U savremenom građevinskom sektoru, gde se od projektanata, proizvođača i investitora očekuje da preuzmu aktivnu ulogu u smanjenju uticaja na životnu sredinu, javlja se potreba za pouzdanim, uporedivim i transparentnim podacima o ekološkim karakteristikama građevinskih proizvoda. Ključni instrument u tom procesu jesu deklaracije proizvoda o zaštiti životne sredine (Environmental Product Declaration – EPD), zasnovane na metodologiji ocenjivanja životnog ciklusa (Life Cycle Assessment – LCA).
Sadržaj
Deklaracija proizvoda o zaštiti životne sredine – objektivni prikaz uticaja proizvoda
Deklaracija proizvoda o zaštiti životne sredine (EPD) predstavlja standardizovan, kvantitativni izveštaj o uticaju proizvoda ili sistema na životnu sredinu tokom njegovog životnog ciklusa.
EPD se izrađuje na osnovu rezultata LCA studije i predstavlja sažetak ključnih pokazatelja – emisija gasova sa efektom staklene bašte, potrošnje primarne energije, potrošnje resursa, generisanja otpada i drugih kategorija uticaja – izraženih po definisanoj funkcionalnoj jedinici.
Za razliku od deklaracija ili oznaka „eko“ ili „zeleno“, EPD ne vrednuje da li je proizvod „dobar“ ili „loš“, već pruža transparentne brojčane podatke koje projektanti, investitori i sertifikaciona tela mogu da koriste za upoređivanje proizvoda koji obavljaju istu funkciju.
Jedinstvena metodologija za uporedivost ekoloških deklaracija
EPD dokument se izrađuje i verifikuje u skladu sa međunarodnim standardom ISO 14025 (ekološke deklaracije tipa III) i evropskim standardom EN 15804, koji daje osnovna pravila za kategorizaciju građevinskih proizvoda i usluga. Time se obezbeđuje da su deklaracije koje izdaju različiti proizvođači, u različitim državama, urađene po istim principima, što je preduslov za realnu uporedivost.
Metodološka osnova svake EPD jeste ocenjivanje životnog ciklusa (LCA), definisano standardima ISO 14040 i ISO 14044. U toku LCA, kvantifikuju se ulazi (sirovine, energija, voda) i izlazi (emisije u vazduh, vodu i zemljište, otpad) za sve relevantne procese. Ovi podaci se zatim prevode u skup indikatora uticaja na životnu sredinu (globalno zagrevanje, zakiseljavanje, eutrofikacija, iscrpljivanje resursa i sl.). Na osnovu ovakve analize formiraju se numeričke vrednosti koje ulaze u EPD dokument.
U savremenoj praksi projektovanja, naročito u kontekstu BIM okruženja i sve šire primene LCA za zgrade (prema EN 15978), EPD zauzima centralno mesto. Projektant više nije ograničen na opisne tvrdnje proizvođača, već raspolaže verifikovanim podacima za svaki proizvod.
Kada se EPD podaci integrišu u BIM model i softver za LCA zgrade, svaka promena materijala, sloja ovojnice ili konstruktivnog sistema neposredno utiče na izračunati ugljenični otisak i druge uticaje objekta. Na taj način EPD postaje operativni alat za donošenje odluka već u idejnim i glavnim fazama projekta, kada su mogućnosti za optimizaciju najveće.
Od sertifikata do softvera: budućnost EPD deklaracija
EPD su takođe važan ulaz za različite sertifikacione sisteme (LEED, BREEAM, DGNB) i za nacionalne i evropske regulative koje sve više traže kvantifikaciju uticaja na nivou proizvoda i zgrade. Za proizvođače, to je prilika da kroz transparentnost i bolji ekološki učinak diferenciraju svoje proizvode na tržištu.
Iako EPD značajno povećava transparentnost, ona nasleđuje i sve nedostatke podataka i metodologije iz LCA studije na kojoj se zasniva. Problemi sa kvalitetom podataka, neujednačenost sekundarnih baza, razlike u PCR pravilima između regiona i različita tumačenja standarda mogu otežati uporedivost deklaracija za slične proizvode. Takođe, izrada LCA studije i EPD može biti finansijski zahtevna, posebno za manje proizvođače.
Zbog toga je neophodno dalje unapređivati harmonizaciju pravila (PCR), kvalitet baza podataka i digitalne formate EPD (mašinski čitljive formate povezive sa BIM i LCA softverima), kako bi se u potpunosti iskoristio potencijal ovog alata.
EPD i LCA: vodiči ka stvarno održivim zgradama
U kontekstu tranzicije ka niskougljeničnom i resursno efikasnom građevinskom sektoru, EPD i LCA predstavljaju ključnu infrastrukturu znanja. One omogućavaju da se odluke o materijalima i sistemima donose na osnovu verifikovanih podataka, a ne pretpostavki, i da se održivost kvantifikuje na nivou pojedinačnog proizvoda i cele zgrade.
Za savremenu građevinsku praksu, poznavanje i korišćenje EPD više nije opcija, već postaje sastavni deo stručne pismenosti inženjera i arhitekata – uslov da građevine zaista budu održive tokom celog svog životnog ciklusa, a ne samo energetski efikasne na papiru.
Autor teksta: Ines Roksandić