Na domaćoj i međunarodnoj arhitektonskoj sceni, ime Ksenije Đorđević već dugo nosi težinu integriteta i doslednosti. Kao arhitektkinja i projektantkinja enterijera sa preko dve decenije iskustva i više od 200 realizovanih projekata, izgradila je karijeru koja spaja preciznost gradilišta i vizionarstvo stvaralaštva.
Njeno ime nije vezano samo za luksuzne hotele, vile i kulturne centre širom regiona i Evrope, već i za jasan stav da arhitektura mora ostavljati trag – trag koji prevazilazi trenutne komercijalne potrebe. Njeno zalaganje za očuvanje profesionalnih i društvenih vrednosti pokazuje da arhitektura nikada nije samo pitanje prostora, već i pitanje odgovornosti prema zajednici.
Ovaj stav nedavno je potvrđen i međunarodnim priznanjem – zauzela je 42. mesto na globalno uticajnoj platformi Archilovers, što je ogroman uspeh, ne samo za nju lično, već i za domaću arhitektonsku scenu.
Ksenija Đorđević je time još jednom pokazala da je moguće ostati dosledan sebi, a istovremeno igrati na najvećim svetskim pozornicama arhitekture i dizajna.
Razgovarali smo sa njom u njenom Showroom-u u centru Beograda – prostoru koji sam po sebi predstavlja manifest arhitekture kojoj teži: prostore sa identitetom, karakterom i pričom.
Govorili smo o odgovornosti arhitekte, o tome šta ostaje iza nas i zašto, kako sama kaže, „ako gradimo samo ono što je isplativo, izgubićemo ono što je neprocenjivo.“
Kada kažete da „ako gradimo samo ono što je isplativo, gubimo ono što je neprocenjivo“ – na šta konkretno mislite i kako taj princip branite pred investitorima?
Nemam ambiciju da realizujem svaki posao za koji dobijem poziv. Čak i kad brojke zvuče primamljivo, ako projekat ne rezonuje sa mojim osnovnim uverenjima — ne ulazim u njega.
Arhitektura nije prodaja kvadrata. Arhitektura je davanje forme jednom načinu mišljenja, jednom pogledu na svet. I ako taj pogled nije čist, ili nije dovoljno važan, radije neću trošiti svoje resurse.
Mene ne vodi cifra, mene vodi ideja. Svaki projekat u koji ulazim mora da ima jednu vrstu unutrašnje osovine — ne tehničke ili komercijalne, nego moralne. Mora da bude postavljen kao odgovor na pitanje: da li će ovo, što sad zajedno stvaramo, biti dostojno da ostane i kad nas više ne bude? Zato ne gledam klijenta kao nalogodavca, nego kao partnera u vrednosnom činu. Ako projektujemo samo ono što je isplativo, izgubićemo ono što je neprocenjivo.
Ako radimo samo ono što tržište traži — ostavićemo za sobom objekte bez duše, bez konteksta, ništa za depo kolektivnog sećanja i identiteta.
Meni je blagoslov što me biraju klijenti koji to isto razumeju. Koji u meni ne traže izvođača svojih zamisli, nego saradnika u jednom višem, kulturnom zadatku. Kad klijent zna da ne podnosi zahtev, nego poziva na saradnju — tada rad počinje. Tada arhitektura prestaje da bude puka usluga i postaje čin zajedničke odgovornosti prema prostoru, vremenu i ljudima koji će tu živeti, prolaziti, gledati.
Moji najbolji projekti su upravo oni gde smo zajedno, klijent i ja, pokušavali da napravimo nešto što ne govori o moći, već o duhu mesta.
Nešto što ne ističe ni mene, ni klijenta, već govori u ime prostora koji je tražio izraz. To su projekti koji nadživljavaju sve nas. Projekti koji ostavljaju trag. I to je jedini trag koji mi je važno da ostavim.
Ako je projekat nedostojan ovog preživljavanja, ne treba da postoji.
Koju ulogu arhitekta danas zapravo ima – da li je on stvaralac, posrednik ili čuvar vrednosti i koliko su, po Vašem mišljenju, arhitekti u Srbiji i regionu svesni dugoročnih posledica svojih projekata?
Mi arhitekti i dizajneri smo stvaraoci, donosioci vrednosti. Od ideje nastane skica, od skice projekat, od projekta nastane prostor. Znati stvoriti je ključ svega. Kada izgubimo svest o tome da će ono sto gradimo ostati i kad nas više ne bude, tada treba da prestanemo da se bavimo ovim poslom.
Da li smatrate da kod nas postoji dovoljno razvijena svest o arhitekturi kao delu kolektivnog sećanja i identiteta grada?
Prostor koji oblikujemo ostaje kada ljudi odu, kada rešenja zastare, kada ambicije izgube ime.
U njemu, dugo nakon što se sve završi, ostaje zapis o tome kakvi smo bili — prema drugima, prema sebi i prema mestu. Zato svaki projekat na kome radimo mora u sebi da nosi osećanje odgovornosti prema životu. Prema svakodnevici, svetlosti, prolazniku.
Prostor koji stvaramo, koliko god privatan bio u funkciji, ne može biti lišen osećanja zajedničkog. Jer ako u njemu nema mesta za drugog, ni za šta nežno, ni za tišinu, ni za pogled — to više nije arhitektura, to je zatvorena ambicija.
Dostojanstvo je ono što se ne vidi odmah. Ono se oseti kasnije — u ritmu kretanja, u šemama koje ne bodu oči, u hladovini koja postoji i kada niko ne gleda. Zato je važno da i onaj ko nam projekat poverava ne traži samo oblik, već smisao. Da želi da učestvuje u stvaranju nečega što pripada i onome ko prolazi pored — ne samo onome ko plaća.
Koje greške arhitekti i investitori najčešće prave kada razmišljaju samo o profitu i šta kažete takvim investitorima kada ih odbijete za projekat?
Veoma je važno otvoreno reći: postoje projekti koji ne nastaju iz potrebe prostora, već iz potrebe moći.
Građenje koje ne proizlazi iz plana, nego iz pogodbe. Arhitektura koja ne poznaje mesto, ne poznaje ljude, ne poznaje meru — ali zna cenu. Zna dogovor, zna prečicu, zna ko šta potpisuje. To više nije stvar ukusa ili pravca.
To je nasilje nad prostorom, nad gradom. Kvadrati bez smisla. Vertikale bez korena. To nisu naselja. To su kulise. U njima nema života, samo kalkulacija. I tu mora da postoji granica. Prevashodno moralna, a potom i profesionalna. Još jednom, jako je bitno imati svest o tome da investitor nije nalogodavac, a mi arhitekti i dizajneri izvršioci njegovih želja i zamisli. Investitor i arhitekta su partneri u vrednosnom činu.
Vaša karijera je isprepletena sa velikim hotelskim projektima. Šta hoteli govore o vremenu u kojem nastaju i koji su Vaši omiljeni hoteli gde volite provesti vikend?
Hoteli jesu najveći deo mog portfolija. Moj tim i ja smo radili sa vodećim hotelskim lancima projekte različitih tipologija i veličina, od par hiljada kvadrata do velikih struktura od šezdeset, sedamdeset i više hiljada kvadratnih metara, u čitavom regionu. Od rekonstrukcija ikoničnih gradskih hotela, preko spa hotela, planinskih hotela, do velikih poteza uz obalu mora.
Svaki od njih je bio izazov i istraživanje za sebe. Ova kompleksna tipologija sadrži u sebi veliki broj manjih pojedinačnih projekata.
Prostori ulaza, recepcije, lobby bara, preko restorana dozvoljavaju, i na neki način zahtevaju jači identitet, više kontrasta, tekstura boja, zanimljivih detalja. Zatim imate konferencijske sale, spa centre, bazene koji treba da budu mirniji i svedeniji. Na kraju dolazimo do hodnika, soba i apartmana koji treba da budu oaze mira i udobnosti.
Takođe, svi ovi prostori treba da budu deo jedne celine i konceptualno i stilski i na nivou materijalizacije.
Kada se krećete kroz hotel od ulaza, preko javnih prostora do smeštajnih delova, morate da imate utisak da su oni urađeni iz jednog poteza, iz jedne ruke, da postoji jedna jasna ideja koja vodi, koja se čita u svakom detalju i definiše taj prostor kao celinu. To nije lak zadatak, ali je veoma uzbudljiv. Vreme generičnih hotela je prošlo. Four Seasons hotel u Emiratima neće ličiti i imati elemente kao onaj u Marakešu ili onaj u Firenci.
Različiti operateri imaju svoje standarde, ali pred vas kao projektanta svi uvek stavljaju isti zadatak, da stvorite specifičan vizuelni identitet, nešto po čemu će se baš taj hotel pamtiti i biti veoma blisko povezan sa kontekstom u kome nastaje.
Da se kultura, tradicija i duh mesta na kom se nalazite jasno očitavaju u tom enterijeru. Lista hotela u kojima volim da provodim vreme je preduga za ovaj intervju. Analiza različitih hotela je takoreći moja profesionalna deformacija, ali i obaveza, na moju veliku sreću.
Koliko Vam je u radu važan kontekst – istorijski, kulturni, urbani – kada projektujete jedan hotel ili drugi kompleks?
Kontekst snažno utiče na ideju o tome šta u određenom prostoru treba da se desi. Mislim da je teško ili čak nemoguće, doći do dobrih i uspešnih arhitektonskih i dizajnerskih rešenja ukoliko ona nisu utemeljena i neraskidivo vezana za kontekst u kome nastaju. Ni jedan projekat hotela nisam započela, a da prethodno nisam pažljivo istražila mesto gde se nalazi u kulturnom i istorijskom smislu. U suštini, ne treba kretati od belog papira, kontekst daje jako mnogo informacija i veoma kvalitetna polazišta.
Šta je ono što, po Vašem mišljenju, jedan arhitektonski objekat mora imati da bi ostao upamćen i cenjen i za 50 ili 100 godina?
Potičem iz stare građanske porodice u kojoj su se oduvek gajile vrednosti one Srbije između dva rata. Sinovi mog brata su sedma generacija koja živi na našem porodičnom imanju u Aranđelovcu, u srcu Šumadije. Naša porodična kuća je skoro dva veka stara.
To porodično nasleđe, taj snažan kontekst ti daje neko suštinsko utemeljenje, da znaš ko si, odakle si i kuda ideš, daje ti solidnu platformu sa koje govoriš, ali te i obavezuje da imaš stav. Ako nemaš stav, nemaš integritet.
Dodatno i moje kancelarije se nalaze na Andrićevom vencu u zgradi koju je 1926. godine sagradio Miloš Savčić. Svaki dan kada uđem u ovu zgradu pomislim na Srbiju. Pomislim na Srbiju između dva rata i na srpske zadužbinare kakvi su bili Miloš Savčić, Luka Ćelović, Kolarac, Kalenić, Miša Anastasijević, Tesla, Pupin, Milinković i mnogi drugi. To je jedini trenutak u našoj istoriji kada je intelektualna, ekonomska i politička elita bila jedno. Najpametniji, najsposobniji, najobrazovaniji ljudi su artikulisali vrednosti koje su se dalje prelile na čitavo društvo. Čast, poštenje, zadužbinarstvo.
Ulaganje znanja i resursa u kulturu, nauku, umetnost, stvaranje vrednosti koje će trajati kroz vekove i koje će ostaviti budućim pokolenjima.
Zahvaljujući upravo tim ljudima mi imamo institucije tvrđave kakav je Univerzitet, imamo Kolarac, imamo predivno zdanje Geozavoda, Srpsku akademiju nauka i umetnosti i mnoge druge, ništa od toga se ne može poništiti ili ugasiti. Ja verujem u solidne ljude i vizionare koji razmišljaju šta će ostaviti iza sebe budućim pokolenjima. Naša obaveza je da stvaramo objekte i prostore koje želimo da sačuvamo. Dakle, objekat kao i arhitekta, stvaralac mora da ima stav, autentičnost i integritet.
Da li arhitektura može da bude korektiv društva i da menja sistem vrednosti, ili je samo njegov odraz?
Arhitektura uvek jeste materijalizacija određene ideologije. Istorija je svedok različitih načina funkcionisanja ovog mehanizma. Oskar Nimajer je sasvim sigurno znao da je Brazil daleko od uređenog društva kada je projektovao objekte za plan Brazilije. Upravo zbog toga, ovi objekti predstavljaju materijalizaciju sna o horizontalnom, funkcionalnom društvu – svesno projektovanu utopiju. Međutim, ovo nije jedini pravac u kome je pomenuti mehanizam delovao.
Veoma često se dešavalo da arhitektura predstavlja upravo ono, što zvanična ideologija nije smela javno da tvrdi, a planira da sprovede.
Želja da se uspostavi čvrst hijerarhijski sistem, materijalizovana je u staljinističkoj arhitekturi.
Ukoliko biste se našli u kasnim 1930. u Moskvi i razočarano konstatovali da je Staljinov režim doneo samo nov oblik hijerarhije i da situacija nije u skladu sa programom partije koja propagira jednakost, inteligentan rus bi vam rekao: „Naravno, to je sasvim jasno, pa pogledajte našu arhitekturu!” Univerzitet Lomonosov, Dom kulture i mnogi drugi objekti, izgrađeni u Moskvi u tom periodu, bili su sredstva kojima je komunistička partija manipulisala, kako bi društvo prihvatilo vertikalni sistem kontrole o kome se nije govorilo u manifestima. Ideologija nikada ne laže, samo ono što ne može javno da kaže, materijalizuje kroz neme znakove arhitekture.
Još jedan oblik demonstracije ideologije u najčistijem obliku je New Urbanism, stvoren 1980. godine u okviru Američkih predgrađa. Povratak malim porodičnim kućama, sa obaveznim tremom, uređenim baštama, sve to predstavlja imaginarno rešenje (iako je realno, materijalizovano) za socijalni procep, ćorsokak u kome se društvo našlo, a koji nema nikakve veze sa arhitekturom, već je posledica nefunkcionalnih postavki kapitalizma.
Arhitektura je materijalizacija utopije, manifestacija skrivenih intencija režima, demonstracija imaginarnih rešenja za socijalni haos.
U postideološkoj eri kojoj mi svedočimo, arhitektura i urbanizam zaista moraju da budu nosioci promena u smislu stvaranja konteksta koji će misliti o ljudima, o prirodnim resursima, kulturi i javnom dobru.
Gradilište opisujete kao najvažniji izvor znanja. Koliko je to iskustvo presudno za arhitektu da zaista „vlada“ projektom?
Apsolutno. Nove su tehnologije građenja i materijali se razvijaju neverovatnom brzinom, morate stalno da unapređujete svoje znanje, da budete u komunikaciji sa izvođačima i proizvođačima. Sa 20 godina iskustva, mislim da znam dosta o materijalima, ali konstantno učim i trudim se da primenim ta nova znanja na svakom novom projektu.
Mislim da različite fabrike od podnih obloga, preko rasvete, ugradnog i komadnog nameštaja posećujem više nego meni veoma drage hotele. Takođe ovaj lep deo gde od ideje nastane projekat, a od projekta nastane prostor je ono što vidimo.
Iza toga stoji tehnologija hidro, mašinske, elektro instalacije, morate da mislite o sprinklerima, rekuperatorima, bazenskoj tehnici, tehnologiji kuhinja itd. I sve te elemente treba sa kolegama iz različitih struka da uvežete u jednu celinu koja funkcioniše.
Bez te vrste znanja, realizacija velikih i zahtevnih projekata nije moguća. Ako niste informisani o svemu tome i niste sposobni da koordinirate ovako kompleksne sisteme, ostaćete zaglavljeni u veoma skučenom prostoru.
Imate veoma jasno izgrađen profesionalni stav. Da li se on vremenom učvrstio ili ste ga morali braniti kroz različite situacije sa klijentima i ko su investitori sa kojima radi Ksenija Đorđević danas?
U vremenu kada se uspeh često meri time koliko si i gde viđen, a ne koliko si stvarno prisutan, nastao je jedan oblik privida: da je dovoljno biti okružen „pravim” ljudima i sve će se otvoriti samo. Da je moć u tome ko te spomene, preporuči, ne u tome šta si uradio. Ja verujem u nešto drugo.
Verujem da postojanost nije proizvod simbiotičkih veza, nego vrednosti. I da se pravi autoritet ne gradi preko noći, niti preko večere sa „pravim” ljudima, već kroz godine posvećenog rada.
Ja nisam za to da mi neko nešto „sredi”, više volim da sama sredim prostor oko sebe i u sebi.
Ljudi često brkaju uticaj i poznanstva. Poznanstva su kratkoročna. Prava arhitektura — kao i prava reputacija — stoji dugo. Ne treba joj reklama, jer stoji na čvrstom temelju.
Ja ne radim projekte da bi me neko pozvao na koktel ili neki klub uspešnih privrednika.
Radim ih da bi, jednog dana, neko stao ispred njih i rekao: ovde je neko mislio i na mene, i na svetlo, i na vetar, i na zvuk. I to mi je vrednije od bilo kog nevidljivog dogovora iz senke ili priznanja.
Moja profesija nije ni scena, ni nadmetanje. Ona je razgovor sa prostorom. I zato ne biram projekte koji bi trebalo da „napumpaju“ moj profesionalni portfolio, nego one koje imaju svoj unutrašnji red i dostojanstvo i koji odražavaju vrednosti koje zajedno zastupamo klijenti, ja kao otelotvoritelj njihovih želja i korisnici prostora koji uživaju u konačnom proizvodu.
Ne želim da budem deo krugova koji se zatvaraju u sebe. Ja pripadam prostoru koji ostaje otvoren. I vrednostima koje ne traže potvrdu — jer su univerzalne ljudske vrednosti i kao takve same u sebi dovoljna istina.
Na čemu trenutno radite i koji od tih projekata vidite kao „trag“ koji će ostati za buduće generacije?
Radim nekoliko hotela u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Istri, Sloveniji i Srbiji i svi moji klijenti su nekako stigli do momenta da im nije najvažnije da naprave kvadrate, već da ostave nešto iza sebe, neku vrstu zadužbine.
Radite projekte širom regiona i Evrope. Gde primećujete veći senzibilitet investitora za vrednost arhitekture, a gde još dominira čista komercijala? Da li znamo odgovor dok postavljamo pitanje ili nije tako?
Znamo odgovor. Kada se građevinski projekti koriste kao paravan za svakakve koruptivne radnje, kada zaobilaze urbanističke planove i zakone, kada im je svrha da se novac okrene — a ne da se prostor oplemeni — tada više ne govorimo o arhitekturi, govorimo o rastakanju zajedničkog dobra i proizvodnji kvadrata. Na sreću, postoje i primeri u čitavom regionu gde su vrednosti na nekom mnogo solidnijem mestu.
Šta za Vas znači priznanje da ste zauzeli 42. mesto na platformi Archilovers – da li ga doživljavate kao ličnu satisfakciju ili kao potvrdu da arhitektura iz Srbije i regiona može biti deo svetskog dijaloga?
U svetu arhitekture, gde su standardi visoki, a konkurencija globalna, uspeh se retko dešava slučajno. Kada se na jednoj od najvećih svetskih platformi za arhitekte i dizajnere Archilovers, koja okuplja gotovo 275.000 profesionalaca iz celog sveta, nađe ime sa naših prostora, i to među prvih pedeset, to nije samo vest. To je znak da se kvalitet, doslednost i lični potpis prepoznaju i van granica. Ono što je bitno jeste da ovoj platformi ne možete da „kupite” pratioce, već vas kolege iz celog sveta nominuju svojim pregledima i komentarima.
Kako se menjaju percepcija i poverenje klijenata kada znaju da sarađuju sa arhitektom čiji je rad prepoznat na globalnom nivou?
Klijenti prate gde ste pozicionirani na različitim platformama, analiziraju nagrade i priznanja koje ste dobili, medije u kojima ste prisutni, ali to suštinski nije toliko važno.
Ponoviću, moja profesija nije ni scena, ni nadmetanje. Ona je razgovor sa prostorom. Moji klijenti tačno znaju zašto su došli kod mene. Ne zato što sam bila na naslovnoj strani. Ne zato što me neko preporučio u kuloarima. Već zato što im je potreban neko ko ume da misli i da projektuje s integritetom.
Bićete jedan od panelista na predstojećoj konferenciji i sajmu ArchyEnergy koja će se održati 12. i 13. maja 2026. godine. Koliko su ovakve manifestacije važne za zajednicu i koju ćete Vi poruku poslati posetiocima ovog događaja koji okuplja struku na jednom mestu?
Ono sto želim da poručim posebno mladim ljudima i mojim budućim kolegama je da je moguće biti uspešan i ostati van određenih krugova. Ljudi koji deluju sigurno i snažno pozicionirani često su deo sistema koji im sve to obezbeđuje. Mreže koje ih guraju, štite, umrežavaju, i zauzvrat — kontrolišu.
To nije sloboda. To je uloga. Ja tu mrežu nemam. I ne pokušavam da je steknem. Imam znanje, iskustvo, rezultat. To je ono na čemu stojim.
Kada uđeš u salu za sastanke i treba da dobiješ veliki internacionalni projekat, daleko važnije od toga koga znaš je ono šta znaš. Znanje kao i lični i profesionalni integritet je u tom trenutku najjača valuta.
Biti uspešna žena, pogotovo u našoj profesiji, znači imati sposobnost da ostaneš autentična, šta god da se događa, da i u najizazovnijim vremenima donosiš odluke kojima potvrđuješ svoj integritet i ostaneš dosledna sebi. Ako nemaš stav, nemaš integritet. Ja duboko verujem da postoje vrednosti koje nadilaze granice, sisteme, klanove, države, politike.
„Arhitektura Ksenije Đorđević nije samo niz realizovanih projekata, već svedočanstvo o tome da prostor može biti moralni čin i kulturna zadužbina. Njeni stavovi i dela podsećaju nas da zidovi ne služe da zatvore, već da otvore mogućnost za dijalog između prošlosti i budućnosti. U vremenu kada se brojke često stavljaju ispred vrednosti, njen rad dokazuje da se najčvršći temelji grade od integriteta i vizije. Ona nas uči da se trag ne meri kvadratima, već onim što ostaje u sećanju i osećanju ljudi. A ono što ostaje, ako je stvoreno s dostojanstvom i autentičnošću, ima snagu da traje vekovima. Zato je nama iz redakcije časopisa „grenef.“, a i meni lično kao uredniku veliko zadovoljstvo što smo uradili još jedan intervju sa ovom izuzetnom arhitektkinjom i damom. Ustvari, ona je prva iz branše sa kim smo uradili dva intervjua, a to svakako nije slučajno“, rekao je Predrag Rađen, urednik časopisa „grenef.“