Intervju: Stefan Živković – Kada detalji stvaraju globalno prepoznatljive enterijere

Kada zakoračite u prostor Studio Nacrta u Beogradu, odmah postaje jasno da se nalazite u epicentru kreativne energije i ozbiljnog poslovnog pogona.

Na više od 300 kvadratnih metara, dvadeset mladih i talentovanih ljudi oblikuje vizije koje putuju širom sveta — od Amerike, Italije, Švajcarske, Hrvatske, pa sve do dalekih prestonica gde se prepoznaje vrednost njihovog rada. Na čelu ovog studija stoje Stefan Živković, Strahinja Živković i Ana Živković arhitekte i dizajneri sa nesvakidašnjom biografijom i prepoznatljivim stavom: „Naš tim nudi visok nivo usluge i kvaliteta u dizajnu enterijera širom regiona“.

Ovoga puta imali smo čast da razgovaramo sa Stefanom. Njegov profesionalni put počeo je na Fakultetu primenjenih umetnosti, nastavio se kroz rad u firmi „Putevi Užice” i angažmanu na Zimskoj olimpijadi u Sočiju, da bi 2016. godine otvorio Studio Nacrt.

Od tada, on i njegov tim postavili su nove standarde u praksi vizualizacija i dizajna enterijera na domaćoj sceni, insistirajući na tome da se svako rešenje mora videti i usvojiti pre nego što se pretoči u tehničku razradu. Time su arhitektonskoj komunikaciji dali novu dimenziju, u kojoj vizija postaje opipljiva već u ranoj fazi projektovanja. Danas se više od 90 % njihovih projekata realizuje u inostranstvu, gde, kako kaže, komunikacija i poverenje daleko lakše funkcionišu nego u Srbiji.

Studio Nacrt se time pozicionirao kao regionalni lider u oblasti dizajna enterijera, čija dela potvrđuju kako se savremeni pristup i vrhunski standardi mogu graditi iz Srbije, a živeti globalno. Stefana odlikuje samopouzdanje koje ne ostavlja prostor za sumnju, ali i posvećenost svakom detalju, što je ključ uspeha njegovog tima.

Stefane, krenimo od Vašeg obrazovanja – kako je studiranje na Fakultetu primenjenih umetnosti oblikovalo Vaš današnji pristup dizajnu? Šta je unutrašnja arhitektura značila tada, a šta se vremenom promenilo?

Nakon završene gimnazije, brat i ja smo doneli odluku da upišemo Fakultet primenjenih umetnosti, s idejom da postanemo deo nove generacije dizajnera enterijera – bilo je to 2005/2006. godine.

Iako smo poticali iz medicinske porodice – otac je specijalista opšte medicine – dugo je postojala dilema u kom pravcu nastaviti obrazovanje. U tom trenutku, ulazak na FPU delovao je kao neizvesna odluka, možda čak i kao budućnost bez jasne isplativosti. Ipak, danas sa sigurnošću mogu reći da mi je upravo to iskustvo oblikovalo profesionalni identitet.

Fakultet primenjenih umetnosti pružio mi je prvenstveno kreativno, a u manjoj meri tehničko znanje. Softverske programe i digitalne alate savladavali smo samostalno, jer se na studijama tehničko crtanje do samog kraja nije radilo u digitalnim formatima. Iako to u tom trenutku možda nije izgledalo kao prednost, zapravo nas je podstaklo da razvijamo izražajnost, crtanje i idejno razmišljanje – osnove koje danas smatram ključnim.

U to vreme, unutrašnja arhitektura se posmatrala kao disciplina koja funkcionalno uređuje prostor, ali uz insistiranje na svakom detalju enterijera – od spojeva do materijala. Idejno, svi smo se tada ugledali na principe Bauhausa, a i sam FPU je negovao sličan pristup – balans između forme i funkcije.

Kao studenti, listali smo knjige poput „1000 Chairs“ iz izdanja Taschen, diveći se imenima poput Alvara Aalta, Hanse Wegnera, Jacobsena, a posebno me je fascinirao Verner Panton i njegova Panton Chair iz 1960. godine – delo koje je za mene tada predstavljalo otelotvorenje savremenog dizajna.

Jedan od ključnih trenutaka bio je moj prvi odlazak na sajam nameštaja u Milano. Bio je to period viznog režima, i sama organizacija puta bila je izazov. Ali upravo tamo, u direktnom susretu sa svetskom scenom, postajemo svesni razlike između našeg i evropskog konteksta.

Italijani od malih nogu znaju za brendove poput Minottija, Poliforma, Flexforma – to je deo njihove svakodnevice, sa jedne strane. Mi smo, s druge strane, odrastali uz Simpo i Dalas. Ta razlika je bila ogroman kulturni hendikep, ali i snažan motivator.

U tom periodu mi je postalo jasno da moram da postavim cilj i maksimalno se posvetim njegovom ostvarivanju.

Nameštaj kao predmet bio je moja najveća inspiracija – kroz njega sam najviše učio, razvijao kreativnost i sopstveni izražaj.

Veliki uticaj na mene imao je i profesor Ranko Bočina. Njegove kritike su bile direktne, oštre, ali neophodne. Pokazivao nam je koliko smo još daleko od profesionalnog nivoa – što je bio jasan signal da je vreme da se „probudimo“.

Unutrašnja arhitektura mi je tada delovala apstraktno – skup ideja bez dodira sa realnošću.

Tek nakon završetka studija dolazim u kontakt sa realizacijom i shvatam koliko je drugačije kada ideje treba pretočiti u opipljiv, izvediv projekat.

Vaš prvi posao bio je u „Putevima Užice”. Kako iskustvo iz jedne takve firme povezujete sa današnjim radom u dizajnu enterijera?

Zaposlio sam se u firmi „Putevi Užice”, jednoj od najvećih građevinskih firmi u Srbiji, i upravo tada počinje moja realna praksa – susret sa stvarnim projektima, izvođenjem i klijentima.

To iskustvo mi je otvorilo potpuno novu dimenziju dizajna enterijera. Po prvi put, unutrašnja arhitektura više nije bila apstraktna ideja ili vizualni koncept – postala je konkretna, materijalna i zahtevala je jasnoću, preciznost i odgovornost.

Kroz rad u takvom sistemu, učio sam o materijalima, fazama realizacije, budžetima, rokovima i – što je posebno važno – o načinu komunikacije sa različitim profilima ljudi.

Uvideo sam šta u tom sistemu funkcioniše dobro, a šta ne, što mi je kasnije poslužilo kao osnova da, zajedno sa bratom i suprugom Anom Živković, razvijem potpuno novi pristup u našem studiju.

Na neki način, tada je započelo ono što danas nazivam „spajanjem svetova” – kreativnog znanja koje sam poneo sa FPU-a i tehničkog znanja stečenog u Putevima Užice. Ta dva iskustva su se organski ujedinila u ono što danas čini osnovu filozofije našeg rada u Studiju Nacrt – studiju koji stalno raste, razvija se i unapređuje.

Radili ste i na Zimskoj olimpijadi u Sočiju – koliko je taj angažman uticao na Vaše profesionalno sazrevanje?

Radeći na projektima Zimskih olimpijskih igara 2014. u Sočiju, Rusiji, stekao sam veliko iskustvo i ušao na velika vrata u svet unutrašnje arhitekture. U to vreme bila je privilegija raditi na takvim projektima.

Iskustvo koje stičem se ne odnosi previše na dizajn koliko na tehničko crtanje, savladavanje programa i realizacije projekata.

Godine 2016. osnovali ste Studio Nacrt. Šta je bila Vaša glavna ideja i vizija u tom trenutku?

Naša vizija i glavna težnja prilikom osnivanja Studija Nacrt 2016. godine bila je da naši projekti pređu granice Srbije i da postanemo prepoznatljiv brend u regionu, a jednog dana možda i na svetskoj sceni.

S ponosom mogu reći da smo prvi cilj već ostvarili – naš rad je prepoznat i cenjen širom regiona. Za ostvarenje drugog, ambicioznijeg cilja potrebno je još vremena i iskustva, ali smo na dobrom putu.

Veoma nas motivišu realizovani projekti u Americi, koji nam daju dodatnu energiju i potvrdu da ideja i kvalitet mogu prevazići granice. Verujem da je pred nama uzbudljiv put i da ćemo nastaviti da širimo uticaj našeg dizajna.

Danas imate tim od 20 ljudi i prostor od preko 300 m². Kako izgleda svakodnevni rad u takvom okruženju?

Naš tim je podeljen u dva sektora: kreativni, odnosno dizajn tim, i tehnički, odnosno arhitektonski tim. Svaki od njih fokusiran je na svoj segment posla, a međusobna saradnja se ostvaruje onda kada je to potrebno.

Ovakav sistem omogućava članovima tima da se razvijaju u oblastima u kojima su najbolji i najstrastveniji. Iskreno, teško je pojedincu da svakodnevno prelazi sa kreativnih zadataka na tehničke i arhitektonske, jer zahtevaju različite pristupe i mindset.

Razdvajanjem tih funkcija izbegli smo frustracije koje sam lično iskusio u ranijim radnim okruženjima. Dizajn zahteva slobodu, maštu i inovativnost, dok arhitektura podrazumeva preciznost, koncentraciju i efikasnu komunikaciju. Na taj način omogućavamo da svaki deo projekta dobije pažnju i kvalitet koji zaslužuje.

Studio Nacrt bio je pionir u vizualizacijama na domaćem tržištu. Kako ste došli na ideju da ceo proces postavite tako da projekat počinje vizualizacijom, a ne crtežom i koliko Vam taj metod pomaže u komunikaciji sa klijentima i izvođačima?

Vizualizacija je za nas ključni i osnovni korak u radu, ali i u pronalaženju klijenata. Još na fakultetu, sa pojavom 3D softvera, postalo nam je jasno da treba preokrenuti tradicionalni proces.

Do tada je praksa bila da se prvo izradi projekat, a zatim da se na osnovu njega pripremi prezentacija u vidu perspektive ili crteža. Međutim, mi smo uvideli da je budućnost u tome da projekat zapravo počne od vizualizacije – vizualni prikaz prostora i ideja omogućavaju jasniju komunikaciju sa klijentima od samog starta. Ovaj pristup nam pomaže da bolje razumemo želje i potrebe klijenata, kao i da lakše uskladimo očekivanja izvođača, što u konačnici doprinosi kvalitetnijoj i efikasnijoj realizaciji projekta.

Više od 90 % Vaših projekata realizuje se u inostranstvu. Zašto je, po Vašem mišljenju, saradnja sa stranim klijentima često lakša nego sa domaćim? Pored toga kažete da Vam je lakše da opremite vilu u Majamiju nego stan u Beogradu. Šta to govori o tržištu, klijentima i samom procesu projektovanja i izvođenja kod nas u odnosu na inostranstvo?

U Srbiji, nažalost, status arhitekte još uvek nije na onom nivou koji zaslužuje. To često znači da se od nas očekuje da budemo uključeni i odgovorni za mnogo širi spektar poslova, ponekad čak i do samog završetka projekta. Takođe, saradnja sa inostranim klijentima je često jasnije definisana.

Na primer, u zemljama poput Amerike ili zapadne Evrope, arhitekta je primarno odgovoran za projekat, dok izvođači radova samostalno vode proces izgradnje i realizacije. To jasno razgraničenje olakšava posao i omogućava nam da se fokusiramo na ono u čemu smo najbolji – na dizajn i funkcionalnost.

Zato nam je nekada lakše opremiti vilu u Majamiju nego stan u Beogradu – jer na inostranom tržištu proces je sistematičniji i svi učesnici projekta imaju jasno definisane uloge. Ovakva razlika govori mnogo o stepenu razvoja tržišta, odnosu prema profesiji i ukupnoj organizaciji procesa projektovanja i izvođenja.

Sve češće se govori o objedinjenoj usluzi arhitektonskih biroa – projektovanju i izvođenju. Kako u praksi izgleda Vaš remote pristup – od komunikacije sa klijentima do kontrole kvaliteta radova naočito kada radite sa Amerikom, Italijom, Hrvatskom i Švajcarskom?

Kada govorimo o izvođenju radova, mi u okviru naše usluge pružamo arhitektonski nadzor i organizaciju izvođenja projekta. U tom procesu, odgovornost za kvalitet izvedenih radova isključivo leži na izvođaču. Naša uloga je da pažljivo pratimo tok radova, proveravamo kvalitet i ukazujemo na eventualne nepravilnosti ili odstupanja od projekta.

Verujemo da arhitekta ne treba da preuzima odgovornost za ono što je zadatak izvođača, ali nažalost, u Srbiji se često dešava da se ta odgovornost nepravedno prebacuje na nas. Zato je vrlo važno jasno definisati uloge i odgovornosti kako bi se ceo proces odvijao efikasno i bez nesporazuma.

Radili ste na luksuznom stanu u Monaku vrednom 17 miliona evra, koji je nakon Vaše intervencije prodat za 23 miliona. Kako izgleda proces rada na projektu sa takvim budžetom i da li postoji poseban pritisak kada radite projekte u kojima svaki detalj utiče na milionske vrednosti?

Rad na projektu u Monaku predstavlja poseban izazov, pre svega zbog specifičnog tržišta i monopola firmi koje se bave izvođenjem radova u tom području. Komunikacija i sama realizacija često su otežani već na samom početku.

Na primer, za podizanje određenih elemenata enterijera kranom preko terase neophodno je dobiti odobrenje od francuskih vlasti, jer se ispred naše terase nalazi teritorija Francuske! To pokazuje koliko su pravila u Monaku striktna i koliko se moraju poštovati lokalni propisi – slično kao i na švajcarskom tržištu, koje je takođe poznato po veoma rigoroznim standardima.

Što se tiče samog pristupa projektovanju, sa naše strane on ostaje isti – fokusirani smo na preciznost, kvalitet i prilagođavanje specifičnostima svakog tržišta, kako bismo maksimalno ispunili očekivanja klijenata i osigurali uspešnu realizaciju.

Kako birate materijale i detalje u projektima, s obzirom na to da često koristite obloge, prirodne materijale i sofisticirana rasvetna rešenja?

Nikada nismo uslovljeni pri odabiru materijala niti smo vezani za određene brendove. Naprotiv, naši projekti često kombinuju veliki broj različitih brendova i materijala, što nam omogućava da svaka prostorija i svaki detalj budu unikatni i prilagođeni specifičnim potrebama projekta.

Odluke o materijalima donosi naš dizajn tim, koji pažljivo bira obloge, prirodne materijale i sofisticirana rasvetna rešenja, vodeći računa o estetici, funkcionalnosti i kvalitetu. Naš cilj je da svaki element doprinese ukupnom doživljaju prostora i podigne ga na viši nivo.

Koliko su Instagram i društvene mreže doprineli Vašoj međunarodnoj prepoznatljivosti i stvaranju globalnog brenda?

Društvene mreže, posebno Instagram, odigrale su ključnu ulogu u našem izlasku izvan granica Srbije. Pre nego što su društvene mreže postale deo naše svakodnevice, mogli smo samo da maštamo o velikim projektima u mestima poput Majamija.

Ove platforme su omogućile da naš rad vidi globalna publika, da uspostavimo kontakte sa klijentima širom sveta i da gradimo prepoznatljivost našeg brenda na međunarodnom nivou. U vremenu kada je vizualni identitet sve važniji, društvene mreže su postale nezaobilazan kanal komunikacije i prezentacije našeg dizajna.

Koji su najveći izazovi za mlade arhitekte i dizajnere danas i šta biste im Vi savetovali na početku karijere i koliko će AI pomeriti odnose u poslu u vašoj branši?

Najveći izazov za mlade arhitekte i dizajnere danas je sticanje iskustva u struci, što nije ni malo lako. Arhitekta ili dizajner mora da bude svestran i da se razvija u različitim oblastima, slično kao lekar opšte prakse u medicini – treba da razume i dizajn, i tehniku, i organizaciju.

Moj savet mladima je da u prvih pet godina karijere sebi postave cilj da postanu samostalni u vođenju projekata, da budu odgovorni za ceo proces od početka do kraja.

To će im omogućiti bolju poziciju, kako u firmi u kojoj rade, tako i na tržištu uopšte.

Takođe, preporučujem da iskoriste priliku i za rad u oblastima koje nisu direktno vezane za arhitekturu i dizajn, poput stolarske radionice, kamene ili staklarske proizvodnje, ili u salonima brendiranog nameštaja.

To praktično znanje daje im dodatnu širinu i razumevanje materijala i procesa, što je neprocenjivo u njihovom daljem radu.

Što se tiče veštačke inteligencije, ona će svakako promeniti način na koji radimo – olakšaće rutinske i tehničke zadatke, ubrzaće proces projektovanja i vizualizacija. Ipak, kreativnost, emocija i razumevanje konteksta i dalje ostaju u domenu čoveka. AI treba da bude alat koji podržava arhitekte, a ne zamenjuje ih.

Rekli ste da ste najbolji u Srbiji u svom poslu i da niko ne radi na način na koji Vi radite. Šta je, po Vama, ključ te razlike?

Svesni smo ogromnog truda i posvećenosti koje ulažemo u svaki naš projekat, i verujem da upravo to pravi ključnu razliku. Taj trud ponekad zna da bude i finansijski neisplativ, ali kvalitet i detalji su nam na prvom mestu. Često dobijamo pohvale od izvođača radova zbog detaljnosti i preciznosti naših projekata, što nije baš česta pojava na tržištu.

Sećam se komentara komercijalnog direktora firme „Enterijer Janković“, koji je nakon što je dobio naš projekat rekao: „Pa vi niste normalni šta radite, ja ovakav projekat nisam video godinama“.

Verujem da je ta posvećenost detaljima i visokim standardima ono što nas izdvaja i što čini da naš rad bude prepoznat kao najbolji u Srbiji.

Cene projektovanja i opremanja prostora značajno variraju. Šta ta razlika zapravo znači u pogledu kvaliteta usluge i finalnog rezultata?

Mi smatramo da cena projekta zapravo odražava vreme i znanje koje ulažete u njega. Kao i u svakom poslu, u projektovanju enterijera postoje tri ključna faktora: kvalitet, vreme i cena.

Naš pristup zahteva više vremena, što se odražava i na cenu, ali smatramo da je to ulaganje koje donosi bolji i kvalitetniji rezultat. Na kraju, svi dolazimo do istog cilja – uspešnog projekta – samo što se pristupi razlikuju, a naš je fokus na detaljima i dugoročnom kvalitetu.

Gde vidite Studio Nacrt za deset godina – da li je to dalja ekspanzija na strana tržišta ili povratak ka domaćim projektima?

Definitivno vidimo dalju ekspanziju našeg tima i mogućnost otvaranja firme u inostranstvu.

Verujemo da je to ključni korak kako bismo bili još konkurentniji na stranom tržištu i kako bismo mogli efikasnije da odgovaramo na potrebe međunarodnih klijenata.

Naš cilj je da Studio Nacrt postane globalni brend, ali uz stalnu posvećenost kvalitetu i inovacijama koje nas izdvajaju od drugih.

Koliko je po Vama važno da na adrese Vaših kolega stižu naša građevinsko- arhitektonska izdanja časopisa „grenef.“, „Podovi“ i „Prozori+Vrata“ koji prate najnovije trendove iz branše i prezentuju isključivo domaće arhitekte i projekte?

Veoma je važno! Magazini prate najnovije trendove, podstiču profesionalni razvoj i promovišu domaće arhitekte i projekte, što je ključno za jačanje naše struke i unapređenje kvaliteta gradnje u regionu.

„Stefan Živković i Studio Nacrt jasno pokazuju da vrhunski dizajn enterijera nastaje kroz spoj kreativnosti, preciznosti i posvećenosti detalju. Njihovi projekti, bilo u Beogradu ili u luksuznim vilama širom sveta, potvrđuju da kvalitetan rad prevazilazi granice i tržišne izazove. Vizualizacije, pažljiv odabir materijala i integrisan pristup omogućavaju im da svaki prostor pretvore u funkcionalnu i estetski savršenu celinu. Njihova filozofija rada, u kojoj je svaki član tima specijalista u svojoj oblasti, pokazuje koliko disciplina i strast zajedno podižu vrednost projekta. Studio Nacrt je dokaz da srpska arhitektura može biti globalno prepoznatljiva, profesionalna posvećenost i inovativni pristup ostaju ključni faktor uspeha. Kroz ovakve primere, čitaoci časopisa „grenef.“ mogu se inspirisati i shvatiti da kvalitet i vizija ne poznaju granice“, Predrag Rađen, urednik časopisa „grenef.“