Kvalitet konačnog rešenja, a ne upotreba najskupljih materijala

ARHITEKTE JEDNOG GRADA
Za časopis “GRENEF-Građevinarstvo&Energetska Efikasnost” govori Dejan Babović

Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda posetila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života. Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugačiji način, kroz direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

Arh. Dejan Babović, njegovo umetničko delo

Arh. Dejan Babović, njegovo umetničko delo

Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor, pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supruga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprezent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva, slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enterijere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji sledi…

Arh. Dejan Babović, objekat: Direktorat civilnog vazduhoplovstva

DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA UŠTRB KREATIVNOSTI?

Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano. Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji mogući rezultat.

Kvalitet konačnog rešenja razlikuje dobre i manje dobre arhitekte, a ne upotreba najskupljih materijala. To i jeste razlika između arhitekata i “arhitekata”. Tako da je moj odgovor na vaše pitanje da kod mene lično nema kompromisa sa strukom, čak i po cenu da izađem iz projekta. Često se javljaju problemi u fazi realizacije projekta – izvođenju radova, zato je neophodno da arhitekta bude prisutan tokom celog procesa od prve ideje do useljenja u objekat. Ja volim da budem tu, veoma često čak i samoinicijativno i ispratim projekat do kraja njegove realizacije.

POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD, RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru, pismenu, kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako, nažalost još mnogo više, za lošu, nekvalitetnu i nepismenu arhitekturu. To je pogubno na duge staze, jer sve što se izgradi, bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju trajanja i time, ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava poslednjih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beograda. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i, nažalost, ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korektno, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo” diktiran i inkorporiran u detaljne planove. Struka je tu u drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske ideje. Opet, sa druge strane, postoji veliki broj nekih drugih, manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu materijalizacije.

U poslednje vreme često je pominjan Blok A i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi Beograd, dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko drugo, humano lice. Novi Beograd je, recimo, u blokovima uz Savu, postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom, pešačkim i biciklističkim stazama, dečijim igralištima, čuju se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditelja.

Arh. Dejan Babović, objekat: sopstvena kuća

Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podignuta je spratnost objekata pa je, na istoj (postojećoj) širini ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca. Zelenilo je potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je, recimo, Šumatovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada prostor bez sunca i zelenila, preuska za visinu objekata koji se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako stanara, tako i posetilaca ovog dela grada.

ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJALIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beograda tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reči. Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće, kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna, ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitekturi.

Arh. Dejan Babović, objekat: Direktorat civilnog vazduhoplovstva

Arh. Dejan Babović, objekat: Direktorat civilnog vazduhoplovstva

Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovoljavaju moje kriterijume.

KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteristike njihovog načina života. Pokušavam, u prvoj fazi, da razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti, navike, potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi dogovora, kod formiranja tzv. ”projektnog zadatka” od njih tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu organizaciju prostora, sve ono što im je bitno ulazi u jedan kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom aromom samo za tu porodicu.

Arh. Dejan Babović, objekat: sopstvena kuća

Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i oblikovanju prostora za stanovanje, svaki korisnik nosi svoje osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenjima. Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađenosti između upotrebljenih materijala.

Moram da priznam da nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materijalima, kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcionalnoj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su kuće projektovane pre stotinjak godina, a ne u drugoj deceniji XXI veka..

Arh. Dejan Babović, objekat: Kafić Space u Beogradu

Arh. Dejan Babović, objekat: Kafić Space u Beogradu

MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIM ARHITEKTAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU. KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike. Impresivno znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal, ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu perspektivu. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i teme. Uči i stvara…

Arh. Dejan Babović sa saradnicom Katarinom Tomić

Moram da priznam da je taj način blizak i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvoju našeg Beograda na pravi način.

NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u nekakvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina. Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne izložbe mojih slika. Od 2011. godine i moje samostalne izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na Novom Beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih izložbi. Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i drugim. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve samostalne izložbe.