Connect with us

Arhitektura

Intervju: Relja Ivanić – Pragmatičnost razlikuje uspešnu arhitekturu od neuspešne

Objavljeno

:

Rekonstruisani Muzej savremene umetnosti

INTERVJU:
Relja Ivanić,
arhitektonski fotograf

Danas svi možemo napraviti upotrebljive fotografije, za časopis ili za bilbord. Tehnologija je napredovala do te mere da svaki fotoaparat kupljen u prethodnih desetak godina pravi odlične fotografije. Ipak, kao što ispred svake uspešne kompanije stoje zaposleni koji daju dodatnu vrednost, tako i ispred većine upotrebljivih arhitektonskih fotografija u poslednjih desetak godina stoji jedan čovek – Relja Ivanić, arhitektonski fotograf. Investitori ga obožavaju, a arhitekte se „kunu” u njega i daju mu potpunu slobodu.

Relja Ivanić

foto: Relja Ivanić, arhitektonski fotograf

On razume arhitekturu, oseća svaki prostor na jedan specifičan način i svaki set njegovih fotografija je pravo umetničko delo. Možda je njegova tajna u tome što živi da bi radio posao koji voli ili to što je izvrstan arhitekta pa zajedno sa svojim fotoaparatom stvari vidi drugačije.

Kako god bilo, Relja je neko koga ćete pozvati ukoliko želite da vaš objekat doživite na pravi način ili da ga vidite očima arhitekte koji ga je projektovao.

Možete mu ponuditi da fotografiše za vas i ako prihvati to će biti samo zato što je on odlučio da želi, a ne zato što ste ga pozvali. On je kreativac koji svakom objektu daje pečat, od arhitekture pravi umetnost, a od arhitekte čarobnjaka.

KAKO JE IZGLEDAO TVOJ POČETAK I ODAKLE INTERESOVANJE ZA ARHITEKTONSKU FOTOGRAFIJU?

Završio sam Arhitektonsku tehničku školu i Arhitektonski fakultet u Beogradu. Od srednje škole sam imao interesovanje za fotografiju i čak sam imao svoju prvu izložbu sa 16 godina. Ta srednjoškolska fotografija međutim nije imala nikakve veze sa arhitekturom. Tek su se vremenom svetovi fotografije i arhitekture u meni stopili u jedan. Danas se bavim arhitekturom, ali umesto rapidografa i lenjira (.dwg) koristim fotoaparat.

ŠTA SU BILA TVOJA OČEKIVANJA KADA SI POČEO SA FOTOGRAFISANJEM I KAKO TO SVE VIDIŠ DANAS?

Mislim da su razlike u stavu i željama nekad i sad minimalne. Očekivanje je isto – da budem inspirisan. Zanima me kvalitetna arhitektura, nezavisno od razmere i tipologije.

Najveće mi je uživanje kada se ta arhitektura realizuje kod nas. Nemam taj osećaj integrisanosti s arhitekturom kada fotografišem u dalekim zemljama, sa drugačijim kulturama, socio-ekonomskom situacijom i klimom. Koliko god neke od tih arhitektura bile posebne i inspirativne, moj osećaj doprinosa je veći kada radim za lokalno tržište i za lokalne arhitekte. Umrežavanje i društveni kontekst mog rada meni je jednako značajan i inspirativan kao i kvalitet arhitekture koju fotografišem.

Penthaus

Slika – Staša Radmilović i Milica Tasić – Penthaus KMR

KAKO TI SE ČINI SVET ARHITEKTURE KOD NAS DANAS I DA LI LAKO PRONALAZIŠ INSPIRACIJU U NJEMU?

Jedan od klijenata mi je u šali rekao da je meni lako da fotografišem arhitekturu zato što me arhitektura radi. Definitivno postoji reakcija tog tipa i dalje. Naravno da je nešto izazovnije biti stalno inspirisan, nakon skoro hiljadu fotografisanja. Potrebno je da doza arhitekture bude veća, kako bih imao istu želju. Srećom, kod nas se svake godine napreduje u gradnji, iako to možda ne osećaju svi zbog sveprisutne hiperprodukcije.

ŠTA JE ZA TEBE ARHITEKTURA I U KOM PRAVCU TI SE ČINI DA IDE DOMAĆA SCENA?

Deluje da se scena širi u svim pravcima odjednom. Što je dosta logično kada pogledamo našu skorašnju istoriju, kao i političku i ekonomsku situaciju. Arhitektura je uglavnom pragmatična, pre nego obojena ideologijama različitih post-modernističkih i modernističkih tendencija. Tu i tamo se čitaju tragovi tih ideologija, kod određenih autorskih pristupa arhitekturi. Mi smo i dalje u fazi gde je još uvek izazovno realizovati arhitekturu, tako da je pragmatičnost morala da pobedi, kako bi uopšte došlo do realizacije. Moram da naglasim da ovde pričam o arhitekturi, ne o gradnji. Pritom ne mislim da je pragmatičnost dosadna, već da je meni to upravo ono najizazovnije i najinspirativnije u arhitekturi. Ta pragmatičnost razlikuje uspešnu arhitekturu od neuspešne. Za mene je pragmatičnost u arhitekturi glavni oblik održivosti u gradnji.

Ekološke materijale i kvalitetnije izolacije, solarne sisteme, travu na krovu i drugo možemo dodati na skoro svaki objekat, ali objekat neće biti održiv ukoliko nije racionalan i dovoljno fleksibilan.

Da li je više održiv objekat koji se koristi decenijama ili objekat koji ispunjava sve kriterijume za pasivnu arhitekturu, a da mu je trajnost svega nekoliko godina (ne odgovara potrebama klijenta, pa mora da doživi preprojektovanje, ili rušenje čak)?

POŠTOVALAC SI MODERNIZMA U DOMAĆOJ ARHITEKTURI, PA NAS ZANIMA KOJI SU TO OBJEKTI U SRBIJI BILI NAJINSPIRATIVNIJI U TVOJOJ KARIJERI?

Od modernističkih objekata bih izdvojio Muzej savremene umetnosti u Beogradu (pre i posle rekonstrukcije), Muzej 20. Oktobra u Kragujevcu, glavnu železničku stanicu u Novom Sadu… Na modernističkim objektima sam imao priliku da doživim teme ugrađene u arhitekturi koje nisu često (skoro nimalo) zastupljene u novijoj gradnji.

Razmera je jedna od tema, koju su modernisti baš umeli da koriste. Danas, čak i kada je objekat velik, nemam utisak o odnosu čoveka i prostora kao kod modernističkih objekata. Pre svega mislim da danas arhitektura nije dovoljno pročišćena da bi čovek u prostoru došao do izražaja.

EXE Studio, vikendica na Divčibarama

foto: EXE Studio, vikendica na Divčibarama

KOLIKO VREMENA TREBA DA SE NAPRAVI SET OD 10 KVALITETNIH FOTOGRAFIJA?

Nepredvidivo je. Zavisi koji su kriterijumi važni. Nekad to bude sat vremena, a nekada deset dana. U Luksemburgu sam imao situaciju da fotografišem jedan objekat deset dana, jer je svaki dan padala kiša. Nakon fotografisanja ide postprodukcija, koja traje u proseku oko sat vremena po fotografiji.

Postprodukcija obuhvata korekcije boja, nivoa osvetljenosti, preklapanje različitih ekspozicija, korekcije optičkih i perspektivnih distorzija, kao i proces retuširanja svih viškova sa fotografije. Deset fotografija je nekad moguće isporučiti u istom danu, a nekad za dve nedelje.

KOJU OPREMU KORISTIŠ TRENUTNO I SA KOJIM OBJEKTIVOM NAJČEŠĆE RADIŠ?

Trenutno koristim Canon sistem, sa objektivima Canon 17 mm F4 TS-E tilt/šift, Canon 24 mm F3.5 TS-E tilt/šift, Canon 16-35 mm F4, Canon 24-105 mm F4, a ponekad i druge objektive, koji mi budu pri ruci. Sam fotoaparat je skoro irelevantan, jer svi proizvedeni u zadnjih desetak godina zadovoljavaju potrebe, ako se koriste na pravi način. Koristim dron, različite stative, rasvetu i raznorazna druga pomagala… Svaki objekat i svaka lokacija ima određene fizičke karakteristike, koje diktiraju koju ću opremu koristiti. Uvek koristim opremu koja je adekvatna situaciji, a nekako najčešće to budu tilt/šift objektivi.

KAKO IZGLEDA RAD NA JEDNOM OBJEKTU U RELACIJI ARHITEKTA, INVESTITOR I FOTOGRAF?

To je trougao poverenja. Neće arhitekta zvati bilo kog fotografa da uđe u kuću njegovog klijenta. Zbog toga je meni važno da razumem potrebe investitora, kako bi se svi u procesu osećali sigurno. Ovo važi za sve klijente, nezavisno od toga da li su privatni prostori u pitanju, ili trezori banaka.

DA LI IMAŠ PROBLEMA SA POŠTOVANJEM AUTORSKIH PRAVA?

Relativno malo i rekao bih sve manje.

Studio Antipod

foto: Studio Antipod, Nordeus

ZAŠTO U SRBIJI IMA MALO KVALITETNIH ARHITEKTONSKIH FOTOGRAFA DOK JE DRUGAČIJA SITUACIJA U RAZVIJENIJIM ZEMLJAMA?

Broj arhitektonskih fotografa je proporcionalan ekonomskoj situaciji, kulturi i trendovima u gradnji.

KO SU TVOJI KLIJENTI, KAKO TE DOŽIVLJAVAJU I KOLIKO IMAŠ SLOBODE U SVOM RADU?

Većinom su mi klijenti arhitekte i kompanije koje posluju u građevinskom sektoru, a tu su i pojedini investitori s kojima radim direktno. Verujem da je saradnja s klijentima najbolje rešenje, a ne apsolutna sloboda po svaku cenu.

Klijenti imaju različite potrebe i ponekad je neophodno malko drugačije pristupiti kako bi se zadovoljile te potrebe.
Naravno, ne izlazim van okvira svoje delatnosti i ne radim nešto što je meni strano, ili nelogično. U slučaju da me neko veoma pritiska savetovao bih im drugog fotografa, koji više odgovara njihovim potrebama. Doduše, to mi se možda svega par puta desilo u karijeri.

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by @gradjevinski_casopisi

SA OBZIROM DA IMAŠ VELIKI USPEH U SRBIJI, DA LI IMAŠ POZIVA I AMBICIJA VEZANO ZA INOSTRANSTVO?

Posao me je odveo sve do Maroka, gde sam fotografisao pet hotela za švedskog investitora i arhitektu. U Evropi sam radio u Luksemburgu, Nemačkoj, Austriji i praktično celom Balkanu. Voleo bih da fotografišem na ekstremno severnim lokacijama, ali za sada se ne bavim aktivno time da to postignem. Kontekst mog rada u Srbiji me za sada najviše privlači.

DA LI SMATRAŠ DA POSTOJI TREND FOTOGRAFISANJA OBJEKATA ILI KOMPANIJE U SRBIJI OZBILJNO SHVATAJU TVOJE ZALAGANJE I ONO ŠTO DOBIJAJU OD TEBE?

Sve je veći broj kompanija koje imaju potrebu za kvalitetnom arhitektonskom fotografijom. Većina njih nema resurse da se bave organizacijom fotografisanja i teško se odlučuju da angažuju fotografe. Zbog toga ja na sebe prebacujem veći deo organizacije i komunikacije.
Tipičan primer je da dobijem listu lokacija i kontakte i da se ja sam najavljujem i organizujem raspored fotografisanja. Kako kaže jedna od mojih klijentica – ja sam na kafi i mogu da se opustim dok ti fotografišeš. To klijenti veoma cene i spremni su da ulože više da bi imali takav nivo komfora i da mogu da se oslone na određeni standard kvaliteta.

DA LI SE DOGAĐA NA TERENU DA NEŠTO NE SMEŠ DA FOTOGRAFIŠEŠ I, AKO DA, KAKO REAGUJEŠ NA TAKVE SITUACIJE?

Zavisi od situacije. Neke stvari se podrazumeva da se ne fotografišu, mada još uvek ima menadžera, koji smatraju da mogu da me nateraju da im dam besplatno fotografije kako bi mi oni omogućili pristup objektu. Obično promene stav kada vide moj portfolio i shvate da više gube, ako probaju da me oteraju. Takve situacije se meni veoma retko dešavaju i pre bih rekao da generalno imam odličnu komunikaciju sa menadžerima u različitim objektima.

ŠTA RELJA IVANIĆ FOTOGRAFIŠE PRIVATNO?

Koliko god čudno zvučalo moram da priznam da nemam potrebu da fotografišem van redovnih angažmana. Godišnje imam preko 100 angažmana, što je u ovoj industriji oko dva i po puta više od proseka. Ne ostaje mi vremena, ni energije da dodatno fotografišem. Kada se trefi izuzetak to obično bude neka fotografija pejzaža, ili opet neke arhitekture.

TI SI NEKO KO JE 100% DIGITALAN, KAKO TI IZGLEDAJU NAŠA IZDANJA I KOLIKO SU KORISNA ZA DOMAĆU GRAĐEVINSKO-ARHITEKTONSKU SCENU?

Nisam skroz u digitalnoj promociji svog rada. Kako vreme prolazi mislim da ću sve više biti naklonjen romantičnim formatima štampe. Do sad sam imao pet samostalnih izložbi fotografija. Postoji vrednost u opipljivosti analognih formata, kao i u utisku veće trajnosti. Više se udubim u fotografije kad su u časopisu, ili na izložbi, nego na internetu. Sam format i navike diktiraju besmislenu dinamiku pregledanja sadržaja na internetu. Zbog toga smatram da je neophodno da postoje stručni časopisi, ali da je veoma izazovno postići kontinuitet, kao i biti lako dostupan velikom broju ljudi. Svakako mislim da su vaši časopisi od velike koristi za struku, posebno zato što je časopis koristan i investitorima.

ZA KRAJ, U ČEMU PRONALAZIŠ SVOJ MIR?

Gledam da pronađem mir u svemu što radim; Od posla, pa do porodičnih i drugih društvenih aktivnosti. To me je verovatno i dovelo do arhitektonske fotografije, pa i do druge velike životne odluke da se iz Beograda (gde sam rođen) preselim u Sombor. Divan grad za kvalitetan porodični život.

Advertisement reklama na grenef portalu
Advertisement
Jooble - posao u građevini

Izdvajamo

Popularno