Dnevnik jednog direktora: Đura „drži“ sve u malom prstu

Priče iz biznisa

„Jedni misle da je privatni biznis plen koji treba uloviti, drugi da je krava koju treba izmusti, a retko ko misli da je to tegleći konj koji vuče lokomotivu.“

Vinston Čerčil

„Trebao bi i ti, kume, da započneš privatni biznis. Ne možeš da veruješ koliko je lakše. Nema više šefova da ti skaču nad glavom, da te proveravaju kad si ustao, kad si legao, kad si otišao u WC… Ma, nek’ se nose, sad sam svoj gazda. Trebao sam ovo da uradim još pre deset godina, dosad bi bio kralj… ‘Ajde, kume, živeli…” podiže Sima kriglu piva u čast započetog privatnog biznisa. Nisam mu pravi kum, slučajno sam mu dao predlog za naziv radnje koji mu se dopao. To je po njemu dovoljan razlog da mu postanem kum.

Poznajem ga od detinjstva. Radio je u raznim firmama kao komercijalista. Vredno i pošteno. Nije mogao da napreduje dalje, jer nema škole, a možda se i zasitio posla. Tako je pre dve godine od ušteđenog novca otvorio farbaru. Pre toga, kupac sa kojim je sarađivao zatvorio je istu radnju zbog finansijskih problema. Sima je iskusno ošacovao lokaciju. Uvideo je da ima sve što je potrebno za dobar posao: parking mesta, klijentelu koja je lojalna kao i da u okolini od dva kilometra nema konkurencije. Brzo je reagovao i kupio radnju. Pride je dobio Đuru, iskusnog radnika koji je godinama radio kod prethodnog vlasnika. Poznaje asortiman, poznaje mušterije, uhodan u poslu. Idealno.

„Nego, kume, ti znaš da sam ja radio ceo život u prehrani. Nisam upoznat sa tim farbama kao ti. Sreća da Đura sve to drži u malom prstu. Ali ipak sam pomislio da mi pošalješ malo reklamnog materijala, tih kataloga, majica… Šta god imaš, valjaće mi.”

Hoću, što neću. Pomogao sam raznima, što ne bih pomogao i njemu. Znam da je svaki početak težak. Kriza je i u ovom poslu. Trebaće mu podrška sa svih strana. A i red je, kada sam već postao kum. Obećao sam mu da će sve što mu je potrebno biti spremno prekosutra, samo neka pozove.

Prošlo je sedam dana od kada ga je spakovan paket čekao na ulazu u firmu. Saplićemo se i preskačemo ga svakodnevno. Pozvao sam ga da proverim kada će da dođe da ga preuzme. Bilo je jedanaest sati pre podne. Sa druge strane, začujem otegnuto i duboko: „Alooooo…”
Pomislio sam da je pogrešan broj. Umesto da prekinem, ipak tražim Simu.

„Ja sam, kume, nisi pogrešio. Auu, kume al’ smo zaginuli sinoć. Gojko dobio ćerkicu. Znaš kako idu običaji. Skoro litar viskija sam popio. Pojma nemam kako sam došao jutros kući. A šta se desilo, što me zoveš sabajle?”

„Nije sabajle, još malo će podne. Trebao si da preuzmeš paket koji si tražio. Sve sam ti spremio…”

„Aaa, paket… valja, valja kume… ‘Aj, prebaci to, majke ti, u radnju, Đura mi je tamo. Ja ne verujem da ću biti u stanju da odem. Vidiš da sam presisao. Sve možeš sa Đurom da završiš. On mi drži posao u malom prstu.”

Čuli smo se ponovo za dva meseca. Dobili smo neke kombinezone za majstore, pa sam pomislio da mu pošaljem nekoliko. Vole majstori poklone. Zatekao sam ga kod kuće.

„Gde si kume? Evo me kući, čuvam klinca, Staša je u kupovini. Otišla da izabere nove zavese za kuću. Imaš nešto za mene? Kombinezoni. E, sjajno. E, ne znam da li ću stići da odem danas do radnje, ali Đura je tamo. Slobodno njemu ostavi. Đura ima sve u malom prstu.”

Vidim da se taj Đura dobro uklopio. Jedno jutro navratio sam u radnju. Zaista sam zatekao popriličnu gužvu, što je i uobičajeno za farbare u to doba. Majstori se snabdevaju materijalima i odlaze da rade. Đura leti po prodavnici. Iznosi iz magacina robu.

„Koliko ti je ovo, gazda?“ pita ga jedan.”
„Dvesta, za tebe popust deset posto što si redovan.”

Dok naplaćuje, prima porudžbinu od sledećeg. Javlja se i na telefon, zapisuje nešto.
„Može, može, biće spremno posle podne.”

Prekida vezu.
„Idemo dalje, ko je sledeći?”
Stvarno drži sve u malom prstu. Simu, naravno, nisam zatekao u radnji.

Kasno popodne pozvao sam ga da mu kažem da sam dolazio i da sam mu ostavio neke sitnice. Ovog puta se javlja raspoložen. Obradovao sam se, mora da je pogodio neki veliki posao.

„Kume, evo me u Milanu. Ej, kakva je ludnica ovde. Jedva te čujem. Burazer dobio karte za Ligu Šampiona. Ako nije hitno čujemo se sutra kad se vratim. Ako je nešto za radnju, slobodno se javi Đuri, on sve zna. Sve drži u malom prstu.”

Čuli smo se, tako, još nekoliko puta, posle njegovih mnogobrojnih putovanja. Uvek je donosio zanimljive priče obilazeći slovenačke terme, banje u Mađarskoj, šoping u Italiji… Radnja je i bez njega napredovala dobro. Đura je sve završavao sam, nije bilo potrebe da se Sima uključuje u posao. Sve dok zimus, nekoliko dana pre odlaska u Francusku na skijanje, nije dobio poruku od Đure. Dao je otkaz. Istovremeno, otvorio je svoju radnju u komšiluku. Majstori, naviknuti na njega, samo su se preselili.

Istog trenutka, Simi je posao opao za dve trećine. Trebalo mu je godinu dana da se povrati. Propustio je te godine i letovanje i zimovanje, a ni utakmice ga nisu više zanimale. Nije mu bilo lako. Morao je da uči asortiman, kako se poručuje roba, kako se radi sa fiskalnom kasom, kako se obračunava PDV… Uspeo je da stekne i nove mušterije. Naučio je kako da im priđe, kako da im se umili, kako da ih navikne da probaju nove proizvode. Naučio je i da radi popis svakog meseca, da prati zalihe, da čita računovodstvene izveštaje… I sada on drži sve u malom prstu.

Mnogo toga je naučio. Saznao je odgovore na mnoga pitanja. Uključujući i ono najvažnije za konačni uspeh svakog privatnog posla. Gde se nalazi pokretačka energija firme? Uvek u malom prstu glavnog igrača. A to ne mora uvek da bude vlasnik.

Autor: Vladimir Miletić, ekonomista, menadžer i poslovni konsultant