„Nečujna“ kanalizacija i druge akustičke priče iz kupatila

Kupatilo je prostorija u kojoj očekujemo mir, povučenost i intimu – ali upravo je ono, paradoksalno, jedno od najčešćih izvora zvučnih neprijatnosti u savremenim stanovima. U novom broju časopisa „grenef.“ bavimo se temom o kojoj se retko govori, a koja može presudno uticati na kvalitet života u stambenim zgradama: akustikom kupatila i nevidljivim putevima kojima zvuk putuje kroz konstrukciju.

Velika nam je čast što ovu izuzetno važnu temu predstavljamo kroz rad Dragane Šumarac Pavlović i Miomira Mijića, dvojca čija stručnost, istraživački pristup i kredibilitet već decenijama postavljaju najviše standarde u oblasti akustike. Njihovi tekstovi nisu samo stručno štivo – oni su vodič kroz realne probleme, kroz iskustva sa terena i kroz situacije s kojima se susreću i investitori i projektanti, ali i budući stanari. U vremenu kada se kvadrat plaća više nego ikada, a očekivanja o komforu rastu iz dana u dan, pitanje zvučne privatnosti i udobnosti ne sme ostati „ispod radara“. Upravo zato smatramo dragocenim svaki doprinos koji razjašnjava šta se zapravo dešava iza zidova i plafona kupatila, kako nastaje buka koju ne vidimo, ali itekako osećamo, i šta su presudni detalji koji razlikuju kvalitetan projekat od improvizacije.

U ovom tekstu naši autori otvaraju temu „nečujnih“ instalacija, mitova o bešumnim cevima, problema sa propustima u projektovanju i izvođenju, kao i o stvarnoj granici između privatnosti i neželjene komunikacije među stanovima. Kao uredništvo, ponosni smo što možemo preneti ovako temeljan, jasno argumentovan i stručno utemeljen rad. Verujemo da će doprineti boljem razumevanju akustičkih izazova, ali i podstaći projektante, investitore i izvođače da ovoj temi pristupe ozbiljnije i odgovornije – jer kvalitet zvuka u prostoru nije luksuz, već osnovni deo stvarnog životnog komfora. U nastavku vam prenosimo celokupan stručni rad.

Uz sve izazove sa kojima se tržište suočava, ostaje činjenica da je naša industrija živa, dinamična i spremna da se menja. Svaki proizvođač, projektant i izvođač danas je suočen s istim pitanjem: kako ostati konkurentan, a istovremeno ponuditi vrednost koja traje? U takvom okruženju, kvalitet materijala i stručnost izvođenja više nisu samo preduslov – oni postaju ključ dugoročne održivosti. Upravo zato, svaka inovacija, svaki novi standard i svaka dobra praksa dobija posebnu težinu.

Kupatila su prostori u zgradama višeporodičnog stanovanja koja stanarima mogu ugroziti doživljaj privatnosti i zvučnog komfora. U literaturi postoje podaci da su kupatila jedan od značajnih razloga zbog koga su ljudi nezadovoljni zvučnim komforom koji imaju u svom skupo kupljenom stanu. Istovremeno, kupatila su po pravilu zanemareni delovi u projektantskom tretmanu zvučne zaštite, a da stvar bude gora, ona su široki poligon za izvođačke improvizacije tokom izgradnje.

Prepoznatljiva su dva osnovna načina na koji kupatila mogu stanarima poremetiti doživljaj zvučnog komfora.

Prvi način je zvukom pri puštanju vode u WC šolji. On po pravilu dolazi sa sprata iznad, ali moguće su i druge varijante. To je, može se reći, klasičan zvučni fenomen u objektima višeporodičnog stanovanja – dobro poznat zvuk vode koji nastaje njenom fizičkom interakcijom sa zidovima cevi pri naglom propadanju pod dejstvom gravitacije. Preko fizičkih kontakata kanalizacionih cevi sa zidovima i tavanicama takav zvuk se prenosi dalje na građevinske materijale u strukturi kuće, pa se pojava zvuka vode često može prepoznati i u široj zoni zgrade oko mesta njegovog nastanka.

Jedno istraživanje u preko 100 kupatila po postojećim zgradama, čiji su rezultati prikazani u literaturi, pokazalo je da zvuk za vreme ispiranja WC šolje može u kupatilu neposredno ispod dostići nivo 40-50 dB(A). Takav numerički podatak, sam po sebi, ne signalizira da tu postoji neki problem. Međutim, kupatila se uvek nalaze unutar korpusa zgrade da bi bili uz instalacione vertikale, što znači da su zvučno „ušuškani“ i nemaju kontakt sa fasadom i spoljašnjom bukom. Zbog toga je nivo ambijentalne buke u njima, bez uticaja sanitarija, ekstremno nizak.

Pokazano je da u novim zgradama on može biti niži od 20 dB(A), što u subjektivnom domenu predstavlja ekstremnu tišinu.

U takvim uslovima svaka zvučna manifestacija, a posebno puštanja vode u kupatilu stana iznad, značajno iskače iznad postojećeg zvučnog ambijenta i tako postaje izrazito čujna, prepoznatljiva i potencijalno uznemiravajuća pojava. U okolnostima kakve su danas, kada se za tržište grade sve luksuzniji stanovi sa sve skupljim kvadratima, čujnost i prepoznatljivost zvuka puštanja vode u susednim kupatilima postaje jedna od negativnih pojava pri oceni kvaliteta komfora. Stanari u takvim zgradama ne žele da dobijaju bilo kakve zvučne informacije o aktivnostima suseda.

Buka nastala puštanjem vode u toaletu nije zvučna pojava samo u stanovima. Na najnižim etažama stambeno-poslovnih zgrada, po pravilu u prizemlju, raspored prostorija se razlikuje od onoga na višim etažama, što zahteva etažiranje kanalizacione mreže. Tada nastaju situacije gde kanalizacione cevi iz gornjih etaža imaju horizontale u prostorima ispod kupatila kroz prostorije raznih namena. Na slici 1 (a,b) prikazana su dva takva slučaja.

Fotografije su načinjene u prostorima koje se grade po principu „Shell and core“. U tim prostorima može biti restoran, kancelarija, apoteka, a možda i lekarska ordinacija, gde može biti vrlo neprijatno ako se čuje zvuk vode iz toaleta sa gornjih etaža. Zabeleženi su i slučajevi kada se tokom rekonstrukcije postojeće zgrade uvode izmene projektovanog rešenja, tako da se promenom rasporeda prostorija ispod kupatila može naći prostorija druge namene.

Na slici 2 prikazan je jedan slučaj promene rasporeda prostorija zbog koga se nakon rekonstrukcije ispod kupatila našla soba. Drugi način na koji se stanarima može ugroziti osećaj zvučnog komfora je nedovoljna zvučna izolacija između kupatila susednih stanova. Najčešće je dodir susednih kupatila po vertikali, što je logično zbog instalacija, ali postoje i slučajevi kad se kupatila sučeljavaju i po horizontali, što je uobičajeno u hotelima. Problem sa zvučnom izolacijom u zonama kupatila nastaje zbog toga što vođenje instalacija vodovoda i kanalizacije, koje su fundament svakog kupatila, podrazumeva manju ili veću destrukciju građevinskih pregrada – zidova i tavanica.

Nedostatak projektantske svesti o toj vrsti problema sa zvučnim komforom proizilazi iz činjenice da ispitivanja stanja zvučne izolacije, čak i kada su na zahtev investitora vrlo temeljna, nikada ne uključuju poziciju kupatila. Zbog toga nedostaci zvučne izolacije kupatila ostaju „ispod radara“ svih učesnika: projektanata arhitekture i VIK instalacija, izvođača radova i nadzora. Sve dok se ne usele stanari i čuju neki zvučni događaj iz komšiluka koji im skrene pažnju na problem.

S tim u vezi postoji zanimljiva priča jednog vlasnika luksuznog stana. U uobičajenoj tišini kupatila zaključio je da zvučna izolacija prema kupatilu iznad i ispod njegovog odgovara opštem kvalitetu izolacije kao što je između soba.

Takvo mišljenje je ustanovio jer nikada ništa nije čuo iz susednih kupatila. Osim možda vode iz toaleta. I tako je bilo sve dok se nije pogodilo da u kupatilu bude istovremeno kada i komšija iznad, i kada je jasno čuo kako ta osoba priča telefonom. Ispostavilo se da je zvučna izolacija između ta dva kupatila iz nekih razloga tolika da se jasno čuje govor. Ne treba objašnjavati koliko takvo saznanje uzdrma ideju o privatnosti koju pruža kupljeni stan.

Koliko su tihe „bešumne“ cevi?

Proizvođači VIK instalacionog materijala izbacuju na tržište razne proizvode koje prati komercijalni epitet „bešumno“, mada se u katalozima nekih proizvođača to pravilnije označava kao „niskošumno“. Tako su projektanti obavešteni da postoje „bešumne“ kanalizacione cevi, što naravno zvuči kao dobra formula za eliminaciju neprijatne pojave zvuka puštanja vode.

Stavljajući takav materijal u opise instalacija savest projektanta je umirena što se tiče zvučnog komfora. Nažalost, to je samo deo projektantskog rešenja. Za dublji uvid u pojavu neophodno je detaljnije razumevanje fizičkih pojava koje iza toga stoje.

Dva su momenta u toj priči od značaja za razumevanje doprinosa „bešumnih“ cevi. Prvi čine numerički podaci o tome koliko su stvarno bešumne te cevi. U literaturi postoje rezultati nezavisno sprovedenih laboratorijskih testiranja raznih vrsta kanalizacionih cev, a postoje i atesti koje daju proizvođači.

Standardna postavka u laboratoriji uključuje razvod kanalizacionih cevi kroz koje se pušta kontinualni tok vode. Protok vode kroz cevi održava se konstantnim. Utvrđeno je da protok oko 3 l/s otprilike odgovara protoku pri puštanju vode u WC šolji.

U literaturi su prikazani rezultati merenja buke pri takvom protoku sa raznim konfiguracijama cevnog razvoda. Jedna od njih uključivala je horizontalno postavljenu cev pri plafonu opitne prostorije, što odgovara okolnostima prikazanim na slici 1. Postoje podaci o merenjima sa različitim vrstama cevi koje postoje na tržištu koje se razlikuju po masivnosti njihovog zida.

Težine cevi bile su od oko 1,3 kilograma po dužnom metru cevi, do preko 3,5 kg/m. Veća masa zida cevi obećava veću izolacionu moć za prodor zvuka iz cevi u prostoriju.

Rezultati takvih merenja su zanimljivi. Sa običnim cevima raznih proizvođača i modela koje nisu označene kao „tihe“, zadati protok vode je u laboratorijskoj prostoriji proizveo nivo buke 60-65 dB(A). U istim uslovima, ali sa cevima koje proizvođači deklarišu kao „tihe“, nivo buke pri istom protoku vode bio je 53-57 dB(A). Prema tome, cevi označene kao „tihe“ donele su u proseku smanjenje nivoa buke do 10 dB. To je svakako dobitak, ali takve cevi ni izbliza nisu eliminisale poznati zvuk puštanja vode. Prema tome, kanalizacione cevi označene kao „bešumne“ ipak ne eliminišu potpuno taj zvuk. Samo daju doprinos njegovom umanjenju.

Zašto se čuje puštanje vode i sa „bešumnim“ cevima

Da bi se razumeo problem „bešumnosti“ kanalizacije treba objasniti mehanizam kojim zvuk vode iz cevi dospeva do prinudnih slušaoca u zgradama. Na slici 3 simbolično su označeni načini na koje zvuk iz kanalizacionih cevi dospeva u prostorije zgrade. Vidi se da postoje dva načina: zvuk koji zid cevi zrači u okolni vazduh i koji se može čuti u blizini cevi, i zvuk koji preko oslonaca cevi dospeva u građevinske pregrade i dalje u okolne prostorije. Zidovi cevi neposredno zrače zvuk i to se može čuti u prostoriji. Međutim, taj zvuk koliko god čujan za najbliže stanare, ipak je dovoljno slab i zidovi ga zaustavljaju. Zato on ostaje lokalizovan u prostoriji kroz koju prolazi cev. Međutim, zvuk koji preko oslonaca cevi prelazi u građevinski materijal zida i tavanice može putovati daleko od mesta gde je nastao.

Tako da samo materijalizacija pregrada i njihovi spojevi određuju koliko daleko će on biti čujan. Fenomen strukturne pobude zvukom iz kanalizacije dobro ilustruje jedan primer iz konsultantske prakse. Zabeležen je slučaj žalbe investitora da u neuseljenoj zgradi ima problem sa bukom vode iz toaleta. Svako puštanje vode čuje se u čitavoj zgradi, što naravno ugrožava prodaju stanova. Pregledom je utvrđeno da su izvođači kanalizacione cevi ulili u beton. Kada je u jednom kupatilu napravljen otvor u spuštenom plafonu ukazao se prizor prikazan na slici 4. Odvodna cev iz WC šolje potpuno je ulivena u beton, čime je formiran odličan most za prenos zvuka iz zida cevi u materijal tavanice i pregradnog zida.

Ovaj primer ilustruje činjenicu da čujnost zvuka iz kanalizacione cevi van prostora kupatila zavisi samo od načina kojim su cevi fiksirane za zidove i tavanicu. Taj aspekt ugrožavanja bukom vode iz WC šolje ispratila je standardizacija. Tako je uveden standard za laboratorijsko merenje nivoa buke kanalizacije koji u Srbiji nosi oznaku SRPS EN 14366. On podrazumeva merenje nivoa zvuka sa obe strane zida sa slike 3.

Ima li privatnosti u kupatilu?

U procesu projektovanja stambene zgrade akustički konsultanti svoju predikciju zvučne izolovanosti između dva kupatila zasnivaju na podatku o izolacionoj moći betonske tavanice.

To je pristup koji je nesumnjivo prikladan za procenu zvučne izolovanosti između soba stana, ali kod kupatila postoje elementi koji zahtevaju dodatni trud.

Na slici 5 prikazana je fotografija sa jednog gradilišta. To je izgled tavanice u kupatilu pre nego što je postavljen spušteni plafon od gipsa. Ono što se vidi na slici je splet kanalizacionih cevi koje kroz beton tavanice prodiru u gornje kupatilo. One će prema donjem kupatilu biti maskirane spuštenim plafonom. Akustički problem u kupatilima stvaraju dva elementa sa slike: otvori u betonskoj ploči i fizička priroda kanalizacionih cevi.

Prolazak kanalizacionih cevi kroz tavanicu između kupatila podrazumeva otvore u betonskoj ploči. Na slici 6 (a,b) prikazana su dva ilustrativna primera sa gradilišta. Kao što se vidi, na nekim pozicijama napravljeni su otvori značajno veći od prečnika cevi. Možda to ima nekog smisla sa aspekta organizacije gradilišta, ali je činjenica da su na takvim mestima dva kupatila razdvojena samo cementnom košuljicom plivajućeg poda. Izolaciona svojstva košuljice koja može imati debljinu 5 – 10 cm značajno su manja od armiranog betona tavanice debljine 20 cm ili više. Čime god da se u praksi zaptiva prostor oko cevi u otvoru, to sa aspekta zvučne izolacije ne može biti jednako betonu. To dalje znači da je procena zvučne izolacije između kupatila zasnovana samo na svojstvima betonske ploče ne uzimaju se u obzir neumitna oslabljena mesta koja umanjuju vrednost izolacione moći tavanice u celini.

Drugi element sa slike 5 koji kvari ukupnu zvučnu izolaciju između kupatila je sama priroda kanalizacionih cevi. Naime, te cevi su uvek prazne i u njima je vazduh. Puštanje vode na nekoj sanitariji samo delimično i samo kratkotrajno popunjava tu šupljinu. Između vazdušnog prostora unutar kanalizacione cevi i prostora donjeg kupatila samo je njen tanak plastični zid čija je površinska masa manja čak i od površinske mase jedne obične gipsane table. U takvoj situaciji kanalizacione cevi predstavljaju vazdušne koridore kojim zvuk, samo malo oslabljen pri prolasku kroz njen zid, putuje ka gornjem kupatilu.

Pojava je šematski predstavljena na slici 6. U završenom kupatilu na tom putu kao zvučna barijera pojavljuje se samo jedna tabla gipsa spuštenog plafona. Treba znati da vodovodne cevi, budući da su uvek pune vode, svojom masom ne omogućavaju tako „lagodan“ put zvuku iz vazdušnog prostora nekog kupatila.

I tako, na kraju, slika 6 objašnjava kako je onaj čovek sa početka teksta u svom kupatilu čuo razgovor iz kupatila iznad (ili ispod). Priroda sanitarnih čvorova, udružena sa projektantsko-izvođačkom rutinom kakva je danas, ostavlja putanje kojim zvuk uz nedovoljno slabljenje prolazi između susednih kupatila. I to će biti tako sve dok ovi detalji ne dobiju već u projektima neophodnu pažnju. To podrazumeva poseban tretman spuštenog plafona u kupatilima i projektovanje nekih dodatnih intervencija iznad njega. Jedino tako se može obezbediti privatnost telefonskih razgovora u kupatilima. U stanovima skupih kvadrata valjda i to spada u plaćeni zvučni komfor.

Autori teksta: Prof. dr Dragana Šumarac Pavlović i prof. dr Miomir Mijić