U okviru naše redovne rubrike „Arhitekta jednog grada“, u ovom izdanju časopisa „grenef.“ imamo zadovoljstvo da razgovaramo sa Brankom Ristićem iz Valjeva.
Gradovi nisu samo skup zgrada i ulica – oni su živi organizmi čiji razvoj oblikuju arhitekte, urbanisti i vizionari posvećeni stvaranju prostora koji odražavaju duh zajednice. U okviru naše redovne rubrike „Arhitekta jednog grada“, istražujemo kako pojedinci kroz svoj rad utiču na urbanistički i arhitektonski identitet mesta u kojima stvaraju. Ovoga puta, naša pažnja usmerena je ka Valjevu, gradu bogate istorije i dinamičnih arhitektonskih promena, čiji razvoj značajno oblikuje arhitekta Branko Ristić.
Branko Ristić je diplomirani inženjer arhitekture iz Valjeva, vlasnik i direktor preduzeća HABITAT RB d.o.o. poznat po svom angažovanju u urbanističkom razvoju grada Valjeva i okolnih područja. Njegov angažman u Društvu arhitekata Valjeva, gde je bio i predsednik, kao i u procesima vrednovanja značajnih arhitektonskih dostignuća, potvrđuje posvećenost unapređenju gradskog prostora. Ristić je učestvovao u izboru najznačajnijih arhitektonskih dostignuća Valjeva, gde je izdvojio projekte poput Hotela Divčibare arhitekte D. Nastića i Gradskog trga koji je projektovao tim pod vođstvom M. Lojanice.
Njegov rad odražava posvećenost unapređenju urbanističkog i arhitektonskog identiteta Valjeva i okoline, sa fokusom na održivi razvoj i očuvanje kulturne baštine. U razgovoru sa njim, osvrćemo se na razvoj Valjeva, izazove u arhitektonskoj praksi i budućnost urbanizma ovog kraja.
Kako biste opisali arhitektonski identitet grada? Koje ključne istorijske i arhitektonske promene su po vašem mišljenju najviše oblikovale Valjevo?
Arhitektonski identitet Valjeva je prostorno-strukturni kompozit nastao kao ishod:
- dinamike dijaloga između istorijskih tokova i dominantnih smernica za postavke formiranja prostornih sklopova u tim vremenskim kontekstima, sa različitostima koji ih naznačuju;
- graditeljskih obeležja koji proističu iz stilskih, oblikovnih i tehnoloških koordinata vremena u kom se realizuju određene celine ili objekti, uz usaglašavanje sa konfiguracijom terena; koji su svojom polivalentnošću uticali na artikulaciju i formiranje ambijentalno-građevinskih sklopova.
Po nekoj neprimetnoj, naizgled samosvojnoj matrici, došlo je do prožimanja, dopunjavanja, interakcije, nadgradnje više premisa: istorijske, geografske, kulturološke, sociološke, ekonomske… što je uz sve druge momente vezano za planerska i graditeljska umeća aktera od veštih preduzetnika do inženjera i arhitekata, dovelo do toga da je grad Valjevo dobio prepoznatljiv identitet višeznačnog, prijatnog urbanog sklopa, sa snažnom potporom prirodnog okruženja sa pobrđima kao obodima, planinskim vencima i prožet vodotokovima 4 reke koji bitno doprinose „koloritu“ urbanog mozaika, pogotovo potencijalima koji nisu u potpunosti iskorišćeni.
Osnovna podela gradskih celina bi bila na:
- DESNI DEO GRADA, nizvodno od reke Kolubare, u kom je smeštena stara čaršija Tešnjar, sa atributom istorijska, izgrađena u 19. veku za vreme vladavine Osmanske imperije – Turaka, koja je 1969. godine zaštićena kao kulturno dobro, a zatim 1979. kao kulturno-istorijska celina od izuzetnog značaja. U njoj dominiraju stambeno-poslovni objekti sa unutrašnjim dvorištima i u kojima su dugi niz godina negovani stari zanati. Njihova autentičnost u arhitektonskom smislu je sačuvana u značajnoj meri. Tokom 60-ih godina bilo je pokušaja tadašnjih gradskih rukovodilaca da se ceo istorijski kvart poruši i da se tu zidaju višespratnice u duhu socirealizma koji je bio u zamahu. Tu je Zavod za zaštitu spomenika kulture odigrao značajnu ulogu, tako je sačuvan prostor koji je deo prepoznatljivog identiteta grada i koji se često koristi kao autentična scenografija za tematske filmske projekte.
- LEVI DEO GRADA, nizvodno od reke Kolubare, gde se po ortogonalnoj projekciji grada S. Đuričića iz 1854, u ortogonalnoj matrici definisanja saobraćajnica i sadržaja, formiraju u sukcesivnom smislu objekti i prostorne celine i sklopovi, koji imaju različite vremenske i samim tim oblikovne karakteristike. Kolubara je ta koja započinje dijalog istorijske celine iz osmanskog perioda sa novom graditeljskom epohom s kraja 19. i početka 20. veka i to direktnom komunikacijom od tešnjarske kaldrmisane „kasabe“ ka trgovačkoj ulici sa poslovnim sadržajima – Ulica Knez Miloševa, koja je danas pešačka zona sa objektima uslužnih delatnosti prema ulici i individualnim stambenim objektima unutar dvorišta. U tom sklopu objekti javnih građevina građeni početkom prošlog veka ili neposredno pre toga imali su obeležja akademske arhitekture sa prizvukom secesije ili eklektike, često sa naglašenom simetričnošću uz značajnu primenu fasadne plastike kao izraza težnje graditelja za vizuelnom ekspresijom u obogaćivanju ambijentalnog sklopa.
Primeri za to bi bili: zgrada Narodnog muzeja iz 1896. godine, koja je prvobitno bila osnovna, a zatim i srednja škola; zgrada Štedionice iz 1906. godine koja se u 2025. rekonstruiše u Gradsku kuću; zgrada Valjevske Gimnazije, iz 1906. godine; zgrade Osnovnog suda- Načelstva, sada Zgrade Osnovnog i Višeg suda, iz 1906. godine; zgrada u Karađorđevoj ulici koja je deo nekadašnjeg paviljonskog kompleksa Artiljerijske kasarne gde je tokom Prvog svetskog rata bila druga rezervna Vojna bolnica a danas je Srednja Medicinska škola, takođe iz 1906. godine, Vila Tucović iz 1927. kao reprezentativni stambeni rezidencijalni objekat u kom je prvi vlasnik bila ćerka Vojvode Mišića Ela; zgrada Drinske Divizije u Ulici Vojvode Mišića, takođe s početka 20. veka; Dom Vojske u Valjevu, 1928-1930; zgrada stare Železničke stanice, izgrađena do 1908; Hotel Grand izgrađen na mestu mehane, građen u dva navrata 1846. i 1883. godine a definitivno rekonstruisan i revitalizovan 80-ih godina prošlog veka; zgrada Državne hipotekarne banke iz 1939. kao naznaka upliva impulsa moderne ruskog arhitekte Vasilija Vilhema fon Baumgatena.
Važno je napomenuti da su svi objekti nepokrenta kulturna dobra i ujedno su spomenici kulture.
U periodu posle Drugog svetskog rata i u prvim decenijama druge polovine 20. veka, naglašena je izgradnja kolektivnih stambenih objekta uz formiranje i uređenje spomeničkih kompleksa. U arhitektonskom izrazu dominiraju jednostavni prepoznatljivi objekti sa karakteristikama socrealističke gradnje. U samom centru grada izvedeno je nekoliko višespratnih objekata spratnosti do P+9S, koji su nazivani soliterima i što je u određenom periodu tih godina bio trend kojim je trebalo da se simbolizuje uspešnost onih koji su na vlasti.
Objekti su često rađeni po tipskim projektima koji su se realizovali u raznim delovima tadašnje Jugoslavije. Jedno od značajnih izuzetaka je zgrada Doma kulture u Valjevu (nepoznat autor), koja je namenski projektovana za prikazivanje pozorišnih predstava kao i za ostale funkcije vezane za kulturna dešavanja u duhu posleratne moderne u periodu od 1953. do 1960. godine. Sa prilaznim platoima, parternim rešenjima, prostornim dijalogom s parkom na drugoj strani reke, objekat je inicirao stvaranje značajne ambijentalne celine koja je često mesto okupljanja građana. Predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja.
Osamdesetih godina, oporavlja se gradnja individualnih stambenih objekata kao refleks na povoljno ekonomsko stanje i povoljne kredite, ali se događa ono što je najveći pomak u suštinskom smislu kada je reč o graditeljskim dostignućima Valjeva, a to je da se razvija svest tadašnjih gradskih funkcionera o važnosti ulaganja u kvalitetne i prepoznatljive javne objekte, što dovodi do raspisivanja konkursa ili angažovanja poznatih autora. To rezultira vrednim arhitektonskim ostvarenjima koja dobijaju čak prestižne prve nagrade „Borbe“ na nivou tadašnje Jugoslavije: Gradski trg u Valjevu (autor prof.arh. M. Lojanica sa timom) kao i Hotel Balkanija na Divčibarama ( autor prof.arh. D. Nastić).
Istovremeno se u tom periodu događa još jedna važna inicijativa presudna za današnji identitet Valjeva, a to je rekonstrukcija i dogradnja Hotela Grand (arh. P. Kojić) uz uređenje okolne površine u formi pešačke zone i iniciranog gradskog trga u objedinjenom prostornom sklopu sa parkovskim prostorom u okruženju oivičenom stambenim objektima oko fontane i zgradom gimnazije. U tom miljeu su postavljeni spomenici pesnikinji Desanki Maksimović i vojskovođi Živojinu Mišiću što prostoru daje posebnu dimenziju i inicira suptilne dimenzije komunikacije prolaznika i okruženja.
Takođe osamdesetih godina prošlog veka u Valjevu je izgrađeno stambeno naselje Kolubara 2, koje je i danas svetao primer mudro promišljene urbane matrice i kompozicije stambenih objekata, sa diferenciranim sadržajem unutrašnjeg prostora (obogaćenog zelenilom i rekreativnim površinama) i spoljašnjeg saobraćajno-pristupnog (u timu projektanata „Invest Biroa“ je bio i valjevski arh. V. Simović). Autor prof. arh. D. Mladenovič, je u duhu arhitekture Le Korbizjea, kako sam navodi, tragao za harmoničnim odnosom između prirodne sredine i svesno oblikovane od strane ljudi za njihove potrebe, poštujući načelo da u radu arhitekte mora biti nivo kulture, lični talenat, kao i estetski izraz i lepota prihvaćena od onih za koje se stvara.
Po usvajanju Gup-a Valjevo 1987. i PGR-a plana generalne regulacije „Centar“ grada Valjeva 2014. godine, dolazi do naglašenije gradnje kolektivnih stambenih i stameno-poslovnih objekata koji se pozicioniraju po obodima blokova centralnog gradskog jezgra, na mestima postojećih stambenih objekata koji se ruše, i to je proces koji i danas traje. U periodu kada se društvo nalazi u tranziciji i kad na globalnom nivou dominira neoliberalizam; ove tranzicije u graditeljskoj oblasti reflektuju sve tokove društvenih događanja. Početak je bio slabijeg inteziteta, da bi došlo do toga da je ekspanzija gradnje posebno naglašena poslednjih godina indukovana visokim profitom dovela do usložnjavanja svih komunalnih problema (saobraćaj, vodovodne i kanalizacione instalacije; elektro i instalacije za grejanje).
To je dovelo do osetne zabrinutosti struke kuda vode ti tokovi u međuvremenu nazvanog „investitorskog urbanizma“ i kako sve ipak zaokružiti u okviru održivog razvoja sa bitnim obeležjima kvalitetnog, funkcionalnog, estetski prihvatljivog i humanog okruženja.
Valjevo ima značajnu arhitektonsku i kulturnu baštinu, od Muselimovog konaka do Tešnjara. Kako vidite ulogu arhitekata u očuvanju i revitalizaciji ovih prostora?
Uloga Arhitekata je vrlo bitna u tom smislu očuvanja baštine, pre svega arhitektonske i oni daju svoj maksimalni doprinos da ukažu na značaj svih bitnih tema iz graditeljskog opusa za grad a ujedno daju smernice za pokretanje inicijativa i sagledavanju mogućnosti rešavanja značajnih pitanja. Treba napomenuti da u Valjevu Zavod za Zaštitu Spomenika kulture ima svoju kancelariju, i to u značajnoj meri doprinosi da kolege koje tamo rade angažovano utiču na sva pitanja iz ove oblasti i u okviru svoje nadležnosti profesionalno usmeravaju sve tokove u pozitivnom smeru najboljih rešenja za grad i za okruženje.
Da li postoji neki istorijski objekat u Valjevu koji smatrate nedovoljno valorizovanim ili zaboravljenim?
To bi bio kolektivni stambeni objekat u duhu moderne arh. M. Belobrka (uz nažalost druge njegove objekte u Valjevu, porušene ili rekonstruisane do neprepoznatljivosti), na uglu Sinđelićeve i Pantićeve ulice. U jako lošem stanju je fasada koja se ne održava jer je objekat kao nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture neinteresantan investitorima pošto ne mogu da ga ruše i zidaju objekat koji bi im doneo profit, a grad je zaboravio da je važnost tog objekta motiv da on ulaže u sanaciju i revitalizaciju (bar fasade) i da ne čeka stanare da to oni urade u interesu i svom ali i zajednice.
Koliko se danas u arhitektonskoj praksi u Valjevu vodi računa o uklapanju novih objekata u postojeći ambijent i istorijski kontekst?
To je vrlo interesantno pitanje. I DA i NE. Svakako da je to obavezan imperativ za projektanta. U značajnoj meri je i rezultat kreativnog dostignuća pojedinca ili više učesnika u procesu stvaranja. Ali isto tako je u današnjem vremenu i problem rešavanja tog pitanja kroz kompromis sa investitorima, koji ne žele da ih ta tema finansijski opterećuje, jer oni u velikoj meri koriste nedefinisane estetske kriterijume u projektovanju prilikom obrada lokacija kroz plansku regulativu, pre svega kroz Urbanističke projekte.
To im omogućavaju da sa minimalno pažnje za ovakve probleme idu ka zaokruženju investicije u maksimalnom smislu štednje i zaobilaženja neobavezujućih intervencija.
Kolege se zaista maksimalno rukovode principom ostvarivanja komplementarnosti i uklapanja u postojeći ambijent a naravno i istorijski kontekst.
Opet bih napomenuo da se u zaštićenim celinama koje su pod ingerencijom Zavoda za zaštitu spomenika kulture takvim pitanjima najkompetentnije pristupa i zaista vodi računa, pogotovo što oni daju i saglasnost na finalnu projektnu dokumentaciju. Možda bi, sledeći taj primer, to bio dobar princip da svaki grad, lokalna uprava, treba da ima stručni tim koji bi vodio računa o tom problemu i uopšte o pitanju estetskih i funkcionalnih karakteristika objekata, prostora i sadržaja koji se grade. To bi trebalo da bude organizovano nezavisno od komisija za planove koje se formiraju po lokalnim upravama prema važećem Zakonu o planiranju i izgradnji.
I da naglasim, tu bi osim arhitekata trebali da budu i drugi predstavnici lokalne zajednice, raznih profesionalnih profila, jer oni najbolje prepoznaju vrednosti, kao i nedostatke, svog grada i prostora u kom žive i zato treba da imaju vrlo proaktivno učešće u sagledavanju svih rešenja koja se nameću maksimalističkim težnjama investitora.
Kako ocenjujete trenutne urbanističke planove Valjeva? Da li grad ide u dobrom pravcu kada je u pitanju razvoj infrastrukture i javnih prostora?
U najvećoj meri urbanistički planovi su u formatu kao i u ostalim delovima Srbije.
Primenjujući postojeće pravilnike i doktrinu izrade planova nameće se zaključak da su u suštinskom smislu zanemareni osnovni strateški i humani postulati urbanizma, koji se trenutno svode više na zoniranja sa osiromašenim platformama postavki rešenja koja se iskazuju pojednostavljenim „aritmetičkim“ vrednostima: stepen zauzetosti, stepen izgrađenosti, procenat zelenila na parceli, spratnost, broj parking mesta uz temu garažnih prostora kao primarnih u odnosu na druge vitalne teme. Sve to ide naruku „investitorskom urbanizmu“ koji još uvek ima značajnu inicijativu.
Teme javnih prostora i dalje su u drugom planu. Više se svode na pitanja potrebnih infrastrukturnih rešenja ili redefinisanja postojećih javnih prostora. Izgubila se inicijativa i osećaj da su to primarne teme za većinu korisnika prostora.
Problem je što nisu u dovoljnoj meri ni prepoznate od strane većine jer je „investitorski“ lobi rešenja preusmerio ka svojim ciljevima. Mora da postoji značajno veća i proaktivnija saradnja sa celokupnom lokalnom zajednicom kako bi se dijapazon svih potreba i predloga rešenja pravilno artikulisao i kao ulazni “input“ bio zadatak planerima i projektantima.
U tom smislu, dakako, da je bitno vratiti teme javnih prostora kao primarne, sa svim funkcijama i sadržajima (kulturni, obrazovni, rekreacijski, sportski, zelene magistrale, ugostiteljsko-smeštajni, administrativni sadržaji) i to u punoj meri racionalnog, kreativnog, ekološki prihvatljivog, održivog, i humanog urbanističkog planiranja, uz maksimalno redefinisanje i poboljšanje svih segmenata infrastrukture.
Sve češće se govori o energetskoj efikasnosti u građevinarstvu. Kakva je situacija u Valjevu po tom pitanju? Da li investitori i građani prepoznaju značaj energetski efikasnih objekata?
Da, prepoznaju. Vrlo važna tema zbog sve naglašenijeg uticaja klimatskih promena na globalno okruženje. Isto tako je značajno da je ova tema prepoznata i od strane regulatornih tela i što je već obuhvaćena zakonskom regulativom, između ostalog i zbog usklađivanja sa standardima Evropske unije iz ovog domena. Već duži niz godina se primenjuje Pravilnik o energetskoj efikasnosti objekata iz 2011. godine kroz izrade Elaborata energetske efikasnosti prilikom izdavanja Rešenja o odobrenju za građenje novih objekata. Tako je ta tema postala obavezujuća za investitore, pošto se po završetku radova mora kroz energetski pasoš i dokazati da je objekat zadovoljavajućeg energetskog razreda da bi mogao dobiti Upotrebnu dozvolu.
Takođe su i vlasnici objekata rađenih pre ovog perioda primene Pravilnika, prepoznali važnost primene pravila energetske efikasnosti i u značajnoj meri u ovom smislu rade na sanaciji i poboljšanju kvaliteta svojih objekata. Uglavnom se to očituje postavljanjem toplotnih izolacija na objektima ili zamenom sistema grejanja i hlađenja. Tu je već u izvesnoj meri uključena i lokalna zajednica koja baš za takve potrebe izdvaja i sredstva koja se konkursima dodeljuju sa skoro 50 % bespovratnog učešća u troškovima građana.
U tom smislu pomenuću da sam kao projektant „ubedio“ investitore dva kolektivna poslovno-stambena objekta, i to pre desetak godina, da problem grejanja objekata reše putem toplotnih pumpi voda-voda i oni su to, kao prvi u gradu na ovom tipu objekata, prihvatili i uspešno realizovali.
Ovo je bitno i u drugom smislu, da se pospeše rešavanja ekološkog problema aerozagađenja, jer je Valjevo, kad je reč o toj temi, među zagađenijim gradovima u Srbiji, a neretko se dogodi da rezultati merenja kvaliteta vazduha budu među lošijim i na globalnom nivou.
Lično, mislim da bi poput Pravilnika o energetskoj efikasnosti objekata, trebao da postoji i Pravilnik o ekološkoj efikasnosti objekata. To bi umnogome podstaklo ekološku svest pojedinaca i svakako uticalo i na pravu meru održivog razvoja u sredinama u kojima se primenjuju dobri standardi gradnje.
Ako biste mogli da sprovedete jednu veliku arhitektonsko-urbanističku promenu u Valjevu, šta bi to bilo?
Za početak tri stvari:
A. Napravio bih kampanju od vrata do vrata u vidu ankete gde bi građani izneli svoje stavove, razmišljanja i predloge za rešenja vezana za teme grada i prostora u kome žive. Po mogućnosti i da skiciraju prostorne predloge.
Neverovatno je da su planeri na volšeban način ukinuli ovaj detalj u metodologiji rada. Ipak se planovima definišu esencijalne vrednosti prostora u kome će ti korisnici živeti.
B. Po modelu već velikog broja gradova u Evropi naglasio bih temu ali i način primene principa: novi dizajn ulica, koji oni uveliko sprovode. Reč je o tome da redefinišu gradske saobraćajnice i pretvaraju ih u pešačke zone ili ih pretvaraju u jednosmerne ulice tako što oslobođeni prostor od drugog smera kretanja vozila i parking mesta pretvaraju u biciklističko-pešačke površine sa dopunom urbanog mobilijara i potrebnih instalacija, sa pažljivom materijalizacijom tog sadržaja kako bi oformili ulične pejzaže, i time vratili tim prostorima i estetski i humani karakter uz mogućnost da to ponovo vrati momenat uzbuđenja i indentifikacije korisnika sa okruženjem.
Saobraćajna rešenja, kao nužnost na način kako se sad uglavnom tretiraju, nameću mnogo bremenitosti urbanim strukturama i previše su naglašena u odnosu na druge urbane aspekte.
Za potrebe parkiranja (pošto je tu između ostalog i javni interes zbog profita i punjenja budžeta) treba omogućiti u svim urbanim sredinama javne parking garaže neposredno uz bitne sadržaje (po mogućnosti) i time ujedno izmestiti tu funkciju iz centralnih prostornih okruženja i povratiti im bitne kvalitete koji su “invazijom“ saobraćajnog faktora u sveobuhvatnom smislu ugrožene.
Kao primer navešću da se trenutno u Parizu sprovodi referendum građana o tome da se 500 ulica pretvori u pešačke zone.
C. Prevashodno naglašavanje pitanja rešavanja javnih prostora i sadržaja prilikom donošenja odluka o izradi planova i osnovnih ciljevima zbog kojih se pristupa izradi uz već navedeni aspekt iz prethodnog navoda.
Kako se Vaš pristup arhitekturi i urbanizmu menjao tokom godina, imajući u vidu iskustvo i promene u industriji?
Na pragmatičan način. Sve što je tehnološki pomak i prihvatljivo je u primeni a doprinosi poboljšanju kvaliteta „proizvoda“, i pritom je estetski i ekološki prihvatljivo, uz podrazumevajuću saglasnost investitora, rado prihvatam. Naravno da tu svako od mojih kolega ima svoj narativ vezano za bazične odnose ka osnovnim principima i stavovima vezano za ovu temu.
Uglavnom većina vremenom prihvata nove tehnologije koje se kroz praksu realizuju i iskažu zadovoljavajuće rezultate. Svako treba da ima jasan i slobodan izbor na koji način će novine usklađivati sa svojim kreativnim izborom i načelima.
Radili ste na urbanističkim planovima za Valjevo i okolinu. Kako izgleda proces planiranja jednog takvog projekta i koji su najčešći izazovi?
Za mene su prava iskustva na tu temu bila učešća na izradi planova višeg reda: Prostorni plan Opštine Valjevo, GUP Valjeva, gde se u radu na takvim složenijim poslovima stiče sasvim drugačije i kompleksnije iskustvo, ali pre svega zbog multidisciplinarnosti u pristupu svim relevantnim problemima i angažovanju raznih strukovnih profila u donošenju smernica za rešenja (arhitekte, prostorni planeri, pejzažni arhitekti, ekolozi, ekonomisti, sociolozi, pravnici, inženjeri potrebnih profila…). Tada se shvata koliko je bitna polivalentnost pristupa određenim problemima u radu i koliko to doprinosi dobrom finalnom rešenju.
Tada su izazovi stvar sintezne postavke rešenja svih aktera u onoj meri u kojoj je svako ponaosob sagledao predlog zaključka. Ne mogu a da ne spomenem da je u takvim poslovima kao izazov prisutan i momenat da se često vladajuća struktura nadležna za područje za koji se radi plan, ultimativnim nalozima obraća planerima sa nametanjem njihovih „gotovih“ rešenja. U prethodnih nekoliko godina sam više bio angažovan na izradi Urbanističkih projekta, kad je tema urbanizam, ali je to neko sasvim drugačije iskustvo. Ja bih to nazvao „primenjenim urbanizmom“ u interesu investitora. Ne bih da relativizujem. ali sam kad je ta vrsta posla u pitanju više za primenu Švajcarskog modela (istaknut prostorni model-maketa u prostoru u određenom vremenskom intervalu tako da svi zainteresovani zaista imaju realan pregled onoga što se planira za gradnju).
Da li smatrate da arhitekte u manjim gradovima imaju dovoljno prostora za kreativno izražavanje i inovacije?
Nekako me odgovor na ovo pitanje navodi na citiranje čuvenog svetskog arhitekte Frenk Lojd Rajta, koji je izjavio da nema arhitekture bez investitora. Naravno ovde reč investitor ima višeznačan smisao. U tom smeru, u okviru tih koordinata, sagledavam realnu mogućnost da arhitekte u manjim sredinama, gradovima imaju mogućnost angažovanijeg kreativnog izražavanja i smelosti da se bave „inovacijama“. Iskorak iz tog okvira koji pruža suštinski upliv u sopstvene kreativne izazove je učešće na konkursima. Ali za to treba i sinergija (više učesnika) i materijalna sredstava, tako da se neznatan broj kolega iz manjih sredina na to odlučuje.
Kako vidite ulogu mladih arhitekata u oblikovanju budućnosti Valjeva? Da li imaju dovoljno prostora da utiču na razvoj grada?
Mladi nose sa sobom energiju. Ona je osnov za pokretanje svih promena. Aksiom i za promene i za put u budućnost. Upravo dešavanja u vremenu u kome smo sada to sve potvrđuje. Već sam spomenuo sinergiju. U Valjevu se dogodilo upravo to da je krajem devedesetih godina veliki broj mladih završio arhitekturu i to je stvorilo baš snažan talas njihovog upliva u tokove dešavanja na arhitektonskoj sceni grada, tako da su doveli do značajnih inicijativa vezanih za struku: od formiranja Društva arhitekata (1995); organizovanja manifestacija i izložbi vezanih za arhitekturu (i to kao bijenalne); izdavanja publikacije Vreme arhitekture izdatog u tri broja 2005, 2010. i 2021. godine (arh M. Maksimović sa saradnicima); organizovanje tribina o stručnim temama sa uvaženim arhitektima i profesorima.
Prikazom mogućih rešenja kroz studentske radove vršen je pritisak na javnost da se intenziviraju važna gradska pitanja kao što je novi gradski trg, odakle bi se dislocirala benzinska pumpa i pozicionirala nova regionalna biblioteka i hotel uz aktiviranje priobalja Kolubare kao teme u ansamblu sa trgom. Sve to je rađeno uz stalnu proaktivnu saradnju sa medijima. Te aktivnosti mladih arhitekata su rezultirale time da je doneta odluka o izradi Plana generalne regulacije „Centar“ grada Valjeva, koji je donet 2014.
U njemu su bile implementirane uglavnom sve inicijative mladih s tim što je ispoštovana njihova sugestija da se tema gradskog trga i priobalja Kolubare, kao važna tema za grad realizuje kroz urbanističko-arhitektonski konkurs. Sada je na novim generacijama da nastave njihovim stopama. Njihovo učestvovanje u gradskom razvoju u najvećoj meri zavisi od toga koliko budu raspoloženi da se proaktivno uključe u tokove u čemu će ih profesionalno podržati društvo arhitekata sa dovoljno iskusnim kolegama da im mogu biti dobra potpora.