SagledavajuÄi danaÅ”nju situaciju u okviru namernog menjanja identiteta i prepoznavanja grada i gradova, iz razloga uklanjanja objekata koji su ga Äinili posebnim, radi izgradnje novih viÅ”ih plastificiranih objekata koji se na prvi pogled prepoznaju po jeftinoÄi i koji nemaju nikakvo obeležje za trajanje. Te odlike su se izgubile u tome da se živi od danas do sutra kao nametnutom naÄinu.
PremeŔtanjem industrijskih zona iz gradskog jezgra kvalitet života se nije podigao. Postao je joŔ gori.
Na tim mestima su izgraÄeni ogromni stambeno-poslovni prostori koji su poÄeli da ājeduā normalno funkcionisanje graÄana, bez ikakvog izgraÄenog prostora za igru, Å”etnju, parkiranje.
Poenta je i naÄin na koji su takvi prostori graÄeni, odnosno uklanjani, ruÅ”eni. Koliko je opasnih materija otiÅ”lo u vazduh, gde je otiÅ”lo kontaminirano tlo, gde je zavrÅ”io sav taj materijal, kuda je prolazio, ko je to radio, za koga, ko je vrÅ”io kontrole takvih gradiliÅ”ta jer ih ni danas ne vrÅ”e.
Toliko pitanja, a odgovora nigde. Konstatovano je da za te vrste radova ne postoje licence, od projektovanja do izvoÄenja. Kako je moguÄe da toga nema u naÅ”em zakonodavstvu?
Postavljaju se logiÄna pitanja Äiji je to zabran i ko ga Å”titi jer se veÄ godinama radi neÅ”to Å”to niko ne kontroliÅ”e?
Imamo i nova reÅ”enja tipa REKONSTRUKCIJA koja u prevodu znaÄi totalno uklanjanje objekta, ili REGENERACIJA Å”to takoÄe znaÄi da je objekat nestao u praÅ”ini i dimu. Takvih primera je sve viÅ”e i postaju novouspostavljeno nepisano pravilo.
Tako se uklanjaju pruge, kuÄe, zgrade, gotovo sve za Å”ta se pojavi interes. JAVNI ILI PRIVATNI svejedno je, isto se tretira. Planovi se prave po potrebi, a sve ostalo je igra brojeva i datuma.
Skrivaju se projekti, planovi od javnosti zbog zaÅ”tite, koga ili Äega vreme Äe pokazati.
Å teta koja se pravi ovakvim naÄinom rada ili ne rada je veÄ ogromna, i tiÄe se javnog zdravlja, bezbednosti ljudi, uniÅ”tavanja infrastrukture (putne i svake druge), uniÅ”tavanje priobalja i svake druge slobodne povrÅ”ine za istovar Äubreta Äime se remeti priroda i zagaÄuje vazduh, voda, zemlja. Sav ovaj haos se pospeÅ”uje od donosilaca odluka i birokratije koja te i takve odnose pravi samo zarad liÄnih interesa i profita ne razmiÅ”ljajuÄi o stvarnim potrebama druÅ”tva i buduÄih vremena, smatrajuÄi da buduÄnosti i nema, ili Äe je samo oni imati.
ImajuÄi u vidu zakonsku regulativu koja trenutno postoji svedoci smo nepoÅ”tovanja iste gde se na flagrantan naÄin krÅ”e sve norme zaÅ”tite pre svega graÄana, prirode, životinja, konstatujuÄi da se svi moraju inovirati, približiti i uskladiti sa onima koje veÄ postoje u svetu.
Neverovatno je da smo i bez postojanja industrije toliko zagadili vazduh, zemlju, vodu ne ÄineÄi niÅ”ta kako bismo to ispravili i uÄinili život kvalitetnijim.
Svedeni smo na puko življenje, kao u koÅ”nici, živeÄi u betoniranom prostoru bez zelenih povrÅ”ina, dižuÄi objekte u vis sa sve manjim razmakom izmeÄu njih na svakoj lokaciji uzurpirajuÄi pripadajuÄe zemljiÅ”te objektima, zakonskim igrarijama i Äestim menjanjem istih.
PrimeÄujemo vidnu eskalaciju ruÅ”enja objekata, simbola, bez ikakve zakonske regulative na naÄin koji se može izjednaÄiti sa bombardovanjem i granatiranjem, koji Äine život u takvim prilikama nepodnoÅ”ljivim.
Kakvi su ciljevi tih radnji tek Äemo videti, ali su sve prilike, odnosno neprilike da se svode na odreÄeni liÄni profit i interes jer kako drugaÄije tumaÄiti Äinjenicu da se ti javni objekti na volÅ”eban naÄin prebacuju u liÄnu imovinu.
Tada nastupaju ti lepi nazivi urbanih regeneracija, renesanse graditeljstva, menjanja razglednica gradova, novih tendencija, skupih kvadrata, koju ne prati niÅ”ta od infrastrukture, veÄ se sami uguÅ”ujemo od saobraÄaja, kanalizacijeā¦ ali imamo tržne centre, jer to nam treba, trebaju nam nova pravila življenja, rada, odmora. Menjaj navike jer si na to prisiljen Äinjenjem onih koji sve znaju i koji misle umesto tebe. Å ta Äe ti glava osim za ukras i potpis, i naravno plaÄanje.
Toliko toga je sruÅ”eno, cena toga rada je nepoznata, iskoriÅ”Äenje toga je nula, Å”teta je ogromna, nemerljiva i meri se u milijardama, mada jedan ljudski život je vredniji od svakog novca. Da li je u realnosti to tako, ne bi se reklo.
Ovde se ne gradi, ovde se ruŔi.
Ogroman prostor je trajno devastiran Äinjenjem povezanih Äinilaca na destrukciji urbanog prostora na teritoriji cele zemlje. NajoÄiglednije je u najveÄim gradovima jer je tu i zagaÄenje najveÄe, a uzrok su i izvoÄenja graÄevinskih radova na ovaj i ovakav naÄin. Prevara i laž se viÅ”e ne mogu sakriti, tepih je mali da pokrije koliÄine Äubreta koje nastaje takvim radovima, poÄev od projektne dokumentacije do krajnjeg ishodiÅ”ta, a to je plodno zemljiÅ”te u okolini tih naseobina. Koga briga za to.
Dok bogatije zemlje Äuvaju svoje resurse, mi ih uniÅ”tavamo na viÅ”e naÄina. Prvo u kamenolomima, Å”ljunkarama, koje punimo otrovom, meÅ”anim opasnim otpadom raznih karakteristika koje viÅ”e niko i ne ispituje. Radove izvode sumnjive firme bez vidnih oznaka upitnog znanja i zvanja, struka i ne postoji, odnosno, lepo naplaÄuje svoje uÄestvovanje u neregularnim uslovima.
UniÅ”tavamo kvalitetne i zdrave materijale, ugraÄujuÄi loÅ”e, stvarajuÄi planine otpada ne mareÄi na njihov uticaj, ne samo na prirodno okruženje veÄ i na ekonomiju. Lako se naprave divlje deponije, to niÅ”ta ne koÅ”ta, uklanjanje koÅ”ta i gde ga odneti, jer on ima svoju koliÄinu i zauzima prostor.
Pitanje je koliko sve to koÅ”ta i ko Äe sve to platiti? Da li je ovo deo pripremnih radova, tendera, projektnih zadataka, upravljanja otpadom? Äija je to briga, tema? Za sve ovo vreme vidimo niÄija. Ostavljeno da stoji, kompromitovano, od svih i stavljeno na leÄa graÄana da ga nose svakodnevno, jer gradnja je važna, ona se vidi a ovo se krije, sakriva, Äuti se o tome. VeliÄina zatrovanih prostora je znatno veÄa od sve gradnje. To je barem lako videti.
To je peÄat na sva nova naselja i objekte, to ih krnji i ruÅ”i sliku o njima, jer je to Å”to ostaje iza njih, pustinja, svetleÄa.
NaÄini na koji se to radi su flagrantna krÅ”enja prava na život i rad, gde se ne vodi raÄuna o osnovnim postulatima života. Nema razgovora, diskusija, suÄeljavanja, iznoÅ”enja argumentacija. Svodi se na silu ne na snagu, na silu ne na znanje, bez ikakve prakse i primene.
Tako nestaje jedan grad i nastaje mesto, istog imena.
Ono Å”to je bilo naÅ”e sada je tuÄe. Otpad je zasvagda naÅ”, devastirani prostor je naÅ”, graÄevine su tuÄe.
Nas je sve manje, otpada koji se uopÅ”te neiskoriÅ”Äava sve je viÅ”e, koji nas sve viÅ”e guÅ”i, davi.
Svi ti silni metali, betoni, cigle, staklo, drvo možda je neko i iskoristio, opasni materijali su i dalje oko nas i u nama. PreviŔe ga je u objektima, u vazduhu, na njivama i pored reka.
Ne trebaju nama ovolike zgrade, nama treba human i zdrav prostor da živimo i radimo.
TražeÄi uzroke sa sagledavanjem posledica doÅ”lo se do odgovora koji se Äini prepoznatljivim i govori o ispunjenju forme u smislu kako-takve dokumentacije bez zadovoljenja sadržaja koji je optereÄen praznim nabrajanjima. Kao da nikome nije u interesu da ova tema postane druÅ”tveni interes, jer ima li Å”ta lepÅ”e od toga da otpadni materijal ne bude otpad, smeÄe, veÄ sirovina za dobijanje novog proizvoda?
Pravilni postupci rada od pregleda objekata, kako bi se utvrdila opasnost ili ne materijala u njemu, preko projekta koji bi definisao tehnologije rada, plana pravilnog rukovanja i voÄenja materijala do njegovog tretmana, organizacijom samog ophoÄenja prema materijalu postojanjem obuÄenih lica na gradiliÅ”tima su osnov, temelj svake industrije, rukovodeÄi se u vremenu i prostoru u kojem sada živimo.
Stvorena je nova oblast delovanja i rada, sve Å”to se deÅ”avalo ranije je samim tim bilo pogreÅ”no i pogubno, Å”to iziskuje nova lica, nova zanimanja, posebne uslove koji se moraju u hodu stvarati kako bi se postigao zadati cilj – minimum 70 % reciklaže otpadnih materijala iz postupaka ruÅ”enja i gradnje. Nije ovo āpapir viÅ”e u graÄevinskom sektoruā, ovo je pomoÄ sektoru kroz reupotrebu materijala i smanjenje troÅ”kova.
Vapaj za mestima za skladiÅ”tenje ove vrste materijala nije stigao do odgovornih u lokalnoj samoupravi, koji i dalje izdaju saglasnosti na Planove za upravljanje otpadom bez takvih mesta, i naravno uputstvima za izradu istih bez ikakvog predznanja o ovoj oblasti, bez ikakve edukacije, kako njih, tako i autora istih. Rezultati su pogubni. Olako izdavanje saglasnosti na Planove za upravljanje otpadom od ruÅ”enja i graÄenja nije pomoÄ graÄevinskoj industriji veÄ bi se moglo bolje reÄi Damoklov maÄ. Drugim reÄima, oni kojima je obaveza da vode raÄuna o Äovekovoj okolini je na ovaj naÄin najviÅ”e i zagaÄuju ne videÄi Å”ta Äine.
Broj divljih deponija je udesetostruÄen, samim tim i koliÄine materijala na njima. IzvoÄaÄi radova nemaju licence (sertifikate) za ove delatnosti, pa i sami operateri nemaju nikakvu kvalifikaciju za obavljanje delatnosti.
Na nesreÄu, ranije smo imali ātihaā uklanjanja objekata vikendom, sada je to svakodnevno i Å”to bi se reklo āozakonjenoā jer ne postoji odgovornost, nema kontrole i iz toga proizilazi niz kaznenih mera, narodski reÄeno – vuk sit i sve ovce na broju.
Koliko Å”tete se nanosi ovakvim tumaÄenjem zakonskih reÅ”enja joÅ” niko nije izraÄunao, dok se dobro oseÄa i vidi Å”teta u svim oblicima života i rada.
Kako viÅ”e ne bismo tumaÄili zakonska i podzakonska akta bolje bi bilo da ih primenjujemo i kroz primenu menjamo propise. To bi bio normalan put ka usklaÄivanju propisa i izvoÄenja. U tom kontekstu Srpska asocijacija za ruÅ”enje, dekontaminaciju i reciklažu je veÄ napravila bazu kompanija izvoÄaÄa, pripremila odreÄene jedinice lokalnih samouprava da zakonski definiÅ”u ove aktivnosti na svojoj teritoriji, i najvažnije, uz pomoÄ nauke i privatne inicijative napravila viÅ”e gotovih proizvoda spremnih za ugradnju. Edukaciju sprovodimo u kontinuitetu i veÄ smo napravili viÅ”e zanimanja za industriju ruÅ”enja, dekontaminacije i reciklaže, kao i specijalizacije inženjerskog kadra.
Autor teksta: Dejan BojoviÄ, dipl. ing, Srpska asocijacija za ruÅ”enje, dekontaminaciju i reciklažu