Uspešno održana tribina: Potkrovlja – nadgradnja, adaptacije, održivost i zaštita kulturnog nasleđa

U organizaciji platforme Balkanski arhitektonski bijenale, uz podršku kompanije VELUX, u Jugoslovenskoj kinoteci je 2. juna održana tribina pod nazivom POTKROVLJA – nadgradnja, adaptacije, održivost i zaštita kulturnog nasleđa. Zanimljiva tema, koja je već nekoliko decenija veoma prisutna u našim urbanim sredinama, ali je retko kada bila tema nekog stručnog skupa, tj. da joj je posvećena neka veća pažnja. Kako je poslednjih nekoliko godina izvedeno ili se izvodi jako puno dobrih nadgradnji ili adaptacija potkrovnih prostora, na tribini su prezentovani neki veoma kvalitetni primeri arhitekata Ele Nešić i prof. Ivana Raškovića.

ist. um. Marko Stojanović, BAB

Moderator tribine, ist. umetnosti Marko Stojanović, na početku tribine je skrenuo pažnju na jako puno negativnih primera, koji su u poslednjih nekoliko decenija manje ili više naružili arhitektonsko nasleđe užeg i šireg centra grada Beograda. Kao najupečatljiviji primer loše nadgradnje, Stojanović je prikazao međuratnu stambenu zgradu, ispod Trga Republike u Bulevaru Despota Stefana, koja je tokom 90-ih doživela svoju negativnu transformaciju. Iako je ovo zgrada, koja se nalazi u samom centru grada i njena pojava je vidljiva iz gotovo svakog ugla posmatranja, na zaprepašćenje svih prisutnih prof. Rašković je naveo podatak da je to nadgradnja koja poseduje svu neophodnu dokumentaciju i saglasnosti svih nadležnih institucija, ali da je zakazao faktor estetske i kulturološke odgovornosti stručnih lica, koja su odobrila njeno izvođenje. Kako je Stojanović naveo, da je jedan od načina iskorenjivanja ovakvog problema, za početak promovisanje dobrih primera i edukovanje šire javnosti, pre svega investitora, koji ulažu ne mala sredstva u adaptacije i nadgradnje stambenih objekata.

Prvi govornik na tribini bila je arhitekta Ela Nešić, koja je predstavila objekat GV51 (Gundulićev venac 51), koji potpisuje zajedno sa svojim kolegom iz biroa ENND, arhitektom Danilom Nedeljkovićem. Izvedeno rešenje predstavlja veoma uspešnu nadgradnju stare stambene zgrade iz 20-ih godina i nagrađeno je sa nekoliko domaćih i internacionalnih nagrada, među kojima i na konkursu koji je pre nekoliko godina organizovala i kompanija VELUX.

Objekat GV51 (Gundulićev venac 51), Studio ENND

Kod rešenja možemo videti odlično uklapanje istorističke arhitekture sa savremenim arhitektonskim izrazom, čime nimalo nije narušena arhitektonska stilska i strukturna celina. Kao neke inspiracije, arh. Nešić navela je izložbu u okviru BINA manifestacije na kojoj su prikazane arhitektonske nadgradnje u Beču, gde je primetila da su slična savremena rešenja prikazali i inostrani arhitekti, naročito zato što je tema bio grad sa veoma naglašenom zaštitom arhitektonskog nasleđa. Iako je u slučaju objekta GV51 reč o nadgradnji dve etaže, zgrada je morala biti dodatno ojačana armirano-betonskim serklažima, kako bi se sprečilo da postojeći objekat utone pod pritiskom novoizgrađenih etaža. Nadgradnja je obuhvatila stambeni i radni prostor, a akcenat je dodatno stavljen na terase, krovne prozore i zastakljene međuspratne otvore, kako bi unutrašnji prostor na obe etaže imao dovoljno prirodnog osvetljenja.

Arhitektura je autorska, ali potpuno vanvremenska i iako je reč o nadgradnji koja je rađena po posebnoj želji i potrebama sadašnjeg klijenta, može se uklopiti ili adaptirati za potrebe nekih drugih vlasnika. Povučenost svake od etaža pogoduje i ukupnom volumenu zgrade jer preterano ne akcentuje nadgradnju, čime je očuvano kulturno-istorijsko nasleđe Gundulićevog venca.

arh. prof. Ivan Rašković, biro AGM

Drugi govornik, prof. Ivan Rašković, prikazao je jednu veoma zanimljivu kuću, koju potpisuje sa svojim kolegom prof. Milošem Komlenićem, a koja se nalazi u procesu izvođenja. Lokacija objekta je prostor stroge zaštite, u ulici Kosančićev venac, a kuća je zbog dvostruke prirode arhitektonskog izraza (ulične i dvorišne fasade), dobila radni naziv JANUS. Nakon prethodnih rešenja, koja su podrazumevala da se na pomenutoj lokaciji izvede objekat kvazi-eklektičke arhitekture, kolokvijalno nazvan „parižanka“, investitor je odlučio da angažuje etablirane arhitekte, koji mogu da ponude autorsko rešenje, ali opet da arhitekturu usklade sa okolnim zgradama, koje datiraju od 18. do prvih decenija 20. veka.

Iz tih razloga, objekat je zamišljen kao zgrada sa dve podzemne etaže, međuspratom, prizemljem, dva sprata, gde bi poslednji sprat bio integrisan sa potkrovljem. Tehnički, veoma zahtevna izgradnja objekta, sa iskopom velike jame, ali i estetski, da se ne zapadne u kič spomenutih „parižanki“ već da se ostane u sferi autorske arhitekture, koja se uklapa u kulturno-istorijsko okruženje. Na objektu je posebno zanimljivo prisustvo dvovodnog krova, čije će sleme biti u ravni slemena dva susedna objekta i čije potkrovlje je, zbog projektovanja većeg broja etaža, moralo biti integrisano sa poslednjim spratom. U ovome će presudnu ulogu u dobrom iskorišćenju prostora i osunčanosti ponovo imati prozori, pa oni možda mogu biti rešeni kao spojeni klasični sa krovnim. Takođe, prof. Rašković skrenuo je pažnju na najstariju kuću na Kosančićevom vencu, koja se nalazi prekoputa njihove kuće i koja će uz celovitu, ispravnu rekonstrukciju, takođe dobiti krovne prozore u potkrovlju, pa će objekti svojim arhitektonskim detaljima komunicirati, tj. citirati jedan drugi.

Nakon oba predavača, publici je ponudu VELUX krovnih prozora predstavio Srđan Čamdžić, skrenuvši pažnju na prvonagrađeni projekat GV51 koji je na konkursu Bringing Light to Life iz 2020. godine, osvojio prvo mesto, ali i arhitektama objekta u izgradnji preporučio nekoliko varijanti krovnih prozora, koja bi se adekvatno uklopila u projektovano rešenje.

Nakon završenih prezentacija, otvorena je diskusija, gde je ist. umetnosti Stojanović postavio pitanje, da li je uopšte moguće zakonom ili kojim drugim preporukama nadležnih institucija, preciznije urediti, tj. kategorizovati kakve nadgradnje i adaptacije (u kom arhitektonskom izrazu, manje ili više autorske) na kojim lokacijama mogu biti projektovane/izvedene?

Na ovo pitanje je odgovor dao arhitekta Rade Mrlješ i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, koji je naglasio da ne postoje tačne smernice za nadziđivanje zgrada, ali praksa nadziđivanja koju poznajemo tokom čitavog dvadesetog veka prepoznaje tri modela, odnosno metoda, o kojima je pisala prof. Nađa Kurtović Folić početkom devedesetih godina u Saopštenjima. To su metod prividne autentičnosti, metod asocijacije elemenata i metod kontrasta. Sva tri metoda su legitimna u konzervatorskoj praksi, s tim što je poslednji metod i najosetljiviji. Odabir metoda zavisi i od konteksta, odnosno lokacije/okruženja i zgrade koja se nadziđuje.

Na ovo se nadovezao arhitekta Aleksa Ciganović iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji iskustveno primećuje dva dominantna modela aktuelnih nadogradnji – evokativne modele kojima se konzervativno pristupa zatečenim objektima ali ne bez autorskih iskoraka, i drugi, autorski slobodnije modele koji su podržani liberalnim kritičkim diskursom o istorijskom prostoru, u kome se uočava prevlast jezika moderne u smislu primene likovne gramatike koja se vezuje za njen racionalizam, monotoniju, neutralnost, reduktivni asketizam i diskreciju u vizuelnim podsticajima. Obojica arhitekata su se složila da jedina stvar koja mora da obavezuje svakog investitora (makar i nadgradnje obične kuće na periferiji grada) da na tom poduhvatu mora biti angažovano stručno lice, tj. arhitekta. Ovaj zaključak je dopunio prof. Rašković predlogom da se pored obaveznog angažovanja arhitekte mora uvesti i specijalna komisija koji bi bila sazivana u slučaju nadgradnji koje bi se izvodile na zgradama u javnom prostoru, tj. u zaštićenim arhitektonskim celinama, kako nam se neprikladna nadgradnja sa Trga Republike ne bi ponovila.