmišlja priču“, a kada „govori svoju istinu“.

Kada se osvrnete na dosadašnji profesionalni put, šta biste danas poručili studentima arhitekture koji tek ulaze u ovu profesiju?

Rekla bih im da budu radoznali, da istražuju različite pristupe i da se ne plaše neočekivanog, jer se upravo kroz takve situacije vidi koliko ideja može da evoluira. Najvrednije lekcije dolaze iz neposrednog rada i susreta sa nepredviđenim situacijama, koje nas podstiču da prilagodimo, preispitamo i razvijemo sopstvena rešenja. Važno je pronaći dobre mentore, jer se kroz takav odnos najbrže uči i razvija profesionalni stav. Arhitektura je profesija koja traži stalno promišljanje, kritičko sagledavanje i empatiju prema ljudima koji koriste prostor.

Jedan od Vaših najzapaženijih realizovanih projekata, Hotel Centar u Novom Sadu, doneo Vam je i Grand Prix Salona arhitekture. Možete li nas provesti kroz proces nastanka tog projekta – od prve ideje i koncepta, do realizacije i konačnog prostora?

Projekat je nastao kao rezultat prve nagrade na jednom od ranih konkursa na kojima sam učestvovala kao deo MITarh tima. Kasnija realizacija obuhvatila je samo deo bloka predviđenog konkursnim rešenjem, dok ideja o kompaktnosti celog bloka nije u potpunosti sprovedena. Pristupili smo zadatku tražeći jasnu i jednostavnu formu koja u urbanom kontekstu uspostavlja odnos sa okolinom, naročito sa objektom Srpskog narodnog pozorišta i početkom pešačke zone. Transparentna struktura i kubična forma omogućile su jednostavan i miran izraz u odnosu na okruženje, dok su unutrašnji prostori ostali funkcionalni i fleksibilni.

Projekat pokazuje kako konkurs može da pokrene dijalog sa investitorom i, kroz dalji razvoj i prilagođavanje u odnosu na novi projektni zadatak i složene okolnosti, dovede do realizacije Hotela Centar u Novom Sadu.

Svaki projekat nosi i određene tehničke, urbanističke ili investitorske izazove. Da li postoji projekat u Vašoj karijeri koji Vas je posebno profesionalno testirao i na koji način ste pronašli arhitektonsko rešenje?

Svaki projekat nosi svoje izazove, ali Marina Dorćol kompleks bio je posebno zahtevan zbog složenosti brownfield lokacije i njenog urbanog konteksta. Istorija mesta i međunarodna saradnja dodatno su usložile zadatak. Rešenje je zahtevalo arhitekturu koja reaguje na kontekst, teren, prirodu i vizure, a istovremeno stvara prijatne i funkcionalne prostore.

Iskustva iz Praga pomogla su nam da preciznije razumemo složenost detalja i tehničke aspekte projekta, dok smo kroz timski rad razvijali koncept i tražili najbolja rešenja. Projekat se razvijao kroz odnos prema kontekstu, sa idejom stvaranja kvalitetnih javnih prostora koji omogućavaju sadržaj, susret, bolju dostupnost i kontinuitet kretanja uz reku.

Kada projektujete objekat, koliko Vam je važan dijalog između arhitekture, materijala i korisnika prostora? Postoji li projekat na kojem ste posebno uspeli da ostvarite tu ravnotežu?

Ravnotežu težimo da ostvarimo u svakom projektu, upravo kroz odnos između arhitekture, materijala i korisnika. Važno je da prostor funkcioniše u svakodnevnom životu i da bude prijatan za upotrebu. Korišćenje materijala koji zadržavaju svoju prirodu, kao i uključivanje zelenila uvek doprinose atmosferi i njegovoj toplini. Cilj je da arhitektura bude prisutna na način koji podržava prostor, a ne da ga nameće.

Vaši projekti često nastaju u kompleksnim urbanim kontekstima. Kako pristupate projektovanju u sredinama gde je potrebno uskladiti savremeni arhitektonski izraz sa postojećim gradskim tkivom?

To je proces stalnog osluškivanja i prilagođavanja. Polazna tačka je uvek mesto i njegov kontekst, ali je jednako važno pronaći meru u kojoj se savremeni izraz uvodi u postojeće tkivo.

Arhitektura treba da uspostavi odnos sa okolinom i da reaguje na mesto, dopunjujući ga i poštujući tradiciju. Važno je da arhitektura uvažava istoriju, a da istovremeno doprinosi novom identitetu prostora.

Časopis „grenef.” već godinama prati i promoviše arhitektonsku i građevinsku scenu kroz projekte, intervjue i stručne tekstove. Koliko su, po Vašem mišljenju, ovakve medijske platforme važne za razvoj i vidljivost arhitektonske struke u regionu?

Važno je da arhitektonska scena ima medijske platforme koje prate, promovišu projekte i otvaraju prostor za stručne razgovore. Takve platforme pomažu da se raznovrsni arhitektonski pristupi vide, da se razmenjuju iskustva i da se struka razvija. U našem regionu to je posebno značajno jer su primeri dobre prakse dragoceni. 

Bili ste jedna od panelistkinja na panelu „Žene u arhitekturi – Iskustva, odgovornost i vizija” u okviru konferencije i sajma ArchyEnergy 2026. Koliko su ovakve diskusije i susreti struke važni za razmenu iskustava i osnaživanje pozicije žena u arhitekturi danas?

Ovakvi susreti su važni jer otvaraju prostor za razgovor i razmenu iskustava, ali i za šire sagledavanje kontinuiteta prisustva žena u profesiji. Važno je da postoji svest o istorijskom delovanju žena u našoj sredini – da znamo da imamo na čijim ramenima da stojimo i da govorimo o njima koje su oblikovale našu profesiju, poput Jelisavete Načić, Ivanke Raspopović, Svetlane Kane Radević i drugih. Dragoceno je da ovakve razgovore vodimo i u našem kontekstu, gde danas imamo snažne i relevantne autorke. I ovaj panel to potvrđuje kroz učešće koleginica koje svojim radom oblikuju savremenu arhitektonsku scenu u Srbiji.