Connect with us

Arhitektura

Arhitektura – doživljaj zadovoljstva pri stvaranju novih svetova

Objavljeno

:

Aleksandar, Saša i Andreja Buđevac / Foto: Aleksandar Nakić

ARHITEKTE JEDNOG GRADA
Za časopis “GRENEF-Građevinarstvo&Energetska Efikasnost” govori Saša Buđevac

Na našem putu kroz Srbiju i potrazi za arhitektom jednog grada, došli smo do Niša koji se posle Novog Sada i Beograda nameće kao jednako važan centar svega, pa i arhitekture. Reprezenta grada Niša našli smo sasvim lako, preko našeg prethodnog sagovornika jer, priznaćete, ako vas kolege priznaju i smatraju najboljim to mora da ima neku težinu. Tako je Dejan Babović, arhitekta iz Beograda, preporučio Sašu Buđevca, arhitektu iz Niša.

A ko je Saša Buđevac?

Potomak arhitekte koji je izgradio pola Niša, slobodni umetnik koji svoju slobodu izražava i kroz pisanje i spaja na taj način arhitekturu i književnost. Pored toga Saša ima gotovo sve stručne nagrade i priznanja u zemlji za arhitekturu, enterijer, čak neke i za industrijski i grafički dizajn. Kao arhitekta ušao je u leksikone i enciklopedije pre četrdesete. Njegov objekat je ušao u izbor najznačajnijih u srpskoj arhitekturi u prelomu vekova i sve ozbiljnije publikacije koje se bave savremenom sakralnom arhitekturom ga pominju. Ipak, ovaj na uspeh naviknut čovek se, kako kaže, nada da će tek napraviti svoj najveći uspeh i u arhitekturi.

Arh. Saša Buđevac

Arh. Saša Buđevac

SAŠA, NAJPRE BIH DA PRIČAMO O NIŠU IZ KOJEG NE ŽELITE DA ODETE JER, KAKO STE REKLI, METROPOLE NISU ZA VAS. ŠTA ZNAČI BITI SLOBODAN UMETNIK U GRADU NIŠU?

Znači biti slobodan koliko slobodan čovek, uopšte, može biti. Prosečan Beograđanin provede u prevozu ukupno trideset dana godišnje, a Njujorčanin šezdeset. Ja sam izabrao da provodim dva sata dnevno na nekom kvalitetnijem mestu nego što je prevozno sredstvo. Oni nemaju izbor. Sve što meni treba nalazi se u radijusu od nekoliko stotina metara. Živim u centru, u kući staroj stodeset godina, koju je moj pradeda sazidao. Upalim auto samo kada idem na gradilište koje je udaljeno. Niš je dovoljno veliki da u njemu može nešto da se radi, a opet, dovoljno mali da Vas ne pojede. Ja sam poslednja generacija kojoj je predavao Bogdan Bogranović. On nam jednom na predavanju rekao: „Sreća u gradu je kad znaš ko si, odakle si i kuda ideš.“

NAŠA JE IDEJA DA ARHITEKTA JEDNOG GRADA PREDSTAVI SVOJE RODNO MESTO KROZ JEDNU MONUMENTALNU GRAĐEVINU. DAKLE, KADA VAM DOLAZE PRIJATELJI I KOLEGE IZ NEKE DRUGE ZEMLJE I OČEKUJU OD VAS DA IM PREDSTAVITE NIŠ KROZ PRIZMU ISTORIJE, GDE IH ODVEDETE I O KOJOJ GRAĐEVINI IM PRIČATE? ILI JE TO, IPAK, VIŠE OD JEDNE?

U Nišu je to bar lako. Svi koji po prvi put dođu moraju da vide Nišku tvrđavu, a potom i Ćele-kulu. To nisu toliko arhitektonski značajni objekti, ali ikonični i istorijski, svakako jesu. Nažalost tvrđava nije revitalizovana na pravi način. U tom monumentalnom objektu od deset hektara krije se veliki kulturološki i turistički potencijal. Trenutno vidimo samo takozvani turski sloj. Neophodno bi bilo otvoriti i još nešto od rimskog sloja, rekonstruisati nekoliko značajnih objekata porušenih u euforiji oslobođenja od Turaka, “dovući” novu publiku novim sadržajima… Malo gradova ima sreću poput Niša da ima tvrđavu u centru grada. To treba iskoristiti.

3D projekat - Arh. studio Buđevac

3D projekat – Arh. studio Buđevac

Arh. Saša Buđevac / Foto: Andreja Buđevac m.i.a.

Arh. Saša Buđevac / Foto: Andreja Buđevac m.i.a.

ČIJI UTICAJ SA ISTORIJSKOG ASPEKTA JE NAJVIDLJIVIJI U NIŠU ZA VAS KAO ARHITEKTU I KOLIKO GA JE TO DEFINISALO U SMISLU DRUGIH, KASNIJE NASTALIH GRAĐEVINA U GRADU? DA LI POSTOJE STILOVI KOJI SU I DANAS OSTALI, A DA VAM NISU SIMPATIČNI?

Ja lično u Nišu vidim najviše takozvane dobre rane moderne i moderne. Mada, na žalost, zvanična srpska istorija arhitekture je u taj pojam “usisala” mnogo art dekoa i art nuvoa, koje obožavam. Nedostaje suptilno znanje koje bi to prepoznalo. Novi Sad je imao Tabakovića, Niš je imao Medvedeva, mada mi nismo umeli da afirmišemo i valorizujemo nešeg važnog stvaraoca tog perioda, kao Novosađani. Niš je puno stradao i u drugom ratu, te je mnogo izgrađen pedesetih i šezdesetih. Sve je to dobra moderna. Mnogi sadašnji arhitekti, pogotvo ovi što zidaju stanove za tržište, na žalost ne mogu „da se dobace“ do nivoa te arhitektonske produkcije. I meni je najbliži duh remodelovane moderne. Volim da mislim da sam na tragu nastavljanja te tradicije. Nema stila koji mi nije simpatičan. Dobra arhitektura je dobra, bez obzira u kojoj je stilskoj grupi ili maniru. Naravno, kvazi-stilsku arhitekturu i ne uzimam u razmatranje.

DA LI BISTE MOGLI DA NAM KAŽETE NEŠTO VIŠE O PROJEKTU KOJI NAJBOLJE PREDSTAVLJA VAŠ ARHITEKTONSKI KREDO? DA LI UOPŠTE TO MOŽE BITI JEDAN PROJEKAT ILI IMATE ČITAV SPISAK U GLAVI KADA VAS OVAKO NEŠTO PITAJU?

Svaki objekat je programski. Svaki objekat projektujem kao za sebe lično. S obzirom da su moji kriterijumi uvek viši od klijentovih, on uvek dobije rezultat iznad svojih očekivanja. Smatram da je bitno da se arhitekta raduje dok projektuje, jer samo to dovodi do dobrog rezultata. To nije mistifikacija, energija arhitekte se prenost na objekat. Taj mehanizam je moguće racionalno i materijalistički pokazati. I još: najveća osuda za arhitektu jeste kada prolaznik ne primeti njegov objekat. Bolje je i da reaguje negativno, nego da bude indolentan. Odsustvo emocija je definicija smrti. Toliko o kredu.

MEĐU LJUDIMA KOJI KUPUJU STANOVE U SRBIJI, PRIMETAN JE ASPEKT BOLJEG KVALITETA FASADA, STOLARIJE I UOPŠTE MATERIJALA KOJI SE KORISTI U IZGRADNJI. DA LI STE VI OVO PRIMETILI, ODNOSNO DA LI LJUDI DANAS TRAŽE “BOLJE I VIŠE” ZA SVOJ NOVAC U ODNOSU NA NEKI PERIOD OD PRE 10 GODINA?

Vaša konstatacija o vidljivom porastu kvaliteta izgradnje se više odnosi na Beograd i Novi Sad. Tu je tržište bogatije i probirljivije, pa su i budžeti veći. Moji poslovni prijatelji, koji se bave izgradnjom stanova za tržište, žale se godinama da se prosečni kupac povodi za trivijalnim stvarima u procenjivanju vrednosti stana. Zavode ih kvalitet podova, izgled keramičkih pločica i da li su sobna vrata bojena ili furnirana. Prosečan kupac ne razume čak ni važnost orijentacije stana. Govorim vam o iskustvu južno od Beograda.

Arh. Saša Buđevac / Foto: Andreja Buđevac m.i.a.

Arh. Saša Buđevac / Foto: Andreja Buđevac m.i.a.

Najmasovniji deo stambene izgradnje je za takvo tržište. Naravno, postoji i ovde klijentela koja prepoznaje kvalitet, ali je u manjem procentu. Investitori i projektanti su uvek svesni ciljne grupe za koju grade. Drugačja je situacija sa individualnom izgradnjom rezidencijalnih objekata. Tu je za mene kvalitativni skok primetniji.

KAKO OCENJUJETE SAVREMENU ARHITEKTONSKU PRODUKCIJU U SRBIJI, POSEBNO SA ASPEKTA NJENE ENERGETSKE EFIKASNOSTI? KOLIKO JE TO KOD NAS ZAŽIVELO I DA LI VI PRIMEĆUJETE KOD SVOJIH KLIJENATA ZNANJE KOJE RANIJE NISU IMALI?

Aktuelni propisi o energetskoj efikasnosti su značajno podigli standard izgradnje i mnogo više utiču na naše živote, nego što smo mi toga svesni. Deo kućnog budžeta za grejanje i hlađenje se značajno preliva u zadovoljenje drugih životnih potreba. Svest mojih klijenata o važnosti energetske efikasnosti je bitno porasla, pogotovo kod individualne stambene izgradnje. Energetski racionalana kuća za četvoročlanu porodicu, na godišnjem nivou, špara za letovanje na egzotičnim ostrvima. Svima je postalo jasno da je pametnije da leti leže ispod palme, nego da zimi greju ulicu. I moji investitori koji grade poslovne objekte, itekako vode računa o troškovima eksploatacije objekata gde su grejanje i hlađenje značajna stavka. Kapitalu je odavno jasno da mora da minimizira troškove.

VI, STE IPAK, I KNJIŽEVNIK. IAKO STE SVOJE PISANJE UPOREDILI SA HOBIJEM, ODNOSNO SA NEČIJIM ODLASKOM NA PECANJE, VI STE “UPECALI” USPEH I U OVOM SVOM POZIVU. DA LI JE, S OBZIROM NA TO DA STE ARHITEKTA, TEMA U VAŠIM KNJIGAMA OBRAĐENA KROZ PROSTOR ILI KROZ LIKOVE?

Ja sam arhitekta. Nikada se sebi nisam obraćao kao piscu. Sva kreativnost dolazi iz istog rezervoara. Stvaranje u svim umetnostima podleže potpuno istim zakonitostima. Proces je gotovo identičan, samo su mediji različiti. Bojim se da je mali broj umetnika svestan te činjenice. Stvarati arhitekturu kao fizički prostor i stvarati metafizički prostor u literaturi, muzici ili slikarstvu u jednom trenutku je isto. Ima tu nečega i od sindroma Boga. Znate, doživljaj zadovoljstva pri stvaranju novih svetova je neopisiv i nezamenljiv.

 

Arh. Saša Buđevac / Foto: Andreja Buđevac m.i.a.

Arh. Saša Buđevac / Foto: Andreja Buđevac m.i.a.

DA LI ČITATE GRAĐEVINSKE ČASOPISE I PORTALE I U KOJOJ MERI ONI KOD NAS OBRAĐUJU TEME KOJE ARHITEKTE MOGU DA KORISTE U PRAKSI?

Svakako. Svakog jutra pogledam dnevno izdanje najpoznatijeg svetskog arhitektonskog portala. Moj studio je pretplaćen i na dva vodeća arhitektonska časopisa iz regiona. Volim štampana izdanja. Ja sam analogni tip, zarobljen u digitalnoj eri, kao i mnogi iz generacija bliskih mojoj, mada su mi sve bliža i digitalna izdanja. Jedino ne volim da čitam obimnije tekstove na računaru. Monitor nikada neće imati miris na svežu štampu.

Čitanje je za mene i olfaktilni i taktilni doživljaj. Ranije, ko ima knjigu, ili časopis zna i privilegovan je svojim znanjem. Sada je sve preko interneta na dohvat ruke. Jedino što malo ko shvati šta će sa tim obiljem informacija. Naravno da sve to utiče na arhitektonsku praksu. Na žalost, ima mnogo časopisa koji nisu za profesionalce, već gađaju široku publiku. Njih je previše, a različitog su kvaliteta. Postoji tu još jedan fenomen: globalizacija je zbunila mnoge, pa misle da je arhitektura iz Arizone referentna i u Srbiji.

Mlađi arhitekti ne znaju šta je kontekst. Duh mesta skoro da više nikoga ne zanima. Nadam se da ne zvučim patetično. Svet nije ni bolji niti gori nego što je bio. Samo je drugačiji. Te promene su prebrze, ali se trudim da mi sve to ne kontaminira duh. Mnoga deca rođena ove godine će se baviti zanimanjima koja danas i ne postoje. Ali, šta ću ja sa tim? Trudim se da živim izvan toga.

ZA KRAJ, ŠTA MOŽETE JOŠ DA DATE NIŠU, A DA VEĆ NISTE I KOLIKO SE RAZLIKUJE ONO ŠTO VI RADITE OD ONOGA ŠTO JE ZA OVAJ GRAD RADIO VAŠ OTAC?

Tako formulisano pitanje preozbiljno shvata ono što ja radim. Nikada sebe nisam video kao čoveka sa misijom. Ja samo živim od toga. Ako i napravim nešto za šta ljudi misle da je dobro, to mi svakako godi. Baviću se arhitekturom dok ne uhvatim sebe da mogu da napravim neku glupost.

Moj otac Aleksandar Buđevac je bio veoma uspešan i produktivan arhitekta. On je gradio kada je produkcija bila neuporedivo veća. Broj njegovih izgrađenih kvadrata je za mene nedostižan. Tada se i lakše gradilo. Između arhitekte i investitora je uvek bila neka firma koja je amortizovala pritisak, odgovornost i organizaciju posla. Sada su arhitekta i investitor u fulkontaktu jedan na jedan. Kada vas klijent sada angažuje, misli da Vas je kupio i to komplet sa cipelama. I moj sin Andreja je treća generacija koja se bavi arhitekturom. I on mora da se bavi mnogim stvarima u procesu projektovanja i realizacije za koje moj otac nije ni slutio da postoje. Za njega su to uvek radili neki drugi, a sada je i izgradnja zahtevnija i tehnološki i oblikovno. I moja kći Nastasja je nedavno diplomirala arhitekturu u Parizu.  Malo je porodica koje uspeju da održe profesionalnu tradiciju u tri generacije. Nadam se da će moja deca uživati u bavljenju arhitekturom bar koliko sam ja.

Advertisement
Klik za komentar

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Advertisement

Izdvajamo

Popularno