Da li i Vama najlepše miriše kod bake kući? Da li je i Vama hrana najukusnija kod mame u kuhinji? Da li Vam je prijatnije u jednom ili drugom restoranu ako su pritom jelovnik i kvalitet hrane na istom nivou?
Da li i vi neretko idete na drugi kraj grada u supermarket, kod frizera, kozmetičara, berberina… iako možda baš u zgradi u kojoj živite postoji takva usluga? Da li se sećate kada ste kao dete, ležali na toplom pesku, slušali talase i osećali lepotu kojoj ni sami ne znate ime. Da li je moguće stvoriti prostor koji će nam pružiti isti osećaj netaknute bezbrižnosti i sreće? Pored kvalitetne usluge i lepe energije kojom ljudi ispunjavaju prostor, koji su to magneti današnjih enterijera koji čine da se zaljubimo baš u kvadrate? Lepota je u oku posmatrača, rekli bismo. Ali lepota je relativna. Kažu, sređeno je sa ukusom zato ljudi vole da idu tamo. Ili: „Ovo je apsolutno bez ukusa uređeno, a konstantno je krcato, zašto iko ovakvo mesto posećuje?!” Šta je ukus? Pri tom, ne mislim na ukus kao senzorni sistem za hranu i piće već kao valuaciju estetike.
Prvi put se ukus pominje u XVII veku. Benedeto Kroče, italijanski filozof je rekao da je ukus „sposobnost suđenja u pitanjima lepote” i time svrstao među ključne pojmove kojima će se estetika kao filozofska disciplina baviti. Škotski filozof Dejvid Hjum je smatrao da merilo ukusa proizilazi iz biološkog sastava, da je ukus posledica „unutrašnjeg čula”. Hjum brani stav da ukus ne potiče iz intelektualnog već iz prirodnog emocionalnog dela našeg biološkog sastava.Razum pruža znanje o istini i laži. Ukus daje osećanje lepog i ružnog. Sve ovo su odgovori na pitanje zašto nam se neki enterijer dopada ili ne! Enterijer komunicira, i nama se kao nekome ko „upija” taj prostor svim čulima, manje ili više sviđa to što osetimo.
Prostori pričaju nemuštim jezikom… Nemušti jezik je u narodnim pripovetkama jezik kojima se ljudi mogu sporazumeti sa životinjama. Nećemo sada reći da je prostorija živa, i da zidovi, nameštaj, tapete, rasveta i ostali elementi enterijera pričaju kao šoljice u bajci „Lepotica i zver”, ali zasigurno komuniciraju. Prenose na nas utiske koje različitim čulima osećamo i bude u nama najraznovrsniju lepezu osećanja. Zamislite da dolazite kući posle napornog dana, ili sa iscrpnog puta i sačeka Vas ispred zgrade komšija sa osmehom. A zamislite sad da se kolima parkirate u garažu i ni na koga ne nailazite. Samo na neka vrata i hodnike. A tako bi Vam prijali osmeh i lepa reč. Ovakav prostor može da Vas dočeka i uz osmeh i uz lepu reč. Da Vas podseti da ste stigli kući, poželi Vam dobrodošlicu.. Tamnim bojama Vas umiri, a crvenom Vam pruži potrebnu energiju.
Da li Vam se desilo da uđete u dečije sobe, posebno sobu za bebu i da iako, na primer, beba još nije došla na ovaj svet, Vama sve miriše na nju? Da li znate da je dodir majke i bebe odmah posle rođenja nešto što obeleži život, a da toga nismo svesni? Zašto ne produžiti bebama taj osećaj sigurnosti i topline majčinog zagrljaja, ušuškavajući ih u tople, mekane prekrivače, pastelnih boja. Često nismo svesni koji segment enterijera nam šalje najjaču poruku.
Nekada je to detalj, dekoracija, slika, skulptura. Njihova uloga nije samo da popuni zid i ulepša ambijent. Detalji nam šalju poruke. Kornjačica koja sedi na ivici TV komode jasno kaže: „Opusti se, stigao si kući, sve je u redu, sedi, lezi, radi šta ti se radi, sve je ok…” postaje neizostavni deo enterijera. I doprinosi našoj percepciji istog.
Važno je uzeti u obzir i trenutno raspoloženje posmatrača. Usled velikog broja informacija koje apsorbujemo svakodnevno, sve smo svesniji da nismo „crno-bele” osobe, već se puno nijansi sive i svih drugih tonova, prelivaju u našem raspoloženju u toku jednog dana. Zavisno od toga nam nekad prijaju tiši, a nekad bučniji prostori, veći ili manji, prazniji ili popunjeniji, bilo elementima enterijera ili ljudima, tamniji ili svetliji, oblije ili četvrtaste forme. Mi oblikujemo enterijere i oni oblikuju nas.
Ponekad, kada je svet oko nas u haosu, potrebna nam je čistoća, dodir hladnog mermera, koji svojom čvrstinom i hladnoćom smiruje uzburkane misli u nama samima i čini da sve deluje kao da držimo stvari pod kontrolom. U ovoj sobici ćete osetiti miris trave, mir šume. Čućete ptičice i osetićete vetar. Jer je to emocija koju Vam prenosi tj. način na koji komunicira enterijer. Kombinacijom dezena, boja i formi.
Dok ćemo u ovoj fotelji svi zamisliti gospodina u finom odelu od tvida, sa lulom ili tompusom, cipelama od prevrnute koze i teškim parfemom. I da nismo svesni naše imaginarne osobe koja sedi u fotelji, mi zaista osećamo miris lule i drveta!
Zamišljamo osećaj koji ima dok ga topli somot fotelje obavija, a drvene obloge na zidovima čine njegov dom poput sigurne tvrđave. Sa druge strane, prostor može uticati i na naše raspoloženje. U jednom boho razdraganom ambijentu ćemo udahnuti neočekivanu porciju energije i mladosti. Vraćamo se u dvadesete godine, u naše velike snove i ideje o svetu.
Sve nam izgleda lepše ako u toku dana, bar pet minuta provedemo u ovakvom okruženju. Ovaj prostor, poput čuvenog čajnog kolačića iz Prustovog romana, u nama budi sećanja, dodir mekanih fotelja, podseća na neke uzbudljive zagrljaje, šareni jastuci nas zovu da se opustimo i osetimo se nestašno i slobodno kao nekad.
Podeliću sa Vama jednu moju unutrašnju nesvesnu analizu. Neke ljudi čim ih vidim, pri prvom susretu vezujem za određene boje, oblike, voće, povrće, biljke…. Kada se to prenese na prostor dobijemo masivnije ili filigrane oblike. Filigrani karakteri zahtevaju filigranske prostore. Ograda pored stepenika u zgradi može izmeniti čitav prostor, stvarajući razigrane oblike od gvožđa. Želeli smo celoj zgradi da damo karakter nadrealnog, i izgled nekog urbanog, umetničkog dela. Skulptura u svakodnevnom životu. Pustolovni karakteri otvorenih čula, gladni konstantno novih informacija se mogu zadovoljiti samo enterijerima koji im pružaju mnogo informacija. Kontrast ravnih linija, hladnog stakla na stolu preciznih dimenzija i mekanog, čupavog tepiha, udobne sofe i jastuka veselih boja, ovde nas uvodi u svet gde je sve moguće.
Možemo da se opredelimo gde želimo da nas mašta nosi pogledom na bilo koji deo nameštaja. Gde god da se okrenemo neophodno je da nam se čula hrane, bojama, oblicima, teksturama, idejama, mirisima… Jako važan element u osmišljavanju prostora jeste i definisati dozu „popunjenosti” nekog prostora.
Nekom senzibilitetu prijaju prazni zidovi da bi njegova ili njena energija mogla da nesmetano plovi prostorom sto se može videti na slici pored. Previše dekoracije ih sputava, uznemirava, seče krila, energiju i raspoloženje. Zato tek poneka zaobljena linija drvenog stola i ćebe od kašmira, nehajno prebačeno preko fotelje, daje atmosferu ušuškanosti, poziva gosta da se opusti i u skoro zen atmosferi dozvoli čoveku da živi u sadašnjem momentu, bez suvišnih i bespotrebnih detalja.
Nekad je potrebno promeniti paradigmu kroz koju posmatramo stvari i oživeti dete u sebi! Dete najbolje oseća, ima najiskrenija i najistančanija čula i ne gresi. Kod deteta je sve moguće. Kao i što je u enterijeru puno toga moguće, samo je važno da ne dozvolimo razumu da nam određuje granice! I da dozvolimo nepravilnosti, nesavršenosti, a nekad i nesklad, jer u različitosti i leži lepota karaktera. Enterijer je hrana za naše oči koju često potcenjujemo. Kako kupujete sliku? Očara vas, zaljubite se u nju na prvi pogled i svaki put kada uđe u Vaš vidokrug vrati Vam lepu emociju sa prvog susreta… I ona komunicira.
Prostori emituju emocije… Nesvesno utiču na nas i bude najrazličitija osećanja! Ne potcenjujmo ih! Ohrabrimo ih da nam ulepšavaju svakodnevnicu i uživajmo u njima! Upoznajmo ih i dopustimo njima da upoznaju nas! A koja je naša mera i naš ukus, će nam glasno saopštiti naše šesto čulo, tj. taj osećaj identifikacije sa ambijentom. Nije lako pogoditi, ali obećavam Vam ako probate, da će Vas rezultat svakodnevno ispunjavati lepim emocijama i pozitivnom energijom! Svako jutro i svako veče, Vaš prostor će Vam ispričati po jednu lepu priču i učiniće svet još lepšim mestom za život!