Radovi su unutra, grejanje radi i prostor deluje dovoljno toplo. Ipak, to ne znači da su uslovi dobri za svaku vrstu radova.
Tokom hladnijeg dela godine temperatura materijala i podloge, relativna vlažnost vazduha i način provetravanja mogu uticati na ugradnju i sušenje. Zato problem često nije u tome što renoviramo zimi, već u tome što zanemarimo uslove u kojima radimo.
Zima na prvi pogled ne mora mnogo da promeni plan renoviranja enterijera. Ako se radovi izvode u zatvorenom i zagrejanom prostoru, zašto bi spoljna temperatura uopšte bila važna?
Zato što temperatura koju pokazuje termometar u sredini prostorije nije jedina temperatura koja je važna.
Podloga može biti hladnija. Materijal koji je upravo unet iz magacina ili vozila takođe. Relativna vlažnost vazduha menja se sa zagrevanjem i provetravanjem, dok neki procesi sušenja i vezivanja zavise upravo od uslova koje tokom zime pokušavamo veštački da održimo.
Zbog toga pitanje nije „Da li sme da se renovira zimi?“, već: „Da li smo obezbedili uslove koje zahtevaju materijali za renoviranje zimi?“
1. U prostoriji je toplo, ali materijal i podloga nisu
Jedna od najlakših grešaka jeste pogledati sobni termometar i zaključiti da su uslovi odgovarajući.
U prostoru može biti prijatnih 20 ili 22 °C, dok pod, zid uz spoljašnju fasadu ili materijal koji je neposredno pre ugradnje donet iz hladnog prostora mogu imati sasvim drugu temperaturu.
A tehnička dokumentacija građevinskih proizvoda ne propisuje uslove bez razloga.
Kod lepkova, masa za izravnavanje, premaza i drugih sistema proizvođači često definišu dozvoljene ili preporučene temperature vazduha i podloge tokom primene. Zahtevi se razlikuju od proizvoda do proizvoda, zbog čega ne postoji jedna „zimska temperatura“ koja garantuje da se svi unutrašnji radovi mogu bezbedno izvoditi.
Dobar primer daju sistemi za podove. Sika za jedan od svojih lepkova za drvene podne obloge navodi minimalnu temperaturu prostorije i podloge od 15 °C, uz definisane uslove relativne vlažnosti. To nije univerzalno pravilo za sve lepkove, već upravo pokazuje zašto treba proveravati tehnički list konkretnog proizvoda.
Problem može nastati i kada se materijal iz hladnog skladišta unese u zagrejanu prostoriju i odmah počne da se koristi.
Kod pojedinih proizvoda potrebno je vreme da se prilagode uslovima prostora pre ugradnje. Koliko vremena i pod kojim uslovima – ponovo zavisi od konkretnog materijala.
Temperatura vazduha, temperatura podloge i temperatura materijala nisu ista stvar.
I upravo tu počinje prva zimska zamka.
2. Gledamo temperaturu, a zaboravljamo vlagu
Drugi broj koji bi tokom renoviranja trebalo pratiti nalazi se na higrometru.
Relativna vlažnost vazduha može biti važna za materijale, proces sušenja i ponašanje pojedinih završnih obloga. Posebno je značajna kod materijala koji su osetljivi na promene vlage, poput drveta.
Tokom zime situacija može biti varljiva. Grejanjem hladnog spoljašnjeg vazduha njegova relativna vlažnost u enterijeru može značajno da opadne. Sa druge strane, sami građevinski radovi mogu unositi dodatnu vlagu u prostor.
Košuljice, malteri, mase za izravnavanje, lepkovi i premazi ne postaju spremni za sledeću fazu radova samo zato što njihova površina izgleda suvo.
Posebno kod podova, „suvo na dodir“ nije isto što i podloga spremna za ugradnju završne obloge. Za sisteme kod kojih je sadržaj vlage podloge važan, procena odokativno nije dovoljna – potrebno je poštovati metod merenja i granične vrednosti koje zahteva konkretan sistem.
I vreme sušenja navedeno na ambalaži ili tehničkom listu ne treba posmatrati kao apsolutnu konstantu. Proizvođači često navode referentne uslove pod kojima je ono određeno, dok niža temperatura ili drugačija vlažnost mogu promeniti ponašanje materijala.
Zato tokom zimskog renoviranja nije dovoljno pitati: „Koliko je stepeni?“
Jednako važno pitanje je: „Kolika je vlažnost vazduha, a kada je potrebno i same podloge?“
3. Zatvorili smo sve „da se brže osuši“
Napolju je hladno. Grejanje je uključeno. Prozori su zatvoreni.
Na prvi pogled – idealno za sušenje.
Ali prostor iz kojeg se vlaga ne odvodi može postati problem upravo zato što je zatvoren.
Voda koja tokom sušenja napušta neki materijal ne nestaje. Prelazi u vazduh, a zatim mora biti uklonjena iz prostora odgovarajućom izmenom vazduha ili kontrolom mikroklimatskih uslova.
Zato jako zagrevanje prostora uz potpuno zanemarivanje ventilacije nije univerzalna prečica za brže završavanje radova.
Ni druga krajnost nije dobra: dugotrajno držanje širom otvorenih prozora tokom veoma hladnog vremena može naglo ohladiti površine i poremetiti uslove koje pokušavamo da održimo.
Rešenje nije jednostavna formula „više grejanja“ ili „više provetravanja“, već kontrola uslova u skladu sa vrstom radova i zahtevima materijala.
Kod ozbiljnijeg renoviranja zato termometar i higrometar nisu samo uređaji za proveru komfora stanara. Oni mogu postati deo kontrole uslova na gradilištu.
Zimi se može renovirati – ali ne napamet
Hladniji meseci sami po sebi nisu razlog da odustanemo od unutrašnjih radova.
Problem nastaje kada činjenicu da se nalazimo u zatvorenom prostoru poistovetimo sa kontrolisanim uslovima.
Pre početka radova treba proveriti zahteve konkretnog materijala, temperaturu prostora i podloge, uslove skladištenja i aklimatizacije proizvoda, relativnu vlažnost vazduha i, tamo gde je relevantno, sadržaj vlage u podlozi.
I zato možda najvažnije pravilo zimskog renoviranja glasi:
Ne pitajte samo kakvo je vreme napolju. Proverite kakvu ste klimu napravili unutra.