Priče iz biznisa
„Korist jednoga je šteta drugoga“
Montenj
Pre nekoliko dana, ispred zgrade opštine, sreo sam Dobricu, druga iz osnovne škole. Odmah sam ga prepoznao. Po liku je ostao isti. Bucmasto, okruglo, rumeno lice i dobrodušne crne oči. Odmalena se trudio da svakome bude dobar drug. Mnogi su to zlouporebljavali, jer mu je tata radio u inostranstvu i uvek mu donosio skupocene igračke i garderobu. U njegovom rečniku nije postojalo NE MOŽE. U društvu su svi govorili: „Da mi je da nađem devojku kao što je Dobrica”. Primetio sam da na licu nema više prepoznatljivi osmeh naivčine, kojim je uvek upadao u nevolje. U prvom trenutku sam se obradovao toj promeni. Pomislio sam da se konačno opametio. Kada mi je ispričao svoju priču, shvatio sam da je, ipak, sve kao što je i nekad bilo.
Kada je otvorio prodavnicu kućne hemije Dobrica je pomislio da će najzad moći da iskaže bezgraničnu ljubaznost i dobrotu. I bio je u pravu. Mušterijama se dopadala njegova dobrodušnost. Kod Dobrice ne samo da su kupci uvek u pravu, već mogu sve da zatraže. Da otvore pakovanje šampona, da kupe uloške na komad, da za probu poprskaju dezodorans po telu, da kupljenu farbu zamene drugom nijansom…
Novi posao se i Dobrici veoma dopao. Upoznao je mnogo finih i ljubaznih prodavaca. I oni su njega zavoleli. Nije bilo dana da se nisu čuli. Pitali su ga šta ima novo, kako mu je porodica, kada planira sledeću narudžbinu…
Sa nekima se baš združio, čak su nekoliko puta izašli na piće.
Steva, na primer, prodavao je farbe za kosu. Profesionalac od glave do pete. Visok, elegantan, nasmejan. Uvek u odelu, a u ruci katalozi prepuni slika novih proizvoda. Široka paleta sa preko pedeset nijansi. Najnovija kolekcija manje poznatog francuskog proizvođača… Dobrica reče da za njih nije čuo. Na to se Steva nasmejao i objasnio mu da su na Zapadu veliki hit i da sve poznate manekenke farbaju kosu samo sa njihovim farbama. Uskoro će krenuti reklama i kada se pročuje za njih samo će se te farbe tražiti. Samo mora da se na vreme opskrbi zalihama jer, valjda zna kakve su žene. Kada prepoznaju kvalitet i povoljnu cenu, naprosto sve razgrabe. „Zato predlažem da odmah krenemo od paketa od pet hiljada komada”, spremno je zaključio Steva i zapisao porudžbinu, dok je Dobrica još uvek klimao glavom.
Stanko ga je napunio sa brijačima. Objasnio mu je da je njegova firma patentirala revolucionarni brijač koji poseduje jedinstvenu hipersenzitivnu antibakterijsku platformu napravljenu od nerđajućeg čelika sa petostrukim dejstvom, popularno nazvan „silver prajd”. Dejvid Bekam je novo zaštitno lice kompanije. Od tada, proizvod je postao toliko popularan, da su jedva uspeli da isporuče dovoljne količine kupcima. Samo za Dobricu obezbediće i policu sa proizvodima, ali treba da naruči robe u vrednosti od bar tri hiljade evra.
Vule mu je bio najzanimljiviji. Slatkorečiv i ljubazan, uvek informisan šta se prodaje u radnjama i kako treba prodavati. O pastama za zube, na primer, znao je i najsitnije detalje. Dobrici su bili najzanimljivije brojke. Korišćenjem njihove obične paste za zube karijes se smanjuje za čak sedamdeset pet odsto, redovnom upotrebom one sa trostrukim efektom zubni kamenac se može izgubiti potpuno. Pored toga, osmeh se pojačava za četrdeset procenata.
Vule ga je uverio da ako bude kupio količinu od tri hiljade komada neće više nikome nuditi u bližoj okolini i da će svi kod njega dolaziti po blistavi osmeh. Dobrica je odmah shvatio da je to ponuda koju ne treba propustiti.
Farbe za kosu se, ipak, nisu prodavale kako je očekivao. Nikakva reklama nije se pojavila na televiziji. Steva mu je objasnio da nije do njih već do Francuza koji su mu oduzeli distributerstvo. Zvao ga je dugo da mu vrati robu, ali ovaj mu se nije javljao. Čuo je da i ne radi više u toj firmi i da je postao fitnes-instruktor. Ostali su mu katalozi, dve hiljade komada farbi u raznim nijansama, unapred plaćenih.
Ni od pasti za zube nije se ovajdio. Imale su opori miris i gorak ukus koji se ama baš nikome nije dopao. Niko mu nije verovao da su to novi trendovi u stomatologiji i da će korišćenjem te paste imati blistaviji osmeh. Svi bi tražili neki od prepoznatljivih brendova. Kupio je tri hiljade kutija, a prodao je samo osamdeset četiri. Nije očekivao od Vuleta da mu pusti menicu. Još manje da mu na pitanje šta da radi sa tolikom robom odgovori: „Baci je u Savu, ako hoćeš…” i prekine telefonsku vezu.
Možda bi i brijača prodao više da mu nije i Stanko pustio menicu. Izvinjavao mu se, govorio mu da mu je žao, eto od svih njegovih kupaca kod njega ide najbolje, ali šef je čuo da mu je već puštena jedna menica, pa ko veli, da se naplatimo dok možemo…
I naplatili su svi. Dobrica je pošten i nikom nije ostao dužan. Uspeo je da rasproda nešto po nižim cenama, nešto je podelio, nešto je zadržao. Ukupno je izgubio dvanaest hiljada evra. Kući je doneo preostalu robu. Svaki dan se brije onim hipersenzitivnim brijačima. Supruga svake nedelje ima novu boju kose. Cela porodica pere zube onim sjajnim pastama za zube. Po tri puta dnevno, ponekad i češće. Istina je da su smanjili broj karijesa za sedamdeset pet procenata. Istina je i da im se zubni kamenac ređe pojavljuje. Jedino im nedostaje osmeh.
Njega nema, pa nema.