U sedmici koja je sada već na izmaku, čini se, da se najviše pričalo o stanovanju, odnosno kupovini stanova. Kraj godine kojem smo sve bliži, nameće sumiranje rezultata i preseke stanja na tržištu nekretnina. Po Svemu sudeći,  u Srbiji se kupuju stanovi i to po višim cenama nego što su bile ranije. Ono što je još primetno je i porast broja turista, pa je potreba za hotelima sve veća i veća.

Kvadrat i dalje ima tendencija rasta

Poslednji izveštaji kažu da cene stanova u Srbiji i dalje rastu, a najskuplji kvadrat u Beogradu (i celoj Srbiji) u prvoj polovini 2019. godine koštao je 7.918 evra. Kada bismo posmatrali celu Srbiju, istraživanja pokazuju da su cene poslednjih meseci nastavile da skaču, u proseku za oko 10 odsto, i to najviše novogradnje koja je i dalje traženija od starijih stanova.

„Rast cena je oko 10 odsto veći u odnosu na prošlu godinu, ali bez obzira na to, tražnja je veća od ponude. Na to je uticala “nova kategorija” kupaca, mladi ljudi sa natprosečnim zaradama, koji za kratko vreme mogu da obezbede sredstva za kupovinu nekretnine ili za učešće, i koji su uglavnom zaposleni u IT sektoru. Pored toga, na tražnju su uticali i povoljniji uslovi u bankarskom sektoru, koji se pre svega ogledaju u sniženim kamatnim stopama, olakšanim procedurama i uslovima odobravanja stambenih kredita“, komentariše stanje na tržištu nekretnina u Srbiji Miloš Mitić, menadžer u City Expert servisu za promet nekretnina. On u razgovoru za „Blic Biznis“ potvrđuje da su se ove godine, za razliku od prethodne, bolje prodavali novi nego stari stanovi.

Za stan od 60 kvadrata trebalo bi da se izdvoji oko 30.000 evra

Najskuplji stan prodat za nepunih milion evra

Nove vlasnike za prvih šest meseci ove godine dobilo je oko 47.000 nekretnina, dok je najskuplji stan prodat je u Beogradu za 973.888 evra, pokazuju podaci Republičkog geodetskog zavoda.

Ukupna vrednost nekretnina prometovanih kupoprodajnim ugovorima koje je obradio RGZ u prvoj polovini ove godine veća je za 12 procenata u odnosu na isti period prošle godine.

U staroj gradnji najviša cena po kvadratu plaćena je 3.600 evra za stan u beogradskoj Ulici kralja Petra, dok je najviše novca za stan u starogradnji 870.000 evra izdvojeno za nepokretnost površine 343 kvadrata u blizini opštine Novi Beograd. Najviše plaćena kuća, prodata sa okućnicom, u prvoj polovini 2019. godine, dostigla je cenu od 2.988.000 evra, a nalazi se na teritoriji opštine Savski venac, na Topčiderskom brdu. Cenu od 2.680.000 postigao je poslovni prostor od 1.600 m2 na centralnoj beogradskoj lokaciji, u blizini zgrade Narodne skupštine.

Hotel Hilton otvoren 1. marta

Naši hotelijeri ušli u evropsku zajednicu

Poslovno udruženje hotelsko-ugostiteljske privrede Srbije, HORES, postalo je član Evropskog udruženja hotela, restorana i kafića HOTREC na 79. Generalnoj skupštini u Dubrovniku.

Kao 44. nacionalni član tog evropskog udruženja, HORES će ubuduće predstavljati interese hotelsko-ugostiteljske privrede Srbije među evropskim hotelima, restoranima i kafićima, saopšteno je ove sedmice iz tog nacionalnog udruženja. Kako su istakli predstavnici HORES, ovaj jedinstveni forum će srpskoj hotelsko-ugostiteljskoj industriji pružiti velike mogućnosti da se razvija, kao i da bude primećena.

„Radujemo se razmeni iskustva u ugostiteljstvu i hotelijerstvu sa članovima HOTREC širom Evrope, kao i doprinosu koji ćemo pružiti u izgradnji snažnog hotelsko-ugostiteljskog sektora na području Evrope“, rekli su predstavnici HORES. „Ovo članstvo će omogućiti srpskoj privredi prenošenje novih znanja i iskustava, novih poslovnih modela i praćenje trendova razvijene evropske prakse u hotelijerstvu i ugostiteljstvu uopšte“, navela je ona.

Srbija je, prema podacima Svetske turističke organizacije, u prethodnoj godini imala rast turističkog prometa oko sedam odsto, a 2018. godina je bila rekordna za srpski turizam, sa oko 3,5 miliona dolazaka i 9,4 miliona noćenja, što je rast u visini od 11 procenata. U poslednjih pet godina u Srbiji je otvoreno 137 hotela, odnosno dva hotela u proseku mesečno, navodi se u saopštenju.

Koja su to deficitarna zanimanja u Srbiji

Kada govorimo o trendu promena, u bilo kojem smislu, postoji sada već vidljiva tendecija nove generacije u kojoj se ne ostavlja prostora čekanju da tu gde jesu bude bolje, već odlaze tamo gde je već bolje, rukovodeći se sasvim logičnim postulatom da je život jedan i da ga ne treba trošiti na pauze i čekanja. I neki bi rekli da su pametniji od nas koji nismo tako razmišljali. Što se građevinskog sektora tiče, gore pomenuti postulat je, dakako, primenjiv, čak, čini se, i primenjiviji nego u drugim delatnostima. Zašto je to tako? Pretpostavlja se da u poslu na građevini nepoznavanje ili slabije poznavanje jezika na području na koje, sada već slobodno možemo reći, migriraju i građani naše zemlje, jeste jedan od razloga iz kojeg je ovim ljudima lakše da odu, nego nekome ko ne bi svoj posao mogao jednako dobro da radi na nekoj drugoj teritoriji bez odličnog poznavanja jezika. Bilo šta da je razlog, činjenica je da u Srbiji postoje kategorije zanimanja koja su deficitarna i iz godine u godinu postaju to sve više. Među njima, na vrhu liste, nalaze se i građevinski radnici.

// Kako kažu najnoviji podaci, grad Beograd ima oko 2.000 aktivnih gradilišta, a kako je trenutno aktuelan nedostatak građevinaca u celoj Srbiji, na izgradnji prestonice zaposlen je veliki broj stranih radnika iz Evrope, pa čak i iz daleke Azije. //

Koliko ih tačno ima, kažu stručnjaci, skoro je nemoguće utvrditi, između ostalog i jer popriličan broj radi „na crno”. Goran Rodić iz građevinske komore rekao je za list Blic da najviše ima Albanaca iz Severne Makedonije i Turaka. Tačnije, Turski državljani dolaze organizovano preko firmi koje ih angažuju za naša gradilišta, a najviše ih je upravo u Beogradu.

Rodić je skrenuo pažnju na probleme koji se javljaju zbog ove pojave na našim gradilištima: “Organizovani i prijavljeni radnici ne predstavljaju problem za bezbednost. Problem su radnici koji rade na divlje, a koji ne podležu kontroli zbog čega mogu da nastanu teške povrede, pogotovo kod onih koji nisu obučeni i ne znaju jezik. Prema nekim procenama, do 40 odsto građevinaca iz inostranstva radi na crno”. Pored Turaka i Albanaca, tu su i Indijci, ali i Pakistanci. Meðu njima je najviše onih koji su angažovani za obične poslove, odnosno klasična fizička radna snaga na gradilištima.

// Definitivno možemo reći da Srbiji hronično nedostaju građevinski radnici. I dok moleri, fasaderi, gipsari i keramičari iz naše zemlje odlaze u Švedsku i Norvešku za platu od 2.500 evra mesečno, u Srbiju dolaze da rade građevinci iz Albanije i Makedonije za dnevnicu od 25 evra. //

Neko bi rekao, dobro je nismo najgori, ali taj neko nije morao da se seli, da menja život svoje porodice iz korena, uči novi jezik u starosnom dobu u kojem to i ne ide tako lako i preživljava sve one promene koje nisu nimalo lake. Dakle, ovo jeste problem. U mikro smislu osipa se porodica kroz fazu prilagođavanja, dok u makro smislu siromašne ekonomije gube struène ili već obučene ljude.
Ono što je takođe evidentno i zbog čeka je problem odlaska građevinskih radnika iz naše zemlje vidljiviji nego desetak godina unazad, je činjenica da možemo sa sigurnošću da kažemo: “Da, u Srbiji se gradi!” Štaviše, prema najnovijim podacima Eurostata, građevinarstvo u Srbiji doživljava ekspanziju najveću u poslednjih deset godina. U prva tri meseca ove godine građevinska delatnost zabeležila je rast od 26,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine. U junu mesecu 2019. izdato je 1.875 građevinskih dozvola, što je za 0,1% više nego u junu prethodne godine. Indeks predviđene vrednosti radova u junu 2019. veći je za 148,9% u odnosu na jun 2018. Na povećanje predviđene vrednosti radova najviše je uticala dozvola izdata za izgradnju deonice 1 Magistralnog gasovoda granica Bugarske – granica Mađarske.

// Činjenica je da radnika nema dovoljno, a zašto je to tako skoro je za medije objasnio Goran Rodić iz Građevinske komore. //

On je rekao da Srbiju napušta i polukvalifikovana radna snaga i kvalitetni majstori i zanatlije. – Događa se ono na šta smo upozoravali pre 15 i više godina. Nismo školovali kadar, starosna struktura zaposlenih u građevinarstvu je 55 godina i imate situaciju da dosta naših radnika odlazi u inostranstvo zbog bolje zarade. U evropskim zemljama od građevinskih radnika najviše se trenutno traže montažeri skela, fasaderi, majstori za pod, ali i instalateri mašinskih instalacija i elektroinstalacija, kao i instalacija na energetskim blokovima u termoelektranama – rekao je potpredsednik Građevinske komore.

Deo dobrih radnika angažovan je na velikim infrastrukturnim projektima u kompanijama poput „Energoprojekta”, „Mostogradnje” i Puteva „Jedinstvo” ili u manjem delu na privatnim gradilištima. Procenjuje se da je u niskogradnji trenutno angažovano oko 250 firmi, ali tu uglavnom rade rukovaoci mašinama i polukvalifikovana radna snaga.

Šta kažu preduzetnici o manjku radnika?

S obzirom da mi kao redakcija časopisa koji se bavi istraživanjem o širokoj sferi građevinarstva i ima u tom smislu dugogodišnje iskustvo, naši klijenti i saradnici pričali su nam o problemima koje imaju zbog manjka radnika. Problemi, kada bismo ih sveli na zajedničke, imaju više aspekata. Prvi je svakako onaj generalni, opšti nedotatak majstora, odnosno već obučenih ljudi sa iskustvom, kao i model po kojem bi i to malo stručnjaka i ljudi sa iskustvom odlučivali da ostanu da žive i rade u Srbiji i posle ponude iz neke Zapadne zemlje koja ima potrebu za radnom snagom u polju građevine.

Drugi, pokazalo se lakše rešiv problem, je nedostatak obrazovanja pa samim tim i praktičnog znanja iz određenih oblasti za koje ne postoji smer u stručnim školama, ali ni na univerzitetima u našoj zemlji. Tako, na primer, proizvođači stolarije ili podopolagači, ne mogu da nađu, pa čak ni da puno plate, obučenog čoveka koji bi došao i odmah počeo da koristi svoje znanje stečeno u nekom od obrazovnih sistema naše zemlje u određenoj kompaniji.

Ovo se rešava tako što već postojeći timovi obučavaju svoje buduće radnike i nastupaju kao neko ko im pruža sve neophodne informacije koje će koristiti na poslu. Ovo i nije tako čudno s obzirom da u bogatim ekonomijama, odnosno zemljama Zapadne Evrope, obrazovni sistem i funkcioniše tako što se budući radnici obučavaju već za vreme školovanja, kroz praksu koja će im već u startu dati šansu da ostanu u firmi u kojoj su se obučavali.

Radnik na građevini, foto: redakcija časopisa Grenef

Nešto slično bilo je omogućeno i u nekadašnjoj Jugoslaviji, kada su učenici pojedinih stručnih škola, svi osim gimnazijalaca, imali tzv. pripravnički, koji je služio za sticanje praktičnog znanja i rada u sistemu u kojem će verovatno, posle odrađenog pripravnièkog staža i ostati. Kompanije koje sve do kraja osamdesetih bile isključivo u vlasništvu države, na taj naèin su klasifikovale svršene studente ili učenike srednih škola kao i zanatlije na mesta koja su im neophodna za rad same firme.

Kada pričamo o periodu komunizma koje se bazira na zajedničkoj, odnosno državnoj svojini, ona se oslanjala na još jednu olakšicu. Naime, radnici su, pogotovo građevinski, i tada odlazili u zapadne zemlje, ali taj broj je zaista bio zanemarljiv, jer je jednom armiraču, recimo, omogućena stipendija još za vreme školovanja, ali s obzirom da je školovanje bilo besplatno, ovo je bio iznos koji bi obezbedio sredstva nekome čiji roditelji nisu u mogućnosti da ga pošalju u neki drugi grad zbog određenog smera ili škole. Recimo da je iznos koji je država dala ovim učenicima bio do visine trećine plate radnika sa punim radnim vremenom i stalnim zaposlenjem.

Građevinski radnik, foto: redakcija časopisa Grenef

Novac je bio bespovratan, uz uslov da se učenik obaveže da će doći da radi u kompaniji koja ga je stipendirala i ostati u njoj najmanje dve godine (ovaj vremenski period bio je različit od firme do firme i negde je on bio duži). U ovom sistemu, za razliku od sadašnjeg, radnik u kojeg je uložen novac i znanje ostajao bi u toj kompaniji da u njoj privređuje i na taj način, uslovno rečeno, vraća dug prema istoj. Činjenica je, takođe, da radnici nisu imali potrebu ni da menjaju mesto na kojem rade, pa je najčešći slučaj bio da radnik još pri kraju školovanja dođe na jedno radno mesto i na njemu ostane sve dok ne ode u penziju.

Uzevši u obzir sistem koji je bio u tadašnjoj državi i ekonomsku stabilnost i radnika i same države, sasvim je jasno zašto se danas dešava da radnika, pogotovo građevinskih, nema dovoljno. Ipak, komunizam kao sistem, očito, nije bio održiv, pa su i radnici u građevisnkom sektoru ostavljeni da se prilagode novonastaloj situaciji u našoj zemlji, tzv. tranziciji.

// Tako je deo njih prešao u privatni sektor, a deo njih, sada se čini onaj veći, otišao je u neku drugu zemlju u kojoj je za svoje iskustvo dobijao veću platu i, na kraju, i veću penziju iz zemlje u kojoj je ostvario prava na istu svojim angažovanjem u nekoj od građevinskih firmi. //

Građevinski radovi, foto: redakcija časopisa Grenef

Ne smemo zanemariti ni rapidan napredak tehnologije u kojem sve češće mašine zamenjuju rad ljudi, ali i jak menadžment koji već ima ustaljenu šemu poslovanja na koju se radnik mora prilagoditi kako bi ostao i bio koristan u tom sistemu. Takođe, trend je sada drugačiji. Ljudi češće menjaju poslove, pogotovo onda kada i drugi supružnik radi, pa to ostavlja prostora da se ljudi pozicioniraju i koriste svoj pun kapacitet koji može biti nagrađen i rangiran. Možemo, bez bojazni da ćemo pogrešiti, reći da danas postoje veće šanse za napredak jer kompanije već i same koriste svoje ljudske resurse kako bi povećale produktivnost radnika, ali i pozicionirali ih na mesta menadžera i tako iskoristili organizacione sposobnosti koje neki pojedinac evidentno ima. Ovo nije bio slučaj u komunističkom uređenju države koji se bazirao na postulatu jednakosti više nego na individualnoj sposobnosti pojedinačnog radnika.

Građevinski radnik, foto: redakcija časopisa Grenef

Kako pomoći privrednicima?

Pitanje je naravno kako rešiti problem odlaska radnika u jednom sistemu koji, koliko god da radi na sebi, prosto ne može da parira ekonomijama koji su odavno prošle i period tranzicije koji je doneo i ekonomsku nestabilnost i samim tim nepoverenje stranih investitora. Jasno je da radnik na građevini u Srbiji ne može imati visoku dnevnicu kao što bi za taj posao imao u Nemačkoj. To je jasno i rezultira odlaskom kako mlađih ljudi koji tek treba da se ostvare kao roditelji, tako i onih starijih koji shvataju da drugačije neće moći da omoguće lagodan život i školovanje koje bi želeli za svoje potomke. Tu je, kao što smo rekli i problem školovanja, odnosno neprilagođenost smerova u školama i fakultetima potrebama privrednika.

Dakle, situacija u kompanijama iz bilo kojeg polja građevinarstva je takva da nam se spočitava konstantan nedostatak edukovanih ljudi iz pojedinih oblasti iz ove sfere. Zbog ovoga kompanije nisi u dobijale „gotove radnike“ iz prostog razloga što u nekim poljima nije ni moguće steći konkretno znanje na fakultetu, već je isto moralo biti stečeno u samim kompanijama što oduzima vreme i utiče na produktivnost i ne znači da će radnik sa novostečenim znanjem ostati u matičnoj firmi i odbiti bolju ponudu koju može zbog tog znanja da dobije.

Građevinci, foto: redakcija časopisa Grenef

Zbog ovoga smo skloni da pohvalimo bilo koju promenu na bolje u ovom smislu. Naime, od ove školske godine srednjoškolci u Srbiji će imati prilike da se opredele i za nove obrazovne profile u oblasti građevinarstva i to za operatera za osnovne građevinske radove i rukovaoca građevinskom mehanizacijom.

// Ovi profili, koji pružaju šansu u sve brže rastućem sektoru građevinarstva, razvijeni su uz podršku projekta „Razvoj dualnog obrazovanja u Srbiji“ koji zajednički realizuju Privredna komora Srbije zajedno sa Privrednom komorom Austrije, Nemačko-srpskim privrednim komorama AHK i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, uz finansijsku podršku Austrijske razvojne agencije.//

Priliku da se školuju po novom modelu i za profile koji se smatraju najperspektivnijim u ovoj oblasti, za početak, dobiće učenici u četiri grada u zemlji: operater za osnovne građevinske radove nalazi se u ponudi škola u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i Vlasotincu, a rukovalac građevinskom mehanizacijom u školama u Beogradu i Vlasotincu. Novi obrazovni profil operater za osnovne građevinske radove učenicima koji se opredele za ovaj poziv nudi inovirani program u kome su objedinjena čak tri zanimanja: zidar, tesar i armirač, što bi, s obzirom na deficit radnika u ovoj sferi, trebalo da donese korist i radnicima i privrednicima. Dualno obrazovanje za operatera za osnovne građevinske radove prva je, očekivano, počela da realizuje Tehnička škola u Vlasotincu. U prvom razredu učenici se pripremaju i stiču prva praktična znanja u okviru školske radionice, a od septembra će početi sa učenjem kroz rad u više kompanija. Škola je, inače, od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS već dobila priznanje za izuzetnost u radu na području građevinarstva i sveukupan uspeh u sprovođenju dualnog obrazovanja jer je cela u tom modelu, što predstavlja jedan od najboljih primera saradnje škole sa privredom.

Pored dualnog obrazovanja u srednjim školama sada se otišlo i korak dalje, pa će dualno obrazovanje biti uvedeno i na fakultetima. Učenje koje podrazumeva i rad biće za studente teži i zahtevniji put, ali bi akademci na ovaj način trebalo brže da dođu do posla.

Ovi smerovi neće sprečiti mlade da odlaze iz zemlje, ali će svakako omogućiti privrednicima da zapošljavaju stručne ljude, a svršene srednjoškolce edukovati za posao koji je zaista tražen i odgovara potražnji na terenu.

Najnoviji podaci na državnom nivou govore da se mora ozbiljno poraditi na edukaciji i ostanku naših građevinaca u Srbiji. Naime, građevinska industrija je svetla tačka u srpskoj privredi ove godine i u drugom tromesečju zabeležila je međugodišnji rast od čak 22 odsto, a prema proceni Narodne banke Srbije. I podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je u tekućim cenama rast u drugom tromesečju iznosio 22 odsto, a u prvom polugodištu 15,4 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Kako su naveli u NBS građevinarstvo uz uslužni sektor koji je porastao za četiri odsto je doprineo da rast BDP-a od aprila do juna bude za 3,1 odsto veći nego u istom periodu lane. Ovo bi trebalo da nam bude vodilja za nove zakone, olakšice i benificije koje bi omogućile dalji razvoj građevinske industrije jer ono što je obeleženo kao zlatno ne sme izgubiti sjaj. Kada je več u stanju da zasija.

Autor teksta: Mirjana Makarin Plavšić, novinar