#Intervju: Predrag Milutinović, MAPA Architects – Balans između emocija, očekivanja i interesa

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govori Predrag Milutinović, MAPA Architects studio

Svaki novinar bi uradio i najluđe stvari za dobar intervju i to vam potpisujem. Kako vam zvuči savet jednog kolege, kada sam mu spomenuo sa kim želim razgovarati o stanju u arhitekturi kod nas, da je mog imenjaka Peđu teško uhvatiti slobodnog i 15 minuta u toku dana i da organizujem sačekušu ukoliko želim intervju sa njim?

Nisam imao iskustva sa organizovanjem sačekuša, ali sam se pomirio sa tim, ako već ne postoji ni jedan drugi način da to izvedem. Ipak, dobar intervju je izazov. Posle nekoliko meseci, u stvari prošlo je više od 180 dana, od telefonskih poziva, sedeo sam u jednom kafeu na Vračaru sa mojim imenjakom Peđom Milutinović, osnivačem MAPA Architects-a.

Napravili smo selfi sa podignutim palčevima i poslali fotografiju našem drugu Lazi, jednom, više priznatim, nego poznatim novosadskim arhitektom čiji potpis i prezime Kuzmanov danas investitorima vrede mnogo, a on se baš i ne sekira zbog toga. Slabovidi Laza nije prepoznao koji smo prst podigli pa je morao zumirati na telefonu.

Peđa, beogradski arhitekta, koji vodi poreklo iz Ivanjice, u mnogo čemu se razlikuje od svojih kolega, a prepoznao sam i nekolicinu sličnosti ili stavova koje delimo. Danas razgovarati sa ljudima iz struke, otvoreno i bez ustezanja je prava retkost. Nekako, nikada nisam voleo klasične i tipske odgovore, gde se sagovornik trudi iz petinih žila da se dopadne svakom čitaocu.

Moj imenjak je neko ko ima svoje stavove i nema problem da to javno iznese. Njegovi klijenti su uspešni ljudi iz raznih oblasti i verujte mi na reč da to nije slučajnost.

Šta je ono što vas je u mladosti privuklo ka arhitektonskoj profesiji?

Opredeljenje da se bavim arhitekturom nekako je sazrevalo u gimnazijskim danima. Možda su časovi likovne kulture nekako inicirali tu moju potrebu da razmišljam o arhitekturi. Van nastavne aktivnosti, crtanje kod sjajnog profe sa nadimkom Mikelanđelo, bile su inspirativne za buđenje radosti stvaranja. Inspirativni kabinet likovnog, praktično loft sa fantastičnim severnim svetlom, kao da nas je prosvetljivao. Na tim časovima sam počeo da razmišljam o arhitekturi i prostoru. Kasnije, upoznajući i družeći se sa Prof. Petrom Vulovićem, kroz razgovore i polemike o prostoru, zaključio sam da je arhitektura moj zadatak i put. Kreiranje prostora me je zanimalo ne samo sa umetničkog aspekta, već i sa prostorno-funkcionalnog, orkestracija i matematika prostora, shvatio sam uticaj koji prostor ima na razvoj društva, i svoju potrebu da učestvujem kreirajući ga.

Sa kakvim emocijama i sentimentom gledate na prve korake u struci?

Želja, radost, strah, trema, pauza, kreativna inkubacija, to uzbuđenje prvog koraka me vraća na skicu, na prvu radost kreacije koja će možda postati objekat, prostor. Prve teme su bile još na studijama, što kroz učešće na konkursima sa etabliranim arhitektama, što u rešavanju pojedinih problema svojim poznanicima i prijateljima.

Oni ozbiljniji koraci su se desili prvo u birou kod Arh. D. Miljkovića i Arh. J. Mitrovića, a nakon toga u okviru Delta Investa, gde sam u trenutku velikih razvojnih projekata Delta Holdinga, dobio priliku da kreiram i izvodim istovremeno.

Prvi koraci su važni, važne su prve prilike, one ponuđene, i one stvorene. Radeći na velikom broju projekata, dobio sam šansu da učestvujem i koordiniram projektovanje. Posmatrajući rešenja koja su bila u pripremi, osetio sam potrebu da iskažem svoj stav, kroz konsultaciju, i kroz konkretna rešenja. Nije mi bilo teško da posao nosim kući i da pokušam da napravim neku dodatu vrednost za projekat, za kompaniju, pa i za sebe. Projekat Honda Auto centra na Novom Beogradu je prilika koju sam sam sebi stvorio. To je bio moj prvi veliki zadatak i stvorena prilika, a kompaniji su takvim projektom zadržana velika sredstva kao ušteda. To mi je otvorilo put ka novim prilikama u okviru kompanije koje su se razvile u ozbiljne i zapažene objekte.

Jedan deo vaše karijere proveli ste u kompaniji Delta holding na poziciji direktora za arhitekturu i dizajn i učestvovali ste u procesima projektovanja na nekolicini značajnih objekata iz tog vremena?

U sistemu Delta Holdinga proveo sam period od 2003.do 2015. godine, radeći na raznovrsnim tipologijama objekata, na početku u pripremi idejnih rešenja i razvojnih koncepata, a kasnije na rukovodećim pozicijama.

Sazrevajući kao arhitekta projektant i menadžer, prošao sam sve segmente projektovanja i izgradnje i razvoja investicija kroz Real Estate.

Kroz saradnju sa inostranim principalima poput BMW-a, ICH hotels Group, Honda, Delta Generali, Reno, Fiat, Bauhaus, stekao sam neka posebna znanja koja se odnose na standardizaciju i korporativnu arhitekturu tehnološki zahtevnih objekata. Tokom ovog perioda učestvovao sam u procesima pripreme razvoja, projektovanja i izgradnje preko 200 objekata raznih tipologija.

Posebno važna uloga za mene je rukovođenje timovima na projektovanju i izgradnji značajnih i kompleksnih objekata, među kojima je: Rekonstrukcija hotela Intercontinental Beograd / „Crowne Plaza Beograd“ (2013. god); Objekat je dobio nagradu „Saint Gobain Rigips” za najlepši enterijer u Srbiji u kategoriji HOTELA (2014. godine), i specijalnu povelju zaštite graditeljskog nasleđa.; Intercontinental Hotel Ljubljana 2014./2015. godine.

Rad sa timom Delta Fondacije je možda najznačajniji period mog rada kao arhitekte projektanta. Svoj prvi značajniji autorski pečat ostvario sam na projektovanju i izgradnji objekata kojima su upisani novi standardi u projektovanju objekata specijalne/ posebne namene, i kao takvi postali primer u regionu.

Objekat Sunce na Bežanijskoj kosi, sagrađen 2012. godine, je prva Zadužbina Delta Hodinga, kojom je obnovljeno zadužbinarstvo na ovim prostorima. Objekat je nagrađen značajnim priznanjima, Nagradom Grada Beograda za Arhitekturu i urbanizam 2012., i Nagradom časopisa Novosti za Najbolje Realizovano delo u 2012. godini.

Druga zadužbina, Paraolimpijski Centar ISKRA u Kragujevcu, prvi objekat za smeštaj i rekreaciju Paraolimpijaca u ovom delu Evrope. Ovaj projekat je utemeljio nove vrednosti i doneo nove standarde. Objekat je nagrađen GRAND PRIX 39. SALONA ARHITEKTURE, Muzeja Primenjene Umetnosti u Beogradu za 2017. godinu.

Kakvo je vaše iskustvo i koliko su Vas oblikovali rad u velikom sistemu i korporativna arhitektura? Kako zadržati, razviti lični izraz sa jedinstvenom vizijom uz onaj determinisani koji je u službi korporacije?

Kroz dugogodišnji rad u korporaciji, prošao sam velike vežbe. Imao sam sreću da radim na svim tipologijama projekta, sa svim nivoima investitora, kroz različite pristupe projektovanju, od najmanjih do najvećih projekata. Ne zaboravljajući svoju vokaciju arhitekte borio sam se sa prihvatanjem i nametanjem, ostvarivanjem većih i manjih kompromisa. Ta vežbanja su se odnosila i na nastojanja da ono što je korporativno i standardno, bude i obojeno odnosom prema arhitekturi, objektu, projektu, ne nužno ličnim pečatom, već pomakom koji može biti ostvaren i prepoznat na svim nivoima razvoja jednog projekta.

Korporacije u velikoj meri mapiraju gradove, države, štetno je da izgradnjom novih koncepata i savremenih objekata ne pomeramo granice i ne doprinosimo struci. Uvek sam se borio za tu dodatnu vrednost, koja u tim vremenima brzog razvoja nije bila jednostavna. Uvek je lični izraz sa jedinstvenom vizijom polje u kome najviše želimo da se oprobamo. Sam stvaralački proces prija iako je težak, radite po osećaju, težnjama, željama, umeću, sami se ograničavate i usmeravate u okviru regulatornih zadatih ograničenja. Ta sloboda je neprocenjiva i važna za svakog autora.

Jedino ona nas dovodi do jedinstvenog, prepoznatog autorskog opusa. Ukoliko težimo stvaranju arhitekture koja nas hrani. Ali uvek imate korisnika, investitora, koji ne retko žele da učestvuju, ne standardom koji opterećuje, već mišljenjem i željom da se kroz neki projekat potvrde. Treba biti pažljiv svakako.

Nekada su slobode u projektovanju opterećujuće. Mera je važna, ona dolazi sa godinama i kilometrima iscrtanih linija. Korporativna arhitektura jeste ograničavajuća. Nekada veoma restriktivna. Teško je naterati sebe na početku jednog stvaralačkog procesa da prihvatiš otežavajuće ili besmislene granice. To naravno zavisi o kojim je projektima reč, tehnološki procesi rada ili proizvodnje su važni i moraju se poštovati. Veći problem je u nametanju korporativnog brendiranja, identiteta koji se prenosi, nekada vrlo nametnuto, da se ne može ostvariti arhitektonski izraz ili vizuelna komunikacija. Ali uvek postoji način i mogućnost da se napravi iskorak.

Nakon par godina nastojanja da nešto „promenim”, dodam, posle jednog za mene važnog projekta, dobio sam komentar svog prijatelja prof. Branislava Mitrovića, koji me je ohrabrio rečima: „Ovim objektom promenio si tu nametnutu ikonografiju monolitnih, bezličnih box-eva sa komercijalnim sadržajima.”

Mapa Architects ste pokrenuli kao arhitekta sa zavidnim iskustvom, ali ste za relativno kratko vreme napravili prepoznatljiv BREND, ne samo u Srbiji i šire?

Nakon korporativne karijere, radio sam jedno vreme kao samostalni umetnik, a potom sam se odlučio za osnivanje svoje prakse. Mapa Architects, osnovan je sa idejom nastavka kontinuiranog bavljenja projektovanjem, dizajnom, dizajn i projekt menadžmentom.

Svoje bogato iskustvo u svim procesima, smatrao sam da je potrebno i nastaviti, u svim segmentima dalje, da to iskustvo treba da se prenese i unapredi u razmeni sa mlađim talentovanim kolegama.

Smatram da smo do sada uspeli da osnažimo tim i utemeljimo neke nove vrednosti našeg rada kroz posebnost pristupa svakom zadatku i svakom klijentu. Mislim da je takav pristup do sada bio cenjen i prepoznat, pre svega kod klijenata sa kojima smo radili u prethodnom periodu i koji nastavljaju saradnju na novim projektima i na najbolji način potvrđuju da smo na pravom putu.

Studio Mapa Architects, za mene predstavlja prirodni razvoj u mom daljem arhitektonskom delovanju. Nadam se da ćemo nastaviti dalje ka utemeljenju nekih novih arhitektonskih rešenja koja će stvarati vrednosti po kojima će studio MAPA Architects biti prepoznatljiv, a da će svaki pojedinac kroz studio ostvariti sebe.

Kako se razvija brend – od ličnog imena do veoma cenjenog arhitektonskog studija?

Razvoj brenda je dugogodišnji proces vezan za postavljanje vizije, misije, vrednosti koje stvarate, pogotovo kada se radi o kreativnim industrijama. Proces formiranja tima je posebna tema, ni malo lakša, bez obzira koliko ste sami do tada uradili, koliko iskustva nosite, projekte koji su vas do tada afirmisali. Upravo afirmacija i dotadašnji rad vas obavezuju, i po tom radu vas ljudi i prepoznaju i pozivaju za dalju saradnju, i prave meru vrednosti ispod koje ne smete.

Moja želja je da kroz stvaranje tima to ne bude manufaktura razvoja samo mojih ličnih poteza i kreacija, već da se svako nadogradi i doda svoj šarm, a to je težak proces. Nije lako prepustiti se i očekivati, a očekivanja su dvosmerna. Razmena je važan segment arhitektonskog delovanja u timu, nadovezivanja i nadogradnje.

Pitanje od ličnog do timskog jeste važno. Potrebno je imati dovoljno slobode u sebi i poštovati i prihvatiti i tuđu da bi se svoja založila. Osnivajući studio ja sam lično založio za posebno i opšte, jer je moj rad u osnovi startne pozicije studija koji je novo polje delovanja, sa novim ljudima različitih temperamenata, stavova, ambicija, pa i talenata.

U procesu stvaranja tima zalažete sopstveno i pokušavate da izbalansirate odnos da kvalitet prevlada, da se estetike privuku i dovedu na istu rezultantu, da proizvod bude timski. Mislim da smo u startnim godinama, uspeli da, različitosti saberemo i usmerimo u jednom pravcu kako bi naše zajedničko delovanje dalo što bolji rezultat.

Ljudi koji čine Mapa Architects su talentovani, radni, lojalni, požrtvovani pojedinci bez kojih se ne bi polako gradio temelj, nadam se dobre arhitektonske prakse.

Kakav je danas status arhitekte kod nas u društvu, a kakav u razvijenim i modernim zemljama?

Arhitektura je važna za društvo, a kakvo nam je društvo u svakom pogledu je takva i njegova arhitektura. Arhitektura je kao delatnost nekako uvek između interesa i emocija, a svako ima svoja očekivanja. Mnogostruka je uloga arhitekata, kao stvaralaca i kao izrađivača tehničke dokumentacije u procesu integrisanog razvoja investicija, tako da status možemo posmatrati sa više aspekata. Od statusa u društvu kao takvom, preko statusa u procesima, i statusa umetnika, stvaraoca. Svoj status arhitekta gradi godinama, kroz veliki rad, sticanjem iskustva, znanjem, kontinuitetom, a pouzdanošću se dolazi do poverenja i poštovanja same profesije i ličnosti arhitekte.

U našem društvu je arhitekta i dalje servis, potreba u lancu proizvodnje objekata, ali se i to polako menja. Interes je preovladao u izgradnji, objekti se ne grade samo prema utilitarnim osnovnim potrebama, već pretežno iz potrebe za zaradom i viškom vrednosti. Arhitektura se sve više posmatra kao servis za brzu gradnju radi viška kvadrata koja je ekspresivna na prvi pogled, nema vremena za posvećivanje i inovaciju.

Ne možeš da živiš u ovom svetu a da ne budeš deo njega, tako da je jako teško i najvažnije pronaći meru, balans. Mislim da su se u našem društvu arhitekte više prilagođavale trenutku nego što su ga menjali. Time su nekada naše intervencije u prostoru usmerene na otklanjanje posledica, a ne produktivne i inovativne, razložne pokrete.

Savremeni svet je iznedrio dosta davno sve slobode koje su omogućile pojavu star arhitects-a po kojima mi nekada prepoznajemo status savremenog arhitekte, onih koji utiču i menjaju po difoltu. Poslednjih godina se ipak situacija popravlja, ali arhitekta i arhitektura i dalje nisu na mestu koje nam/joj pripada.

Koji je najvažniji doprinos arhitekte u jednom društvu?

Prostor je poruka! Poštovanje ljudi, poštovanje zemlje, resursa! Jednom izgrađeni prostor je istrošen resurs, moramo biti pažljivi u planiranju i kreiranju prostora. Naša uloga kao arhitekata je da vidimo stvari koje drugi ljudi ne vide, ili da predvidimo razvoje i tokove, koji svakako imaju veliki uticaj i doprinos društvu. U svom profesionalnom delovanju moramo se voditi i načelom javnog i opšteg interesa, zato je važan fokus i kontrola u stvaralačkom procesu ili bilo kom delovanju u prostoru.

Arhitektura mora i treba imati temu, suštinu, matematiku lepote, merljivu, ne samo ekspresiju trenutka i trenda. Kultura stanovanja je u velikoj meri menjana uticajem arhitekata, a samim tim i promene lifestyle, načina života. Tako da arhitekte imaju veliku odgovornost u svom delovanju, i ne samo dok stvaraju, već i da prate opšti interes kao profesija, da utiču da do grešaka ne dođe. Arhitekte kao donosioci nove ideje, projektujući poteze i komplekse mogu u mnogome da utiču na razvoj zajednice i osećaj ljudi u tom prostoru. Važan je stav i prema korisnicima i prema konzumentima, to se mora imati u vidu.

Živimo u svetu gde svakim danom ima sve više arhitekture. Da li će arhitektura promeniti svet i na koji način?

Društvo u kome živimo, kultura života nas uči životu, pa je iz svega ovoga jasno da arhitektura koja u mnogome utiče na kulturu života, može i menja planetu, ali i navike ljudi i oblikuje nove generacije na mnogostruke načine.

Značajna odgovornost arhitekata je u uzajamnosti sa stavovima zajednice i njene prakse u oblasti prostornog stvaralaštva. Savremeni način života doveo je do izgubljenog osećaja zajednice. Taj imaginarni razmernik u nama od koga krećemo mora biti balansiran jer formira dalju meru promena i formiranja generacija koje dolaze, jer oni ulaze u formiranu prostorno kulturnu matricu.

Bitan aspekt su klimatske promene koje su godinama bile samo tema, sada su realnost. Inovativna arhitektura i pronalaženje novih modela i pristupa mora pomoći u smanjenju globalnog zagrevanja. Mera i odnos sa prirodom, mera uzurpacije resursa, korišćene autohtonih prirodnih materijala, projektovanje čovekomerne arhitekture, a ne kapitala je uslov stvaranja zdrave zajednice i ostavštine za budućnost.

Jedan naš arhitekta mi je rekao da momentalno prekida razgovor kada mu klijent dođe na prvi sastanak sa pinterest ili instagram idejama. Kakva je situacija kod vas i do koje mere „slušate“ investitora?

To su sve češći primeri, da klijent dolazi sa „svojom” = preuzetom idejom sa Pinteresta ili nekog portala, koju treba „samo malo” razraditi. Tu treba biti sasvim iskren jer i arhitekte, posebno dizajneri enterijera i dekorateri, vrlo često pribegavaju sličnoj metodi kada klijentima preporučuju neke inicijalne ideje, preko moodbordova ili inspiracija u početnim fazama rada.

Nisam rigidan po tom pitanju, jer su moji klijenti pretežno ljudi sa kojima sarađujem duže godina pa razumem i takav vid komunikacije, i pravilno ga kanališemo. Vreme je takvo da je digitalizacija procesa sve ubrzala. Ubrzali su se i procesi projektovanja i softverski je sve to jako dobro podržano, ali na žalost klijenti su još brži jer traže odmah. Vrlo često slika je ispred tehničkih rešenja, jer klijenti traže da vide kako će to izgledati pre nego što potvrde, a da bi se došlo do tog rendera potreban je dug rad, a iza toga još duži. Onog trenutka kada pokažete sliku sve je gotovo, iako tek počinje, opasne su te igre. Tu dolazimo do angažmana, ko je klijent, koja je vrsta projekta itd.

Ako je nešto tailor-made, onda tu nema mesta ni Pinterestu ni slikama na brzaka… bitan je proces. Nekada su arhitekte bili donosioci novih ideja, mistici, tek kada su objekti dobijali oblikovnost u izgrađenim masama, shvatana je prava veličina ideje i poteza u potpunosti. Sada je sve to demistifikovano i viđeno pre nego što je krenulo.

Mislim da su kod jednoporodičnih vila i stanova ti uticaji, i želja za učestvovanjem najveće, jer grade svoj dom. Moj pristup u takvim projektima koji se dugo „kroje” je da se moraju osluškivati potrebe investitora, ali sa stavom i kanalisanjem ideje da bi rezultat bio dobar.

To balansiranje i nadovezivanje i razmenu prilikom projektovanja između nas i klijenta, jedan naš investitor naziva plusingom, kao nadogradnju u stvaralačkom procesu u kreativnim industrijama.

Koji su primeri dobre arhitektonske prakse u Srbiji i zašto nema više takvih projekata?

Poslednjih godina su mnogostruki primeri dobre prakse. Izgrađeno je puno objekata i kompleksa, i u toj masi ima dosta uspelih tema. Pretežno su uspele teme samostalni objekti, pre nego kompleksi, jer su kompleksi uvek opterećeni miksom i velikim interesima, nažalost i bez dobrog balansa. Mnogi projekti jesu došli kao koncepti sa strane iz inostranstva, što nekada nije baš najbolje rešenje jer se u pre konceptu ne uzmu svi aspekti genius loci-a, koje je potrebno sagledati. Savremene pristupe projektovanja prihvatili smo svi, tako da sve teme mogu biti kvalitetno savladane i u okvirima srpskih arhitektonskih praksi, od ideja koje ne zaostaju za razvijenijim svetom.

Svaki sagrađeni objekat jeste deo naše zajednice i biće njen deo dugi niz godina. Da li Vas nasleđe, kreativnost i funkcionalnost drže stalno korak ispred sadašnjice?

O svemu navedenom je potrebno uvek promišljati u procesu, ali ne biti izgubljen, zagledan previše u budućnost, niti zatočen u sadašnjosti. Svakako se trudim da ne zaboravim nasleđe, i da na temeljima nasleđa, razmišljajući o savremenom trenutku i budućim vremenima, dam svoj odgovor u prostoru. Gotovo u svim vremenima se koriste iskustva prošlosti i dobri primeri prakse. Nekada je taj korak više ispred vremena, dobar za pomeranje granica, ali ume da vas izmesti iz objektivnog trenutka i stvarnih potreba.

Arhitekta treba da bude vizionar i zagledan u nove tendencije i inovacije, ali to zavisi i od zadatka. Nekada je forma pratila funkciju, danas uveliko funkcija prati formu. Moderna arhitektura ne mora nužno da bude u skladu sa funkcijom, od nje se i očekuje da bude vanvremenska.

Koliko je teško u vašem poslu pronaći balans između kreativnosti, funkcionalnosti, energetske efikasnosti?

Mera je važna u svemu!! Kompozicija, balans masa, materijala, puno prazno… Kreativni postupak, početna faza i senzacija nas povedu, nekada i zavedu, pa taj proces odnosa i tretmana spolja unutra, utilitarno ili estetsko, energetski efikasno, nije lak. Radost kreacije novih rešenja, sa pokušajem bez ponavljanja nas tera na pokušaj inovacije i primene novih pristupa, uvek je drugačije.

U svakom projektu može se odmah videti mucanje ili rečitost i estetska i funkcionalna, ali ova energetska se može sagledati samo u godinama eksploatacije.

Arhitektura nije samo dizajn sam sebi kao svrha, dizajn je i radi komfora, udobnosti i jasnog rada svih funkcija. Nije lako napraviti taj balans, i potrebno je imati meru da svaki učesnik procesa, od arhitekata, preko konstruktivca i instalatera, budu usmereni i orkestrirani da bi produkt imao sve neophodne kvalitete. Ti kvaliteti danas se prepoznaju i kroz energetske pasoše, pa je važan aspekt funkcionalnost sistema i komfor u širem smislu od prostornog.

U kom smeru se menjao ili razvijao vaš pravac u profesionalnom i smislu i da li se danas više osećate kao Mapa Architects ili Predrag Milutinović?

Svaki čovek, pa i arhitekta, mora voditi dijalog sa samim sobom. Akumulacija znanja i inspiracije i problem ispoljavanja talenta je pitanje tog balansa u odnosu prema stvaranju, ličnom i zajedničkom.

Mapa Architects je za mene menjanje trenutka, izmeštanje, ali ne otklon od ličnog, već zalog ličnog za opšte. Osnovna ideja stvaranja brenda su različiti pristupi, različite tipologije, sinteza ideja radi nove produkcije i akumulacije i inovacije na jednom mestu. Profesionalno sam i dalje lično arhitekta Predrag Milutinović, koji stvara kroz Mapa Architects pokušavajući da kanališem i jasno napravim sintezu i sabiranje, evaluaciju naših zajedničkih kvaliteta da prevlada prava i najbolja ideja. To možete nazvati i nekakvom pobedom nad egom zarad višeg interesa zajednice, mada je Ego potreban nekada kao pojačano samopouzdanje kroz kreativni zanos i ispoljavanje talenta, ali ne i u odnosima u timu.

Mišljenja sam da sam do sada dovoljno uradio na svim poljima delovanja da bih se prepoznavao kao pojedinac, kao ime, ali da, uslovno rečeno moja praksa ne mora da nosi to ime, već da ako radite u timu zajednički stvarate dalje neke nove vrednosti, ako smo se za taj rad opredelili. Sve jedno, ako nemate dovoljno ljubavi ništa nećete uraditi ni sami ni zajedno u timu.

Koliko su stručna literatura i časopisi važni za svakog arhitektu i struku uopšte. Šta je ono što se nalazi na vašem stolu i kako vam se čini razvoj i misija časopisa „grenef“?

Ja sam predstavnik generacije koja voli knjige i časopise, skicu, olovku papir…. Mi smo od studija pa na dalje koristili Detail, Domus, J+A, Riba, Oris, to su bili časopisi koji su nas hranili novim tendencijama. Mislim da se prelaskom na digitalizaciju nekako i emocija prema učenju raslojila, umanjio se taj odnos prema informaciji koju dobijamo. Portali, blogovi su preovladali, što nije ništa loše, ali većinu ne čitamo kao sadržaj, već prelistavamo slajdove, slike.

Pobornik sam pristupa da ukoliko želite da neko sa sigurnošću pogleda neki vaš produkt, taj produkt osim u digitalnom obavezno podnesete i u štampanom obliku. Iako je lakše deliti sadržaje digitalno, ipak hard kopija obavezuje da se pogleda i njeno materijalno prisustvo obavezuje na poštovanje tog rada.

Ovime nekako odajem priznanje vašem radu da, u ovom vremenu „lakih komada“ i sadržaja koji se tek dele i šeruju, proizvodite izdanja na papiru. Sam program izdanja i bogatstvo tema ukazuje na ozbiljnost pristupa i želju da se napravi razlika i da časopis postane deo literature, ili kreativnog nereda stola nekog arhitekte, što u mom slučaju i jeste.

Na šta ste prvo pomislili kada ste dobili poziv da budete deo asocijacije ASAP i kako posmatrate zajedničke ciljeve?

Na jedinstvo i razmenu. Ubrzavanje savremenog društva, poslovanja, navode na potrebu višeslojnog umrežavanja i razmene, praćenja razvoja struke, održivog razvoja, zaštite prirodne sredine i resursa, okruženja i potreba korisnika. Udruženje ASAP otvara širok spektar razmene unutar samog udruženja i uticaj u društvenoj zajednici u Srbiji i regionu u smislu stvaranja okruženja kvalitetnijeg poslovanja, kvalitetnijeg i komfornijeg rada i priznavanja profesije struke kao umetnosti i kao delatnosti. Iznad svega očekivan je uticaj na svest u društvu radi prepoznavanja vrednosti stvaralačkog rada arhitekata, vrednosti arhitekture i uticaja i doprinosa na prostor, društvo, kulturu i nasleđe.

Mislim da sa početkom delovanja organizacije svi imamo velika očekivanja, ali i obavezu delovanja, aktivnog učešća u stvaranju ne samo boljeg ambijenta u kome delujemo, već i društva u celini, što i jeste jedna od misija arhitekture.

Sedeli smo sat i po i ja sam se iz minute u minut oduševljavao energijom koju nosi ovaj čovek. Ne, nismo radili intervju tako kratko. Peđa je na moja pitanja odgovarao mejlom, a ja sam ga vraćao dva puta sa molbom „skrati čoveče, kako da spakujem 30.000 karaktera na šest ili osam strana. Obećao je da će u narednim izdanjima „grenefa“ pisati, a ja znam da ćete njegove tekstove čitati sa uživanjem.