Crkvena arhitektura u savremenoj praksi

U srpskom arhitektonskom iskustvu, bar do sredine XX veka, crkvena arhitektura zauzima centralno i daleko najvažnije mesto. Srpsku arhitekturu personifikuju, u vidu neprekinutog venca iste, a „večno nove“ ideje, Gračanica, Studenica, Kalenić (1), Krušedol, pa sve do Hrama Sv. Save na Vračaru.

Crkveno arhitektonsko stvaralaštvo kroz vekove je ovaploćavalo i materijalizovalo najdublja i najtananija duhovna stremljenja i eshatološka opredeljenja hristoljubivog srpskog naroda, ali i širilo horizonte umetničkog izražavanja i pomeralo granice tehničko – tehnoloških dostignuća.

Svako crkveno stvaralaštvo, pa time i graditeljsko, povezano je sa odgovornošću prema večnosti, a ne prema diktatima prolaznog trenutka u kome nastaje. U realnosti Crkve, sva vremena – prošlo, sadašnje i buduće – sažeta su u večnosti, koja je jedina trajna i neprolazna, i – kao takva – mera stvari.

Stoga je i svaki hram koji se gradi, zapravo, ikona ili „maketa“ Nebeskog Jerusalima, onoga savršenog Grada koji je predskazan i opisan u Otkrivenju Sv. Jovana Bogoslova, koji će se ljudima otkriti kada vremena i prostora, u obliku u kome ga danas poznajemo, više ne bude. U tom smislu, svaki hram je isti – od najmanje kapele, do najveće katedralne crkve.

(2) Scena iz filma „Andrej Rubljov“ Andreja Tarkovskog, 1966

Sa druge pak strane, svaka crkvena građevina jeste rezultat konkretnih ljudskih mogućnosti, sposobnosti i ograničenja, specifičnosti ambijenta, raspoloživih materijala i tehničkih sredstava… te je, u tom pogledu, svaka – različita. Ta različitost, dakle, ne proističe iz antropocentrične koncepcije sveta, i ne ističe u prvi plan ličnost stvaraoca, već ličnost Trojičnog Boga u čiju slavu nastaje.

Uloga graditelja – stvaraoca nije, stoga, u tome da, po svaku cenu, usiljeno, iznedri neku originalnost, već da njegov „dvig“, kako to na nekoliko mesta kaže Andrej Tarkovski, bude usmeren na izražavanje „opštosti“ i uspostavljanje komunikacije u večnosti – u meri u kojoj mu je to, njegovim talentom i drugim okolnostima, od Boga dato; kako Tarkovski nastavlja, stvaralaštvo je „vraćanje teškog duga“ (2). Graditelj crkve je pozvan na, crkvenim rečnikom rečeno, „smirenje“, stišavanje sopstvene sujete i oslobađajuće i emancipujuće raskidanje okova sopstvenog ega (pa zato i ne znamo imena većine srednjevekovnih crkvenih neimara) – kako bi bio u stanju da čuje, razume i izrazi puls žive Crkve kroz arhitektonsku formu.

(3) Crkva Sv. kneza Lazara, Beograd, Momor Korunović 1936. / foto: www.wikipedia.org / Andrija 1234567

Koristeći ukazanu nam čast i mogućnost da svoj skromni doprinos na ovom polju predstavimo u uglednom časopisu „grenef“, želimo pre svega da ukažemo na temelje na kojima nastojimo da baziramo naš rad. Kada su počeci našeg bavljenja pravoslavnom crkvenom arhitekturom u pitanju, iako se pre radi o relativno spontanom sticaju okolnosti, nego o namerno planiranom pravcu stručnog razvoja, aktivnosti i rezultati na tom polju u međuvremenu su zauzeli značajno mesto u našoj praksi (naporedo sa drugim, u recentnom srpskom graditeljstvu, frekventnijim temama), izrastavši u dragocenu specifičnost ateljea AVL.

Kao arhitektonska projektantska radionica, nastojimo da u savremeni kontekst transponujemo, i u njemu reafirmišemo kvalitete starog manufakturnog rada, izražene ponajviše kroz težnju da misaoni i kreativni proces, u skladu sa inženjerskim karakterom našeg posla, uvek bude usmeren ka praktičnom rešavanju konkretnih pitanja i problema (kroz koja se, onda, posredno razrešavaju i apstraktnija pitanja „višeg reda“), uz brižljivo negovanje pažnje i osećaja za posebnost svakog pojedinačnog klijenta, projekta ili teme.

Čini nam se skoro izlišnim da posebno naglašavamo značaj srpske srednjevekovne graditeljske tradicije, koja je nesumnjivi, zajednički izvor svega onoga što je kasnije, kroz vekove, na polju crkvenog graditeljstva u nas nastalo.

Umesto toga, ukazali bismo na posebno mesto i dimenziju koju, za nas, ima srpska sakralna arhitektura nastala između dva svetska rata. Kao paradigmatične pojave tog arhitektonskog trenutka, možda možemo izdvojiti Grigorija Samojlova (4) i Momira Korunovića (3).

(4) Crkva Sv. Arhangela Gavrila, Beograd, Grigorije Samojlov, 1939. / foto: www.wikidepia.org / Mazbin

Zajedničko za njihove opuse jeste da su, krećući se u koordinatnom sistemu tradicije, iznedrili snažna, autentična dela, u osnovi modernog izraza sa, istovremeno, izrazitim akademskim autoritetom. Kod obojice je (kao i kod drugih njihovih savremenika koji su se bavili ovom materijom) veoma prisutno eruditno poznavanje srpskog srednjeg veka i šireg vizantijskog arhitektonskog konteksta, suvereno vladanje klasičnom kompozicijom, ali i naglašeno moderni senzibilitet, uz sposobnost interpretiranja tradicionalne srži i supstance kroz savremenu arhitektonsku misao.

Nadovezujući se na upravo taj trenutak u razvoju srpske crkvene arhitekture, u kome je uočen i primenjen sinergijski potencijal istovremeno tradicionalnog, akademskog i modernog kodiranja arhitektonskog jezika, nastojimo, pre svega, da dođemo do komunikativnih rešenja, koja će biti razumljiva i bliska, kako čvrsto ukorenjenim članovima Crkve, tako i onima koji, iako možda vaspitani u sasvim drugačijem duhu (bilo da je u pitanju nekadašnja epoha agresivnog ateizma ili pak savremeno – postmoderno i neoliberalno – društvo), osete duhovni priziv i potrebu da se obrate Bogu.

(5) Crkva Sabora Srpskih Svetitelja, Obrenovac, 2017.

Prva prilika da se okušamo u oblasti projektovanja crkava ukazala nam se na Hramu Sabora Srpskih Svetitelja u Obrenovcu (5) (projekat iz 2009, realizovano 2017).

Projektnim zadatkom zahtevana je trikonhalna crkva tipa upisanog krsta, sa dva zvonika, „vizantijskog stila“. Ovako koncipiran projektni zadatak shvatili smo kao podsticaj da, u okviru zadatih granica, pronađemo adekvatan arhitektonski odgovor, u kome će se srpsko – vizantijsko i moravsko nasleđe obreti u jednom savremenom tumačenju.

(7) Crkva Čudotvorne Ikone Presvete Bogorodice Trojeručice, manastir Središte, 2020.

Drugi projekat koji bismo ovde izdvojili je Crkva Čudotvorne Ikone Presvete Bogorodice Trojeručice u manastiru Središte kod Vršca (7) (projekat iz 2017, realizovano 2020). U ovom slučaju, susreli smo se sa neobičnim zadatkom, da na već izvedenim temeljima mnogo ambicioznije i grandioznije zamišljene crkve, od čije se izgradnje odustalo, sagradimo jednostavan, skroman, asketski manastirski hram, bazilikalnog tipa.

Crkva je sagrađena od lokalne opeke i locirana na izuzetnom mestu na Vršačkom bregu, evocirajući gotovo mediteranske ranohrišćanske asocijacije u panonskoj ravnici.

(8) Crkva Sv. Vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog, Resnik, u izgradnji

Poseban izazov u našoj praksi predstavljao je projekat Hrama Svetog Vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog u Resniku kod Beograda (8) (projekat iz 2016, realizacija pri kraju). U koncipiranju hrama, nastojali smo da njegova forma, na izvestan način, ispriča priču o izuzetnoj ličnosti i životu Sv. Vladike Nikolaja, prelamajući prostornu strukturu ohridske crkve Sv. Nauma kroz prizmu pseudo – bazilikalne pojavnosti Crkve Sv. Spasa u Žiči. Prostorni program je kompleksan: crkva je trikonhalna, tipa izduženog upisanog krsta, sa krstoobraznom pripratom i spoljnom pripratom – tremom, što joj, ukupno gledano, daje izgled koji ponajviše nalikuje raškim crkvama. Svetitelj kome je posvećena, kao i fascinantan duh mesta, pod Avalom, u približnom centru venca koji formiraju podavalska naselja, ovoj velikoj crkvi daje specifičan, saborni karakter.

Crkva Sv. Vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog, Resnik, u izgradnji / 3D vizualizacija AVL studija

Na kraju bismo izdvojili projekat Spomen – hrama u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu (9), koji je rađen 2020. godine u okviru otvorenog arhitektonskog konkursa, koji, za sada, sticajem okolnosti nije zaključen. Ova crkva kamernih dimenzija je posvećena molitvenom sećanju na Beograđane, nedužno stradale u porti hrama, u aprilskom bombardovanju 1941. godine.

(9) Vaznesenjska Crkva, Beograd / 3D vizualizacija AVL studija

Konkursno rešenje dalo nam je priliku da istražimo tipologiju rotonde, koja je, kako ne bi ničim konkurisala arhitekturi Vaznesenjske crkve, niti remetila reliktnu lepotu i čudesni mir crkvene porte, smeštene u srce savremene gradske vreve, spuštena pod zemlju. Na ovaj način, ona je postala i grobna humka stradalnika, ali i ranohrišćanska katakomba – utočište od iskušenja ovog sveta i veka. Istovremeno, svojim modernim izrazom, ona predstavlja svedočanstvo hrišćanskog prisustva i opstojavanja u našem vremenu.

Stručni tim AVL koji je učestvovao u izradi projekata sakralne arhitekture:

Glavni projektant: Vladislav T. Lalicki
Saradnici: Marijana Poljovka, Bojana Vučinić, Boris Kosturanov, Jelena Jovanović, Uroš Lalicki, Ivan i Darija Ljubić
Na pojedinim projektima učestvovali i: Rajan Garić, Nenad Košanin, Branka Radulović, Milena Stojković, Teodora Marković, Ivana Nikolić
Projektant konstrukcije: Radovan N. Vujović, dipl. građ. inž.

Autor teksta: Vladislav T. Lalicki, arhitekta