Intervju: Milka Gnjato – Najbolja rešenja se javljaju iz izazova

Milka Gnjato ne projektuje samo objekte, već razume prostor u njegovoj suštini, prepoznajući kako arhitektura oblikuje svakodnevni život. Njena dela pokazuju da prostor može biti snažno sredstvo povezivanja ljudi i odgovora na izazove savremenog društva, kroz dizajn koji nosi duboku emociju.

S ponosom vam predstavljamo priču arhitektkinje Milke Gnjato – od njenih korena u Bileći, preko profesionalnog usavršavanja u DV:A studiju, do osnivanja danas renomiranog Zabriskie studija. Kroz njen fascinantni put vodi nas urednik „grenef-a.“, Predrag Rađen, koji je s Milkom vodio inspirativan razgovor u trajanju od tri sata. Njegov prvi utisak o njoj sumira energiju, toplinu, emociju i nepokolebljivu posvećenost svakom projektu koji nosi njen potpis.

„Razgovarati s Milkom znači ući u svet gde prostor nije samo arhitektura, već živo biće koje diše, menja se i utiče na ljudske sudbine,” naglasio je Predrag.

Kroz brojne razgovore s istaknutim arhitektama uvideli smo da njihov uspeh ne leži samo u tehničkoj veštini ili viziji, već u potpunom prožimanju privatnog i poslovnog života. Njihov rad nije samo posao, već način života, gde arhitektura postaje neodvojivi deo svakodnevice i ličnog identiteta.

Lični put

Od Bileće do Beograda i dalje, šta Vas je inspirisalo na arhitektonski put i kako je Vaše poreklo oblikovalo Vašu dizajnersku filozofiju? Da li i dalje nosite u sebi slike i uspomene iz Bileće i da li postoji neki trenutak iz detinjstva koji Vas posebno podseća na to gde ste danas?

Gradić u kome sam odrasla dao mi je iskustvo „grada od 15 minuta“ pre nego što je taj koncept postao globalni trend u urbanizmu. Sve što je bilo važno bilo je nadohvat ruke – škole, parkovi, administrativni centar, zajednica.

Odrastajući u malom gradu, imala sam i privilegiju da živim u bližem kontaktu s prirodom koja je bila nadohvat ruke. To iskustvo povezanosti i udobnosti sigurno je formiralo bazu za moje razumevanje uloge arhitekture: povezivanje sa drugim ljudima, stvaranje prostora koji podstiču kvalitet života.

Ono što nosim duboko u sebi verovatno i zbog sredine iz koje sam potekla je da u nedostacima i ograničenjima vidim uvek potencijal. Za arhitektonski poziv čini mi se ključnim – ceniti ograničenja isto koliko i mogućnosti. Najbolja rešenja često se rađaju iz izazova, a prava kreativnost dolazi iz sposobnosti da u nedostacima vidite potencijal.

Prvi koraci u arhitekturi

Rekli ste da ste vrlo rano znali da želite da budete arhitekta. Kakav je bio taj prvi osećaj kada ste nacrtali nešto što ste zamislili? Da li se sećate svog prvog „projekta“? Kako biste opisali priče poznatog hercegovačkog arhitekte Vuka Roganovića o arhitekturi? Da li ste u tim trenucima mogli da zamislite da će njegov svet postati Vaš i šta je g. Roganović Vama tada značio?

Ne sećam se prvog projekta ali se sećam prvih osećaja uzbuđenja kada kockice krenu da se slažu, kada misao krene da se čisti i kada ideja zauzme svoju trajektoriju.

Međutim važnije i uzbudljivije od tog osećanja za mene je osećanje stvaranja kroz saradnju.

Tokom 20 g. saradnje sa velikim brojem kolega i klijenata, shvatila sam da mnogo više volim uzbuđenje transformacije i nadogradnje ideja u razmeni sa drugima i svakako više cenim rezultat saradnje jer sam sigurna da je rezultat tako bolji. Saradnja je ključni pojam koji definiše poziv arhitekte. A istinska saradnja se dešava kao svestan čin – morate da donesete odluku da želite sarađivati i biti deo tima koji radi ka zajedničkom cilju.

Vezano za trebinjskog arhitektu Vuka Roganovića meni se urezalo u sećanje da sve što je želeo da mi kaže o budućem pozivu, od opštih informacija do objašnjenja pravila perspektive, radio je crtajući ljude u međusobnom odnosu ili u prostornim odnosima.

Zanimljivo i važno zar ne? Kao neki supermodulor koji ne služi razumevanju funkcionalnih mera prostora, već daje ključ za čitanje sociološkog aspekta arhitekture, koji pre svega govori da izgrađeni prostor služi ljudskoj interakciji. To sam naravno tek mnogo godina posle razumela.

DV:A studio

Vaše vreme u DV:A studiju kod Milana Đurića i Aleksandra Vuje bilo je veoma značajno za razvoj Vaše karijere. Prošli ste sve projektantske teme kod njih, koliko je to značajno mladom arhitekti? Koja je najvrednija lekcija koju ste poneli iz tih godina i da li Vas je neki njihov savet oblikovao i danas ga se često setite dok radite?

Moje vreme u DV:A studiju zaista je bilo važno za moj lični razvoj. Rad u njihovom studiju pružio mi je priliku da dalje razvijem konceptualno mišljenje i to na skoro sve projektantske teme – od aerodroma do zatvora preko industrijskih pogona, školskih ustanova, hotela, vila, stambenih i poslovnih objekata.

Teško je razdvojiti šta je to konkretno i najvrednije što sam ponela jer je to skoro deset godina saradnje.

Njihova hrabrost da me još uvek vrlo neiskusnu stave „u vatru“ kao vođu jednog od projekata sve do njegove realizacije, dala mi je priliku da razumem šta je zapravo ovaj posao i uvek ću biti zahvalna na tome.

Norveška epizoda

Kada ste otišli u Norvešku, rekli ste da ste želeli da ostanete, ali Vas je nešto vratilo. Vaša energija i konstantni optimizam i entuzijazam, kao i emocije ka arhitekturi, po nekoj logici imaju više veze sa nastavkom Vaše karijere ali i života na našim prostorima. Šta Vas je, zapravo, nateralo da donesete odluku i da se vratite, srce, razum ili nešto treće?

U Norvešku sam otišla 2013. g. Tih godina se u Srbiji veoma osećala globalna ekonomska kriza, sa zakašnjenjem u odnosu na Evropu.

U Oslu sam doživela dublje razumevanje društvenog konteksta u kome arhitektura nastaje, zaista sam se osećala kao da bih mogla da viknem „Eureka“!

Tih godina u Oslu su se uveliko gradili veliki stambeni kompleksi. I svi su bili solidnog arhitektonskog kvaliteta i tek poneki koji odskače svojim značajnim arhitektonskim vrednostima.

Solidan prosečni kvalitet nije im davao neki poseban arhitektonski koncept već očigledno snažna građevinska industrija – dobar tehnološki detalj, dobro izvođenje, pristojnost u izrazu.

Postalo mi je jasno da je na našim prostorima pre svega potrebno da postignemo dobar prosek u arhitekturi a njega ne može biti bez snažne građevinske industrije – investitora sa ozbiljnim menadžmentom, developera i izvođača sa edukovanom radnom snagom i tehnologijom, snažnih arhitektonskih firmi i snažnih firmi svih pratećih struka. Tek kada to postignemo moći ćemo da pričamo o značajnijim dometima u arhitekturi.

Ni herojski period kakva je bila Moderna nije mogao iznedriti izuzetne domete bez dobrog proseka, što su tadašnja građevinska industrija i tadašnji urbanistički pristup oslonjen na političku volju i ideologiju mogli da proizvedu.

Dakle moja „eureka“ se ogledala u spoznaji da treba da budem tamo gde potencijal tek treba da bude ostvaren tj. u mojoj zemlji.

Deset godina posle i dalje osećam da sam na pravom mestu u pravo vreme i da istinski naša budućnost jeste u našim rukama.

Nastanak Zabriskie studija

Osnivanje Zabriskie studija sa Lelom Alempijević i Vladimirom Đorićem označilo je prekretnicu u Vašoj karijeri. Malo ljudi zna da ste se Vi i Lela dogovorili na jednoj večeri da ćete krenuti zajedno i osnovati firmu, a da vam se Vlada pridružio godinu dana kasnije. Koliko ste tada verovali u sebe? Da li ste imali onaj trenutak sumnje kada ste pomislili „šta ako ovo ne uspe“? Da li ste mogli da zamislite da će Vaša firma stajati iza toliko impozantnih projekata?

Sve je počelo spontano i sa mnogo entuzijazma. U tom momentu smo sve troje već imali 10 g. iskustva ali iz različitih domena naše struke. Tu noć, na večeri u širem krugu prijatelja tokom razgovora, Lela i ja smo ugledale tu činjenicu da spajanje naših specifičnih dotadašnjih iskustava daje potencijal da napravimo nešto svrsishodnije nego što bismo mogli pojedinačno.

Vlada je kroz različite aktivnosti bio sa nama od početka ali nam se zvanično priključio posle nekih godinu dana.

Nikada nisam verovala u instant uspeh, a nisu ni Lela ni Vlada. Radili smo sa strašću i željom da testiramo granice mogućeg. S vremenom, naš proizvod je postao prepoznatljiv, ali i samo ime firme postalo je sinonim za visok kvalitet, timski rad, ozbiljnost i posvećenost.

Danas mi se čini mnogo važnijim od toga šta sam mogla da zamislim tada ovo što vidimo da je moguće sada nakon deset godina rada na građenju firme: naša vizija se iskristalisala vremenom – arhitektonsko projektovanje zaista ima snagu pozitivnih promena koje kreiraju otporniju i izdržljiviju budućnost.

Postali smo „poznati“

Malo ljudi zna da ste na prvom konkursu uzeli i nagradu, a reč je o projektu „Kolo“ na Kosančićevom vencu. Ipak, projekti poput Mia Dorćol i Merin Hill postavili su Zabriskie studio kao prepoznatljiv brend moderne i promišljene arhitekture? Kako ste videli oba projekta pre projektovanja, a kako ih doživljavate danas?

„Kolo“ na Kosančićevom vencu bio je naš prvi konkurs i prva nagrada koja je označila početak našeg prepoznavanja na arhitektonskoj sceni. Bio je to projekat koji je zahtevao pažljivo povezivanje sa istorijskom baštinom Beograda kroz uvođenje savremenih elemenata.

Mia Dorćol i Merin Hill postavili su nas kao firmu koja kreira savremenu arhitekturu, ali i koja ima kapacitet da kvalitetno projektuje velike komplekse. Mia Dorćol nam je omogućila da istražimo kako se savremeni objekti mogu uklopiti u gusti urbani kontekst tako da ga poštuju ali i donesu nešto novo, dok je Merin Hill bila prilika da razvijemo luksuzne stambene prostore kroz neočekivana funkcionalna rešenja koja donose kvalitet života korisniku.

Danas, oba projekta smatram ključnim za naš profesionalni razvoj. Oni su oblikovali naš brend i postavili visoke standarde, kako u pogledu kvaliteta arhitekture, tako i u smislu odgovornosti prema prostoru i korisnicima.

Takođe, mnogo smo na ovim projektima naučili i šta je to dijalog i kvalitetna saradnja sa klijentom. Oba klijenta imaju snažan unutrašnji menadžment i inženjere koji su uveliko doprineli kvalitetu ovih projekata ali i razvoju naše unutrašnje organizacije.

Projekti od značaja ili poslednja velika nagrada

Ovaj projekat je zaista specifičan i verujemo da ste uživali u radu, a GRAND PRIX Salona arhitekture u Novom Sadu i Beogradu je kruna Vašeg rada. InGrid Schneider Electric HUB transformisao je industrijski prostor u dinamičan centar. Kakav je bio kreativni proces iza ovog nagrađivanog projekta i šta ovaj objekat znači Vama?

Rad na ovom projektu je zaista značio sinergiju svih učesnika – od investitora, izvođača, stručnog nadzora, spoljnih konsultanata i menadžera koji su upravljali celokupnim procesom realizacije projekta.

Ovakvi projekti rekonstrukcije su jedni od najzahtevnijih u tehnološkom smislu jer, osim što im trebate osmisliti novu funkciju, objekat morate transformisati tako da je u skladu sa važećim standardima energetske efikasnosti, zaštite od požara i sl.

Transformacija postojećeg industrijskog fonda koji više nije u funkciji je veliki potencijal koji imamo i ne koristimo. To je način da koristimo postojeće resurse, kao što su infrastruktura i postojeći građevinski fond. Isto toliko je važno sačuvati ovakve objekte ili komplekse u kolektivnoj memoriji. Taj čin omogućava revitalizaciju i drugih vrednosti, poput osećaja pripadnosti zajednici, brige za dobrobit i osećaja napretka, što je zaista slučaj Novkabela odn. transformacije jedne od hala u savremeni poslovni objekat.

Što bi rekla naša koleginica Milena Katić, direktorka projekta – trebalo bi da vidimo šta mi kao arhitekti možemo da uradimo da ovakvih projekata bude više.

I ono što možemo jeste podizanje kolektivne svesti o dobrobiti rekonstrukcija još uvek postojećeg i napuštenog fonda industrijske arhitekture. Potrebna je i državna strategije odn. set konkretnih mera, kao što su projekti i programi za podsticaj cirkularne ekonomije, subvencije ili kreditne linije za zeleno finansiranje, kako bi se postigla isplativost ovakvih projekata.

A za celi tim pa i mene ovaj projekat je bio osim zahtevnog i vrlo emotivan jer smo zaista postavili sebi misiju da oživimo vrednosti iz prošlog vremena i da istovremeno omogućimo vrednosti današnjeg vremena. Život ovog objekta danas i reakcije koje proizvodi kako kod zaposlenih tako i u stručnoj i široj javnosti i kod Novosađana, čini mi se pokazuju da smo uspeli.

Fotografisanje arhitekture

Čitaoci mi kažu da posle intervjua u „grenef-u“ čitaju prezentacije projekata, a arhitektonski fotografi nas obožavaju, jer kako kažu njihove fotografije izgledaju drugačije na eko papiru „grenef-a“ nego na monitoru. Arhitektura se sve više fotografiše kod nas, a sve je krenulo pre 7-8 godina kada su arhitekte shvatile koliko je uticaj društvenih mreža važan. Mia Dorćol je postala „Instagramična“. Kako Vi gledate na to što ljudi arhitekturu doživljavaju kroz filtere i kadrove, a ne kroz direktan kontakt?

Dobra arhitektonska fotografija je ona koja prenese emociju odn. vezu između pojavnosti arhitekture i njene funkcije i dugo je već važan medij predstavljanja arhitekture i komuniciranja vrednosti koje arhitektura donosi.

Moje razumevanje je da fotografije ljudi ispred objekta Mia Dorćol nisu dokaz da ga doživljavaju kroz filtere, već ukazuju na to da su se emotivno povezali sa njim. Došli su da naprave selfie jer su doživeli taj objekat kroz lični kontakt.

A zapravo najvažnija je emocija i iskustvo koje taj objekat izaziva kod onih koji ga koriste. Mia Dorćol je poslovni objekat i kako kažu ljudi koji u njemu svakodnevno borave tu se osećaju kao da su kod svoje kuće. Lođe im daju atmosferu doma kao i zelenilo na fasadi a sama fasada da su na mestu koje im je blisko. Dakle sve je to čista emocija koju direktan kontakt sa tim objektom proizvodi.

Emocija i filozofija u arhitekturi

Opisali ste arhitekturu kao „scenografiju za život“. Kako osiguravate da Vaši projekti odražavaju ovu filozofiju i ko danas „projektuje stan“, vi, banke ili kupci stanova, pitam ovo jer mi se čini da tržište diktira stanove od 40 do 45 m2? Kada govorite o emotivnoj arhitekturi, da li postoji neki projekat koji Vas je posebno dirnuo, kao da ste ostavili deo sebe u njemu?

Arhitektura kao scenografija za život znači jednostavnu stvar koju svi razumemo – u njoj se odigravaju naši svakodnevni trenuci, emocije i interakcije i zbog toga je važno da arhitektura donosi ili podržava kvalitet života ali i da je svaki njen deo opravdan.

Čehov je rekao za književnost – „Ako u prvom činu na zidu visi puška, u trećem činu ona mora opaliti. Ako neće, nema razloga da visi na zidu.“ Tako je još više sa arhitekturom. Svaki element, bilo da je funkcionalan ili estetski, treba da ima svoje opravdanje i da doprinosi celokupnoj atmosferi i nameni prostora.

Dalje, arhitektura treba da je hrabra i pravi iskorak u kvalitetu, da je svesna konteksta i trenutka i da teži održivoj i otpornijoj budućnosti. To su aspekti na koje kroz svaki projekat nastojimo da odgovorimo.

Jedan od naših direktora projekata Ivica Marković je za potrebe interne diskusije u birou pronašao istraživanje kanadskog instituta za arhitekturu koje govori o tome da je pre 300 g. ceo proces donošenja odluka u projektovanju bio 100% u rukama arhitekata.

Vremenom i usložnjavanjem stejkoldera i aktera taj procenat je opadao da bi danas bio oko 15%. Tako je u celom svetu, to nije ni slučajno ni nepravedno niti to znači da smo kao arhitekte nemoćni.

Zašto nismo nemoćni – zato što u rukama imamo osnovno oruđe arhitektonskog doprinosa – princip sinteze informacija kroz konkretan projekat.

Dakle stanove projektuju arhitekti i ako to rade odgovorno, rade to svesni da je arhitektura okvir za život nekih konkretnih ljudskih bića, svesni da je građevinska industrija jedan od najvećih zagađivača planete, svesni da su obavezni u datim okolnostima proizvesti kvalitet više i svesni kreditne sposobnosti građana, tržišnih zahteva, interesa investitora i interesa krajnjeg korisnika i društva.

Investitori i klijenti – Kulturne refleksije

Arhitektura je često ogledalo svog vremena. Kako vidite da trenutni politički i kulturni kontekst utiče na arhitektonski pejzaž Srbije. Koji je Vaš pristup saradnji sa klijentima, posebno kada treba pomiriti različite vizije ili zahteve jer su klijenti danas edukovaniji sa jasno definisanim „ovo želim“, a „ovo nikako neću“. Postoji li klijent koji Vas je potpuno iznenadio svojim zahtevima i poznavanjem materijala?

Prvo treba osvestiti da arhitektura nikada nije niti će postojati bez investitora.

Za naše društvo nisu problem investitori niti investicije. Važno mi je reći sledeće – investicije su važne, one su pomogle da se naša građevinska industrija pomeri par koraka sa mrtve tačke u pravcu o kome sam prethodno govorila – ka arhitekturi koja ima kvalitet u proseku a ne incidentno. Investicije su razlog zašto danas za razliku od 2013. g. imamo kakvu takvu arhitektonsku scenu.

Problem je što su investicije uzele maha pre nego što je istinski uspostavljeno snažno društvo sa snažnim profesijama i institucijama.

Snažno društvo je ono koje ima pre svega prosečno obrazovanje stanovništva, profesiju i institucije na visokom nivou. To su ciljevi za koje se treba da se borimo a ne protiv investitora ili tržišne ekonomije, jer samo ta tri stuba zajedno mogu rešiti probleme sa kojima se kao društvo susrećemo.

Mi se nismo susreli sa klijentom do sad, koji je govorio „ovo želim, a ovo nikako neću“ iz nekog ličnog hira. Uvek su postojali razlozi iza toga i to pre svega oni koji se odnose na zahteve, mogućnosti i potrebe onih koji kupuju stanove ili poslovne prostore i svakako na racionalnost i finansijski smisao investicije. I u tom procesu razumevanja razloga koji stoje iza zahteva učili smo mnogo a najpre o načinima kako iz ograničenja napraviti kvalitet. Mi sa našim klijentima radimo na uspostavljanju međusobnog poverenja i dijaloga jer to je ključ za uspeh.

ASAP

Asocijacija je već uradila velike stvari u vašoj branši, više nego institucije. Koliko je ASAP značajan za svakog od članova, a koliko za struku generalno? Kao jedan od osnivača ASAP-a, kako zamišljate njegovu ulogu u podizanju arhitektonskih standarda u Srbiji?

ASAP smo osnovali upravo sa ciljem građenja snažne profesije i struke. Snažna profesija nije neki apstraktan pojam i najuže rečeno ona znači snažne arhitektonske firme. Snažne firme su stabilne i profitabilne firme koje isporučuju visokokvalitetnu uslugu odn. proizvod.

Da biste pružili takvu uslugu trebate snažne pojedince ali i dobro organizovan sistem, jedinstvenu i visokoprofilisanu standardizaciju. Po mom dubokom uverenju tako se gradi integritet struke.

Put do toga je moguć gradacijski kroz više nivoa akcije: razmena iskustva i znanja, izgradnja jedinstvenih i visokoprofilisanih standarda usluge, saradnja sa nadležnim institucijama i javno zagovaranje interesa struke, saradnja sa developerima, real estate sektorom, građevinskom industrijom jer je i njihov interes izgradnja snažnih arhitektonskih firmi odn. profesije od integriteta.

I već imamo prve konkretne rezultate – ASAP je izradio i publikovao knjigu standarda izrade projekata enterijera. Sa tim ciljevima ASAP je mesto susreta ovih aktera odn. platforma za razmenu znanja, iskustva, ciljeva i načina za postizanje ciljeva.

Savet za mlade arhitekte

Verujete da će nas mlađe kolege naterati da drugačije razmišljamo i poslujemo u svakoj branši. Koji biste savet dali mladim arhitektama koji završavaju fakultet, a koji onima koji žele da osnuju sopstveni biro i ostave trag u industriji? Šta je to za Vas srž ove profesije, u stvari kako biste na ovo pitanje odgovorili 2005. godine nakon diplomiranja i prvog posla, a kako danas skoro 20 godina kasnije?

Ne volim da dajem savete, ali ponoviću što sam već rekla prethodno jer smatram da pomaže razrešiti prve dileme onih koji su tek zakoračili u svet arhitekture: Cenite ograničenja isto koliko i mogućnosti. Najbolja rešenja često se rađaju iz izazova, a prava kreativnost dolazi iz sposobnosti da u nedostacima vidite potencijal.

Donesite svesnu odluku o saradnji jer ovaj posao se oduvek i radio timski. Budite tamo gde potencijal tek treba da se ostvari, pravo vizionarstvo ali i suština arhitektonskog poziva je spojiti sadašnji momenat sa budućnošću.

„grenef.“ naš nasušni

Koliki je uticaj medija na arhitekturu i koliko je za Vas važno što postoje portali i izdanja kao što je naš časopis „grenef“ i druga dva uskostručna izdanja „Podovi“ i „Prozori+Vrata“ za promociju i razvoj struke?

Ovo je svet medija i marketinga. Mediji, a naročito specijalizovani časopisi i portali, imaju značajan uticaj na arhitekturu, jer omogućavaju širenje novih ideja, tehnologija i trendova, kao i povezivanje profesionalaca iz različitih oblasti. Časopisi kao što je „grenef.“, kao i izdanja poput „Prozori+Vrata“ i „Podovi“, igraju ključnu ulogu u promociji struke i unapređenju svesti o važnosti materijala i tehnologija.

Za mene je važno postojanje ovih specijalizovanih medija, volim da ih pročitam i prelistam, često inspirišu tehnološka rešenja na koja naiđem i svakako jesu i vid edukacije.