Pritzkerova nagrada za arhitekturu objavljuje da je Smiljan Radić Clarke iz Santiaga u Čileu dobitnik Pritzkerove nagrade za arhitekturu za 2026. godinu, priznanja koje se međunarodno smatra najvišim odlikovanjem u oblasti arhitekture.
„Arhitektura postoji između velikih, masivnih i trajnih formi — struktura koje stoje pod suncem vekovima, čekajući našu posetu — i manjih, krhkih konstrukcija — prolaznih poput života muve, često bez jasne sudbine pod uobičajenim svetlom. U toj napetosti između različitih vremena nastojimo da stvorimo iskustva koja nose emotivno prisustvo, podstičući ljude da zastanu i preispitaju svet koji tako često prolazi pored njih ravnodušno“, kaže Radić.
Radić odbacuje ponovljiv arhitektonski jezik; umesto toga, svakom projektu pristupa kao jedinstvenom istraživanju, zasnovanom na osnovnim principima i oblikovanom neprekidnim, ali fragmentarnim istorijskim uticajima. Kontekst, namena i antropološka svest imaju prednost.
Mesto se ne razume samo u fizičkom smislu, već i kao presek istorije, društvene prakse i političkih okolnosti.
U obrazloženju žirija za 2026. godinu, između ostalog, stoji: „Kroz opus koji se nalazi na raskršću neizvesnosti, materijalnog eksperimenta i kulturnog pamćenja, Smiljan Radić daje prednost krhkosti nad svakom neopravdanom tvrdnjom o sigurnosti. Njegove zgrade deluju privremeno, nestabilno ili namerno nedovršeno — gotovo na ivici nestajanja — a ipak pružaju strukturisano, optimistično i tiho radosno utočište, prihvatajući ranjivost kao suštinsko stanje ljudskog iskustva.“
U njegovom radu ponavljaju se strategije specifične za lokaciju u različitim oblicima, omogućavajući da svaka građevina proistekne iz sopstvenih uslova, a ne iz prepoznatljive formule. Zgrade mogu biti delimično ukopane u zemlju umesto postavljene na nju, kao u restoran Mestizo (Santiago, Čile, 2006), orijentisane da pružaju zaštitu od dominantnih vetrova ili oštrog svetla, kao kod Pite House (Papudo, Čile, 2005), ili oblikovane kroz adaptivnu prenamenu umesto zamene, kao u projektu Chile Antes de Chile, proširenju Čileanskog muzeja prekolumbijske umetnosti (Santjago, Čile, 2013).
„U svakom delu on je sposoban da odgovori radikalnom originalnošću, čineći neupadljivo očiglednim. Vraća se na najosnovnije, nerazložive temelje arhitekture, dok istovremeno istražuje granice koje još nisu dodirnute. Razvijen u kontekstu surovih okolnosti, sa samog ruba sveta, sa praksom koja ima tek nekoliko saradnika, on je sposoban da nas dovede do najdublje srži izgrađenog okruženja i ljudskog stanja“, komentariše Alejandro Aravena, predsednik žirija i dobitnik Pritzkerove nagrade 2016. godine.
Radićeva arhitektura otkriva svoju rigoroznost ne kroz formalnu demonstraciju, već kroz disciplinu gradnje. Njegov rad često deluje asketski ili elementarno, ali taj utisak prikriva precizno inženjerstvo i konstrukciju. Materijali poput betona, kamena, drveta i stakla koriste se u pažljivo promišljenom odnosu kako bi oblikovali težinu, svetlost, zvuk i zatvorenost prostora.
U paviljonu galerije Serpentine (London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 2014), prozirna školjka od fiberglasa počiva na ogromnim nosećim kamenovima nabavljenim lokalno. Svetlost se filtrira, a ne izlaže direktno, a prostor ostaje delimično zatvoren, omogućavajući posetiocima da dožive zaklon bez potpunog odvajanja od okolnog parka. U Regionalnom teatru Biobío (Concepción, Čile, 2018), pažljivo projektovana poluprovidna ovojnica moduliše svetlost i podržava akustičke performanse kroz suzdržanost. Konstrukcija postaje svojevrsno pripovedanje, gde tekstura i masa nose isto toliko značenja koliko i forma.
Kako se dalje navodi u obrazloženju žirija: „Kvalitete njegove arhitekture teško je u potpunosti izraziti govorom, jer u svojim projektima radi sa dimenzijama iskustva koje su neposredno opipljive, ali izmiču verbalizaciji — poput same percepcije vremena: lako prepoznatljive, ali konceptualno neuhvatljive. Njegove zgrade nisu zamišljene samo kao vizuelni artefakti; one zahtevaju telesno prisustvo.“
Njegova dela odlikuje tiha emocionalna inteligencija, oblikovana empatijom prema ljudskom iskustvu i pažljivo usklađena da oblikuje način na koji se arhitektura oseća tokom vremena. Njegove zgrade deluju zaštitnički, introvertno i sa posebnom pažnjom prema ljudskoj krhkosti.
House for the Poem of the Right Angle (Vilches, Čile, 2013) predstavlja kontemplativno utočište, sa pažljivo postavljenim otvorima okrenutim nagore kako bi uhvatili svetlost i vreme, podstičući mir i introspekciju.
U njegovom kućnom studiju Pequeño Edificio Burgués (Santiago, Čile, 2023), stambeni prostor pruža zaklon i privatnost, dok istovremeno održava širok odnos sa gradom ispod. Iznutra, stanari posmatraju urbani pejzaž, dok spolja unutrašnjost ostaje skrivena iza zavesa od žičane mreže. Zidovi od jednostrukog stakla puštaju kišu, zvuk i promenljivo svetlo u prostor, omogućavajući da se dnevne vremenske prilike ne samo vide već i osete. Ispod, podzemni studio ima mirniji karakter, gde iste zidove ublažava zemljani nasip koji filtrira sunčevu svetlost, uvodi prirodu u vidno polje i stvara zaštićeno radno okruženje.
Intervencije nisu ni restauracija ni zamena, već namerni proračuni razmere i upotrebe. U projektu NAVE (Santiago, Čile, 2015), Radić reinterpretira stambenu zgradu kulturnog nasleđa s početka 20. veka oštećenu u prirodnoj katastrofi, zadržavajući postojeću strukturu dok uvodi nove volumene namenjene otvorenim performansima, probama i radionicama. Na krovu se nalazi terasa pokrivena cirkuskim šatorom koja uvodi neočekivanu lakoću i atmosferu privremene proslave kroz događaje zajednice, u kontrastu sa prizemljenom intimnošću prostora ispod. Prethodni slojevi ostaju vidljivi, tretirajući adaptaciju kao kontinuitet, a ne kompromis.
Ova pažnja prema slojevima prevazilazi samu gradnju. Radić je 2017. godine u Santiagu osnovao Fondaciju krhke arhitekture (Fundación de Arquitectura Frágil), zamišljenu kao platformu za javnu razmenu i radni arhiv. Kolekcija fondacije, koja obuhvata eksperimentalne radove, studije i reference drugih arhitekata, čini istraživačko polje koje često informiše njegove sopstvene projekte. Rad drugih tako postaje još jedan sloj kroz koji arhitektura nastavlja da evoluira.
Razvijena tokom više od tri decenije, Radićeva praksa obuhvata kulturne institucije, javne prostore, komercijalne zgrade, privatne kuće i instalacije širom Albanije, Austrije, Čilea, Hrvatske, Francuske, Italije, Španije, Švajcarske i Ujedinjenog Kraljevstva. Među značajnim radovima su Guatero za XXII Bijenale čileanske arhitekture (Santiago, Čile, 2023); London Sky Bubble (London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 2021); Chanchera House (Puerto Octay, Čile, 2022); Prism House (Conguillío, Čile, 2020); Vik Millahue Winery (Millahue, Čile, 2013); The Boy Hidden in a Fish, sa Marcela Correa, za 12. Međunarodno bijenale arhitekture u Veneciji (Venecija, Italija, 2010); i CR House (Santiago, Čile, 2003).
Smiljan Radić Clarke je 55. dobitnik Pritzkerove nagrade za arhitekturu i osnivač studija Smiljan Radić Clarke, osnovanog 1995. godine. Rođen u Santiagu u Čileu, živi i radi u rodnom gradu, sa budućim projektima u Albaniji, Španiji, Švajcarskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu.
Više informacija možete pročitati putem zvaničnog sajta.