Arhitekta jednog grada – Novi Sad: Multikonfesionalni i multikulturalni karakter

ARHITEKTE JEDNOG GRADA
Za časopis “GRENEF-Građevinarstvo&Energetska Efikasnost” govori Leonid Nešić

Kada se govori o osobenosti nekog grada ili regije, na prvom mestu mislimo na arhitekturu. Svaki grad i značajne građevine koje čine njegov identitet govore o njegovoj istoriji i preovlađujućim kulturnim uticajima koji su doprineli stvaranju njegove posebnosti. Zato ćemo u svakom našem broju upravo konsultovati arhitekte kao prezentere ovog vida predstavljanja pojedinačnih gradova u našoj zemlji.

U ovom broju Novi Sad, grad u kojem živi i radi, iz svog ugla predstaviće Leonid Nešić, dobitnik Tabakovićeve nagrade za arhitekturu u 2017. godini. Saznaćemo i kako je on lično, sa svojim timom, doprineo boljem izgledu svog grada, poštujući najnovije tehnologije, a opet zadržavajući lični pečat koji svaki arhitekta poseduje.

Leonid Nešić rođen je u Kraljevu, 1956. godine. Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu kod prof. Milana Lojanice (1981). Karijeru je započeo u Zavodu za urbanizam u Novom Sadu gde je učestvovao u izradi više detaljnih urbanističkih planova (1983-1995). Od 1995. vodi sopstveni projektni biro „Nes – Invest“. Tokom devedesetih godina projektovao je više stambeno-poslovnih objekata u širem gradskom jezgru Novog Sada, a njegove zgrade su elegantne, studiozno i precizno projektovane, s posebnim odnosom prema materijalima i detaljima. Poslednje objekte stvara pod uticajem neomodernističkih težnji, sa asocijacijama na modernu međuratnu arhitekturu koristeći savremene materijale i naglašen kolorit. (tekst V. Mitrovića iz Kataloga retrospektivne izložbe povodom dodele Tabakovićeve nagrade za arhitekturu 2017.)

VOLELI BISMO DA NAJPRE PREDSTAVITE SVOJ GRAD KROZ JEDNU MONUMENTALNU GRAĐEVINU. DAKLE, KADA VAM DOLAZE PRIJATELJI I KOLEGE IZ NEKE DRUGE ZEMLJE I OČEKUJU OD VAS DA IM PREDSTAVITE NOVI SAD KROZ PRIZMU ISTORIJE, GDE IH ODVEDETE I O KOJOJ GRAĐEVINI IM PRIČATE?

Teško je iz bogatog arhitektonskog nasleđa Novog Sada nastalog tokom gotovo tri veka duge istorije grada izdvojiti jednu građevinu. Nemoguće je bilo kom posetiocu Novog Sada s ponosom ne pokazati Petrovaradinsku tvrđavu, kao izuzetan primer fortifikacijskog graditeljstva iz XVIII veka, koja dominira gradom još od njegovog nastanka.

Isto važi i za izuzetnu ambijentalnu celinu starog centra sa živopisnom stilskom slojevitošću čitavih uličnih poteza, pojedinačnih zgrada, pojedinih segmenata ili samo detalja. Tu pre svega mislim na objekte profane arhitekture u Zmaj Jovinoj ulici, Dunavskoj, Pašićevoj i Miletićevoj koji svedoče još o periodu baroka sa polovine XVIII veka, ali najviše o preovlađujućem stilu klasicizma i njegovoj kasnijoj bidermajerskoj fazi sa polovine XIX veka. Funkcionalnost objekata iz tog vremena, nepretencioznost uz istovremeni sklad i harmoničnost njihovih pročelja ostaće, kao neki imperativ, obeležja novosadske arhitekture i u decenijama koje su sledile gotovo do naših dana.

Nezaobilazni činioci slike grada su svakako i veliki javni objekti nastali u stilu eklektizma (neobarok, neorenesansa, neogotika) sa kraja XIX i početka XX veka kao zgrada Kreditnog zavoda na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice, Gradska kuća, Zmaj Jovina gimnazija, zgrada Vojvođanskog muzeja u Dunavskoj ulici, zgrada Stare pošte na Trgu mladenaca, Vladičanski dvor…

Na tom putu kroz istorijske i stilske slojeve koji grade urbano tkivo Novog Sada stižemo do perioda od početka pa do tridesetih godina XX veka. Arhitektura secesije ostavila je za sobom izuzetne objekte palata kao trag uspona građanske klase tog vremena: Adamovićeva palata na Trgu mladenaca, Menratova palata u ul. Kralja Aleksandra, palata Gvozdeni čovek na uglu Trga slobode i Njegoševe ulice, palata na uglu Njegoševe ulice i Trifkovićevog trga. O lepoti i monumentalnosti secesije svedoče i javni objekti: Jodna banja u Futoškom parku, objekat Mađarske gimnazije u Futoškoj ulici (danas Elektrotehnička škola) i posebno jedan od najznačajnijih sakralnih objekata u gradu, kompleks Sinagoge.

To nas vodi do teme sakralnih kompleksa i pojedinačnih objekata u Novom Sadu koji svojom stilskom i ambijentalnom raznolikošću daju izuzetan doprinos ukupnoj slici grada i svedoče o njegovom multikonfesionalnom i multikulturnom karakteru.

Kroz ovaj pogled na arhitektonsko nasleđe Novog Sada stižemo do perioda moderne između dva rata i do odgovora na Vaše pitanje, a to je Banovinski kompleks (danas zgrada Izvršnog veća i Skupštine Vojvodine) arhitekte Dragiše Brašovana izgradjen tridesetih godina prošlog veka. Ovo je najznačajnije delo arhitekte Brašovana i jedno od najznačajnijih dela srpske moderne kojim se Novi Sad svakako upisuje i na mapu evropske arhitektonske baštine.

Izuzetnost ovog kompleksa sagledava se u svim slojevima i značenjima koje jedno arhitektonsko delo sadrzi u sebi. To je najpre njegova kontekstualnost – odnos prema širem okruženju. Nepogrešivo je razrešen vrlo težak zadatak uspostavljanja harmoničnih odnosa pri formiranju tada novog gradskog bulevara. To se postiglo najpre povlačenjem objekta od regulacione linije bulevara i njegovom boljom sagledljivošću s obzirom na veliku dužinu od oko 180 metara i podizanjem prizemlja te monumentalnim stepeništima kojima se pristupa objektu.

Naglašena horizontalnost je odgovor na niz stambeno-poslovnih objekata ujednačenih visina sa druge strane Bulevara. Izuzetno originalno oblikovana kula na uglu bulevara i ulice Jovana Đorđevića razbija monotonost prozorskih nizova stvarajući harmoničnu i snažnu kompoziciju.

Na drugoj strani polukružni završetak prema ulici Modene najbolji je odgovor na delikatne prostorne odnose na toj velikoj gradskoj raskrsnici i doprinosi snažnom simboličkom utisku velikog belog broda koji je upravo sa Dunava, najveće evropske reke, uplovio u grad. I najzad zgrada današnje Skupštine u zaleđu, u okviru parka, svojim takođe snažnim arhitektonskim izrazom upotpunjuje ovaj izuzetni prostorni ansambl. Funkcionalnost objekata uspostavljena kroz jednostavne prostorne šeme koje za rezultat imaju prijatne i svetle radne i reprezentativne prostore, impresivna kompozicija, oblikovna i stilska doslednost i najzad znalački odmerena upotreba kvalitenih materiala, kako u eksterijeru (beli brački mermer) tako i u enterijeru, daju kompleksu Banovine dominantno mesto na listi arhitektonske baštine grada.

ČIJI UTICAJ SA ISTORIJSKOG ASPEKTA JE NAJVIDLJIVIJI U NOVOM SADU ZA VAS KAO ARHITEKTU I KOLIKO GA JE TO DEFINISALO U SMISLU DRUGIH, KASNIJE NASTALIH GRAĐEVINA U GRADU?

Sveukupno arhitektonsko nasleđe Novog Sada, o kome je bilo reči u odgovoru na prethodno pitanje, uključujući tu i najnoviji period druge polovine XX veka, neposredno ili posredno, u manjoj ili većoj meri utiču na savremenu graditeljsku praksu. Nekad je to neposredni uticaj jer se novi objekti grade u okruženju onih nastalih u bližoj ili daljoj prošlosti, a osnovni postulat svake dobre arhitekture jeste uklapanje u postojeći ambijent. To nikako ne znači puko kopiranje stilskih i drugih obeležja susednih objekata već kreativni dijalog kroz koji se nasleđeni ambijent ne narušava i po mogućnosti unapređuje. Postoji svakako i onaj posredni uticaj kojeg arhitekta često i nije svestan i zapravo predstavlja ukupnu mentalnu sliku grada u kome živimo. Svi je nosimo u sebi, a naročoto arhitekti kojima je vizuelno opažanje vrlo važan deo profesionalnog aparata.

Budući da sam ja najviše gradio na području Malog Limana, u delu grada koji je nastao između dva rata južno od današnjeg Bulevara Mihajla Pupina i ograničen Dunavom na istoku, svakako da je arhitektura moderne koja je u tom delu grada preovlađujuća imala najveći uticaj na mene. Tu pre svega mislim na objekte arhitekte Brašovana (već pomenuti Banovinski kompleks kao i reperni ugaoni objekat Radničke komore na istom Bulevaru) kao i veći broj objekata arhitekte Đorđa Tabakovića takođe na repnim ugaonim lokacijama na samom Bulevaru ili dublje unutar spleta ulica Malog Limana.

Moram da pomenem i uticaj objekta izuzetne likovnosti i veštine u upotrebi crvene fasadne opeke, Zavod za zaštitu prirode u Radničkoj ulici arhitekte Natka Marinčića iz devedesetih godina prošlog veka, u čijem neposrednom susedstvu sam izgradio kompleks stambeno poslovnih zgrada. Najzad tu je i uticaj kompleksa Novsadskog univerziteta, posebno najboljeg primera internacionalnog stila u Novom Sadu arhitekte Sibina Đorđevića koji se nalazi preko puta pomenutog stambenog kompleksa.

DA LI VI LIČNO PRIMEĆUJETE NAPREDAK U GRAĐEVINSKOM SEKTORU I U KOM SMISLU JE BOLJITAK VIDLJIV?

Svakako da tehnološki razvoj u građevinarstvu, kada su u pitanju nove tehnike građenja kao i industrija građevinskih materijala koja nudi nove kvalitetne materijale, predstavlja osnov za razvoj graditeljsva u celini. To, međutim, nikako nije dovoljan uslov za viši kvalitet građene sredine naših gradova i naselja i bolji kvalitet života u njima.

Neophodna je najpre dobro osmišljena urbanistička osnova koje će usmeravati novu gradnju, a zatim i poštova- nje tako utvrđenih urbanističkih okvira i uspostavljenih pravila građenja kako od strane projektanata tako još više od strane investitora. U protivnom će se kroz tzv. „investitorski urbanizam“ ili „divlju gradnju“ nastaviti nepopravljivo narušavanje uspostavljenih ili željenih odnosa u prostoru.

DA LI BISTE MOGLI DA NAM KAŽETE NEŠTO VIŠE O PROJEKTU KOJI NAJBOLJE PREDSTAVLJA VAŠ ARHITEKTONSKI KREDO?

Mislim da je to kompleks stambeno-poslovnih zgrada u ulici Stevana Musića od ugla sa Radničkom ulicom do ugla sa Bulevarom Cara Lazara u Novom Sadu. Radi se zapravo o četiri objekta sa poslovanjem u prizemlju i galeriji, stanovanjem na pet etaža i sa dupleks stanovima u potkrovlju, koji su sukcesivno projektovani i građeni od 2002. do 2012. godine.

Osnovno načelo koje me je rukovodilo jeste načelo kontekstualnosti, odnosno nastojanje da se maksimalno poštuju odlike kako neposrednog tako i šireg okruženja. Tu mislim i na način izgradnje pojedinačnih objekata na parcelama kojima se završava proces urbane rekonstrukcije tog dela grada (Mali Liman) započet još početkom prošlog veka.

Drugi ulični potezi gde je taj proces mnogo ranije završen bili su na neki način vodilja i uzor kome sam i ja težio, a to je da se uz posebnost svakog pojedinog objekta na kraju postigne određen sklad i celovitost čitavog niza. Tu bih ukazao na još jednu osobenost izgradnje ugaonih objekata na Malom Limanu još iz vremena moderne između dva rata, odnosno na posebno akcentovanje ugla kroz elegantno i nenametljivo oblikovno rešenje koje sam se takođe trudio da inkorporiram u svoje objekte.

Kad govorimo o neposrednom okruženju posebno je značajna zgrada već pomenutog Zavoda za zaštitu prirode u Radničkoj ulici i uspostavljanje pravog odnosa dominantnih horizontalnih masa tog objekta i vertikalnih masa stambene zgrade. Izbor fasadne opeke kao element harmonizacije suprotstavljenih masa dva susedna objekta bio je odgovor na taj „zahtev“ okruženja. Veliki prozorski otvori, naročito na ugaonim partijama objekta, takođe su odgovor na okruženje odnosno na široke vizure koje se iz stanova otvaraju prema okolnom zelenilu, Petrovaradinskoj tvrđavi, Dunavu i padinama Fruške gore.

Načelo funkcionalnosti, ništa manje važno od prethonog, obavezuje arhitektu na traženje najbolje organizacije prostora u želji da se izađe u susret različitim potrebama i životnim navikama korisnika. Stoga su projektovani stanovi različitih struktura od garsonjera do četvorosobnih. Izabran je skeletni armirano betonski konstruktivni sistem koji je omogućio veliku fleksibilnost prostornih rešenja i njihovog prilagođavanja posebnim potrebama korisnika.

Na kraju, ali nikako po značaju, treba istaći nastojanje da se kroz pažljivo oblikovanje masa, odnose punog i praznog, ritam arhitektonskih elemenata i promišljen izbor materijala i boja postigne sklad i estetski doživljaj arhitekture.

KAKO BIRATE MATERIJALE ZA VAŠE OBJEKTE I DA LI KORISTITE VEĆ PROVERENE ILI STE VIŠE SKLONI PRIMENI NOVIH, S OBZIROM DA SMO SVEDOCI SVAKODNEVNOG NAPRETKA TEHNOLOGIJE I NOVINAMA U SMISLU GRAĐEVINSKOG MATERIJALA?

Ponuda građevinskih materijala na našem tržištu sve je bogatija i nije nimalo lako pratiti sve inovacije koje se nude projektantima, izvođačima i investitorima. Trudim se da preko stručnih i specijalizovanih časopisa, preko internet sajtova kao i kroz razgovore i konsultacije sa kolegama ili predstavnicima proizvođača građevinskih materijala budem u toku sa aktuelnom ponudom.

Upravo su specijalizovani časopisi poput onih koje izdaje Vaša kuća u tom smislu dragoceni jer upućuju na novosti na tržištu materijala, na proizvođače i dobavljače gde se mogu dobiti i iscrpnije informacije, kao i na način upotrebe i iskustva onih koji su već imali direktno iskustvo u njihovom korišćenju.

Što se mog ličnog stava o primeni novih materijala tiče, mislim da je on nekako dvoznačan. Sa jedne strane sklon sam primeni tradicionalnih materijala na savremen način, ali istovremeno i inovacijama na tržištu takvih materijala. Tu pre svega mislim na opekarske proizvode za zidanje i fasade tj. fasadne obloge. Konkretno, to su bili glineni šuplji blokovi za zidanje sa vazdušnim šupljinama ispunjenim kamenom vunom (Wienerberger) sa izuzetno dobrim termoizlacionim svojstvima kako bi se postigao visoki razred energetske efikasnosti objekta. Ili, recimo, fasadne ploče za ventilirajuće fasade proizvedene takođe od gline (Wienerberger-Argeton) visokih estetskih kvaliteta, trajne i potpuno prilagođene našim klimatskim uslovima.

Stambene objekte koje sam gradio, naročito na potezu ulice Stevana Musića u Novom Sadu, karakterišu velike prozorske površine kojima se stanovi otvaraju prema širokim vizurama, tako da je kvalitet prozora i kliznih balkonskih vrata bio vrlo važan segment projekta. Stoga je izbor bila stolarija u kombinaciji drvo-aluminijum koja pruža najbolji estetski doživljaj kako u eksterijeru tako i u enterijeru uz odlična izolaciona svojstva u pogledu termike i zvuka, koja još dodatno pruža troslojno zastakljenje. Sve je veća i kvalitetnija ponuda i u ovom segmentu tržišta, budući da sazreva svest kod investitora o potrebi gradnje objekata višeg kvaliteta i u pogledu energetske efikasnosti.

KAKO OCENJUJETE SAVREMENU ARHITEKTONSKU PRODUKCIJU U SRBIJI, POSEBNO SA ASPEKTA NJENE ENERGETSKE EFIKASNOSTI?

Načelo energetske efikasnosti duboko je usađeno u same korene arhitekture. Dovoljno je osvrnuti se samo na pouke tradicionalnog narodnog neimarstva u našim krajevima, mada isti princip možemo prepoznati u svim kulturama, i videti koliko su one zapravo prisutne u savremanim načelima energetski efikasne gradnje. Šta je, ako ne energetski efikasna gradnja, kada debeli zidovi panonske kuće i krov od slame omogućuju efikasno grejanje zimi i prijatnu hladovinu u letnjem periodu? Šta je, ako ne poštovanje pravila energetski efikasne gradnje, kada se planinska sela lociraju na južnim osunčanim padinama?

Upotreba lokalnih materijala, ispravno postavljanje i orijentacija objekta vodeći uvek računa o osunčanosti i pravcu dominantnih vetrova, još su neke od pouka koje su i danas aktuelne.

Na žalost, u prethodnom periodu ove su poruke često bile u drugom planu ili zaboravljene. Svest o njihovom značaju ponovo se vraća u fokus graditeljske prakse i kod nas. Svakako treba istaći i značaj industrije građevinskih materijala i opreme koja prati takav trend nudeći materijale koji omogućuju sve viši stepen energetske efikasnosti u gradnji, a ponekad čak i iniciraju ili predvode takve trendove.

KOJA JE VAŠA PORUKA MLADIM ARHITEKTIMA U SRBIJI I KOJI JE PUT KA PLODNOJ STVARALAČKOJ KARIJERI KOJA ĆE OSTAVITI TRAG U SREDINAMA U KOJIMA STVARAJU?

Mislim da je posvećenost svakom zadatku pred kojim se mlad arhitekta nađe, bez obzira koliko se on na početku karijere može učiniti nedovoljno izazovnim, put kojim treba ići i korak po korak sazrevati na tom putu. Treba imati svest o tome da svaka intervencija u prostoru vođena rukom arhitekte treba da se završi manjim ili većim unapređenjem ambijenta u koji dolazi.

Uloga arhitekte u složenom procesu nastajanja nekog objekta ne prekida se završetkom projekta, već tada ulazi u ništa manje važnu fazu izgradnje. Neophodno je i tokom gradnje pratiti taj proces, uočavati eventualne propuste u projektu, kontrolisati nekad nužne izmene projekta i težiti da gotov objekat bude ostvarenje rešenja i zamisli iz projekta. Cilj delovanja arhitekte nije projekat, cilj je kuća koja će na najbolji način zadovoljiti potrebe korisnika i uklopiti se u urbani ili prirodni ambijent.

Čak ni tu nije kraj, već treba pratiti život objekta i u toku korišćenja i iz svih ovih faza (projektovanje, građenje, korišćenje) izvlačiti dragocena iskustva.