Connect with us

Arhitektura

INTERVJU: Dejan Todorović, arhitekta

Objavljeno

:

INTERVJU:
Za časopis „GRENEF – Građevinarstvo & Energetska Efikasnost” govori arhitekta Dejan Todorović

Dejan Todorović, arhitekta

Dejan Todorović, arhitekta

Arhitekta Dejan Todorović diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu početkom devedesetih godina prošlog veka. Odmah po diplomiranju seli se za Madrid, započinje je saradnju sa nekoliko arhitektonskih biroa u Španiji gde ostaje 15 godina. Predavao je projektovanje na Politehničkom fakultetu u Madridu, osnovao arhitektonski biro, realizovao veliki broj stambenih, javnih objekata i porodičnih kuća.

Ubrzo se vraća u Beograd i na 35. Salonu arhitekture, 2013, dobio je nagradu za stambeno-poslovni objekat u Bregalničkoj ulici. Na istoj strani, a na drugom kraju te ulice nalazi se jedini objekat u Beogradu čuvenog slovenačkog arhitekte Jožeta Plečnika – crkva Svetog Antuna.

Potom je stigao i poziv od Muzeja savremene umetnosti. Rekonstrukcija remek-dela Ivana Antića i Ivanke Raspopović započeta je još 2007. godine. Sve je trebalo da ostane isto, a da bude potpuno drugačije. Kada je Muzej savremene umetnosti na Ušću ponovo otvoren komentari publike i stručnjaka su bili vrlo pozitivni.

SVOJU ARHITEKTONSKU PRAKSU ZAPOČELI STE U ŠPANIJI I TAMO PROVELI 15 GODINA. ODAKLE ODLUKA DA POSLE FAKULTETA ODETE U ŠPANIJU I TAMO PROVEDETE DECENIJU I PO?

To je bila odluka koja je više bila proizvod situacije iz 1992. godine. Diplomirao sam u decembru 1992. godine na beogradskom univerzitetu i tada ovde nije bilo posla, pritom niko iz moje porodice nije bio ni blizu bavljenja arhitekturom. Tako da sam odlučio da posao tražim na nekom drugom mestu. U toku studija sam svako leto radio u Engleskoj, tako da je to meni nekako i bilo prirodno da odem bilo gde. Međutim kada su zatvorili granice, jedina zemlje gde je moglo, u to vreme (januar ‘93), da se ode, bile su Španija i Portugal, tako da tamo završavam spletom okolnosti i započinjem život od nule.

ŠTA JE OBELEŽILO VAŠ BORAVAK U ZEMLJI POZNATOJ PO SJAJNIM ARHITEKATAMA I NEVEROVATNIM PROJEKTIMA KOJE TURISTI POHODE?

Životnost cele nacije, energija koju poseduju ljudi, to sunce u njima, razmena znanja i iskustva. Tamo nikada nisam imao problem da nađem posao i da se razvijam kao arhitekta. Niko nije imao predrasude, premda, mi imamo mišljenje da oni imaju predrasude o nama, pošto su nas mediji predstavljali kako su nas predstavljali tih godina. Međutim, nisam se susreo sa tim ni u jednom trenutku, a prihvatili su me širokogrudo i uveli me u svoj svet. Uživao sam u tom periodu i imao sam priliku da učim od najboljih, tako je bilo do ’97 godine, zatim počinjem da predajem na fakultetu u Madridu kao asistent, a nakon toga preuzimam i projekte u okviru Ai Etsam (Escuela Tacnica) fakulteta, a zatim ‘98 otvaram svoj biro jer već prevazilazim rad za drugog i stičem dovoljno samopouzdanja da započnem sa sopstvenom praksom.

Kuća Golfo, Madrid - arhitekta: Dejan Todorović

Kuća Golfo, Madrid

DA LI MOŽETE POVUĆI PARALELU IZ TOG DOBA IZMEĐU RADA U ŠPANIJI I PROJEKTOVANJA U SRBIJI KRAJEM PROŠLOG VEKA?

Vidim tragove iz tog vremena u arhitekturi ovde, i po tome ne želim da sudim, ali mogu da sudim samo po kompletnoj slici u društvu, a u to vreme mi nismo bili u Srbiji. Život ovde je tada bio komplikovan i težak. Međutim u Španiju odlazim kada njima počinje recesija, koja traje do kraja ’95 i početka ‘96. A izlazak iz recesije u arhitekturi slave jednom masovnom promocijom socijalne gradnje. Milioni kvadrata su se tih godina gradili dok istovremeno na taj način i pomažu da se zemlja izvuče iz recesije. Što je meni jedan od fascinantnijih poteza koji su Španci napravili kako bi se izvukli, a sa druge strane takođe mi pomaže da se formiram kao arhitekta jer prolaziš konkurse, gradilišta i ostalo i shvatiš uostalom kako je baza svakog projektovanja ustvari stanovanje, a posebno se stavlja akcenat na socijalno stanovanje. To je nešto što svaki arhitekta mora da zna u mali prst i da pre svega ume da kontroliše proces.

Takva gradnja bila je uslovljena, tačnije konkursi su bili uslovljeni na podizanju ekonomije, a to znači da su morali da koriste građevinske materijale isključivo proizvedene u Španiji. Država je išla sa propisima čak do toga da su i pojedine industrije kao što je industrija opekarskih proizvoda morala da bude uključena, dakle moraš da uradiš fasadu ili pod od njihovih materijala. Sve je bilo uslovljeno time. Podigli su celu industriju na najbolji mogući način, a krajem 90-ih godina, katalog opekarskih proizvoda španskih firmi je bio prebogat formama, bojama i dizajnom da smo mogli da biramo šta god poželimo i u svom radu dalje primenjujemo različite uzorke.

Drugi korak u gradnji socijalnih stanova u Španiji nakon izlaska iz recesije bio je da poboljšaju razvoj ekonomije u socijalnom aspektu, dovodeći čuvena imena iz sveta arhitekture kako bi kroz njih i njihove projekte podigli socijalnu arhitekturu na viši nivo. Tako su postigli nenadmašiv rezultat, socijalni stanovi u Španiji su najluksuzniji, a privatni investitori još uvek pokušavaju da nadmaše njihove projekte.

KOLIKO JE RAD U ŠPANIJI UTICAO NA VAŠU KARIJERU KASNIJE KOD NAS?

Tamo sam naučio školu, naučio sam sve što znam danas, a ovde me je fakultet oblikovao, jer su mi srećom predavali sjajni profesori kao što su Ranko Radović, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi velikani naše arhitekture koji su uticali na mene i što je formiralo jednu ogromnu bazu znanja za dalji rad. Napravili su kod nas jednu fenomenalnu osnovu za rad.

ZAŠTO STE DONELI ODLUKU DA SE VRATITE U SRBIJU?

Često mi postavljaju to pitanje, i ja zaista ne razumem zašto. Španiju sam napustio na vrhuncu tamošnjih mogućnosti, imao sam profesionalno ulaznu putanju, ali to nije bilo presudno za ostajanje tamo. Ono što je presudilo je potreba da provodim više vremena sa porodicom. U tom trenutku sam imao 40 godina i trebao mi je trenutak da stanem. Tada smo doneli odluku da se preselimo u Beograd. Ovde je kvalitet života na višem nivou jer imamo slobodnog vremena u izobilju. Suština tog kvalitetnog života staje u slobodno vreme koje provedete sa porodicom. I do dana današnjeg nisam zažalio nakon takve odluke. U Srbiji još uvek nije došao kapitalizam u svom punom obliku, tako da je dosta lakše organizovati svoje vreme. Honorari jesu dosta manji nego tamo, ali kod mene to nije bila presudna stavka.

AUTOR STE I KOOAUTOR VELIKOG BROJA REALIZOVANIH RADOVA IZ RAZLIČITIH OBLASTI ARHITEKTURE. DA LI MOŽETE IZDVOJITI NEKE OD NAJZNAČAJNIH PROJEKATA ZA VAS?

Svi su mi značajni, ne mogu da izdvojim ni jedan, ali mogu da kažem koji mi je projekat bio najteži, a to je Muzej savremene umetnosti.
Zahtevao je jedan potpuno drugačiji pristup, zahtevao je jako puno vremena, truda i konstantne borbe na dnevnom nivou kako bi se to sve uobličilo u jednu formu koja i dan danas srećom opstaje.

Muzej savremene umetnosti / foto: Relja Ivanić

Muzej savremene umetnosti / foto: Relja Ivanić

DOMAĆOJ PUBLICI STE POZNATI, PRVO PO NAGRADI U KATEGORIJI ARHITEKTURE 35. SALONA ARHITEKTURE ZA POSLOVNO STAMBENI OBJEKAT U BREGALNIČKOJ ULICI. ŠTA OVAJ PROJEKAT PREDSTAVLJA ZA VAS?

Ne slikam nikada na objektima, ali volim da budem prisutan i da ih pratim kako se menjaju tokom vremena, zato što znam da sam negde pogrešio i volim da naučim nešto iz svojih grešaka. Takođe, volim da posmatram kako drugi ljudi žive u objektima koje sam potpisao i iz toga takođe učim zaista dosta. Svaki objekat radim kao za sebe jer ne znam ko će u njemu živeti što je veoma teško. Zbog toga volim da radim direktno za klijente jer steknem sliku kakav je prostor baš njima potreban i onda to preslikam kroz neki svoj senzibilitet. A kod intervencija kod kojih ne znam ko će boraviti u tom objektu, interesantno mi je da ih pratim posle završetka radova, jer me interesuje kako korisnici taj prostor prilagođavaju svojim potrebama. Tako se i sam prostor nadalje menja i dobija novu formu.

Stambeno-poslovni objekat, Bregalnička ulica, Beograd

Stambeno-poslovni objekat, Bregalnička ulica, Beograd

Bregalnička ulica je prvi projekat koji se završio nakon dolaska iz Španije, i tu sam više ratovao sa propisima nego sa klijentom i sobom. Problemi koji su nastali po pitanju definisanosti ili nedefinisanosti urbanističkih propisa su doveli do toga do to bude jedan neobičan projekat. Moj kreativan izlaz iz jedne nemoguće situacije zapravo.

KASNIJE JE I ŠIRA JAVNOST ČULA ZA VAS I KAO DOBITNIKA NAGRADE GRADA BEOGRADA ZA ARHITEKTURU I URBANIZAM 2017. GODINE I GRAND PRIX 40. SALONA ARHITEKTURE ZA REKONSTRUKCIJU MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI U BEOGRADU. KAKO STE VI DOŽIVELI OVU AVANTURU?

Svaki projekat kada radiš ne razmišljaš o nagradama i u tom smeru, razmišljaš da ga završiš najbolje što možeš u tom trenutku. Tako da moram da priznam da me je začudila pompa koja se digla oko toga. Jedan drugačiji trenutak od svih ostalih posebno što je podrazumevao težak rad tih godinu dana. Nisam smeo da razmišljam o široj odgovornosti, razmišljao sam samo o svojoj odgovornosti koju imam kao arhitekta. Da sam počeo da razmišljam u širem smeru, verovatno bi odustao i pre početka – Muzej savremene umetnosti je dragulj jugoslovenske arhitekture. Ja ništa slično nisam nigde nikad video i danas kada odem ispred njega i dalje otkrivam nove detalje i svaki put mi je sve lepši i lepši. Što je odlika genijalnih dela.

DOBITNIK STE GRAND PRIX 42. SALONA ARHITEKTURE ZA KUĆU NA KOSMAJU. ŠTA JE BILA VAŠA INSPIRACIJA ZA OVAJ VANVREMENSKI OBJEKAT?

Opet čudnim situacijama, koje čovek ili uspe ili ne uspe da prevede u prednost. To su sve poteškoće koje su na izgled nerešive u datom trenutku i koje pridobiješ na svoju stranu i pretočiš ih u originalnost. Što je gori projektni zadatak i što su teži uslovi mene pokreće drugačije razmišljanje i takvi me projekti najviše privlače. Tako je bilo i sa Kosmajom. Klasična planinska kuća za koju se ispostavilo da ima nenormalno velike temelje iz nama tad nepoznatog razloga. Temelji su pripremljeni kao za jednu trospratnicu i bilo je nemoguće srušiti ih. Nadogradnja je bila iz dosta razloga komplikovana, tako da smo odlučili da zadržimo plot kuće i tu trougaonu prizmu.

Kuća na Kosmaju / foto: Relja Ivanić

Kuća na Kosmaju / foto: Relja Ivanić

U TOKU JE REKONSTRUKCIJA MUZEJA JUGOSLAVIJE ČIJI PROJEKAT VI POTPISUJETE. DA LI JE OVAJ PROJEKAT VIŠE INSPIRATIVAN ILI ZAHTEVAN ZA VAS I KOLIKO VAS OPTEREĆUJE NASLEĐE SAMOG OBJEKTA?

Sve je u nasleđu. Opterećujuće je u smislu inspiracije. Svaki put kada se radi na objektima od značaja vrlo su specifični. Ja na primer za Muzej Jugoslavije ne mogu da razmišljam isto kao i za Muzej savremene umetnosti. Prvo je to moj lični problem, da se distanciram od jednog objekta i prilagodim ga vremenu i rešenju drugog i drugačijeg objekta, gde ću primeniti nešto što je drugačije od standardnog razmišljanja.

Muzej Jugoslavije / foto: Relja Ivanić

Muzej Jugoslavije / foto: Relja Ivanić

Mi moramo pod hitno da promenimo način razmišljanja o odnosu sa razmišljanjem o nasleđu koje imamo. Posebno posle iskustva u Španiji u kojoj 10 vekova čuvaju i konzerviraju svoje nasleđe. Oni čuvaju svaki kamen koji imaju. Kod nas je uspostavljena manija rušenja koju zaista ne razumem. A izuzeto visoko mišljenje imam o arhitekturi koja je od nas rađena 50-ih, 60-ih 70-ih godina. To je jedan manir koji zaista nigde drugde nisam video. Potpuno vanvremenski.

MOLIM VAS DA PROKOMENTARIŠTE DANAŠNJU ARHITEKTONSKU SCENU I ŠTA JE ONO ŠTO SE DANAS “CRTA” I GRADI U SRBIJI?

Opet da se vratimo na koncept nasleđa. Kada bi mnogo više učili od nasleđa, arhitektura bi nam bila mnogo bolja. Mi smo u nekom trenutku izgubili tu autentičnost koju smo imali 60-ih godina.

Izgubili smo je jer nismo hteli da učimo iz nje i sad pokušavamo da izmišljamo neku originalnost što je potpuno izmešteno iz realnosti. Jedino o čemu se danas brine pri arhitekturi objekta jeste fasada. Šta je to što se vidi spolja, a iznutra… Današnja arhitektura je potpuno dehumanizovana, a imamo primere iz 60-ih koji su izvanredni.

KOLIKO JE DANAS ARHITEKTI LAKO ILI TEŠKO DA OSTANE SVOJ I DA BIRA SA KIM I ŠTA ĆE DA RADI?

Mi, arhitekte, možemo da radimo na dva načina: Treba da se poboljšaju zakoni i normativi o tome šta mora da sadrži jedna stambena jedinica i da arhitekta bude taj koji će da edukuje investitore i da im predstavi prednosti takve gradnje. A to nije gubljenje kvadrata već dobijanje na kvalitetu, a kvalitet je taj koji nosi cenu. U slučaju da ne postoji ne razumevanje sa druge strane ne treba raditi sa takvim klijentima.

Jer, realno, ne mogu oni bez nas, zar ne? Fakat je da možemo da odbijemo i da ne radimo takve stvari. Investitor ne potpisuje takav stambeni objekat, već arhitekta. I arhitekta je odgovoran za život korisnika takvog prostora u narednih nekoliko decenija. Na ovakav način se kreira društvo koje je dehumanizovano.

Sve u društvu počinje od arhitekte i arhitekture. Ovo može da zvuči vrlo grandiozno ali ja zaista tako mislim. Arhitektura oblikuje društvo za naredne decenije. Čvrsto stojim ispred stava da takvu vrstu odnosa treba odbiti. Onog trenutka kada pristaneš na takvu igru, nikad više nećeš moći da se vratiš na staro.

Koncept, Konkurs za Muzej Savreene umetnosti u Novom Sadu

Koncept, Konkurs za Muzej Savreene umetnosti u Novom Sadu

DA LI VAM SE ČINI DA SE U VEĆIM GRADOVIMA TRENUTNO DEŠAVA URBICID I KO JE GLAVNI KRIVAC ZA TO?

Urbicid mi je malo teška reč. Ono što se kod nas češće dešava je nedostatak autentičnosti u našem poslu pomešan sa nepoštovanjem nasleđa koje imamo. Primer toga jeste Vračar gde je nebrojano prelepih vila porušeno, a izgrađene su stambene zgrade. Nema jednog krivca, svi smo zajedno krivi, od projektanta preko investitora do države, svi u nizu. Ja sam odbijao takve poslove koji nisu bili u skladu sa mojim viđenjem.

KOLIKO JE RAZVOJ I NAPREDAK POJEDINIH MATERIJALA UNAPREDIO ARHITEKTURU I KOJI SU TO MATERIJALI PO VAMA?

Unapređenje u samoj energetskoj efikasnosti je ono gde vidim pomak. I to je nešto gde treba stavljati suštinski akcenat. I mi moramo, kao i zakoni što moraju da budu daleko strožiji. Mi smo i dalje u zaostatku sa tim stvarima i mislim da arhitekte moraju da postavljaju rigoroznije zahteve u cilju postizanja što bolje energetske efikasnosti. Sve se svelo na prividnu brzinu gradnje, koja je inače sada mnogo sporija nego što je bilo npr. 30-ih godina. U Beogradu u Kondinoj ulici P+4 je urađena za 4 meseca. Objekat je kompletno izveden sa sve teracom i ostalim elementima. Počela je izgradnja u avgustu, a završena u decembru, a gradilo sa se tehnologiijama koje su bile u mnogome drugačije od današnjih.

Kada sam se vratio iz Španije imao sam želju da koristim tada moderne materijale i tehnologije koje sam tamo naučio, ali sam se susreo sa investitorima kojima je to sve bilo jako čudno. A danas ima već sve manje majstora koji mogu da ih izvedu. Investitori ne znaju koji je enregetski minimum, tu su arhitekte koji moraju da kažu ono što je neophodno.

NEKADA SE PODRAZUMEVALO DA SVAKI PROJEKTNI BIRO IMA VEB SAJT, A DANAS SVAKI ARHITEKTA IMA DRUŠTVENE MREŽE GDE PROMOVIŠE SVOJ RAD I PROJEKTE. ZAŠTO NEMATE SAJT ILI NALOG NA NEKOJ OD DRUŠTVENIH MREŽA.

Ne volim društvene medije. Zato što su one za mene nešto kao Veliki brat. Ja ne volim da budem toliko eksponiran, a mislim da je tu jako teško dokučiti šta je prividna istina. Ima npr. klijenata koji dođu na prvi sastanak i pokazuju mi njihov izbor na Instagramu, sliku objekta koji želi da mi ja napravim. I tu već od starta ulazimo u problem jer je taj klijent već napravio neku ideju o tome, a onda meni treba duplo veći napor da ga odvučem od te nerealne slike ka nečemu što bi mu u mnogome više odgovaralo.

Koncept - Marina, Dorćol-Beograd

Koncept – Marina, Dorćol-Beograd

POSTIGLI STE MNOGO, ALI MISLIM DA OD VAS TEK MOŽEMO OČEKIVATI ZANIMLJIVE I KREATIVNE PROJEKTE. ŠTA BISTE PORUČILI MLADIM ARHITEKTAMA KOJI SU NA POČETKU KARIJERE?

Da ostanu svoji, a prvo i osnovno moraju da poštuju nasleđe. Sve ono što je neko pre njih izgradio zaslužuje veliko poštovanje. Taj neko je prošao mnogo veću golgotu i muku da bi se izborio i sagradio takav objekat. Tada je bilo mnogo manje opcija i mnogo teže. Drugo, ne smeju da izgube humanost. Da moraju da razmišljaju o svakom aspektu te zgrade i svakom aspektu života ljudi u toj zgradi. A treće je da moraju jako dobro da poznaju materijale. Šta to znači?

Prvo moraju da budu upoznati od strane proizvođača, a drugo moraju da postavljaju pitanja. Da znaju kako ti materijali traju i kako se menjaju tokom vremena. Sada je aktuelna Instagram generacija – Završi se objekat, objave se slike i posle nigde nikog nema.

Jedan dobar pristup jeste potreba svakog arhitekte da se sprijatelji sa materijalom koji će implementirati u svoj projekat, kako bi znao da ga upotrebi na najbolji mogući način.

Koncept - Marina, Dorćol-Beograd

Koncept – Marina, Dorćol-Beograd

ŠTA MISLITE O NAŠEM DOSADAŠNJEM RADU I O ČASOPISU GRENEF?

Ovo što sam imao prilike da vidim izgleda zaista fantastično. Imate širok spektar različitih tematika koje se tiču arhitekture i da svako od nas koji smo iz te branše može da nađe nešto interesantno. Evo na primer, u ovom izdanju, koje držim u ruci, primetio sam bar tri članka koja sam poželeo da pročitam odmah, što je vrlo dobro.

IAKO NISTE AKTIVNI NA DRUŠTVENIM MREŽAMA NITI U MEDIJIMA, PRISTALI STE NA INTERVJU ZA NAŠ ČASOPIS.

Da, zašto da ne. To je iz razloga što treba promovisati ovakve stvari. Ovakve časopise i ovakav trud. Zato što je to najbolji način, ne Instagram, nego baš ovakav pristup je način da se arhitekte dobro upoznaju sa strukom.

Posebno za mlade arhitekte koje tek izlaze sa fakulteta, a evo i ja imam ponešto da naučim. Ne treba da budu toliko sramežljivi i treba da pitaju sve što ih zanima. Kao što sam i ja radio, treba odmah da pozovu predstavnika i da se upoznaju sa novim materijalom ili nekim drugim proizvodom koji mogu da primene u svojim projektima.

Ceo intervju možete čitati na stranicama štampanog izdanja časopisa „grenef” broj 18, jul 2022. ili u online izdanju.

Advertisement reklama na grenef portalu
Advertisement

Izdvajamo

Popularno