Kada govorimo o dizajnu enterijera, boja je prva stvar koju primetimo, ali i prva stvar koja utiče na naše raspoloženje. Da li je ona samo estetski detalj ili mnogo više od toga? Na ovo pitanje odgovor zna Tamara Gavrić, MSc Arch, holistički dizajner enterijera i sertifikovani Colour terapeut, koja u svom radu istražuje kako boje u prostoru oblikuju naše emocije, ponašanje i svakodnevni život.
Njena filozofija polazi od toga da univerzalna rešenja ne postoje – svaka boja ima svoju „dvojnu prirodu“ i može biti i podrška i opterećenje, u zavisnosti od ličnosti i prostora u kojem se koristi. Tamara nas podseća da enterijer ne treba da bude samo vizuelno privlačan, već i funkcionalno usklađen sa potrebama i unutrašnjim ritmom ljudi koji u njemu borave. Zato u ovom intervjuu za „grenef.“ razgovaramo o tome kako boje mogu postati terapija, zašto je psihologija prostora jednako važna kao i estetika i kako arhitekte i dizajneri enterijera mogu da unaprede svoje projekte kroz promišljeno korišćenje palete boja.
Kako definišete holistički dizajn enterijera i na koji način se on razlikuje od klasičnog pristupa projektovanju prostora?
Holistički dizajn enterijera je pristup koji prevazilazi klasično rešavanje vizuelnih i funkcionalnih problema prostora. On je odgovor na globalnu promenu svesti i sve veću potrebu za zdravijim, održivijim i humanijim životnim i radnim okruženjem.
Glavna razlika između tradicionalnog i holističkog dizajna enterijera jeste u pristupu.
Dok se u klasičnom pristupu akcenat stavlja na funkcionalnost i estetiku, holistički dizajn polazi od čoveka – njegovih fizičkih, emocionalnih i psiholoških potreba. To znači da se klijent ne posmatra samo kao korisnik prostora, već kao individua sa svojim životnim stilom, navikama, zdravstvenim potrebama i aspiracijama.
Umesto da enterijer bude odraz trenutnog trenda ili ukusa samog dizajnera, holistički pristup se zasniva na dubokom razumevanju klijenta – onoga kako želi da se oseća u prostoru i kako ga on može podržati u svakodnevnom životu.
Ovakav pristup se bavi i odgovornošću prema okruženju – od izbora materijala i boja, preko nameštaja, do kvaliteta vazduha i osvetljenja.
Dakle, ne radi se samo o tome da prostor bude lep i funkcionalan (što se svakako podrazumeva), već i o tome da bude zdrav, podsticajan i u skladu sa prirodom.
Ukratko, holistički dizajn unosi onaj „nevidljivi“ treći sloj u projektovanje – onaj koji se tiče osećaja i iskustva korisnika u prostoru. Upravo to razlikuje enterijer koji je samo estetski atraktivan od onog koji je zaista podržavajući i transformativan za osobu koja u njemu boravi.
U kojoj meri je boja u enterijeru zapravo terapijsko sredstvo, a ne samo estetski izbor?
Psihologija boja nije nikakva nova grana, već disciplina čiji se koreni mogu pratiti još od antičkih vremena. Tokom 20. veka, posebno zahvaljujući radu doktora Maksa Lušera, psihologija boja je dobila i svoje naučno utemeljenje. Njegov „Lüscher Colour Test“ iz 1948. godine pokazao je da se kroz odabir i odbacivanje određenih boja može dobiti vrlo precizan uvid u psihološko stanje i unutrašnje potrebe osobe. Od tada pa do danas, boja je postala alat koji se ne koristi samo u umetnosti i dizajnu, već i u industriji, marketingu, pa čak i terapiji. Dok je marketing često koristi da bi uticao na ponašanje potrošača, u enterijeru boja ima mnogo širu i važniju ulogu – ona postaje terapijsko sredstvo koje direktno utiče na naše raspoloženje, energiju i celokupno blagostanje.
Naše preferencije prema određenim bojama nisu slučajne – one nam otkrivaju skrivene emocije, želje, pa čak i blokade koje mogu sputavati lični razvoj ili donošenje odluka. Ono što volimo, ali i ono što odbacujemo, govori mnogo o našem unutrašnjem svetu. Upravo zbog toga se boja u psihologiji koristi i kao dijagnostički alat, ali i kao katalizator unutrašnjih promena, jer nas može podržati da pronađemo balans i pokrenemo proces samoisceljenja.
Zato boja u enterijeru nikada nije samo estetski izbor. Ona ima moć da transformiše prostor, da nas opusti, motiviše, poveća koncentraciju ili podstakne kreativnost. U današnjem svetu, gde je stres svakodnevni pratilac, boje postaju ne samo ukras, već sredstvo koje nas vraća u ravnotežu i gradi ambijent u kojem se osećamo zdravo i podržano.
Možete li nam približiti proces kojim određujete koje boje odgovaraju određenom prostoru i njegovim korisnicima?
Proces određivanja boja u enterijeru za mene uvek počinje istinskim upoznavanjem klijenta.
To nije samo kratak razgovor o njihovim ukusima, već dubinsko ispitivanje kroz pitanja, testove, ankete i razgovore koji otkrivaju njegov način života, vrednosti i ličnost. Tek kada se razume ko je osoba ili ko su ljudi koji će koristiti prostor – bilo da se radi o privatnom domu ili javnom objektu – može se doneti odluka koje boje, materijali i oblici će najbolje podržati njihove potrebe.
Moj pristup je da je svaki projekat autentičan, kao što su i ljudi koji u njemu borave.
Zbog toga ne polazim od trendova ili nekih svojih ličnih preferencija, već od suštine – šema boja zasnovana na klijentu znači da su izbori boja napravljeni na osnovu potpunog razumevanja preferencija i potreba klijenta i da su u skladu sa njim. Određuju se boje koje najbolje odgovaraju prostorijama, ličnosti i potrebama korisnika.
Koliko u praksi vidite razliku u reakcijama ljudi na enterijere obojene u iste tonove, ali sa različitim ličnostima ili iskustvima?
Jako mi je zanimljivo da posmatram potpuno različite reakcije ljudi na isti prostor u istim bojama. Nekome ista nijansa deluje smirujuće, drugome može biti teška ili neprijatna. To iskustvo mi je pokazalo da trendovi nude uniformna rešenja, a ljudi nisu uniformni – svako ima sopstveni doživljaj boja i prostora. Zato kod individualnih projekata boje biram prema ličnim potrebama klijenta, dok se kod javnih objekata biraju tonovi koji treba da podstaknu željeni zajednički efekat.
Postoji li univerzalni set boja koji pozitivno deluje na većinu ljudi ili je sve uvek individualizovano?
Svaka boja ima svoje univerzalno dejstvo na nas, na fiziološkom nivou. To znači da određene vibracije boje deluju na naše telo i mentalne procese, bez obzira na to da li nam se ta boja lično dopada ili ne.
Naučno je dokazano da boje stimulišu ćelije i mozak da proizvode različite hemikalije, što direktno utiče na naše raspoloženje, energiju i well-being, na primer, plava umiruje, crvena podstiče energiju.
Dakle, svaka boja ima svoje univerzalne kvalitete i isto deluje na svakoga na biološkom nivou.
Međutim, na emocionalnom nivou stvari postaju individualnije. Naše lične asocijacije, iskustva i sećanja oblikuju način na koji doživljavamo određene boje. To može zavisiti od kulture ili od ličnih iskustava, nekada traumatičnih.
Nekada povezujemo boju sa određenim događajem ili periodom našeg života – npr. ako je neko nosio uniformu u školi u kojoj je imao neprijatna iskustva, kasnije u životu će imati negativne asocijacije na tu boju, uglavnom nesvesne. Takođe, ovaj psihološki uticaj može zavisiti od kulture. Dobar primer za to je bela boja. U našim kulturama, bela je simbol čistoće, nevinosti i novog početka – otuda bela venčanica i ideja radosti. Ali, u isto vreme, u nekim azijskim kulturama, bela je povezana sa smrću i tugom, i nosi se na sahranama, jer simbolizuje kraj jednog ciklusa i povratak u stanje čistoće.
Dakle, s obzirom na to da boje deluju na dva nivoa: univerzalnom (fiziološkom) i individualno-psihološkom, u dizajnu je važno razumeti ne samo univerzalne efekte boja, već i kulturni kontekst i individualnu percepciju ljudi koji će koristiti prostor.
Kako u savremenom projektovanju usklađujete psihološke potrebe korisnika sa trendovima koje nameće industrija enterijera?
Ja sam generalno protiv takozvanih trendova u enterijerima, jer takav dizajn često vodi ka „brendiranom“ pristupu – prostoru koji više govori o senzibilitetu dizajnera nego o autentičnim potrebama klijenta. Živimo u vremenu u kojem nam mediji i moda nesvesno nameću kako treba da izgledamo, kako da živimo i kako bi naši domovi trebalo da izgledaju. To kod ljudi stvara unutrašnji konflikt – između onoga što jesu i onoga što misle da bi trebalo da budu, a upravo tu nastaje osećaj nepripadanja i usamljenosti.
U praksi sam mnogo puta shvatila od klijenata da njihov prostor postaje model za ono što bi voleli da postanu. Ako se taj ideal ne poklopi sa stvarnim životom, javlja se frustracija i osećaj distance od sopstvenog doma. Zato smatram da se dizajn ne sme zasnivati na slepom praćenju trendova, već na iskrenom razumevanju ličnosti, kulturnog i životnog konteksta, kao i psiholoških i emocionalnih potreba korisnika prostora. Savremeni pristup za mene znači korišćenje modernih alata – novih materijala, tehnologija, ekoloških i humanih rešenja – ali u funkciji autentičnog života klijenta, a ne kopiranja tuđih autorskih ideja.
Kada radite sa klijentima, koliko je teško razdvojiti njihovu želju za „časopisnim izgledom“ od onoga što je uistinu dobro za njihovu svakodnevicu?
Smatram da je nemoguće potpuno izbeći časopise, online pretrage ili čuveni Pinterest – i to je sasvim u redu.
Takvi izvori mogu biti odlična inspiracija i pomoći klijentu da lakše vizualizuje određene ideje.
Problem nastaje kada se u moru beskonačnih primera izgubi suština i klijent više ne zna ni šta traži ni šta mu zapravo treba. Upravo tu leži ključna uloga dizajnera da da smernice. Naš zadatak je da klijenta usmerimo, da pomognemo da razluči šta je samo prolazni trend ili vizuelno atraktivna slika, a šta je zaista održivo i dobro za njegovu svakodnevicu. Inspiracija služi kao alat, ali nikako kao gotov recept koji se kopira. Na kraju, dizajn treba da bude autentičan i prilagođen klijentu, a ne reprodukcija tuđih enterijera.
Da li je moguće napraviti balans između personalizovanog kolorističkog pristupa i zahteva investitora ili developera koji često žele uniformnost?
Balans između personalizovanog pristupa i zahteva investitora ili developera svakako je moguć, ali zavisi od toga ko je krajnji korisnik. Kada znamo ko je klijent, pristup može biti potpuno personalizovan – tada se boje, materijali i oblici biraju isključivo prema njegovim potrebama, vrednostima i načinu života. S druge strane, investitori i developeri često žele uniformnost jer zapravo projektuju za nepoznatog kupca ili korisnika. U tim slučajevima dizajn se oslanja na „sigurnu varijantu“ – univerzalne tonove i rešenja koja su prijemčiva za većinu.
Na primer, u mom dugogodišnjem radu sa jednim klijentom iz Amerike na flipping projektima kuća koristimo upravo taj pristup: svetlije i toplije nijanse koje deluju prijatno i neutralno, ali se uvek ubacuju detalji u bojama koje imaju univerzalni efekat na većinu ljudi. Tako prostor ostaje dovoljno neutralan da se dopadne širokom krugu potencijalnih kupaca, a opet dovoljno „živ“ da ne deluje bezlično. Bitno je ostaviti mogućnost za kasniju individualizaciju – dakle, da prostor ima osnovu koja prija većini, ali i fleksibilnost da se kroz detalje prilagodi konkretnom korisniku kada se on pojavi. Na taj način zadovoljava se i tržište i potencijal za lični pečat.
Koja je uloga prirodnog svetla u percepciji boja i kako ga integrišete u terapijski pristup dizajnu?
Prirodno svetlo ima ogromnu ulogu u percepciji boja. Kada govorimo o bojama u prostoru, nije dovoljno reći „koristimo zelenu“ – jer će svaka nijansa zelene, od svetle do tamne, delovati potpuno drugačije u zavisnosti od količine i kvaliteta svetla. Zato boja nikada ne postoji sama po sebi, već uvek u dijalogu sa svetlom.
U vrlo svetlim i otvorenim prostorima boje izgledaju mekše i prozračnije, dok u mračnim ili manjim prostorijama iste te nijanse mogu postati teške i gušće. Zbog toga se u tamnijim prostorima biraju svetlije nijanse koje „otvaraju“ prostor i daju mu da diše, dok prirodno osvetljeni enterijeri mogu podneti i tamnije, dublje tonove. U suštini, svetlo je ono što otkriva pravu nijansu i daje boji njen puni terapijski efekat. Prirodno svetlo posmatram kao jedan od ključnih „materijala“ sa kojim radim. Ono oblikuje atmosferu, menja doživljaj boja tokom dana i u direktnoj je vezi sa našim cirkadijalnim ritmom, raspoloženjem i energijom.
Da li postoji rizik da boja, čak i kada je pažljivo odabrana, tokom vremena postane „preteška“ ili neprijatna za korisnika prostora?
Prirodno je da vremenom počnemo drugačije da reagujemo na boje koje su nam do juče bile omiljene. Čak i tzv. „boje identiteta“ nisu iste tokom celog života, jer se i mi sami stalno menjamo.
Ne znači nužno da će nam određene boje postati „preteške“, ali možemo potpuno drugačije reagovati na njih. Privlačnost ka novim bojama često odražava lični rast i promenu.
Volim da kažem – promenite boje oko sebe i promenićete svoj život. Ako ništa drugo, onda raspoloženje. 🙂 Psiholozi boja su identifikovali i jedan opšti ciklus boja kroz život, gde svaka etapa odgovara određenoj grupi boja i kvalitetima koje one nose. Ljudi kroz te faze prolaze različitim tempom – neko brže, neko sporije, a neko se čak i „zaglavljuje“ u određenoj boji, jer odražava njegove tadašnje emotivne potrebe i unutrašnje težnje. Upravo zato naše reakcije na boje nisu statične – one se menjaju paralelno s našim unutrašnjim razvojem.
Najveće i najbrže promene primećujemo kod dece, tinejdžera i adolescenata, dok se kod starijih ljudi one obično odvijaju sporije, ali su jednako značajne. Ponekad nas određena boja privuče samo u određenim psihičkim ili emotivnim momentima – i to je takođe signal našeg trenutnog unutrašnjeg stanja.
Možete li navesti konkretan primer iz prakse kada je promena boja u enterijeru donela značajno poboljšanje u raspoloženju ili funkcionalnosti korisnika?
Jedan primer iz prakse koji pamtim odnosi se na rad sa tinejdžerkom koja je prolazila kroz fazu izražene potrebe za crnom bojom.
To je čest slučaj kod adolescenata – „ljubav prema crnom“ u tom periodu obično pokazuje unutrašnju borbu sa preuzimanjem odrasle uloge i pokušaj da se stvori zaštitni prostor, neka vrsta coccon-a, zaklona u kojem se mlada osoba oseća sigurno, skriveno od sveta i ima vreme za introspekciju. Crna, zapravo, nije boja u pravom smislu, već odsustvo boje, i upravo to simbolizuje – povlačenje, distancu i odbacivanje spoljnog sveta dok traje proces sazrevanja.
Roditelji u ovakvim situacijama često žele da spreče dete da oboji sobu u crno, ali zabrane tu ne pomažu. Ako tinejdžeru kažete „ne može crna, hajde roze“, on će to sigurno odbiti i još jače insistirati na crnom. Zato sam pokušala drugačiji pristup: želela sam da se ona oseti viđeno i shvaćeno. Dogovorile smo se da crna može ostati deo okvira, ali smo počele da uvodimo boje u detaljima – kroz postere, posteljinu, tepihe, jastuke. Nije to išlo preko noći – bilo joj je potrebno vreme da se navikne na te nove tonove u svojoj sobi, ali malo po malo, postala je otvorena da doda još boja.
Na kraju smo došli do neutralne šeme boja koja je omogućila da soba ne deluje previše tamno i depresivno, ali je i dalje imala dovoljno prostora da izrazi sebe i dodaje svoje lične predmete u skladu sa interesovanjima. Najvažnije je bilo da se oseća podržano i prihvaćeno, jer tinejdžerima u ovom periodu najviše treba bezuslovna ljubav, podrška i strpljenje. Za mene je ovaj primer bio posebno značajan jer je pokazao da enterijer može da bude mnogo više od estetike. On može da pomogne mladim ljudima da prođu kroz turbulentne faze života na zdraviji način – dajući im osećaj sigurnosti, ali i prostor da rastu i razvijaju se.
Spomenuli ste mi da su negde boje u enterijeru imale negativan uticaj na jednu bračnu zajednicu, a u Vašem iskustvu bilo je raznih situacija i anegdota kada govorimo o izboru boja u enterijeru. Da li možete da nam ispričate neke zanimljive situacije?
Vrlo često kada dve osobe žive zajedno, primetićete da jedna osoba ima jači identitet od druge. To se u dizajnu može odraziti tako što će, recimo, onaj ko više voli mekše, blaže nijanse početi da ublažava ili gubi svoj identitet. Zato je vrlo bitno da se potrebe oba partnera razmotre i usklade kada se bira šema boja. Proces dizajna enterijera je timski posao i vrlo zahtevan – jer ono što se u njemu postavi kasnije direktno utiče na svakodnevni život svih ukućana. Zato smatram da je izuzetno važno da u procesu budu uključeni svi članovi porodice. Ipak, u praksi sam često primetila da se projekat vodi uglavnom sa jednim članom.
I kada se prostor oblikuje samo kroz njene ili njegove želje i potrebe, drugi supružnik nesvesno ostaje po strani. Energija i preferencije drugog partnera nisu utkane u prostor i vrlo često se događa da se on u sopstvenom domu oseća kao stranac.
Takva situacija može vremenom da stvori nesklad u odnosu, jer prostor počinje da „nosi“ energiju jedne osobe, dok druga ostaje u senci. To se ne vidi odmah, ali se kroz svakodnevni život jasno oseća – od sitnih frustracija do dubljeg osećaja neprihvaćenosti.
Zato smatram da je zadatak dizajnera da insistira na tome da se čuju i podrže potrebe svih ukućana – jer samo tako prostor zaista postaje zajednički i autentičan.
Da li boje mogu da utiču i na funkcionalni aspekt prostora – na primer, produktivnost u kancelarijama ili smirenost u zdravstvenim ustanovama?
Boje ne utiču samo na estetskom, već i na fizičkom; naučnom nivou. Svaka boja ima svoju talasnu dužinu – tj. one su zapravo elektromagnetni talasi različitih frekvencija. Naše telo i mozak na njih reaguju, jer ti talasi stimulišu različite procese u organizmu i utiču na stvaranje hemijskih supstanci u mozgu.
Na primer, plava svetlost ima kraću talasnu dužinu i poznato je da utiče na smanjenje lučenja hormona melatonina, zbog čega nas čini budnijim i povećava koncentraciju.
Zato je plava povezana sa fokusom i produktivnošću u kancelarijama. Zelena se nalazi na sredini spektra i ima balansirajuće dejstvo – ona smiruje nervni sistem i vraća osećaj harmonije, zbog čega je pogodna za zdravstvene ustanove i prostore gde je potrebno umiriti i korisnike i osoblje. Dok, crvena i narandžasta imaju duže talasne dužine i jače deluju na fizičko telo – podižu krvni pritisak, ubrzavaju puls i podstiču energiju i akciju. Zato se koriste u prostorima gde je poželjna dinamika i brza reakcija, ali u kancelarijama mogu izazvati osećaj hitnosti i napetosti ako se previše koriste.
Upravo zbog ovih fizioloških reakcija, boje mogu da utiču na funkcionalni aspekt prostora – bilo da govorimo o produktivnosti u radnom okruženju ili o smirenosti i bržem oporavku u zdravstvenim ustanovama.
Koji je Vaš savet arhitektama i dizajnerima enterijera kada biraju boje za projekte sa velikim brojem različitih korisnika (škole, hoteli, bolnice)?
Moj savet arhitektama i dizajnerima enterijera je da, kada rade projekte za veći broj različitih korisnika – kao što su škole, hoteli, bolnice – na boje ne gledaju samo kao na estetski sloj, već kao na jedan vrlo moćan alat u projektovanju. Psihologija boja se decenijama koristi u biznisu i marketingu, često zarad profita, ali danas znamo da boja ima daleko širu ulogu – ona može da poboljša kvalitet života, učini ljude opuštenijima, koncentrisanijima, pa čak i zdravijima. Pre svega, važno je da budemo svesni da nisu sve boje istog kvaliteta i da većina komercijalnih boja sadrži supstance štetne po zdravlje.
U ovakvim objektima prioritet mora biti izbor što zdravijih boja, sa minimalnim isparenjima (VOC). Kada govorimo o bojama, navešću par primera, više u pravcu o čemu razmišljati kada se radi šema predloga.
U javnim prostorima, kao što su hoteli, aerodromi ili čekaonice, boje u prijemnim zonama treba da stvaraju osećaj topline, sigurnosti i dobrodošlice. Tople, ali blage nijanse u kombinaciji sa biljkama i prirodnim elementima unose osećaj privatnosti i smanjuju stres, dok kontrast toplih i hladnih tonova daje ravnotežu – hladne boje umiruju, a tople šalju poruku dobrodošlice. Važno je ne zaboraviti ni svetlo – previše jarko svetlo stvara osećaj izloženosti, dok premalo izaziva nelagodu.
Škole su posebno zanimljive jer boja direktno utiče na razvoj dece.
Još Rudolf Steiner je početkom 20. veka uveo filozofiju boja u obrazovanje – najmlađi su boravili u zaobljenim prostorima u pastelnim tonovima koji podsećaju na „utrobu“, zatim su prelazili u življe i intenzivnije boje koje prate njihovu fazu razvoja, da bi u starijem uzrastu učionice bile u mekim plavim i zelenim tonovima koji podržavaju koncentraciju i fokus.
Savremena istraživanja potvrđuju ove uvide – u školama gde su hodnici i učionice obojeni u terapeutske boje (roze, krem, bež, plavu i zelenu), zabeleženo je manje nasilnog ponašanja i bolji rezultati učenika. Pored boja, i kvalitet svetla ima ogroman značaj: prirodno i „full spectrum“ svetlo dokazano poboljšava koncentraciju i smanjuje umor, dok loše fluorescentno svetlo izaziva iritaciju i hiperaktivnost. U bolnicama i zdravstvenim ustanovama najkorisnijima su se pokazali mekani zeleni tonovi koji smanjuju stres i pomažu prirodne procese isceljenja, dok pastelne nijanse unose toplinu i sigurnost. Slično važi i za hotele – toplije boje u lobijima i zajedničkim prostorijama stvaraju osećaj luksuza i komfora.
Drago mi je što se poslednjih godina sve više govori o konceptu „architecture of hope“.
On prepoznaje da kada ljudi uđu u bolnicu ili centar posle dijagnoze ili tokom lečenja, oni često osećaju dezorijentisanost i gubitak samopouzdanja. Zato je od ključne važnosti da ih prostor dočeka kao podrška – da im pruži osećaj važnosti, dostojanstva i sigurnosti, i da u isto vreme neguje njihove fizičke i psihološke potrebe. Važno je naglasiti da ovakve smernice o bojama ne treba shvatiti kao univerzalna pravila. Ne postoje dva ista prostora. Suština je u razumevanju namene i korisnika: kancelarija traži ono što podržava tip posla, bolnica ono što donosi utehu i sigurnost, škola ono što odgovara uzrastu, a hotel ono što odražava svoju svrhu – poslovnu, porodičnu ili holističku.
Zadatak dizajnera je da uđe u cipele korisnika i stvori ambijent koji odgovara baš njemu, a ne generičkoj kategoriji.
Na koji način vidite budućnost terapije bojama u enterijeru – da li će postati standard u projektovanju ili će ostati domen specijalista?
Verujem da će se u budućnosti promeniti sam pristup obrazovanju u arhitekturi i dizajnu, jer ne možemo ostati u matrici staroj decenijama dok živimo u potpuno drugačijem vremenu.
Volela bih da terapija bojama i svest o psihološkom uticaju prostora postanu deo svakog edukativnog programa – jer to nisu sporedne teme, već ključni alati u stvaranju zdravih i podržavajućih prostora. Na kraju, prostori nisu autorska dela dizajnera, već odraz ljudi koji u njima borave, izražen kroz oblik, formu i boju koje mi dizajneri kreativno prevodimo u realnost.