Connect with us

Enterijer

Stolarija ne zatvara otvore već otvara vidike

Objavljeno

:

Šta žene znaju o stolariji

Pričamo mi žene o svemu. O muškarcima, o drugim ženama, o garderobi, tašnama, mašnama… o svekrvama, majkama, deci, vremenu, metafizici i o kući. Ne o kući kao takvoj, nego o toplini, čistoći, lepoti i funkcionalnosti. Siptomatično je da kako se koja drugarica uda ili počne da živi sa momkom, ona je glasnija i sugestivnija u pominjanju doma kao svetog mesta njenom rukom stvorenim. I to je normalno. Mi koji smo se već uverili i u greške koje smo napravili jer smo kupili mat pločice, loše prozore ili vrata, samo klimamo glavom kao da govorimo “Da, da znam, sve sam to prošla”.

// Ovo je jedinstvena prilika za gospodu da pročitaju kako to žene rezoniju i šta oni “vide kroz prozor”, kada je potrebno da se vidi šira slika.

Nas pet se okupilo kod mene na “kafi”. Kafa je tu najmanje bitna, bitne smo mi. Bitno je to da nam se još jedna drugarica udala i da se sprema da od stana koji je kupila sa mužem napravi topli dom. Ja sam nekako i najstarija, pa sam i najranija rekla glasno “Da” pred ljudima koje smo odabrali da nam budu svedoci da smo spremni zajedno kroz život, oluje i nedaće. Logično je da sam se ja najranije i uselila u novi stan, najranije se “borila” sa majstorima, najranije plaćala danak neiskustvu. Ipak, na tuđim greškama se uči i tuđi pametni postupci se posle upotrebljavaju. Ako si pametan. A ja se družim sa pametnim ženama.

Razgovor uz kaficu

Razgovor uz kaficu

Dakle, analiza među prijateljicama je počela ovako. Najupadljivi deo trpezarije i kuhinje nije sto, niti su to nadasve interesantne pločice poređane kao šahovska tabla.

Nije to ni dobar šporet, niti išta slično što biste pomislili da se žene time zanose. Najupadljiviji deo celog tog prostora je nebo. Beskrajno prostranstvo kojem nema kraja ni početka, a možete ga, u toj formi, imati, samo ako živite u potrovlju i imate krovne prozore. Pokušavam da im dočaram, gestovima, glasom i mimikom kako izgleda kada na taj prozor udara kiša, pada sneg ili snažno lupa grad. Kaže ona udata drugarica da oni hoće da menjaju prozore jer duva i huji kao tajfun da je na snazi.

Jeste stan je na dobrom mestu i bio je povoljan, znali su doduše da moraju uložiti u njega još novca, ali na ovu hladnoću nisu računali. Ubacuju se i ostale devojke, ustaju da stanu pod krovni prozor, kao da je čudo neviđeno i zamišljaju…kišu, led, sneg, šta god. Jedna od njih postavi pitanje: “Ej a šta je kada pada grad, mislim meni nekako logično da jače udari na tom krovnom prozoru, kako se ne bojiš da će se razbiti”. Sve četiri me pogledaju kao da je postavila jako pametno pitanje na koje sigurno neću moći da odgovorim. Počinjem da se smejem, čak malo nadmeno sa izrazom lica “Baš ste neiskusne” i objasnim im da je neko pametan i stručan uzeo u obzir i vremenske nepogode kada je birao stakla za krovne prozore. Čak, setim se, da sam se prvi put kada je bila oluja i grad i ja bila preplašena.

Stolarija, žene i energetska efikasnost

Stolarija, žene i energetska efikasnost

Mislila sam pa to je visina, a pada ravno na staklo, pa kako ću, sklanjaj sebe, sklanjaj decu, sačuvaj goli život. Naravno da se nije razbilo, čak smo i deca i ja stali ispod, hrabri i uzbuđeni kao da skačemo bandži sa neke litice. Pomislila sam, svaki prozor i svaka vrata u stanu su u stvari izvori sećanja.

Vrata su važna. Da budu lepa, kvalitetna, da čuvaju toplotu i hladnoću u stanu. Vrata su ipak i mnogo više. Ista smo otvorili kada me je muž preneo preko praga. Kroz vrata smo prošli, ponosni i nasmejani kada smo doneli decu iz porodilišta. Jednom. Pa drugi put. Vrata smo otvorili kada je ćerka prvi put krenula u vrtić i zatvorili kada se prvi put smrzla napolju u snegu. Vrata su služila da zaključam kada se muž jednom vratio iz kafane mnogo kasnije nego što je rekao. Vrata su i da okačimo prvu škrabotinu (čitaj crtež) mog sina, ponosni kao da gajimo Pikasa. Vrata su, kako mi je ispričao moj dobar prijatelj, jedna vrsta barikade kada ti se ćerka sa drugaricom prvi put zatvori da ima svoj, godinama sada već zarađeni, mir.

// Ona su znak da su deca porasla, da su samostalna, da si, puštajući ih da budu oni što jesu, stvorio malu osobu i da sada, kada si im utro put ka sopstvenih željama i htenjima, više za tebe nisu uvek otvorena vrata. Ali i to je znak.

Cena sobnih vrata i prozora

Kako odabrati adekvatnu stolariju

Da vrata ne moraju da se otvore. Jer su oni hrabri. Jer se ne boje. I onda se, žena i ti, nespretno gurate sa tacnom kolača, sokovima, pitanjima jer negde između učenja da hodaju i polaska u školu, tvoja beba je postala velika. Kao kuća. Kao vrata koja ti je zatvorila da bi imala svoj mir. I baš tada, ta vrata, tvoj su uspeh i tvoje veliko postignuće. Ta vrata su dokaz da radiš pravu stvar i da si dobar roditelj koji poštuje slobodu.

Da, vrata su život, lepe moje dame i sve ono što iz njega izlazi i u njega ulazi. Vrata su nešto što sam otvorila da biste vas četiri ušle i ulepšale mi i dan i dom. Ostale su zamišljene. Neke su gledale u prozor, neke u vrata. Kao da te predmete vide prvi put. Kao da to nije nešto što se podrazumeva, nešto na šta ne obraćamo pažnju kada kupujemo stan. A trebali bismo. Vrata kriju tajne kada su zatvorena. Kada ih otvoriš, otvorio si život, otkrio tajnu čoveku kojem si ih otvorio. Zato su važna. Koliko ste puta čuli za nečiji stan ili kuću da deluje toplo?! Vrata su kriva. Ona ušuškavaju prostor, ne dozvoljavaju da vam priđe hladnoća, ni vremenska ni ljudska. Vrata čuvaju vaš život i vaše vreme sa najboljim prijateljima.

Moje prijateljice su otišle. Prošla je od tada godina. Još jedna od nas se udala. Neverovatno je da me je zvala da mi priča kako je stajala ispod svog krovnog prozora kada je pala jaka kiša, bila je uzbuđena i rekla “Sada razumem šta si htela da kažeš, pa stvarno je doživljaj kada staneš ispod”. Ona druga je do sada promenila vrata kroz koja je duvalo, a pre neki dan smo dobile poruku “Zakačili smo na vrata Urošev prvi crtež”.

// Odajte priznanje svojim vratima i prozorima, oni su vaša granica, između vas i neba, vas i hladnoće, vaše porodice i celog sveta. Oni su čuvari svake vaše porodične uspomene.

Autor: Mirjana Makarin-Plavšić, novinar

Advertisement
Klik za komentar

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Enterijer

Dekorativni podovi u vašem enterijeru

Objavljeno

:

Od

Aditiv Balkan doo dekorativni podovi, objekat: Boutique TROJKA // Fotografija: Relja Ivanić

Stvaramo betonske podove jedinstvenog dizajna – uzdižemo obično u izuzetno!
Primenjujemo najnoviju tehnologiju izrade koju smo izučavali od najboljih italijanskih majstora.

STVARANJE DEKORATIVNOG BETONSKOG PODA POSTAJE VID UMETNOSTI

Dekorativni betonski pod acid stain

To je smeša formirana od specifičnih kiselina na bazi metalnih soli, a nanosi se na betonske podove, samonivelišuće materijale na cementnoj bazi itd. Površina unikatnog izgleda razvija se putem hemijskih reakcija koje acid stain vezuju za beton trajno bojeći površinu. Moguće je postići različite vizuelne efekte – beton koji izgleda kao mermer ili prirodno kamenje. Betonske površine sa acid stain-om su otporne na grebanje, habanje, pucanje i ne bledi boja koju poprime nakon hemijske reakcije.

Aditiv Balkan doo dekorativni podovi, objekat: Boutique TROJKA // Fotografija: Relja Ivanić

Aditiv Balkan doo dekorativni podovi, objekat: Boutique TROJKA // Fotografija: Relja Ivanić

Želite unikatan i jedinstven pod?
Acid stain je prava stvar za vas.

Nanosi se na postojeću betonsku površinu, pod uslovom da je ta betonska podloga bez većih oštećenja ili pod višegodišnjim uticajem velike količine vode. Ukoliko je beton oštećen i zahteva reparaciju, i za to imamo rešenja. Betonska površina tretirana acid stain-om dodatno se štiti nanošenjem premaza, koji se bira u zavisnosti od vrste poda i njegove namene.

www.aditivbalkan.com

ADITIV BALKAN d.o.o.
Carice Milice 13, 11351 Vinča-Beograd
T. +381 65 29 00 995 (industrijski i dekorativni podovi)
office@aditivbalkan.com
www.aditivbalkan.com

Nastavi sa čitanjem

Enterijer

Gde ja stadoh ti produzi…

Objavljeno

:

Od

Magic Floor d.o.o., drvene podne obloge

LIČNA PRIČA
Darko Trpovski, Magic Floor d.o.o.

Sve te priče o velikim i monumentalno značajnim građevinama nisu samo hladni materijali, zidine i velelepnost, već ljudske priče satkane u njima da se pamte dokle god postoje oni koji ih srcem prepričavaju. Ljudi su to. Oni kada grade, u bilo kojem smislu, pamte gde su pre svega toga bili, koliko su sebe dali i šta su, na kraju, iza sebe ostavili. Za njih nijedan arhitektonski poduhvat nije isti kao nama koji pored njega prolazimo, njima je on deo sopstvene sudbine i nešto što ostavljaju pokolenjima svoje porodice. Da produže tamo gde su oni stali.

// Jedna takva priča, o ljudima, njihovom putu, porodičnom prezimenu i zaostavštini koju su zajedno generacijski, svojim trudom iznedrili je priča Darka Trpovskog, vlasnika kompanije Magic Floor. //

Ovo je priča o ljudima kojima je materijal sakupljač uspomena i čuvar tradicije, a saradnik u poslu samo čovek koji ima svoju priču. Iznad svega, ovo je priča o velikim delima, sudbini muških potomaka porodice Trpovski i odlasku na vrh sa tendencijom da se na tom vrhu još dugo hodi.

Priča počinje 1925., u jednom malom selu koje se zove Višnji, iznad obala Ohridskog jezera. Na ovom mestu rodio se mali Gligor, dečak koji jako rano ostaje bez oca. Teška finansijska situacija naterala je majku da sina, tek dete od 14 godina pošalje sa majstorima iz Bitolja za Beograd. Čitavih 16 dana je putovao sa njima, peške jer se drugačije nije moglo, do Beograda, u veliku varoš, po male snove.

Prvi projekat koji je dobio da radi bila je, ni manje ni više, palata Albanije koja je tada bila u svojoj završnoj fazi. Palata Albanije počela je da se gradi 1938. godine, 1939. rađeni su fasaderski radovi na jedini način koji je tada bio moguć, tako težak danas za zamisliti. Mladi Gligor kao lagani momčić i neko ko se nije bojao vode jer je odrastao na jezeru dobio je zadatak da prvo bude pomoćnik u čamcu. Tada nisu postojale skele, radovi su se izvodili tako što su radnici u čamcu bili spuštani i podizani kako bi se na taj način bavili fasaderskim radovima. Što je radnik bio lakši, to je njegova prednost u ovom poduhvatu bila veća. A dečak od 14 godina je svakako bio u prednosti u odnosu na druge.

Palata Albanija u Beogradu, Srbija

Palata Albanija u Beogradu, Srbija

Dan po dan, i fasada je bila gotova i ova, i danas velelepna i svima impresivna građevina, bila je završena 1939. godine. Gligor je završio svoj posao uspešno, iako okolnosti nisu dale da posle ovoga još više, u Beogradu raširi krila. Rat je počeo da besni u Evropi, a rat stopira svaki preporod. Pogotovo onaj u kojem je zadatak da se nešto gradi. Rat je, pokazalo se u svakom vremenu, samo rušitelj. Elem, zbog svega pomenutog, mladi Trpovski se sa istim tim majstorima vratio u svoj kraj, opet putujući 16 ili 17 dana. Ovaj put posve drugačiji i veći nego što je otišao. Kao palata Albanije.

Mnogo godina kasnije, 1992., potomak Gligora, njegov unuk Darko koji nam je i ispričao ovu priču, polako završava studije ekonomije, a neki plan koji se podrazumevao, bio je da on produži rad u firmi svoga oca koji je radio u Jugometalu da se bavi metalurgijom i obojenim metalima. Međutim, baš kao kod njegovog mladog pretka, rat je opet pokazao da ljudska rasa nije spremna da uči na sopstvenim greškama pa dolazi do loma u našoj tada velikoj zemlji.

// U situaciji koja ne dozvoljava nastavak već samo čekanje, Darko se našao na sopstvenoj prekretnici. Vratio se svojoj zapostavljenoj ljubavi prema prirodi i biologiji i počeo da radi sa drvetom, tim večitim prirodnim materijalom u svakom vremenu dopadljivom. //

Polako i stidljivo kao svaki čovek koji teži većem, a u svojoj skromnosti rešen da se previše ne zaleće, kreće da osvaja tržišta postavljajući podove za porodice, za neke druge dečake od 14 godina, da po njima koračaju i stvaraju svoj put ka velikim postignućima. Radio je u Beogradu, jedan po jedan objekat, iz ulice u ulicu, uvek sa setom prolazeći pored zgrade Albanije, vođen potrebom da i on ostavi neki potpis u ovom gradu u kojem je njegov deda i posle njegov otac, ostavio svoj. Shvata da mora da pokrene svoj biznis, kreće sa podovima i polako osvaja Beograd sa željom da jednog dana ili uradi posao u istoj toj palati Albanije ili barem, iza sebe ostavi, nešto jednako impresivno.

Gotov parket vrhunskog kvaliteta

Drvene podne obloge u enterijeru, Foto: Magic Floor d.o.o.

Godine 2018. počinju pregovori sa renomiranom firmom da bi, konačno, godine 2019. potpisao svoj najveći ugovor do sada, ugovor sa izraelskom firmom Orhid Group, odnosno izvođačima Skyline-a. Dogovara isporuku 10.200 kvadrata za prvu kulu u Beogradu (ceo projekat je 32 hiljade kvadrata, a radiće se par godina).

// Dakle, tačno 80 godina kasnije priča o zaostavštini porodice Trpovski se nastavlja, a Darko stiže do svog prvog cilja i jednog od najvećih poduhvata u Beogradu, Skyline-a. Tu na neki način povlači jednu paralelu koja sada daje Darku novu energiju za nove korake i za nove uspehe koje će, nada se ovaj čovek, nastaviti njegova deca.//

Foto: www.afi-europe.eu, Skyline, Beograd

Foto: www.afi-europe.eu, Skyline, Beograd

Što se Skyline-a tiče to je najreprezentativniji objekat u Beogradu, niko nije uradio nešto tako veliko, kompleksno i sa takvim izborom materijala. Dakle, izvođači ni u jednom momentu nisu štedeli po svim pitanjima su isključivo i samo gledali kvalitet, kvalitet i kvalitet jer po njima takva lokacija zaslužuje da ima najviši stepen obrade materijala, da ljudi koji nasele Skyline, uživaju i dišu punim plućima uz perfektan pogled.

Godine koje dolaze donose mnogo rada Darku i njegovoj kompaniji, mnogo dana truda, mnogo postavljenog poda u stanovima porodica koje će se tu useliti. Da pričaju svoje priče. Da isprate svoje snove i da za sobom ostave svoj trag. Da nastave započeto, da sanjaju veliko, da se nadaju najboljem. I da se, poput dečaka sa početka priče, popnu visoko i vođeni sudbinom i potpomognuti voljom, dostignu sve ono veliko od malog krenuvši. A što se Darka tiče, mi mu želimo da njegovi potomci jednoga dana, sa setom prolaze pored Skyline-a u sebi govoreći: Za ovo je delom zaslužan moj otac, prepričavajući njegovu priču svakom čoveku koji joj se bude pred njima divio. Sve drugo bilo bi nefer. Sve drugo, u ovoj divnoj emotivnoj priči, bilo bi zaista malo.

Autor: Mirjana Makarin Plavšić, novinar

Nastavi sa čitanjem
Advertisement

Fasade

Prijavite se na newsletter

Izdvajamo

Popularno