Venecijansko bijenale je jedna od najprestižnijih globalnih manifestacija umetnosti i arhitekture koje naizmenično svake godine pokreće uvek nove teme okupljajući tako najistaknutije stvaraoce iz različitih oblasti stvaralaštva. Ove godine paviljon Republike Srbije pod kustoskim vođstvom Slobodana Jovića, i autora Davora Ereša, Jelene Mitrović, Igora Pantića, Sonje Krstić, Ivane Najdanović i Petra Lauševića donosi jedinstven koncept koji je privukao veliko interesovanje publike i stručne javnosti.
Izložbenih projekat pod nazivom „Rasplitanje: Novi prostori“ nudi nešto više od arhitektonske forme, u svetu koji se neprestano rekonfiguriše pod globalnim izazovima poput klimatskih promena, ekonomskih nestabilnosti i dramatičnih socijalnih razlika, migracija i promena koje donosi veštačka inteligencije, projekat postavlja snažan odgovor na moguću ulogu arhitektonskog znanja u razumevanju kapaciteta razvoja novih pristupa arhitektonske prakse prema neminovnim promenama globalnog društva.
Kinetička instalacija „Rasplitanje: Novi prostori“ predstavlja pristup arhitektonskoj materijalnosti, koja više nije konačna i statična, već se dinamično razvija i preoblikuje pred očima posetilaca u toku izložbe.
Arhitektonska struktura kao proces rasplitanja – „IVKO“ od eksperimentalnog prototipa do izložbene forme.
Polazište izložbenog projekta zasniva se na izabranim manifestacijama lokalnosti koje imaju globalni uticaj. Prva lokalizacija se odnosi na nasleđe rukotvorne tehnike pletenja, kao veštine formiranja oblika i strukture sredstvima manuelnog delanja i taktilnog angažovanja. Druga ističe nasleđe tehnoloških dostignuća jedne male, ali uticajne lokalne naučne zajednice, oličene izumom Beogradske šake (1963) – prve robotske bioničke šake na svetu koja je projektovana sa protetičkom namenom. Ovo polazište je potvrda lokalnog, ali pre svega solidarnog i empatičnog doprinosa jedne idealističke linije podsticaja globalnom tehnološkom progresu.
Projekat je ostvaren kroz kooperaciju između Beograda, Bangkoka, Pariza i Venecije, predlažući kolektivitet kao interdisciplinarnu saradnju između pletilja, arhitekata, modnih dizajnerki, programera i inženjera. Struktura izložbe istražuje odnos između prirodne i veštačke inteligencije, fokusirajući se na šaku kao produženi organ uma i presudni alat invencije. Šaka ističe moć učenja, saznavanja, izuma i imaginacije koja se razvija kroz neposredno čulo dodira, slobodu pokreta i taktilna iskustva. Dinamizam ovih interakcija, forma izložbe izražava kao postupak „rasplitanja“. Forma je razvijana kroz procese eksperimentisanja, razvoj prototipa i produkciju izložbene forme uz podršku i partnerstvo sa kompanijom „IVKO“ koja je omogućila materijale, tehnologiju, znanje i iskustvo mašinskog pletenja u različitim strukturama, materijalima i paternima.
Arhitektonska izložbena struktura osmišljena je kao forma u stalnom preobražaju – pokretljiva, kinetička, efemerna i cirkularna forma, bliska prirodnoj inteligenciji koja može da misli gradivno iz logike primarne materijalnosti, tako da gradi, razgrađuje i iznova stvara u ciklusima.
Na zidove Paviljona pozicionirano je 125 motoričkih kalema u koje se materijalnost forme namotavanjem vraća u svoj primarni oblik – vuneno predivo. Autonomno, lokalizovano generisanje energije za rasplitanje i preobražaj forme ostvaruje se posredstvom solarnih panela, ukazujući tako na horizont mogućnosti nove arhitektonske temporalnosti i projektivni postupak gradnje kao istovremenost procesa komponovanja i dekomponovanja strukture.
Ovaj temporalni proces postavlja u prvi plan energiju, materijalnost, preobražaje i kapacitet za kontinuiranu rekonfiguraciju, sa idejom da se pokrene proces mišljenja o perspektivama svesti o arhitektonskoj formi, kolektivitetu i njihovom uticaju na naše društvo.
Kinetička instalacija kao metafora ciklusa kompozicije i dekompozicije arhitektonske forme
Izložbena struktura kojom se Srbija predstavlja na ovogodišnjem Bijenalu kreirana je kao „živi organizam“ koji se menja i razvija tokom trajanja izložbe. Instalacija je struktuirana pletivom koje se postepeno rasparava putem kalema sa motorima čiju rotaciju pokreće energija solarnih panela, kreirajući metaforu ciklusa arhitektonske forme kao neprekidnog toka, koji je u toku sa inovacijama i stalnim promenama. Kinetička priroda instalacije pruža stalnu transformaciju prostora, stvarajući tako od izložbenog prostora paviljona dinamičan i interaktivan prostor što je posebno upečatljjivo u doživljajima posetiocima.
Mehanizam postepeno „raspliće“ 150 kilograma pletiva stvarajući neprekidno različite oblike u procesu dekomponovanija, ostvarujući prostornu dinamiku metamorfoze izložbena forma kreira svest o promeni koja se odvija pred očima posetioca.
Kinetičku instalaciju pokreću motori koji namotavaju predivo, izvor energije su solarni paneli koji su postavljeni na krov i na fasadu paviljona. Vidljivost niskonaponskih kablova koji trasiraju put solarne energije od krova i fasade do motora na zidovima izložbenog prostora želi svojom vidljivošću da istakne značaj energije za arhitektonsku materijalnost kao i ulogu energije u oblikovanju forme. Na ovaj način izložbena postavka ističe pitanja o promenama arhitektonske prakse fokusirajući se na razvoj njene svesti o pitanjima koji konfigurišu i određuju naše društvo, ukazujući na nužnost veće odgovornosti prema prirodi, društvenoj zajednici i prostoru koji svi delimo.
Cirkularnost forme – sinergija oblikovnog dizajna i inovativnosti – Atlas Sofas „Venice Edition 2025“
Jedna od glavnih tema koju Karlo Rati kao kustos izložbe Bijenala arhitekture 2025. ističe je neophodnost traganja za načinima kako arhitektonska praksa može da se adaptira na nove uslove, ističući značaj principa cirkularnosti.
Izložbeni projekat „Rasplitanje: Novi prostori“ kinetičkom – temporalnom formom pletene strukture koja se rasparava da bi se vratila u klupka vune od kojih bi nastala nova forma, zastupa ideju da se ciklusima komponovanja i dekomponovanija materijalnosti strukture ostvaruje cirkularnost forme.
U kontekstu ideje o životu izložbene forme koja se ostvaruje u ciklusima i u svojim preobražajima, tako da se sa okončanjem izložbe i završetkom rasparavanja strukture u 125 kalema vune, primarna materijalnost vunenih niti dobije nove forme.
Kompanija „Atlas Sofas“ prepoznala je značaj izložbenog projekta i njegovih ideja i ponudila je da se deo vunenog prediva sa izložbe preoblikuje u materijalnost nameštaja.
Nakon izložbe autori će oblikovati komad nameštaja za svakodnevnu upotrebu pod nazivom „Venice Edition 2025“. Ova linija nameštaja biće izrađena od materijala prediva i vlakana koji su korišćeni u izložbenoj strukturi. Na ovaj način oblikovanje linije nameštaja predstavlja cirkularnost kao princip kojim se preoblikovanjem materijala stiže od izložbene forme do upotrebnog predmeta, kao veštine koja spaja arhitekturu, dizajn i estetiku svakodnevnice.
Oblikovanje nameštaja će biti inspirisano našim bogatim nasleđem oblikovanja tekstilom koje u kontekstu izlaganja na Bijenalu ima poseban značaj, te će svaki komad osim funkcionalne vrednosti imati i simboličku vrednost. Na taj način će biti ostvarena povezanost održivosti, dizajna, arhitekture i svakodnevnog života, ističući povezanost arhitektonske ideje i estetike svakodnevnice.
Globalna prepoznatljivost jedne arhitektonske lokalizacije
Ideje izložbenog projekta „Rasplitanje: Novi prostori“ nisu prošle nezapaženo na globalno najznačajnijoj izložbenoj manifestaciji arhitekture. Izložba se našla u izboru renomiranog arhitektonskog portala Dezeen koji je napravio izbor 10 najistaknutijih paviljona na Bijenalu. Potrebno je pomenuti i to da je kod posetilaca izložba izazvala veliku pažnju pa je primećeno da je izložbeni prostor paviljona Republike Srbije ispunjen posetiocima u kontinuitetu od otvaranja do zatvaranja kompleksa Đardina venecijanskog bijenala.
Način na koji je ovaj izložbeni projekat predstavio kompleksnost današnje pozicije arhitekture u kontekstu tehnologije, kolektivnosti i pitanja neizbežnosti promena modela mišljenja arhitekture ne samo da odgovara na ova ključna pitanja i izazove sa kojima se susreće savremenost arhitekture, nego i doprinosi širem kulturnom dijalogu, potvrđujući ulogu naše sredine kao prepoznatog aktera na međunarodnoj arhitektonskoj sceni.