Dnevnik jednog direktora: Zvezda veÄeri
PriÄe iz biznisa
āAko je neko umoran kako bi ti dao osmeh, daj ti njemu svoj.ā
kineska poslovica
Bilo je Äetiri sata ujutro. Za okruglim stolom ostali su najuporniji gosti. Muzika je veÄ odavno otiÅ”la. Posluženje je bilo ukusno i obilno, kako i valja za proslavu godiÅ”njice firme. Pre toga goste je zabavljao poznati komiÄar. Direktor je održao nadahnut govor. Ipak, veÄ sledeÄeg jutra svi Äe to zaboraviti. Samo neÄe Vanju. Nastupila je poslednja i izmamila uzdahe. Svi su se slikali sa njom. Dobila je i najveÄi bakÅ”iÅ”. Postala je zvezda veÄeri.
Pre nego Å”to je Vanja nastupila, priznajem, odbrojavao sam minute. Kada ste gost možete da odete kada želite. Kada ste domaÄin, pritom ste i direktor, onda odlazite poslednji. Konobari su sklonili sve stolice. Muzika je spakovala instrumente i otiÅ”la. Hranu su odnosili u kuhinju. Sklapali su stolove. Preostao je joÅ” jedan, poslednja tvrÄava koju su najupornijih dvanaest zauzeli joÅ” pre dva sata.
Slutim da Äe se za njega boriti do poslednje kapi alkohola. Osoblje, izgleda, zna da proceni jaÄinu pobunjenika, pa ih ne izazivaju frontalno. Polako ih ostavljaju bez zaliha. Pre sat vremena odneli su hranu. PiÄa je sve manje. Niko, pak, ne pokazuje nervozu i ne tera goste na spavanje. Ali, verujem da ne bi imali niÅ”ta protiv da se to dogodi ubrzo.
Psovao sam tiho u sebi Å”to sam izabrao ovaj kulturni strani hotel. Trebalo je da izaberem neki od druÅ”tvenih restorana gde vam āu glavuā saopÅ”te da je vreme za fajront, jer kuvarica mora da stigne na poslednji autobus. Kod ovih stranaca, sve na nivou. Äak se i odnekud pojavljuje devojka, smernog izgleda, kose vezane u rep. Prilazi stolu osmehujuÄi se kao da je ugledala roÄake koje sto godina nije videlaā¦ Äekaj malo, nemoguÄe.
Osmeh za dvanaest polupijanih gostiju koji bi odavno trebalo da su kod kuÄe i da objaÅ”njavaju suprugama zaÅ”to su toliko popili. Možda sam i ja popio pa ne vidim dobro. Ne, stvarno se osmehuje. Pita goste da li žele joÅ” neÅ”to. Oni kojima jezik ne zapliÄe oduÅ”evljeno odgovaraju da hoÄe. Ostali klimaju glavom potvrdno, mumlajuÄi neke nerazumljive reÄi. Ljubazna i lepa konobarica donosi joÅ” nekoliko litara vina. Dugo nisam video takvu prirodnost i neposrednost. Sve se to dogaÄa u Äetiri sata ujutro. Na službenoj uniformi stoji joj ploÄica sa imenom. Vanja.
Neko od gostiju upita Vanju, uz podsmeh, da li bi volela da raspremi poslednji sto i da ide kuÄi. Ponovo se osmehnula i rekla da je sve u redu. SinoÄ su imali proslavu jedne druge strane kompanije i ostali su do Å”est ujutro, Äudno im je kada se zavrÅ”i ranije.
Na sve to nudi da vrati hranu koja je odavno sklonjena. Gosti oduÅ”evljeni klimaju glavom. Donosi Vanja nekoliko ovala. Ovoga puta smejuljeÄi se kao baka kada iznosi nedeljni ruÄak za decu i unuke. Vanja nastavlja da prinosi piÄe, prazni pepeljare, Å”ali se sa gostima, kao da zabava tek treba da poÄne.
āMožemo li da zapevamo, curo?ā pita Äura.
āA Å”to ne bi moglo?ā odgovara Vanja spremno, dodajuÄi Å”iroki osmeh estradne zvezde, āAli ja da vam biram pesme.ā
NeoÄekivani odgovor donosi i prvi bakÅ”iÅ”. Gosti oduÅ”evljeno prihvataju igru koju je Vanja upravo osmislila. Svi jedva Äekaju da doÄe na njih red. Vanja je i sudija i ocenjuje. Samo Å”to zadatak nije da se lepo otpeva veÄ da se Vanji ponovo izmami osmeh. Promukli glasovi se deru, zapliÄu jezikom, meÅ”ajuÄi tekstove raznih pesama. Vanja vlada scenom.
Svi gledaju u nju i Äekaju sledeÄi Äarobni osmeh. Tako je narednih sat vremena Vanja služila osmeh najbolje drugarice iz Å”kolske klupe kojoj iznova imitiramo nastavnike, znajuÄi da Äemo izmamiti slatki kikot. Gosti su vadili novÄanice i pružali ih. Za joÅ” jedan osmeh. I tako je bilo sve do Å”est izjutra. Kada je najzad rekla da bi volela da nas isprati, svi su kao po nareÄenju ustali. Na stepeniÅ”tu smo se slikali svi zajedno. Vanja u sredini. U znak poÅ”tovanja, uz pozdrav, dobila je džentlmenske poljupce u ruku i vizit karte.
āAko Vam Å”ta zatrebaā¦ etoā¦ da uzvratimo nekakoā¦ neÄimā, gledaju je stidljivo.
Vanja za kraj pruža blagi, nežni osmeh majke koja opraŔta nestaŔluke deci.
I mi smo se, na kraju, rastali sa gostima u lepom raspoloženju. IzaÅ”ao sam iz hotela, priliÄno umoran, ali zadovoljan. Svanjivao je novi dan. RazmiÅ”ljao sam o svemu Å”to sam doživeo te veÄeri. O tome kako nas uÄe na poslovnim Å”kolama da sa kupcima razgovaramo oÅ”tro i pregovaramo Ävrsto. Kako da ih lukavo procenimo.
Hiljade knjiga napisano je o tome kako da prodate proizvode, kako da ne pokažete Å”ta mislite, kako da vas ne proÄitajuā¦ ObjaÅ”njeno je Å”ta u kom trenutku da kažete, kojim reÄima da zapoÄnete razgovore. Da je za uspeh u poslu potrebno biti ozbiljan i odmeren, imati hiljadu licaā¦
Vanja, sreÄom, nije pohaÄala visoke menadžerske Å”kole. Pokazala nam je samo jedno lice. Iskreno i prirodno. Sa hiljadu osmeha.
I tako postala zvezda veÄeri.
Autor teksta: Vladimir MiletiÄ, ekonomista, menadžer i poslovni konsultant