intervju: Nikola Martinović – Kako da klijent prihvati našu viziju kao svoju želju

Arhitektonski biro N-Martin osnovan je 2005. godine kao prirodan sled događaja i dugogodišnjeg rada arhitekte Nikole Martinovića. Rad studija je multidisciplinaran i obuhvata arhitekturu, enterijerska uređenja, urbanističke projekte, urbanističke i arhitektonske analize, dizajn nameštaja i istraživanja na poljima umetnosti i dizajna.

„Želimo da u svakoj oblasti arhitekture pomognemo klijentima i partnerima da iskoriste sve resurse koji im se pružaju, a da pri tom ne utiču negativno na svoju okolinu, samim tim da učine svoje okruženje boljim i lepšim mestom za život“ navodi Nikola Martinović, osnivač studija.

Kroz takvu vizuru različitih interdisciplinarnih celina, smireni i temperamentni doživljaj prostora, njihova arhitektura postaje živopisna sa jakom karakternom crtom i potpisom stvaralaca. O kreativnom putu i ostvarenju ciljeva razgovarali smo sa Nikolom Martinović. Želeli smo da Vama, našim čitaocima predstavimo put kojim se ređe ide, put koji je postavio standarde kvalitetne arhitekture koji kao skladna celina predstavlja rezultat rada ovog tima već godinama.

Kada je Nikola Martinović shvatio da želi postati arhitekta?

Kada sam bio klinac u osmom razredu osnovne trebalo je izabrati srednju školu. Mnogi su u tom periodu birali gimnazije, a meni se tada činilo da je gimnazija izuzetno teška i da se tamo „puno uči“. Jedini predmet iz osnovne škole koji me je uistinu zanimao bilo je tehničko obrazovanje. Tadašnja učiteljica tehničkog je malo više insistirala na tehničkom crtanju u arhitekturi. Tu sam nekako bio na svom terenu pa je samim tim logičan izbor pao na Građevinsku školu, smer visokogradnja (sadašnji arhitektonski smer).

E sad, mi iz građevinske škole nismo nikad bili baš nešto dobri đaci, tehnička škola u periodu užasnih devedesetih i sva pubertetska iskušenja nisu nam baš išla pod ruku, pa smo tako više bili „napolju“ nego u školi. Kroz celu srednju školu nisam baš imao ideju da nastavim sa fakultetom, jednostavno, ta čudna vremena i tadašnja atmosfera nisu baš ulivali mnogo poverenja u sistem. I pored toga imao sam sreću da idem u „elitni“ razred, tako su nas tada sa smera visokogradnje nazivali. Taj dodeljeni epitet je u suštini bio opravdan jer su u našem razredu zaista bili izuzetno dobri đaci, više od pola razreda su bili odlikaši i naravno svi oni su želeli da nastave sa školovanjem i na kraju upišu Arhitektonski fakultet.

To je bila sjajna pokretačka energija i nekako je imala velikog uticaja na nas „malo slabije“. Jednostavno te povuče i počneš da razmišljaš na tu temu, a i proradi neki inat – neće valjda svi oni na arhitekturu, a ja ne? Prelomni momenat se desio kad su nam jedan dan u četvrtom srednje saopštili kako će nam doći profesor, sa tada Novosadskog Arhitektonskog fakulteta u nastajanju, da nam održi predavanje kao i predstavljanje arhitekture. Naravno da su se svi iz razreda odazvali, a ja sam baš u to vreme imao neke „obaveze“ u dvorištu i nisam se prijavio. Ali moja drugarica iz klupe, jedna od onih dobrih, biću iskren, da nije bilo nje verujem da ne bi završio srednju, jer sam jedino njen rukopis mogao da čitam pod uglom od 30 stepeni na udaljenosti od 50 cm, a ona je pisala malo krupnije kako bih mogao prepisati.

E ta Marija me je nagovorila da odem na predavanje. Otišao sam i odslušao predavanje otvorenih usta. Znate ono kad pogledate dobar film pa kad ostanete bez teksta dok god se ne pojavi „color by technicolor“, pa se upale svetla, a vi još u fotelji poslednji, ne ide vam se, još bi da gledate, niste još izašli iz filma. E, tako je bilo. Profesor koji je tog dana održao predavanje bio je Ranko Radović. Pet godina posle imao sam tu čast da mi je uručio diplomu na kojoj je pisalo dipl.inž.arh. i nisam je menjao u Mast.inž.arh. i verovatno neću nikada.

Arhitektonski studio N-MARTIN je počeo sa radom 2005. godine, kako su izgledali vaši prvi projekti i koji su bili prvi izazovi?

Arhitektonski studio N-MARTIN je zvanično počeo sa radom u januaru 2006. godine, a moji prvi počeci kreću nekoliko godina ranije. Tokom studija, tačnije 2002-2003. godine počinjem da se bavim iscrtavanjem kuhinja, za poznanike i prijatelje. Naime od 1998. godine radio sam na tadašnjem IN radiju kao saradnik u marketingu. Bile su to sjajne godine, organizacije čuvenih IN radio žurki, nastajanje Exit-a u kojem sam učestvovao u stvaranju kao marketinški saradnik, sjajni ljudi neke nove underground scene. Tadašnji IN radio se nalazio u Fruškogorskoj ulici u prostorijama kompanije Elpro (bavili su se proizvodnjom nameštaja). Kako smo bili u istim prostorijama imali smo kontakt sa ljudima iz kompanije i tu sam upoznao prvog klijenta koji mi je dao posao crtanja kuhinje, jer ja sam bio jedini sa arhitekture tu u okruženju.

Preko kuhinja sam polako osvajao ostale prostorije, trpezariju, dnevnu, spavaću sobu… Dakle, svakom ko bi me angažovao za kuhinju predlagao sam da nacrtam ili dizajniram ostale prostorije. U to vreme ljudi baš i nisu znali šta tačno arhitekta sve može da radi, uglavnom arhitekte su bili „neki ljudi koji crtaju zgrade” i rade u Planu i ProING-u, a tamo su nedodirljivi. Pa sam polako morao da objasnim kako postoje i arhitekte koji rade enterijere, crtaju plakare, dizajniraju životni prostor. Da, svi su to razumeli, ali naravno niko to nije hteo da plati. Tako da sam smislio način i napravio dogovor sa proizvođačima nameštaja. Besplatno sam crtao i dizajnirao klijentima, a imao sam procenat kod izvođača za posao koji sam doneo.

To sad nije ništa novo, ali verujte mi tad je bilo. I tako jedan po jedan mali enterijer doveo me je do prvog ozbiljnog posla. Bio je to restoran PASHA u Novom Sadu. To je bilo davne 2003. godine i do tada su svi restorani izgledali isto, kao kafanice. Prvi novosadski fine dining, za to vreme, ultra savremenim enterijerom je bio PASHA. To je bila ta prekretnica. Kasnije su dolazili razni zanimljivi poslovi, uglavnom kafići, diskoteke; Kafe Loutrec, diskoteka Piping i druga slična mesta.

Sve tako do 2005. godine kad je bilo prirodno da freelance posao pređe u formu studija i tako je nastao N-MARTIN. Prvi prostor je bio u baraci u ulici Marka Miljanova na Podbari. Kuriozitet je, kad se zapetljam sa ulicama objašnjavajući novom klijentu kako da me nađe, najlakše je bilo objasniti, baraka preko puta Dom Perignon-a, to je u 100% slučajeva razbijalo tremu i atmosferu pravilo opuštenom. Novosađani će znati o čemu pričam.

Tokom svih ovih godina promenili smo četiri prostora, ali moram priznati da je prvi bio najšarmantniji. Izazova je bilo na pretek, o njima se čitav jedan podcast može snimiti, ali jedno je sigurno, sve smo uspeli da ih prebrodimo. I sad posle ovoliko godina mogu sa sigurnošću da kažem, što više znaš o posledicama tvojih planiranih postupaka, to ti je teže da kreneš i ostvariš zamisao koju imaš. Tako da mi je u neku ruku drago svih pogrešnih poteza koje sam napravio, jer su možda tada izgledali pogrešni, a iz ove perspektive su trebali da se dese, baš takvi.

Kako izgleda proces projektovanja jednog objekta u vašem birou? Da li radije sledite želje i afinitete klijenata, ili je to miks potreba klijenta i vašeg iskustva?

Ovo je jako dobro pitanje. Da bi klijent bio zadovoljan moramo raditi u skladu sa njegovim željama, to je logično. Što se ne poklapa baš uvek sa našom vizijom. Postavlja se pitanje, kako to pomiriti? Kako napraviti da želje klijenta budu u skladu sa našim kreativnim nadahnućem? Kako da klijent razume i prihvati našu viziju kao svoju želju? Kako da od onog stava „Ja imam sve u glavi, treba mi samo arhitekta da to nacrta” stvorimo da baš to što mu damo je ono što on želi, a ustvari je naša vizija bez kompromisa.

Da, teško je, i sve to zahteva mnogo vremena i rada sa klijentom i na kraju da li je moguće? Da, jeste. Ono što znam i što me je iskustvo naučilo je da svi mi u našoj struci moramo biti pomalo psiholozi. Moramo saslušati klijenta, razumeti ga, ali treba i on da shvati da smo ga razumeli. Treba da uvidimo njegove potrebe, ne samo one poslovne ili privatne, već ponekad i emotivne. Da dobro postavljenim pitanjima dobijemo odgovore kojima on može shvatiti gde greši. Da im damo ono što žele, a da mi budemo kreatori njihovih želja. Uh, da, deluje komplikovano i stresno, ali to je deo našeg posla, ako želimo da izbegnemo „investitorsku arhitekturu”. Koliko puta sam čuo „ovo što si mi pokazao nema veze sa onim što sam ja zamislio, ali toliko mi se sviđa da hoću baš ovako da bude!”. To doživljavam kao uspeh.

I to se vežba, svako od nas ko se bavi ovim poslom ima to u sebi, samo treba da uvežba, ili da pogreši deset puta kako bi samo nekoliko uspelo, pa se onda taj broj uspeha povećava. Nažalost ne postoji univerzalni recept, postoji naša želja da arhitekturu učinimo boljom i savremenijom i koliko je jaka ta želja toliko je procenata zagarantovan uspeh.

Koliko je važno za Vas i za Vašeg klijenta da ostanete uključeni u sam proces izgradnje do finalizacije objekta?

To je od izuzetne važnosti za finalni proizvod. U sam proces puno je ljudi uključeno i ljudski faktor je teško isključiti kako u rešavanju problema tako i u sitnim greškama koje generišu mnogo veće probleme kasnije. Te sitne greške ili detalji u izvođenju su krucijalni, to je ono što čini arhitekturu „dobrom”. Samim tim morate biti prisutni. Što je opet nemoguće u svakom detalju projekta, pogotovo kad ih ima više i rade se simultano. Zato postoje saradnici i ljudi koji čine vaš tim. Bez njih nema kvalitetnog projekta, oni su najvažnija karika u lancu i procesu i njima treba dati poverenje, treba ih „pustiti”, treba im verovati i ponekad ih poslušati.

Vaš portfolio je zaista raznolik i možemo videti razne vrste projekata. Nas u redakciji grenef-a, N-MARTIN najviše asocira na porodične kuće i poslovne objekte. Da li ove dve vrste objekata spadaju u Vaše favorite ili je to naš subjektivni osećaj?

Tokom svih ovih godina bavljenja arhitekturom kao studio prošli smo kroz zaista različite arhitektonske programe, od enterijera do objekata javne namene. Uglavnom su to periodi u kojima se posvetimo određenoj tematici i programima. Trenutno i u poslednjih par godina se pretežno bavimo privatnim kućama i poslovnim objektima, to ste dobro zapazili. Pre toga imali smo period od par godina kad smo se bavili arhitekturom javnih objekata, uglavnom rekonstrukcijama već postojećih objekata javne namene. U periodu rada na polju rekonstrukcija i adaptacija objekata različite javne namene došli smo do rada na objektima kulture kao i na objektima pod zaštitom. To nam je otvorilo vrata prema, u tom trenutku nama nepoznatom, jednom izuzetno zanimljivom i širokom polju arhitekture. Galerije, muzeji, izložbeni prostori su postali naš novi izazov i tu je trebalo opet iz početka krenuti, istraživanje, posmatranje, edukacija.

Velika nam je bila čast raditi na projektima kao što su: Galerija Matice srpske – Novi Sad, Poklon zbirka Rajka Mamuzića – Novi Sad, Muzej nauke i tehnike u Beogradu, Kulturni centar Topola u Topoli, Bibićeva kuća u Melencima, Muzej afričke umetnosti u Beogradu su samo od nekih projekata na kojima smo radili, neki od njih su izvedeni, neki su u izvođenju, a neki čekaju svoj red.

Favorite je jako teško izdvojiti, uglavnom su zastupljeni u periodu u kom se bavimo određenom tematikom. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem, da su se kuće uvek „provlačile“ kroz sve periode i da su uvek prisutne, a to verovatno već nešto govori.

Koji projekat biste izdvojili kao prekretnicu u Vašem poslu i da li možete izdvojiti neki od Vaših projekata na koje ste veoma ponosni?

Gledajući unazad ne bih mogao da izdvojim jedan projekat kao prekretnicu, mogu slobodno da kažem da ih je bilo više, tačnije svaki period u kojem smo se bavili određenom tipologijom arhitekture imao je jednog nosioca ili bolje rečeno jedan projekat koji je poslužio kao “odskočna daska”.

Pa bih tako mogao izdvojiti nekoliko meni posebno dragih projekata koji su upravo bili ti nosioci. Restoran Pasha 2003. godne, Diskoteka Piping 2004. godine, Porodična kuća u Bačkom Petrovcu 2008, Edukativni centar u Novom Sadu 2011.godine, White Pages poslovni objekat Budimpešta iz 2013, Porodična kuća na Dunavu 2015, Stambena zgrada Eskina residence u Velikoj Plani 2016, Galerija matice srpske 2017, Golf klub na petoj aveniji u Njujorku 2018, Radio Televizija Vojvodine, nova zgrada enterijer 2019, Knjižara Geca Kon u Knez Mihajlovoj 2021, Zgrada bivše OTP banke u Železničkoj 2022, i nama posebno drag poslednji u nizu, porodična Kuća na fruškoj gori 2022. godine.

Naš stav je da je u mnogim sferama kulture, pa i u arhitekturi danas mnogo više čiste konzumacije, nego istinske kreacije. Zašto je to tako kada su nam mogućnosti mnogo veće nego ranijih godina?

Konzumacija je usko povezana sa savremenim načinom života. Mi kao kreatori životnih, javnih i radnih prostora moramo držati korak sa vremenom jer mi stvaramo arhitekturu za korisnike koji se nalaze upravo u tom vremenu. Ranko Radović je često spominjao termin „pick up and choose”, a njime je opisivao instant kreacije. Ogleda se u tome da iz postojećih realizovanih primera uzimamo određene delove i tako kreiramo svoj sopstveni ambijent ili arhitekturu. Kao što možete zaključiti, cilj ovakvog pristupa je instant kreacija, brzo rešavanje problema i na lak način zadovoljenje svih potreba klijenta. I ukoliko vam sami klijenti pomognu u tome tako što vam donesu „gotove primere” instagram ili pinterest, uspeh gore pomenutog termina je zagarantovan.

To nije nova pojava, Ranko je taj termin koristio pre pojave društvenih mreža, a izučavao ga je mnogo godina pre toga. Dakle, to je u ljudskoj prirodi, samo što nam je sad dostupnije i lakše pa možemo baratati sa dobijenim informacijama. Brzina određenog procesa je upravo taj „ubica” kreacije. Što se više trudimo da ubrzamo proizvodnju, sistematizujemo proces, optimizujemo okruženje to više gubimo kreativnost. Naći pravi balans je veoma teško, ali ne i neizvodljivo.

Na čemu, ili na kojim projektima N-MARTIN radi u poslednjih godinu dana i da li i u kom smeru planirate razvoj vašeg biznisa?

Možda će biti malo interesantnije da neke od naših trenutnih planova ne spominjemo, kako bi ostavili prostora za neko buduće iznenađenje vašim čitaocima. Ono što mogu reći je da konstantno radimo na unapređenju arhitekture koju stvaramo, na odnosima sa klijentima i edukaciji.

Trenutno imamo par rezidencijalnih projekata na kojima radimo, a koji bi trebalo da budu malo drugačiji ne samo u arhitektonskom izrazu već i u celokupnom konceptu. Imamo saradnju sa par muzeja gde učestvujemo zajedno sa dizajn studijom „3 Oranges” na postavci i uređenju budućih izložbi. Pripremamo jedan malo veći projekat u inostranstvu. Biće nam izuzetno drago da vam predstavimo ove projekte za vaš časopis kad dođe vreme.

Kako Vam izgleda Novi Sad danas u poređenju sa periodom kada ste odrastali i kada se grad razvijao u širinu, a ne u visinu?

Razvoj grada prati ekonomski i tehnološki napredak u društvu. Novi Sad je oduvek bio studentski grad i za mene će kao takav zauvek i ostati. Mnogo je toga što bi mogli kritikovati, ali mislim da nismo sad zato tu. Ja bih se pre okrenuo prema sebi, nama arhitektima, i ohrabrio nas da sledimo dobre primere, da se borimo za našu arhitekturu, da povećamo vreme potrebno za kreativno nadahnuće, da budemo uporni i tvrdoglavi i da ne odustajemo tako lako. Dobrih primera ima u našem gradu. Kritikom ćemo teško postići željeni cilj, ali zato uspehom hoćemo, a uspeh je svaki zadovoljan klijent. Tako da period koji je bio iza nas, bio je lep, ali je prošao i rado ga se trebamo sećati. Pristalica sam toga da trebamo pokušati stvoriti lep period u vremenu u kojem živimo.

Gledajući vaše projekte, stičemo utisak da ste pristalica implementiranja najnovijih tehnologija i materijala. Koji su, po Vama, materijali najviše promenili arhitekturu u poslednjih 20-ak godina?

Praćenje trendova i implementacija novih tehnologija u projekte je sastavni deo razvoja. Zato i mi pokušavamo da ostanemo u toku i da se na tom polju konstantno edukujemo. Nove tehnologije nam omogućavaju da istražujemo polja koja do sad nisu bila moguća, kao na primer 3D štampa ili upotreba različitih mašina za sečenje kao što su laseri. Time nam se otvorilo jedno novo igralište gde nas samo nedostatak mašte može sputati. Takođe razvoj i inovacije u polju hemijske industrije doneli su materijale koji su čvršći, postojaniji i lakši. Mi malo kasnimo, trenutno ne baš kao pre 15 godina, ali je primetno. Sećam se pre otprilike 20 godina kad se pojavila čuvena hidroizolaciona membrana, to je kod nas bila revolucija. Sad je to standard.

Mada moram priznati da kako vreme odmiče i nižu se godine iskustva, sve više poštovanja imam prema prirodnim i nesavršenim materijalima, koji vremenom menjanju svoj prvobitni izgled i „lepo stare”, kao što su na primer; bakar, mesing, bronza, drvo, mermer, granit, kamen i cigla. To su materijali koji u svojoj nesavršenosti kroz vreme pokazuju zrelost i onu pravu lepotu. Vrlo slično kao i mi, zar ne?

Da li Vam potencijalni klijenti dolaze u biro sa pinterest i instagram idejama i kako pristupate u tom slučaju razradi projekta?

Ne. Malo je grubo ovako biti isključiv, pa ću pokušati da objasnim. Pre oko 10 godina sam imao takve slučajeve i bivali su sve češći. U to vreme bio je Tumblr i Pinterest, ali u mnogo manjem obimu nego sada. Pokazalo se kao izuzetno veliki problem, jer jednostavno ljudi ne mogu da izdvoje ono što im se sviđa na jednoj fotografiji. Pa tako ako im se dopadnu fotelje oni će pokazati fotografiju enterijera, koji im se baš i ne dopada, samo da bi prikazali fotelju. Tako da je izuzetno teško razlučiti šta je zapravo želja klijenta jer u moru fotografija ta fotelja se zaboravi. Mi naravno vidimo sve to drugim očima i tu počnemo da se vrtimo i grešimo pravce i mešamo stilove. Pokušao sam različite metode dok nisam oformio model koji apsolutno pobeđuje.

Postavljeno pitanje je bilo jednostavno: kako klijente motivisati da vam prenesu njihovu želju u potpunosti?

Nedugo zatim, uveo sam princip jedne instagram slike. Dakle, kad prvi put razgovaramo dogovorimo se sledeće: sve što mogu da objasne rečima to i pokušaju, a da za sledeće viđenje pripreme i pokažu mi samo jednu, eventualno dve fotografije onoga što se njima dopada. Time se ljudi fokusiraju na ono što će vam pokazati, jer naravno to što vam pokažu ne sme da ima „grešku”, mora da bude tačno ono što im se sviđa. I u tom procesu odabira, zaista odbace sve one nevažne elemente i dođemo do suštine.

Na ovaj princip me je inspirisala priča naših jako dobrih prijatelja koji žive u inostranstvu, a ticalo se odlaska kod advokata. Dakle, oni se spremaju par dana kad idu kod advokata, tačno biraju ono što će mu preneti ili doneti kao materijal, onda to dobro prostudiraju pa opet okrenu krug da se preslišaju. E sad, to nije zato što su oni revnosni već je zato što jedan sat kod advokata košta 350 USD i ne biste baš da traćite njegovo vreme. Kako kod nas 1 h arhitekte nikad neće toliko koštati, možemo bar pokušati da ovim principom dobijemo od klijenta jasno ono što oni žele.

Kada smo već kod društvenih mreža, da li je Instagram promenio projektovanje kafea, restorana i noćnih klubova jer nam se čini da oni „instagramični” bolje posluju?

Smatram da nije promenio, samo je ubrzao trendove, njihovo širenje i promenu.Kao što je čest slučaj na društvenim mrežama, neretko ćete ući u lokal i shvatiti da je on zapravo mnogo lepši na instagramu nego uživo. Vrlo je teško boriti se protiv toga.

Koliko ima psihologije u vašem poslu i koliko je teško ostati svoj, inovativan i kreativan u oblasti koja opet zahteva da budete drugačiji ali i da svakodnevno pratite trendove?

Psihologija je sastavni deo našeg posla. I što je bolje razumemo i naučimo da primenjujemo to ćemo lakše doći do željenog rezultata. Rad sa ljudima je deo psihologije, a mi radimo sa ljudima.
Malo je lakše u radu sa korporacijama, jer nemate toliko dodira sa ljudima koji direktno odlučuju, ali tu imate njihove okvire i zahteve koji su često vrlo striktni i tu nema „vrdanja”.

Kada su u pitanju stručni časopisi, pretpostavljam da pratite strana izdanja. Koliko je izdanje kao što je „grenef” bilo potrebno ljudima iz struke na ovim prostorima?

Jedini svetli primer kod nas štampanog časopisa koji je postavio određene standarde u našoj struci. Drago mi je da postojite i verujem da ćete napredovati i razvijati se u narednim godinama.