Dnevnik jednog direktora: Majstor i šegrt

Priče iz biznisa

“Lekcije se ne daju, one se uzimaju.”

Paveze

Sve manje je dobrih majstora koji hoće da uče početnike. Možda je do majstora, a možda je i do učenika koji danas neće da priznaju da su početnici. Stari majstori izgubili su trku sa ultramodernim odelima, prepametnim telefonima i skupocenim satovima. Ovo su prečice od kojih početnici očekuju da će ih odmah postaviti na vrh. Da je živ, Božu bi danas teško prepoznali kao majstora. Poslednji njegov šegrt bio je moj prijatelj Mladen. Ni sam doskora toga nije bio svestan. Otkako u poslednje vreme često izgovara rečenicu: „Što bi reko moj bivši gazda Boža…“ zainteresovao je i mene da čujem priču o tom neobičnom čoveku.

Davnih sedamdesetih, Boža je započeo karijeru kao predstavnik jedne nemačke firme koja proizvodi mašine za pranje cisterni. Shvatio je da u Srbiji od prodaje neće mnogo zaraditi, pa se opredelio za rentiranje mašina. Sposoban i vešt trgovac, vrlo brzo je izgradio uspešnu firmu koja je radila sa gotovo celom industrijom i javnim preduzećima u Srbiji.

Boža je bio neobična pojava. Visok i težak, bio je veoma trom. Usporeni pokreti u spoju sa grubim, promuklim, prodornim glasom, davali su, na prvi pogled, utisak neprijatnog čoveka. Umeo je da bude i takav. Kada je, međutim, bilo neophodno postajao je veliki šarmer pozitivne energije, zbog čega je uspevao da bude u centru pažnje gotovo svakog društva. Nije mario za formalnosti. U firmu je dolazio obučen u iznošene majice, umrljane prethodnim obedom. Kada bi ga ljudi videli prvi put, nikada ne bi pomislili da razgovaraju sa vlasnikom uspešne firme.

// Mladen se zaposlio kod Bože u firmi posle završenog fakulteta. Imao je samo diplomu i ni dana radnog iskustva. Željan da pokaže svetu kako se radi posao. //

Posle nekoliko nedelja, Mlađin otac je kulturno i gospodski došao do Bože da mu se zahvali i da kao roditelj upita direktora, kako dete napreduje. Boža je odgovorio ozbiljnim tonom: „Dobar je. Vidi se da je vredan i pošten. Kvarim ga iz dana u dan i mogu Vam reći da je sve bolji i bolji“.

Radio je Mlađa svakojake poslove. Od organizacije gradilišta do popunjavanja ekipe za čišćenje, kada bi nedostajalo ljudi. Na posetnici mu je pisalo tehnički direktor. Bez obzira na funkciju i dalje je morao da poziva Ranku, Božinu suprugu, da pita šta sprema tog dana za ručak. Ranka na spikerfon priča: faširana šnicla, krompir i salata od cvekle. Mlađa, kao da je sekretarica, sve zapisuje i podnosi izveštaj Boži.

Ponekad bi ga poslao, kada nije bilo dovoljno ljudi, da pomaže majstorima. Jednom na Slaviji, majstor u šahtu prespaja neke cevi, a Mlađa u plavom treger-kombinezonu stoji iznad i dodaje mu alat. Kao za inat, baš u tom trenutku, nailazi bivša koleginica sa fakulteta, našminkana i sređena za posao. Prepoznaje ga i pita kako mu je na poslu i šta radi. Tehnički direktor? Suuuper…

Pošto je posao bio sezonske prirode, ponekad je bilo i manje posla. Tada bi Boža pravio pozorišne tačke u firmi. Primio bi nekog uličnog švercera satova i parfema, poslužio ga viskijem i naterao da izloži svu robu. Trgovao bi sa njim celo prepodne, cenkajući se sa istim žarom kao da zaključuje ugovor u Termoelektrani “Obrenovac”. Kada bi najzad kupio taj švercovani sat, sačekao bi da uđe prvi radnik koji nije prisustvovao predstavi uz reči: “Lepi, dođi da ti nešto poklonim. Evo, baš nešto razmišljam o tebi i rešio sam da ti poklonim jedan nov, lep sat”. Zbunjeni čovek bi se našao u čudu, a Boža bi ga naterao da stavi sat na ruku i nastavio predstavu diveći se i satu i radniku.

// Kada je ozbiljno trgovao, to su isto tako bili prizori za pamćenje. Naročito je dobro znao da pregovara sa menadžerima iz javnih preduzeća, sa kojima su često radili. //

Znao je da nađe razne načine da im se umili, da ih neguje. Na jednom sastanku sa šefovima nabavki, hteo je da poveća cene. Oni čvrsti i nepokolebljivi ne daju. Boža im objašnjava, maše rukama, znoji se, tvrdi da će morati da zatvori firmu, ne može da izdrži sa takvim cenama… Toliko se uneo u raspravu, zacrveneo se, zapenio i počeo da hvata za srce, da su uplašeni istrčali iz sobe da mu donesu vodu i šećer. Boža mirno ustaje i uplašenom Mladenu namiguje, gura ga laktom i kaže: “A, jesi li video? Al’ su se uprpili!“

Morao je Mlađa i da sluša mnogobrojne priče iz ljubavnog života koje su bile prepune lascivnih opisa urnebesnih ljubavnih avantura, a koje nemaju veze sa poslom koji bi trebalo tog dana da se obavi. „Ma sedi, pusti posao“, kaže mu čovek koji je i vlasnik firme. I ispriča mu priče, koje za mladića punih iluzija o važnosti posla, nisu mnogo zanimljive.

Bavili bi se zaposleni njegovim ribicama i raspravama ko je najjači u akvarijumu Gupika, Skalar ili Čistač. U kriznim situacijama, kada dođe do obračuna u akvarijumu ozbiljno bi pozvao Mlađu i naredio da hitno pozove Stevu Dunavca, trgovca na veliko, uglednog čoveka u tom poslu. Onda ga sasvim ozbiljno upita: “Je li Stevo, šta si mi prodao ovog Skalara, stalno dira Gupiku. Ne znam šta mu je, samo se svađa. Šta misliš da l’ bi bilo dobro da ga stavim malo u kaznu?” Gupika bi bila privremeno premeštena u čašu za jogurt i time bi bio rešen najvažniji problem tog dana u firmi, na veliko zadovoljstvo i Bože i zaposlenih.

// I tako punih šest godina. Bio mu je sekretar, referent nabavke, posilni, mali od palube, vozač, asistent, pomoćnik, šegrt… //

Hteo je Mladen da ode mnogo ranije. Taman kada bi čvrsto odlučio da mu je dosta maltretiranja i ponižavanja video bi neki novi, drugačiji, Božin fazon. Kao onog dana kada je slušao njegov razgovor sa Brigitom, direktorkom Dojče banke. Na savršenom nemačkom, šarmantan i duhovit, delio je komplimente bankarki, a ona bi iz hladne germanske strogosti prelazila u neobuzdani smeh, dozvolivši mu na kraju da, bez suvišnih procedura, prebaci novac sa računa.

Drugom prilikom su prisustvovali zajedno nekoj proslavi njihovog kupca. Sedeo je celo veče, ne mogavši onako debeo ni da se smesti na drvenim restoranskim stolicama. Psovao je muziku koja je bila glasna, konobare što su spori, sebe što je uopšte došao. U jednom trenutku je ustao, prišao jednoj lepoj dami i sa manirima predratnih kavaljera, poklonio se i zamolio za ples. Nakon što je graciozno odigrao igru, otpratio je gospođu na mesto, poljubio joj ruku uz osmeh i ponovo se vratio za svoj sto, nastavljajući da gunđa i psuje onoga ko je napravio neudobne stolice, muzičare, konobare… Ili, kada su putujući za Šabac prošli pored jedne konkurentske cisterne, koju Mlađa, usredsređen na vožnju, nije ni primetio.

Boža je petnaest minuta ćutao. Kada je progovorio, tiho, više za sebe, upitao je: “Gde li je krenula?” Umesto da ćuti, Mlađa, zbunjen, samo je uspeo da upita: “Ko?” Iz zavaljenog položaja na suvozačkom mestu Boža se pridigao, razrogačenim očima gledao Mlađu nekoliko sekundi, a onda je krenula bujica psovki: “Pa ti niti gledaš, niti razmišljaš, sunce li ti žarko! Samo šaltaš te brzine i misliš da sam te zbog toga poveo!! Možda nam konkurencija otima posao, a tebe baš briga!! Ti misliš na ribe, a ja brinem kako ću da vam isplatim plate!!! Ma, nećete ih sledeći mesec ni dobiti, mamicu vam vašu, pa da vidim šta ćete…”

Ljutnja bi ga prošla brzo, plate nikada nisu kasnile, a firma je svake godine bila ispred konkurencije.

U trenutku odlaska, Mladenu je bilo drago što napušta tu sredinu i čoveka koji ga je svakodnevno ispravljao, tražio od njega sve i svašta. Bilo mu je dosta Bože i njegovih priča. Smatrao je da je prerastao tu firmu, što je donekle bilo tačno. Ali, nije imao priliku da mu sve to kaže na odgovarajući način. Možda je pomislio da bi ga Boža i tada opušteno prefarbao, onako kako je znao da obrlati sve na koje se nameri. Posle rastanka, nisu se više videli. Čak i kada je Boža iznenada umro, dve godine kasnije, nije uspeo da mu stigne na sahranu.

// U novoj firmi, Mladen je počeo ispočetka. Vredan i pošten, snalažljiv i spretan, lagano je napredovao. Osam godina kasnije postao je direktor. Ali, pravi. Baš onako kako mu je lukavi Boža predvideo na toj prvoj posetnici. //

Čitajući intervju sa košarkaškim trenerom Mutom Nikolićem, naišao sam na jednu anegdotu kako je kao mlad trener upijao znanje. Kaže da je provodio čitave noći igrajući preferans sa iskusnim profesorom košarke Acom Nikolićem, čekajući da od njega čuje makar jednu rečenicu o košarci, što ga je u stvari zanimalo.

Čudni su ti mudri i iskusni. Maskiraju se u neka čudna i neobična odela. Teško ih je prepoznati. Čekaju da vi priđete i da ih uočite. Znanja pokažu tek povremeno, na mahove, u letu, trčeći. Obično kad smo umorni, nespremni, pospani. Mislimo da nas muče, da nas teraju da odustanemo, da pobegnemo, da ostanemo prosečni…

Na kraju ostanu samo najuporniji. Izdrže sva ta struganja, brušenja i glačanja…

I gle čuda, postanu skupoceni dijamanti.

Autor: Vladimir Miletić, ekonomista, menadžer i poslovni konsultant