Gradnja prirodnim materijalima 2. deo – Potencijal i izazovi

Nekad, kada ljudi nisu imali na raspolaganju toliko tehnologija i prefabrikovanih proizvoda za gradnju kao danas, čini se da su gradili inteligentnije i promišljenije, ekonomičnije su upotrebljavali materijale i resurse. Obraćala se mnogo veća pažnja na prirodne uticaje na lokaciji, s obzirom da je kuća trebala da pruži kako utočište od prirodnih nepogoda tako i maksimalno iskorištavanje prirodnih potencijala. Početkom 20. veka kada je došlo do nagle industrijalizacije, napuštena su tradicionalna znanja i prestalo je da se vodi računa o tome kako i koliko se energije troši u zgradama, jer ljudi tada još uvek nisu bili svesni koliko je spaljivanje fosilnih goriva štetno za životnu sredinu. Danas to znamo i znamo da su zgrade ključan faktor u transformaciji energetskog sektora, jer se 40% ukupne potrošnje energije u celom svetu dešava u zgradama.

Iz ovog razloga se ekološka gradnja postignuta na osnovama tradicionalne gradnje uz racionalnu primenu novih tehnologija i znanja, javlja kao ključan odgovor na mnoge probleme današnjice. Da bi se udeo tržišta koji zauzima ekološka gradnja povećao treba pre svega premostiti jaz između investitora i korisnika objekata, jer su investitorske kompanije koje grade za prodaju na tržištu fokusirane na postizanje što većeg profita svojih kompanija. Veliki je problem kada investitor nije i korisnik prostora, jer on ne trpi posledice velikih troškova za održavanje objekta ili zdravstvenih problema usled života u nezdravim zgradama. Investitor koji je i korisnik objekta će na sasvim drugačiji način posmatrati čitav vek trajanja objekta u odnosu na investitorske kompanije. U ekološkoj gradnji moguće je napraviti uštede od 80-90% na troškove grejanja i hlađenja, što predstavlja veliki motiv za korisnike, ali ne i za investitore.

Reciklirano imanje Vukomerić, Hrvatska / Zelena mreža aktivističkih grupa (ZMAG)

CO₂ otisak i klimatske promene

Karbonski otisak predstavlja ukupnu emisiju gasova sa efektom staklene bašte izazvanu direktno i indirektno od strane pojedinca ili proizvoda i predstavlja meru ljudskog uticaja na životnu sredinu. Materijali koji troše veliku energiju u procesu proizvodnje su skoro svi standardni građevinski materijali kao što su beton, čelik i metali i keramičarski proizvodi, jer je potrebno topljenje ili pečenje ovih materijala na velikim temperaturama, a ta se energija dobija iz fosilnih goriva. Procenjeno je da se 3 puta više CO₂ emituje u atmosferu od proizvodnje cementa nego od ukupnog avionskog saobraćaja. Prirodni materijali za gradnju kao što su slama, konoplja ili drvo imaju ukupno pozitivan uticaj na životnu sredinu, jer ove biljke tokom svog životnog veka upijaju CO₂ iz vazduha, koji ostaje zarobljen u konstrukciji.

Mikrofarma u Krušvaru, Split, Hrvatska / foto: Hrvoje Bota dipl.ing.arh.

Finansijske inicijative i budućnost eko – takse

Sve je izvesnije da će karbonska taksa (taksa na aktivnosti koje proizvode emisiju CO₂ u atmosferi) postati realnost u godinama koje dolaze, što bi trebalo da uspori klimatske promene i da da ekonomski podstrek za primenu zelenih tehnologija. U tom smislu ili će se klasična proizvodnja građevinskog materijala morati menjati tako da se koristi zelena energija za proizvodnju, ili će početi intenzivnije korišćenje prirodnih materijala koji imaju pozitivan CO₂ otisak, jer bi karbonska taksa trebala znatno da poskupi trenutno već skup standardni građevinski materijal.

Otpad

Uticaj objekta na životnu sredinu obuhvata ceo proces od uzimanja sirovina iz prirode za ugradnju u materijale od kojih se objekat gradi do potrošnje energije u samom objektu, a zatim nakon završetka životnog veka objekta rušenje i razgradnju materijala od kojih je objekat izgrađen. Prednost objekta građenog od prirodnih materijala je ta da će se prirodni materijali na vrlo lak i brz način samorazgraditi u prirodi nakon rušenja objekta i neće stvoriti otpad za koji su potrebne stotine ili hiljade godina za razgradnju. On postaje ponovo deo prirode iz koje je nastao, baš kako se i završava jedan prirodni životni ciklus svih stvari u prirodi.

Mikrofarma u Krušvaru, Split, Hrvatska / autor nacrta: glavni projektant Hrvoje Bota dipl.ing.arh Održivo d.o.o.

Bolesne zgrade

Prirodna gradnja je zdrava i isključuje upotrebu toksičnih materijala. Današnje zgrade su pune materijala koji mogu negativno uticati na zdravlje čoveka, od raznih lepkova i lakova i hemijskih jedinjenja, do sistema veštačke ventilacije. Svetska zdravstvena organizacija je 1986. godine skovala izraz „sindrom bolesne zgrade“, pošto je procenila da 10-30% novoizgrađenih kancelarijskih zgrada na zapadu ima problema sa vazduhom u zatvorenom prostoru.

Švedsko udruženje za alergologiju tada je označilo „bolesnu zgradu“ kao uzrok epidemijskih pojava alergije. Sledila su 90ih godina opsežna istraživanja, u okviru kojih je ispitivan uticaj različitih fizičkih i hemijskih faktora u „bolesnim zgradama“. Kako je tom prilikom ukazano na štetnost nekih hemijskih supstanci u građevinskim materijalima, mnogi proizvođači aktivno su radili na kontroli hemijskog sadržaja i zameni štetnih aditiva. Ukoliko sve nove zgrade koje danas gradimo moraju poštovati određen standard, kumulativni efekat svih isparenja u vazduhu kojima smo izloženi tokom života u građenoj sredini nije ni malo zanemarljiv.

Potražnja na tržištu

U Nemačkoj i Austriji npr. je prirodna gradnja zastupljena u ukupnoj gradnji od 3-5%. Iako to nije velik procenat ipak predstavlja jedno tržište koje nije zanemarljivo. Na našim prostorima to tržište je tek u formiranju, ali je primetan stalni porast. Danas u elitnim četvrtima Zagreba postoji desetak kuća građenih od balirane slame za koje se to na prvi pogled nikako ne bi pretpostavilo. Većinu tih novoprojektovanih objekata od prirodnih materijala rade ili stručnjaci, kao što su arhitekte za svoje lične potrebe ili su to neki obrazovani pojedinci koji su se iz ličnog interesovanja edukovali o prednostima života u ovim objektima, pa su investirali u izgradnju baš takve kuće za svoje porodice.

Mikrofarma u Krušvaru, Split, Hrvatska / autor nacrta: glavni projektant Hrvoje Bota dipl.ing.arh Održivo d.o.o.

Edukacija

Veliki problem na putu popularizacije prirodne gradnje predstavlja i manjak edukacije stručnog kadra koji radi na izgradnji objekata, od arhitekata i građevinskih inženjera do izvođača radova. Na fakultetima nije posvećena pažnja ovoj temi pa su stručnjaci suočeni sa delovanjem u onoj sferi u kojoj imaju iskustva, a to je standardna gradnja i oslanjanje na stara rešenja, gde je 99% rešenja u građevinskoj industriji koje danas koristimo staro preko 50 godina. Drugačija rešenja postoje, ali je potreban dodatni napor i od strane investitora i od strane arhitekata kako bi se okupio tim sa znanjem u ovoj oblasti, zatim pronašli prirodni materijali kojih nema na prodaju u svakom stovarištu građevinskog materijala i na kraju potrebno je i mnogo više manuelnog rada za gradnju jedne kuće od zemlje npr. nego za gradnju standardne prefabrikovane kuće. Najveći broj entuzijasta u ovoj oblasti je primoran da se sam edukuje bez neke sistemske podrške.

Sertifikacija – prednosti i ograničenja sistema

Još jedan od izazova gradnje od prirodnih materijala je i nepostojanje jedne standardizacije i sertifikacije koja je neophodna za gradnju i dobijanje građevinskih dozvola. Gradnja prirodnim materijalima nije još uvek regulisana i često nije moguće dobiti građevinsku dozvolu bez korišćenja neke od standardnih konstrukcija. Kako navode pioniri zemljane gradnje na našim prostorima, često su primorani da „voze slalom“ kroz zakonsku regulativu kako bi uopšte bili u mogućnosti da izgrade svoje objekte. Ovde se često dolazi do apsurda da je jedna kuća od zemlje npr. koja ima povoljan efekat na zdravlje ljudi zakonski „nelegalna“ za gradnju dok su neki standardni objekti koji imaju brojne štetne efekte na zdravlje ljudi potpuno legalni. Sertifikacija građevinskih materijala je skupa, tako da je trenutno neisplativa za veličinu tržišta prirodne gradnje koja postoji kod nas. Takođe, sertifikacija i standardizacija ima i velike prednosti kako bi se obezbedila sigurnost gradnje i sprečili negativni ishodi od nestručne gradnje, pa bi inicijativa od strane aktivista i stanovništva trebala biti veća kako bi se izvršio pritisak na donosioce regulativa. Politička volja za nekom promenom ovde ne postoji, no ona i inače uvek dolazi sa jednom vrstom pritiska od strane javnosti.

Inertnost sistema

Danas postoji veliki broj tehnologija za postizanje veće održivosti u građevinskoj industriji uopšte, ali se većina tih tehnologija ne koristi ili se koristi u veoma malom procentu koji je zanemarljiv za pokretanje većih transformacija sistema. Sistem je inertan jer ne postoji inicijativa od strane stručne javnosti. Imamo slučaj da je većina izgradnje trenutno u rukama malog broja firmi i kompanija koje se trude da zadrže taj „status quo“ i nemaju benefit od promena. Stručna javnost nije dovoljno edukovana niti motivisana za pokretanje nekih promena i uglavnom je zaokupljena sopstvenim egzistencijalnim problemima. U našim većim gradovima beton preuzima sve veći procenat životne sredine, čak i u nekadašnjim prirodnim turističkim tačkama na planinama kao što su Zlatibor ili Kopaonik, dok se ostatak sveta okreće ka zelenim rešenjima.

Šumska 1, Sremska Kamenica, Srbija / foto: Ana Mirić

Međutim, mladi i obrazovani ljudi se polako edukuju i postaju svesni značaja zdravlja u svakom smislu pa i u gradnji. Inicijativa za zelenom gradnjom kod nas dolazi od mladih inženjera, arhitekata, lekara, IT stručnjaka, koji traže za sebe i svoje porodice bolja rešenja od onoga što im tržište nudi. Kako tvrde pokretači prirodne gradnje u Hrvatskoj – inicijativa za prirodnom gradnjom dolazi od pojedinačnih investitora, a ne od struke. Iako su pomaci u ovoj sferi gradnje spori, oni ipak postoje: u 2005. godini u Hrvatskoj nije bilo ni jedne kuće od slame npr. a danas ih ima preko 100.

Permakultura i prirodna gradnja

Gradnja prirodnim materijalima predstavlja jedan svojevrstan novi koncept koji prevazilazi samo gradnju objekta. On se najčešće reflektuje i na sve druge sfere života pa je često taj jedan objekat deo jedne šire delatnosti koja se u njemu ili oko njega dešava: od uzgoja organske hrane, permakulture, prirodnih kozmetičkih proizvoda, lekovitog bilja, šumskih škola kao novog koncepta obrazovanja dece, eko turizma, zatim reciklaže i svih drugih delatnosti koje smanjuju negativne uticaje na životnu sredinu i utiču povoljno na osvešćivanje ljudi i život uz i u skladu sa prirodom.

Šumska 1, Sremska Kamenica, Srbija / foto: Ana Mirić

Najveći broj promotera ovog vida gradnje se zapravo bavi i permakulturom i edukacijom stanovništva na polju ekologije. Primeri za to su „Zmag“ – Zelena mreža aktivističkih grupa iz Zagreba, koji spajaju permakulturno domaćinstvo sa proizvodnjom organske hrane, edukativnih radionica iz ekologije za učenike škola u Zagrebu i kurseve iz oblasti prirodne gradnje za izvođače radova ili entuzijaste u oblasti gradnje prirodnim materijalima. Zatim tu je i „Održivo“ – arhitekta Hrvoje Bota iz Splita, gde je on na sopstvenom imanju spojio koncept ekološke gradnje objekta od prirodnih materijala sa permakulturnim imanjem za proizvodnju organske hrane i tako demonstrirao na sopstvenom primeru mogućnosti ovog koncepta. Kod nas je jedan od sveobuhvatinih primera „Šumska škola“ – edukativni program nevladine organizacije „Kreativne mreže Panonika“ iz Sremske Kamenice (Novi Sad), gde je na kreativan način spojen koncept gradnje objekta od zemlje sa eko turizmom i edukativnim programom za decu vrtićkog uzrasta.

Autor teksta: Sonja Krastavčević, dipl.inž.arh – EN EF studio