#intervju: ASAP afirmiše domaću arhitektonsku scenu

ASAP – Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi za cilj ima razmenu znanja i ideja, veću konkurentnost na lokalnom tržištu i afirmaciju srpske arhitekture. Kroz povezivanje arhitektonskih studija koji neguju savremenu arhitektonsku praksu u Srbiji, teže ka osnaživanju prisustva i povećanju uticaja na tržište i svojoj branši. Dodatno, Asocijacija ima za cilj razmenu znanja i ideja, postizanje veće konkurentnosti, kao i afirmaciju srpske arhitekture na lokalnom tržištu, promociju na globalnoj sceni, a kao krajnji cilj – izgradnju i promociju brenda srpske arhitekture.

Kako bi se bolje upoznali sa ciljevima i radom ove Asocijacije razgovarali smo sa Igorom Marsenićem, izvršnim menadžerom ASAP-a. Prema onome što smo do sada imali prilike da zapazimo Igor vrlo dobro radi na promociji Asocijacije i saradnji sa real estate i građevinskom industrijom kako bi se istakla dobra praksa arhitektonske scene u Srbiji. U jednom se sigurno slažemo, arhitektura pravi dodatnu vrednost. Ovu činjenicu i naša redakcija putem svojih kanala komunikacije pokušava da promoviše uz pomoć domaćih arhitekata kroz kreiranje kvalitetnog sadržaja u svakom izdanju.

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govori Igor Marsenić, izvršni menadžer ASAP-a

Kako je nastala ideja o formiranju ASAP-a?

Ne bih umeo direktno da Vam odgovorim na ovo pitanje, zato što u periodu u kom se začela ideja i u kom su počeli razgovori o formiranju ove poslovne asocijacije, ja lično, ne samo da nisam bio radno angažovan, već nisam znao nikog od osnivača Asocijacije, niti sam sam se profesionalno bavio arhitekturom.

Moje duboko lično uverenje je da se pre svega radi o generacijskoj temi. ASAP je tema generacije koja je stvorila sopstvene arhitektonske firme u vrlo kompleksnom poslovnom okruženju, generaciji koja je postala svesna svojih mogućnosti i sposobnosti, svesna činjenice da je uspeh svake pojedinačne firme zapravo uspeh čitavog ekosistema, da svaki pojedinačni uspešni projekat pomera granicu u percepciji arhitekture kod šire javnosti i ohrabruje investitore.

ASAP je formirala generacija arhitektonskih preduzetnika koja je pratila razvoj sebi generacijski bliskih preduzetnika u oblasti filmske produkcije i gejming industrije i pomislila, ako mogu oni, možemo i mi. To je generacija koja razume šire kontekste, moć zajednice i povezivanja, ne misli partikularno i želi da u srpskom društvu zauzme mesto koje im pripada, kao što su uradili i njihovi generacijski parnjaci iz filmske i IT industrije. Ta generacija zna da je važan činilac nacionalne ekonomije i veruje da može dati ključan doprinos promeni percepcije Srbije u svetu.

Šta je misija, a šta vizija vaše novoformirane Asocijacije?

Cilj ASAP-a je da se kroz razmenu ideja, iskustava i znanja utiče na formiranje arhitektonske zajednice i veću konkurentnost srpske arhitekture na regionalnom tržištu, te promoviše projekte domaćih arhitekata na globalnoj sceni. U ovoj rečenici su sadržani kratkoročni, srednjoročni i dugoročni ciljevi Asocijacije. Da bi smo definisali položaj srpske arhitekture u odnosu na regionalne i globalne trendove, treba prvo da utvrdimo i osnažimo njen status u okviru našeg društva.

Verujemo da proaktivnim pristupom svim otvorenim društvenim procesima i izmenama regulatornog okvira možemo uticati na dalji razvoj arhitektonskog preduzetništva i podizanje kompeticija i kompetentnosti naših firmi članica. Želeli bi smo da budemo katalizatori promena poput DANSKE ARK, koja je svojim javnim delovanjem doprinela repozicioniranju Danske na globalnoj pozornici i promeni njene percepcije od zemlje poljoprivrede i sporta ka zemlji arhitekture i dizajna.

Koliko je pozicija sprskog arhitekte u društvu bolja ili lošija o odnosu na period 70ih ili 80ih godina?

Jedan od najzastupljenijih fenomena u našem javnom prostoru je mit o „zlatnom dobu” ili „prošlosti u kojoj nam je bilo dobro” i svaka profesija i zajednica je izmislila svoju zlatnu prošlost u kojoj se „znao red”. Radi se o pitanju lične percepcije, o kojoj, kao i o ukusima ne vredi raspravljati. Mogao bih dodati samo krajnje ličan komentar da nam u prošlosti nikad nije bilo bolje.

Mislim da nije moguće praviti poređenje ovog tipa, radi se na kraju krajeva o potpuno različitim društveno političkim sistemima i ekonomijama u kojima nastaje arhitektura. Globalni okvir je takođe dramatično drugačiji.

Ukoliko na osnovu Vašeg pitanja ipak uzmemo da je period 70ih i 80ih reperna tačka na osnovu koje zauzimamo stavove i procenjujemo, rekao bih da je bez obzira na autore koji su obeležili to vreme i čije su kuće postale deo kulturne istorije, sadašnjica mnogo dinamičnija, raznovrsnija, manje stilski monolitna, neuporedivo više ljudi stvara i samim tim konkurencija je veća, postoji tržišna utakmica, i na kraju neophodno je značajno više veština i znanja.

Verujem da je najbolje vreme ono u kojem živimo. To je sad.

Asocijacija je sve brojnija i svakim danom vam se priključuje sve više kolega, ali i ozbiljnih kompanija? Koji je interes jednih, a koji drugih?

Verujem da imamo jedan i isti, zajednički interes, a to je dalji razvoj celokupnog ekosistema građevinske industrije. Mogli bi smo da baš o ovim godinama govorima kao „zlatnim” godinama srpskog građevinarstva.

Nikad se nije više gradilo i učešće građevine u nacionalnom BDP je nezabeležen u savremenoj istoriji Srbije. Upravo je ovakva privredna aktivnost uticala da se formira većina arhitektonskih firmi koje su naše članice.

Da bi dalje napredovali, moramo da se menjamo, da menjamo profesionalne standarde i to je proces koji mora krenuti od nas samih. A da bi to bilo moguće i ostvarivo neophodni su nam svi koji čine ovu industriju.
Najvažnije je da stvaramo nove društvene odnose i vrednosti, jer su postojeći doneli svoj maksimum.

Zašto ASAP, a ne UAS, DAB ili DaNS?

Pre bih rekao i ASAP i UAS, ASA, DAB i DaNS. Mi nikako ne želimo da sebe definišemo kroz prizmu razlikovanja u odnosu na nekog drugog ili drugo udruženje. Pre bih rekao da mi želimo da otvorimo dijalog u vezi mnoštva izazova sa kojima su suočeni svi entiteti koje čine taj zaista veliki i šarenoliki ekosistem arhitekture u Srbiji. Smatramo da je u ovako kulturološki i ekonomski redukovanim društvima, i na kraju, u velikom svetu koji redefiniše svoje vrednosti i obrasce, nestanak bilo koga sa scene ravan tragediji. Mi stojimo na ramenima svih onih koji su zadnjih 150 godina stvarali arhitekturu i borili se za njeno mesto u srpskom društvu.

Voleli bismo da imamo arhitektonsko društvo koje postoji 120 ili 150 godina, pa da možemo da izigravamo pobunjenike koji veruju da će ako promene Upravu društva tim činom promeniti svet. Ali nažalost, nismo u takvoj prilici.

Mnoge kolege koje su aktivne u ASAP su istovremeno aktivne i u nekom od pomenutih udruženja. Podržavamo svakog našeg člana koji želi da svojim dodatnim angažmanom u bilo kom od spomenutih udruženja pruži doprinos daljem razvoju arhitektonske scene i profesije i u tom smislu verujemo da su sve organizacije i udruženja podjednako važni za arhitektonski ekosistem.

Kada pričamo o našim arhitektama ili projektnim biroima, da li u tom slučaju možemo baratati nekim konkretnim podacima?

Ponosan sam što smo u nultoj godini funkcionisanja ASAP pristupili prikupljanju podataka vezanih za ekosistem koje sačinjavaju naše firme članice i verujem da ćemo krajem godine biti u prilici da sa zainteresovanom javnošću komuniciramo te podatke.

Vi ste izvršni menadžer ASAP-a i neko ko je uključen u svakodnevne aktivnosti ove organizacije. Čime ste se bavili ranije?

Po svom obrazovanju sam slikar i iza mene je skoro dvadesetogodišnja umetnička karijera i izlagačka delatnost prevashodno vezana za galeriju ZVONO iz Beograda. U periodu od 2015-2022. obavljao sam političku funkciju tokom koje sam se bavio pitanjima kulturne politike i urbanog razvoja kao povezanih, a ne odvojenih tema.

Dakle, umetnost i politika.

Koliko je Vaša uloga u ASAP-u izazovna za Vas i koliko Vas profesionalno ispunjava?

Tvrdim da je posao Izvršnog menadžera ASAP trenutno jedan od najzanimljivijih u zemlji. Smatram da je moja privilegija što sam savremenik procesa stvaranja arhitektonske zajednice u Srbiji i da mogu svakodnevno da moderiram taj proces.

Stiče se utisak da je konačno formirana jedna arhitektonska organizacija koja osim skupljanja članarine radi nešto za dobrobit struke?

Zaista ne znam po kom modelu funkcionišu neka druga udruženja. Verovali smo od samog starta da je za život organizacije princip plaćanja članarine izuzetno važan. Kao prvo, članice imaju potpuno drugačija očekivanja od organizacije i sve obavezuje na delovanje i rezultate. Ništa manje važan je i momenat finansijske nezavisnosti i mi smo već u ovoj godini postali samoodrživi zahvaljujući uplatama članica.

A za dobar utisak u javnosti prevashodno je zaslužan lični angažman naših članova i činjenica da ulažu mnogo svog slobodnog vremena i resursa u funkcionisanje organizacije i opšte dobro. Lično mi imponuje da pored svih poslovnih obaveza i izazova, sopstvenih firmi koje vode, uvek nalaze vreme za angažman u Asocijaciji.

Čini nam se da se nikada više u domaćoj javnosti nije pisalo i pričalo o arhitekturi, ali se nameće pitanje zašto ne postoji ni jedna ozbiljna emisija na nekoj nacionalnoj televiziji?

Meni je zanimljiva činjenica da je većina članova Asocijacije rođena između 1978. i 1988. godine i da je dobar deo njih rastao uz emisije Ranka Radovića na tadašnjoj TV Beograd. Zbog neprevaziđenog gospodina Radovića i njegovih emisija, tretmana javnih prostora i javnih objekata, kao i sloma devedesetih, meni je potpuno razumljivo što postoji mit o 70im i 80im.

Ukoliko pogledamo savremene javne prostore, mogli bi da kažemo da postoji povezanost medijskog i javnog prostora. Javni prostori su fizičko otelotvorenje medijskog.

Baš zbog očigledne povezanosti i međuzavisnosti fizičkog i etarskog, javnog i medijskog prostora, važno je da na javnom servisu, ali i na svakoj televiziji koja je dobila nacionalnu frekvenciju postoji emisija koja se bavi arhitekturom i javnim prostorom. Ovo je bio i naš zvaničan komentar na tekst Nacionalne arhitektonske strategije.

Današnje generacije su mahom „vizuelni tipovi”. Koliko arhitektonski fotografi doprinose promociji domaće arhitektonske prakse i podizanju svesti o važnosti struke?

Društvene platforme i digitalni alati su promenili praktično svaku delatnost na svetu.

U tom smislu ni arhitektura ne može biti imuna. Kako možete funkcionisati bez Instagram profila za koji je vizuelni sadržaj ključni. Samim tim i značaj fotografa je promenjen. Fotografi su neuporedivo važniji za promociju arhitekture nego ikad pre. Iskoristio bih da se nadovežem na Vaše prethodno pitanje vezano za televizijske emisije o arhitekturi.

Televizija je postala stari, tradicionalni medij. Čak i ako bi se pojavio neki novi Ranko Radović, veliko je pitanje da li bi takva emisija i autor imali uticaj kao u zlatno doba televizije.

Možda bi smo svog novog Ranka Radovića pre trebali tražiti na Tik Toku.

Vaše kolege kažu da je „grenef” jedan od retkih časopisa sa prostora Ex Yu koji se nalazi na njihovim stolovima i da ga rado čitaju. Koliko su stručni časopisi, kao što je „grenef”, važni za struku?

Vaš časopis prisutan je i kao fizičko, papirno izdanje, tradicionalan medij, ali i na društvenim platformama. Vas pre svega odvaja i razlikuje sadržaj ili da upotrebim staru srpsku reč, CONTENT.

Živimo u jednom od najuzbudljivijih perioda ljudske istorije. Nikada nije bilo ovoliko inovacija koje pri tom vrlo brzo postanu deo našeg svakodnevnog života. Svi su prinuđeni da se menjaju. Mnogi su u procesu prilagođavanja digitalnim medijima i alatima zaboravili na značaj važnosti dobrog sadržaja. Vi niste i to vas čini značajnim.

Gde vidite ASAP za 5 godina?

Vidim je kao jednu od značajnijih nacionalnih društvenih organizacija. Na pola puta da ostvari svoju viziju kao što je Danske Ark učinila u Danskoj.