intervju: Miloš Martinović – Arhitektonska fotografija je neodvojivi element u promociji arhitekture

Miloš Martinović je arhitektonski fotograf rođen u Beogradu 1985. godine. Studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde je stekao diplomu iz oblasti arhitekture. Ubrzo nakon toga se posvetio arhitektonskoj fotografiji i postao jedan od najpriznatijih arhitektonskih fotografa u Srbiji i regionu. Miloševa sposobnost da kroz svoj objektiv uhvati suštinu arhitekture je zaista izuzetna. Njegova pažnja posvećena detaljima i uvažavanje lepote i istorije iza svake strukture koju fotografiše je očigledna na njegovim zapanjujućim slikama. Kroz svoj rad, on nudi i jedinstvenu perspektivu na događaje i živote koji su oblikovani unutar zidova objekata koje fotografiše. Martinovićeva fotografija služi kao podsetnik na uticaj koji arhitektura može da ima na naše živote i važnost očuvanja ovih objekata za buduće generacije.

Kada ste shvatili da želite projektovanje zameniti fotografisanjem završenih objekata?

To je proces koji je trajao nekih 8 godina. Nakon prve 4 godine bavljenja arhitekturom došao sam do teškog zaključka da nisam srećan sa svojim poslom i da bih voleo da se bavim nečim drugim, ali nisam imao ideju šta bi to bilo. U tom periodu mi se razvilo interesovanje ka fotografiji i počeo sam sve više da fotografišem. Budući da sam arhitekta po obrazovanju, interes ka fotografiji se nekako prirodno usmerio ka arhitektonskoj fotografiji. Izdržao sam dodatne 4 godine rada u arhitekturi, tokom kojih sam aktivno kupovao foto opremu i učio kako se fotografiše arhitektura. Konačno sam skupio hrabrost i 2017. godine otišao u arhitektonsku penziju. Odlučio sam se na pokušaj da budem fotograf, sa nadom da neću morati da se vratim na rad u arhitekturi. Za sad još nisam morao, ali strah je uvek prisutan.

Radili ste nekoliko godina u Rusiji kao arhitekta na velikim projektima. Da li se naše i njihovo tržište uopšte mogu porediti i zašto ne?

Teško ih je porediti zbog ogromne razlike u veličini samog tržišta, količini novca koji se ulaže i raznovrsnosti projekata. Čak je i samo Moskva kao tržište neuporedivo veća od cele Srbije. Mislim da je u vreme dok sam ja radio tamo bila mnogo otvorenija konkurencija na ruskom tržištu nego kod nas. Imali ste veće šanse da kao arhitekta radite na velikim projektima. Čak sam i ja sa relativno malim radnim iskustvom imao priliku da budem glavni arhitekta na projektima, gde sam za 3 godine isprojektovao preko 60.000 m² raznih projekata enterijera i vodio svoj tim od 7 ljudi na zadnjem projektu. Ne verujem da bih u Srbiji skoro dobio takvu priliku.

Koji je bio prvi projekat koji ste fotografisali i da li postoje neki poslovi koji su bitno uticali na razvoj Vaše karijere?

Prvi projekat sam fotografisao za Remorker Architects, bio je to mali enterijer Fit House od 25 m², 2015. godine. To je bilo tokom mog kratkog dvomesečnog rada u Remorkeru. Najznačajniji projekti koje sam fotografisao posle zvaničnog prelaska na bavljenje fotografijom su bili porodična kuća na Senjaku koju su radili MAIN Architects i projekat sojenice na Savi za Remorker. Mislim da su mi ovi projekti dali bitnu početnu referencu koja se uvek teško stiče na početku bilo kakve karijere. Zbog toga ću uvek biti zahvalan arhitektama iz MAIN-a i Remorker-a na ukazanoj prilici i poverenju.

Kako biste objasnili ulogu arhitektonske fotografije u kontekstu dokumentovanja i promovisanja arhitekture?

Jednom prilikom sam našao podatak da na svakog čoveka koji poseti neki arhitektonski objekat, 10 hiljada ljudi taj objekat vidi samo kroz fotografiju. To je način na koji se većina nas upoznaje sa novim projektima širom sveta i zbog toga je arhitektonska fotografija neodvojivi element u promociji arhitekture. U svetu je ona priznata kao zasebna disciplina još sredinom 20. veka. Kod nas se razvija tek drugu deceniju, ali bitno da je proces započet.

Stiče se utisak da mladi projektni biroi i njihovi osnivači dosta vode računa o svom portfoliju i da vas oni angažuju najviše?

Mladi biroi čine najveći procenat mojih klijenata. Kod njih je uveliko već izgrađeno shvatanje da je izveden projekat potrebno fotografisati, kao i to da treba unajmiti osobu specijalizovanu za taj oblik fotografije. Imajući u vidu veliki pomak koji su mlađe generacije arhitekata napravile u osvajanju domaćeg tržišta, samim tim ima i više potrebe za arhitektonskim fotografima. Smatram da takvom saradnjom svi zajedno unapređujemo način na koji se arhitektonska struka promoviše.

Kako balansirate između estetike arhitekture i prenošenja njenih funkcionalnih karakteristika u svojim fotografijama?

Po meni su funkcija i estetika podjednako važni aspekti arhitekture, pa se stoga trudim da svakim kadrom prikažem oba. Smatram da sam uspešno odradio svoj posao ako vam fotografija prvo privuče pažnju i vizuelno vas obraduje, a potom se zadržite na njoj i počnete da istražujete i analizirate prostor.

Kako se nosite sa izazovima kao što su loše osvetljenje ili ograničen pristup prostoru prilikom fotografisanja arhitekture?

Budući da je svetlo možda i najbitniji element fotografije, trudim se da planiram snimanja tako da uhvatim momente kada je svetlo najbolje. To zahteva dosta analize kretanja Sunca, prognoze vremena, orijentacije objekta itd. U slučajevima kada su datum i vreme snimanja strogo ograničeni, koristim razne fotografske tehnike da izvučem maksimum iz onoga što zateknem na lokaciji. Ne koristim dodatnu rasvetu, već isključivo hvatam samo svetlo koje zaista postoji u prostoru. Samo je pitanje da li će kamera prikupljati svetlo dvadeseti deo sekunde, 2 sekunde ili 2 minuta. Što se tiče ograničenog pristupa prostoru, tu se koriste merdevine, kadriranje kroz ogradu, preko ograde, iz ugla 2cm od zida i slične metode koje deluju veoma čudno nekom ko posmatra sa strane. Snimanje dronom omogućuje pristup mestima kojima bi bilo nemoguće prići sa zemlje. Širokougaoni objektivi takođe pomažu.

Možete li da nam prenesete jednu anegdotu sa lokacije tokom sesije?

Prolaznici na ulici najčešće misle da se snima nešto za televiziju, jer 99% slučajeva fotografišem uz upotrebu stativa. Tokom snimanja jedne pekare u Beogradu, ušao je čovek koji nije imao nameru da bilo šta kupi, već je direktno prišao i tražio da da intervju za televiziju. I dalje mi je žao što nisam uključio video snimanje i zabeležio šta je gospodin hteo da kaže. U poslednje vreme me ljudi koji vide da snimam dronom sve češće pitaju da li je to onaj dron sa stadiona (misleći na fudbalsku utakmicu između Srbije i Albanije) i da li se takvi dronovi koriste u Ukrajini. Jednom prilikom mi je objektiv spao sa pojasa na kome stoji i otkotrljao se u bazen. Uspeo sam da uletim dronom u armaturu pa je pao 7 metara niz otvor u ploči. Posle celodnevnog snimanja od preko 12 sati sam zaspao u kolima tokom povratka iz Niša i uleteo u zaštitnu ogradu na auto-putu. Meni nije bilo ništa, auto je popravljen a projekat Elektronskog fakulteta je dobio Grand Prix salona arhitekture u Beogradu, pa i dalje smatram da je vredelo.

Da li vam se dešava da se i same arhitekte iznenade načinom na koji ste vi doživeli određeni prostor?

Ima slučajeva gde ću ja kao neko ko posmatra projekat svežim očima doživeti i videti prostor na drugačiji način nego što ga vidi arhitekta koji je proveo mesece ili godine radeći na njemu. Dešava se da nađem kadrove koji iznenade i arhitektu, što smatram posebnim uspehom jer niko ne poznaje objekat dobro kao njegov autor.

Da li postoji neki poseban pristup ili način kako pristupate fotografisanju prostora kako biste uhvatili njihovu suštinu ili priču?

Nadovezujući se na prethodno pitanje, primetio sam da arhitekte imaju problem da slobodno sagledaju prostor koji su stvorili. Imaju tendenciju da se koncentrišu na negativne aspekte kao što su greške tokom izvođenja, promene i kompromise na koje su bili primorani. Prolazio sam kroz to i sam tokom bavljenja arhitekturom. Sada kao fotograf imam priliku da doživim projekat neopterećen mukotrpnim procesom njegove izrade. Mogu da se iznenadim dok otkrivam projekat i uživam u lepoti arhitekture. To je ono što najviše cenim kod svog posla. Daje mi slobodu da sagledam prostor, razmislim o njegovim funkcijama, vizuelnim aspektima i tražim način da to prikažem kroz kadar.

Koliko se razlikuje fotografisanje enterijera u odnosu na eksterijer i da li nešto više preferirate?

Najveća razlika je u uslovima rada. Tokom fotografisanja enterijera ne moram da stojim satima na -10C i vetru ili jakom suncu i +40C. Pristup fotografiji je isti. Snimanje enterijera se najčešće radi odjednom, pa koliko god trajalo (a može da traje i 10-12 sati), dok za eksterijer često izlazim na lokaciju više puta u različitim delovima dana. Po nekad ću jedan objekat fotografisati i pet ili sedam puta kako bih uvatio svetlo koje želim ujutru, uveče i tokom dana. Podjednako volim da fotografišem enterijer i eksterijer, teško mi je da odaberem favorita.

Kako biste opisali svoj proces obrade fotografija arhitekture? Imate li neke posebne tehnike ili postupke koje koristite?

Cilj mi je da finalna slika izgleda što prirodnije i približno onome što sam video svojim očima tokom snimanja. Budući da naše oči vide mnogo bolje nego što to rade i najnapredniji digitalni senzori, najviše vremena provedem pokušavajući da približim fotografiju tom prirodnom, neutralnom nivou. Ostatak vremena tokom obrade je posvećen uklanjanju sitnih grešaka, pukotina, utičnica, kablova, bandera i sličnih elemenata koji moraju da postoje u objektu ili oko njega, ali ga nikako ne ulepšavaju. Uklanjanje strujnih kablova koji zaklanjaju fasadu je posebna vrsta muke i može da traje satima za jedan kadar.

Kako Vam izgleda arhitektura nastala u poslednjih pet godina i u kom pravcu ide domaća scena po Vašem mišljenju?

Veoma sam zadovoljan razvojem domaće scene. Mislim da se vidi napredak u zadnjih pet godina. Sve je više primera zanimljivih projekata koji donose nešto novo na tržište. Optimističan sam kada vidim oformljavanje organizacije kao što je ASAP, čiji rad, po meni, može da donese samo pozitivne promene za celu struku.

Kako izgleda jedan dan snimanja projekta i da li postoji neka određena priprema sa Vaše strane?

Najbitniji deo pripreme je razgovor sa arhitektama i dobro planiranje dana i vremena za snimanje. U većini slučajeva prvi put vidim uživo prostor kada dođem na snimanje. To je vreme za upoznavanje sa projektom, dijalog sa arhitektom i, najčešće u enterijerima, period za čišćenje prostora od viška stvari i njegova priprema za snimanje. Nakon toga kreće fotografisanje, a redosled kadrova određuje kretanje svetla, raspored prostorija, vremenski ograničen pristup objektu i sl. Ukoliko je arhitekta prisutan tokom snimanja, trudim se da ih uključim u proces, objasnim svoje ideje, pokažem napravljene kadrove i saslušam njihove ideje i sugestije. Po meni taj proces treba da bude saradnja autora arhitekture i autora fotografije, kako bi se postigli najbolji rezultati.

Da li se poštuju autorska prava kod nas i kako rešavate eventualne sporne situacije?

Svest o postojanju autorskih prava se širi i svakako je bolje stanje danas nego pre pet ili deset godina. I dalje ima slučajeva narušavanja prava ali su oni najčešće uzrok neznanja, pre nego zle namere. Takvi slučajevi se relativno lako reše mirnim dijalogom. Svakako da ima i moje krivice u ovom problemu, jer ne radim dovoljno aktivno na informisanju svojih klijenata o pravima. Za ozbiljne slučajeve kršenja autorskih prava postoje sudovi koji već imaju dosta iskustva u rešavanju tih problema, pa to uvek ostaje kao zadnja opcija. Srećom pa još nisam bio primoran na taj potez.

Vaš rad je potpuno digitalan, a mi radimo print&web izdanja. Da li vidite neku razliku dok listate “grenef” sa Vašim fotografijama u odnosu na digital i kako Vam izgledaju naši časopisi i koliko su oni važni za arhitektonsku scenu u Srbiji?

Kao što ste rekli, moj rad jeste potpuno digitalan pa mi je zbog toga posebno zadovoljstvo kada mogu da vidim svoje fotografije u nekom od vaših časopisa. Drugačiji je osećaj kada imate pred sobom odštampanu stranicu koja ima svoju specifičnu teksturu i miris. Takođe se javlja dodatni osećaj uspeha jer neko drugi smatrao moj rad dovoljno dobrim da ga objavi u svom časopisu.

Smatram da su vaši časopisi veoma bitan deo arhitektonske scene jer podstiču diskusiju između struke i šire javnosti. Ujedno ste, kao i mi fotografi, jedan od načina za promociju arhitekture u Srbiji, gde je ta promocija veoma potrebna.