Kako se postiže zvučni komfor u poslovnim zgradama?

Zvučni komfor u zgradama postignut je ako se ne primećuju neželjeni zvukovi (buka), ako je obezbeđena privatnost ljudi, što znači da njihove aktivnosti ne može čuti okolina, i ako se sve ono što se želi čuti, na primer govor, bez napora prepoznaje i razume (kad se to želi).

Da bi se to postiglo zgrade svojim fizičkim svojstvima i materijalizacijom moraju obezbediti:

• adekvatnu zvučnu izolaciju od vazdušnog i strukturnog zvuka unutar zgrade,
• adekvatnu izolaciju fasade kojom se obezbeđuje prihvatljiv nivo ambijentalne buke koja dospeva iz spoljašnje sredine,
• sistem instalacija u zgradi koje ne proizvodi buku i ne narušava ostale mere za postizanje zvučnog komfora,
• privatnost u zonama gde je to potrebno,
• adekvatan akustički odziv unutrašnjih prostora koji određuje čujnost i kvalitet korisnih zvukova.

U projektovanju zgrada zvučna izolacija, nivo ambijentalne buke i buka instalacija rešavaju se manje-više rutinski, ali se pitanja privatnosti i kvaliteta akustičkog odziva prostora ređe razmatraju.

Manje je poznato da u poslovnim zgradama tema privatnosti ima poseban značaj. Novija iskustva akustičkih konsultanata pokazuju da se pritužbe na kvalitet poslovnog prostora i zahtevi za naknadne korekcije u značajnom broju odnose upravo na taj aspekt. Signaliziraju se problemi sa nedovoljnom privatnošću prostorija za razgovore i suviše laku razumljivost tuđeg govora u kancelarijama otvorenog tipa. Oba nastaju kao posledica projektantskih zanemarivanja nekih bitnih faktora.

AKUSTIČKI POGLED NA KANCELARIJE OTVORENOG TIPA

Kancelarije otvorenog tipa danas su realnost poslovnih zgrada. Postoji podatak da je danas oko 70% novih poslovnih zgrada usvojilo ovaj koncept. S druge strane, iskustvo pokazuje da u projektovanju kancelarija otvorenog tipa projektanti enterijera detaljno razmatraju sve osim akustičkih zahteva. Da stvar bude gora, ni investitori ne uočavaju na vreme akustičke dimenzije takvih prostora da bi ih naglasili u projektnom zadatku. Ali zato korisnici kancelarija to dobro primećuju i, naravno, žale se.

U upotrebi kancelarija otvorenog tipa dešavaju se dva akustički kontradiktorna procesa. Prvi je neposredna govorna komunikacija između ljudi na različitim radnim mestima. To zahteva dobru čujnost govora koji dolazi sa izvesne distance. Drugi proces je individualni rad s povećanom koncentracijom, što zahteva sasvim suprotno – nerazumljivost govora iz okoline da ne bi odvlačio pažnju i remetio koncentraciju. Najzad, u nekim zonama takvih kancelarija može se insistirati i na privatnosti govora.

Uglavnom je nepoznato da akustički kvalitet kancelarija otvorenog tipa ima preciznu definiciju u standardu ISO 22955. Posledica njegovog postojanja je u činjenici da akustički kvalitet kancelarija postaje merljiv. Standard definiše numeričke parametre kojim se to vrednuje, a njihov smisao je ilustrovan na slici 1. Postoji neko rastojanje od govornika na kome govor opadne do granice kada postaje teško razumljiv i naziva se distanca distrakcije (distraction distance rD), a takođe i rastojanje na kome govor postaje sasvim neprimetan koje se naziva distanca privatnosti (privacy distance rP). Oba rastojanja su određena uticajem prostorije i mogu se proračunavati na softverskom modelu prostorije. U realnim kancelarijama mogu se i meriti.

Za projektovanja kancelarija otvorenog tipa osnovno je pitanje koji fizički uticaji određuju distance distrakcije i privatnosti. Njihovo objašnjenje šematski je prikazano na slici 2. Oko svakog zvučnog izvora, pa tako i oko govornika, postoji takozvani direktan zvučni talas, nazvan još i direktan zvuk. On najkraćim putem stiže od govornika do slušaoca. Glavna osobina direktnog zvuka je da nosi čistu, neoštećenu govornu informaciju, pa ako nema ometajućih faktora slušaocu obezbeđuje dobru razumljivost govora. Neumitnošću fizičkih zakona direktan talas opada sa rastojanjem, pa je sa udaljavanjem od glave govornika sve slabiji i slabiji. Na slici je simbolički predstavljen crvenom linijom.

Istovremeno, u svakoj prostoriji postoji mnoštvo refleksija nastalih od energije koja je krenula na razne strane i kruži po njoj. Refleksije čine zvučno polje u prostorijama vrlo složenim, a na mestu gde se nalazi slušalac, pored direktnog zvuka iz izvora, postoji i energija koja je zbir svega onog što one donose. To se doživljava kao jedinstvena zvučna pojava nazvana reflektovani ili reverberantni zvuk. U realnim prostorijama u svaku tačku stiže mnoštvo refleksija, pa je njihova zbirna energija svuda približno ista.

Refleksije pojačavaju zvuk u prostoriji jer slušaocu donose dodatnu zvučnu energiju koje nema kada bi se isti govornik slušao na poljani. To je dobra osobina, jer zbog toga prostorija za slušaoca funkcioniše kao pojačavač zvuka, što čini da se govor čuje u poslednjim redovima učionica, amfiteatara i pozorišnih sala. Ali, postoji „druga strana medalje“ jer refleksije zbog svojih dužih putanja kasne nakon direktnog zvuka. Zbog toga isti zvučni sadržaj stiže u dužem vremenskom intervalu, što za slušaoca unosi efekat „razmazivanja“ zvučnih informacija u vremenu. Posledica toga je smanjenje razumljivosti govora. Zbog toga je prisustvo refleksija u prostorijama gde se razmatra razumljivost govora pitanje mere, to jest kompromisa između pojačanja i razumljivosti.

Na nekom rastojanju od govornika energija direktnog zvuka postaje slabija od energije koju donose refleksije, pa u kancelarijama otvorenog tipa to rastojanje određuje distancu distrakcije govora. U kancelarijama gde se zahteva govorna komunikacija između zaposlenih poželjno je umanjiti učešće refleksija, a tamo gde se želi sprečiti ometanje zvukovima iz okoline refleksije mogu biti poželjne jer kvare razumljivost tuđeg govora i umanjuju mogućnost da privuče pažnju.

Ambijentalna buka (tišina) u kancelarijama otvorenog tipa takođe je bitan faktor kvaliteta, ali na neočekivani način. U svakoj prostoriji postoji neki nivo ambijentalne buke, čak i u okolnostima kada se subjektivno čini da vlada „potpuna“ tišina. To je samo okolnost u kojoj je nivo neumitno prisutne buke ispod praga zapažanja. U procesu slabljenja direktnog zvuka sa rastojanjem od govornika postoji distanca na kojoj će njegov nivo pasti ispod nivoa prisutne buke. Odatle pa na dalje, govor je za slušaoca neprimetan jer je pokriven, to jest maskiran bukom.

Očigledno je da distanca privatnosti u kancelarijama otvorenog tipa, i uopšte privatnost u bilo kojim okolnostima, zavisi od sveprisutne ambijentalne buke i njenog maskirajućeg efekta. Jedino buka može u nekom ambijentu učiniti da govor bude potpuno neprimetan. To je nametnulo ideju da se u kancelarijama otvorenog tipa privatnost obezbedi veštački stvaranom bukom, ali tako da ona svojim karakterom i nivoom ne skreće pažnju. Ideja je stara, i počela je postavljanjem u kancelarije raznih fontana čiji žubor vode igra ulogu maskirajućeg zvuka. Danas su na raspolaganju sofisticirani audio sistemi za kontrolisano maskiranje neutralnim šumovima. Ilustrativan podatak jednog proizvođača takve opreme u SAD je da su tokom proteklog vremena instalirali sisteme za maskiranje u preko 30.000 raznih poslovnih zgrada. Na slici 3 prikazan je jedan od modela zvučnika koji se koristi za maskiranje u jednoj kancelariji otvorenog tipa u Beogradu. Na slici se vidi i segment enterijera sa raspoređenim zvučnicima.

OAZE PRIVATNOSTI I KAKO IH OBEZBEDITI

I pored jasnog koncepta jedinstvenog prostora, u većini kancelarija otvorenog tipa postoji potreba za izdvojenim prostorijama namenjenim razgovorima. To mogu biti sale za sastanke raznih veličina, manje prostorije (kabine) za razgovor 2-3 osobe ili individualne kabine za telefonske razgovore. Fotografija jednog tipičnog modela prostorije za razgovore postavljene u kancelariji otvorenog tipa prikazana je na slici 4.

U takvim slučajevima projektantski zadatak je obezbeđenje privatnosti, što znači da se govor u njima ne čuje van prostorije u kojoj se nalaze govornici. Treba napomenuti da se poverljivost razgovora pojavljuje kao projektantska tema i u poslovnim zgradama koje nisu organizovane po modelu otvorenog tipa. Takav slučaj je, na primer, kada se razgovor u direktorskoj kancelariji želi učiniti nečujnim sa druge strane vrata: u susednoj sobi gde sedi sekretarica ili u zajedničkom hodniku.

U projektovanju izdvojenih prostorija po pravilu se polazi od izbora nekog modela prefabrikovanih pregrada. Taj izbor je usmeravan zahtevima estetike enterijera koji mogu pažnju projektanata udaljiti od akustičkih zahteva. Uobičajeno se koriste pregradni elementi sa velikim udelom staklenih površina, pa se otvara pitanje mogućih dometa njihovih izolacionih svojstava s kojim se razgovor neće čuti van prostorije.

Faktori koji određuju nečujnost govora u okruženju prostorija za razgovor šematski su ilustrovani na slici 5. Govor u prostoriji stvara zvučno polje čiji je nivo približno isti po čitavoj njenoj zapremini. Primenjene pregrade imaju neku izolacionu moć koja čini da će u okolni prostor zvučna energija govora izlaziti oslabljena, kao što je simbolički naznačeno na slici.

Da li će se govor čuti u okolini naravno da zavisi od kvaliteta primenjenih pregrada, to jest slabljenja zvuka koje one unose, ali i od ambijentalne buke („tišine“) koja postoji u neposrednom okruženju. Kao i u kancelarijama otvorenog tipa sa slike 2, govor će se čuti ako je nivo onog što je prošlo kroz pregradu iznad nivoa buke ambijenta. Postoji zona oko prostorije za razgovore u kojoj je razgovor iz nje čujan, ili bar prepoznatljiv. Ukratko, privatnost govora u izdvojenim prostorijama funkcija je dve promenljive: akustičkog kvaliteta primenjenih pregrada i nivoa ambijentalne buke u okruženju. Slabija zvučna izolacija će zahtevati viši nivo buke u okolini, i obrnuto.

Analiza brojnih poslovnih zgrada pokazala je da više faktora utiče na proces dizajna prostorija za razgovore. Među njima po pravilu dominiraju zahtevi estetike, pa čak i ideja o njihovoj skulpturalnosti u prostoru kancelarije otvorenog tipa.

To kao posledicu može stvoriti ograničenje u realizaciji veće zvučne izolacije. S druge strane, postoje brojne poslovne zgrade gde u kancelarijama vlada „grobna“ tišina, što znači da je u njima nivo buke sa slike 5 veoma nizak. Posledica toga je problem koji primećuju korisnici prostora jer se govor iz prostorije čuje na okolnim radnim mestima. Rešenje može ići u dva pravca. Prvi je akustičko poboljšanje pregrada, to jest intervencije koje imaju za cilj povećanje njihove izolacione moći. Međutim, za tako nešto u useljenom prostoru uglavnom nema jednostavnih postupaka jer zahteva izvesnu građevinsku destrukciju. Drugi pravac je uvođenja audio sistema za maskiranje u okruženju prostorije za razgovore.

U više poslovnih zgrada kod nas ovo drugo se pokazalo kao prihvatljivo, jer ne zahteva građevinske radove, već samo provlačenje instalacija kroz uvek prisutni enterijerski plafon. Takvi sistemi su realizovani u hodnicima oko nekih sala za sastanke, u prostorima oko direktorskih kancelarija i slično.

Za sada se čini da privatnost u poslovnim zgradama još uvek nije dovoljno masovno prepoznata tema među projektantima enterijera, a pogotovo im se čini strana ideja da se privatnost obezbedi primenom elektroakustike.

Autori teksta: Prof. dr Miomir Mijić, Prof. dr Dragana Šumarac Pavlović