Connect with us

Arhitektura

Arhitekta jednog grada – Pirot: Grad u kojem dominiraju srpska arhitektura i srpski graditelj

Objavljeno

:

Za časopis “GRENEF – Građevinarstvo & Energetska Efikasnost” govori Elena Vasić, dipl. Inž. arhitekture konzervator

Elena Vasić

Elena Vasić, dipl. inž. arhitekture konzervator

Rođena u Pirotu, 1978. godine. Završila pirotsku Gimnaziju, diplomirala na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Nišu.

Dugogodišnja direktorka i saradnica Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš. Osnovala Fondaciju arhitekta Aleksandar Radović i studio DEarhitektura. Učestvovala u izradi i bila glavni projektant na više od 70 projekata, isto toliko prostorno-planskih dokumenata, studija i elaborata. Dobitnica mnogobrojnih nagrada – Godišnja nagrada Grada Pirota za oblast kulture, 2016, Nagrada salona arhitekture u Nišu, 2003., kao i najprestižnijih evropskih priznanja u oblasti zaštite nasleđa, Europa Nostra i Grand Prix EU 2016 i European Heritage Stories, 2019.
Specijalizirala konzervaciju kamena (ISCR, Rim/CIK, Beograd) i menadžment arheoloških nalazišta sa mozaicima (Getty Conservation Institute, LA, SAD). Autorka više od 30 stručnih i naučnih radova, više publikacija i monografija, izložbi i novinskih feljtona. Pokrenula štampanje časopisa „Stubovi baštine“.
Majka dve kćeri, Mine i Agne.
www.elenavasic.com
www.fondar.com
www.dearhitektura.com

Vodimo vas u Pirot, grad u jugoistočnom delu Srbije. Grad je, prolazeći kroz različite vremenske periode, dobijao različita imena, pa je za vreme Rimskog carstva, u III i IV veku, imao naziv Turres – kula, a kroz vreme je dobijao nazive, kao što su: Pirgos, Thurib, Momčilov grad, Kale.

U viševekovnoj istoriji, od propasti Rimskog carstva i dolaska Slovena na Balkan, u prošlosti pirotskog kraja razlikovali su se periodi vizantijske, bugarske, srpske i turske uprave. O bogatoj istoriji Pirota svedoči srednjovekovno utvrđenje Momčilov grad, brojni manastiri, ali i sačuvani ostaci još iz vremena starčevačke i vinčanske kulture, gvozdenog doba, rimske i ranovizantijske kulture, te period pod Turcima. Kroz ovaj grad na jugoistoku Srbije u srednjem veku prolazio je važan antički put Via Militaris, koji kasnije u srednjem veku dobija naziv Carigradski drum, a danas „Koridor 10“.

Opština Pirot prostire se na površini od oko 1200 kvadratnih kilometara i na nadmorskoj visini od 368 metara. Sam grad je najveće naseljeno mesto i sedište Pirotskog okruga koji obuhvata četiri opštine. Danas je to grad sa istom važnošću koju je imao i u prošlosti. Svoju šansu vidi pre svega u razvoju turizma, zdrave hrane i manufakturne proizvodnje. To potvrđuje i činjenica da je grad Pirot izabran kao pobednička destinacija konkursa za izbor „izuzetne destinacije Evrope 2015“ u Srbiji koji je sprovela Turistička organizacija Srbije na temu „Turizam i lokalna gastronomija“.
Upravo iz Pirota je naša sagovornica u rubrici Arhitekta jednog grada – Elena Vasić.

foto: Konzervatorsko-restauratorski radovi na Karađorđevom domu u Rači

Na putu koji spaja Evropu i Aziju, u kotlini okruženoj obroncima najlepših srpskih planina, nalazi se grad dugačke i burne istorije – Pirot. Elena, voleli bismo da nam najpre predstavite svoj grad kroz jednu monumentalnu građevinu. Dakle, gde biste nas odveli, o kojoj građevini biste nam pričali i na taj način predstavili Pirot kroz prizmu istorije?

Izbor monumentalnih objekata u Pirotu je veliki, ali definitivno najoriginalnija, najskladnija i najvrednija jeste Kuća Hristića ili Konak Malog Riste, kako ga zovu Piroćanci. Ona pripada opusu takozvane „narodne arhitekture“ po tipu konstrukcije, ali svakako zavređuje epitet „gospodske gradske vile“ po svim ostalim odlikama.

Sagrađena je 1848. godine, a informacije o njenom graditelju, kao i o preciznom datumu završetka poslova na izgradnji izrezbareni su na ulaznom portalu jedne od soba na spratu kuće. Radi se o srpskom trgovcu, koji je prema posebnom odobrenju tadašnjih vlasti izgradio ovu velelepnu spratnu građevinu, što je bio jedinstven slučaj, jer su samo Turci mogli graditi takve objekte u to vreme, svi ostali morali su se držati prizemnih objekata.

Iako je plan u osnovi, moglo bi se reći tipičan za bogate gradske kuće toga vremena, treća dimezija i jedinstveno rešenje krovnih ravni i streha, daje ovoj građevini vanvremensku dimenziju. Imala sam čast i zadovoljstvo da radim na rekonstrukciji upravo tih delova objekta, krova i strehe u toku 2017. godine, tako da je moja fasciniranost ovim remek-delom, samo dobila na snazi nakon što sam ušla u suštinu i do detalja spoznala o kakvom se konstruktivnom sklopu radi i kako je neverovatno koliko su vešti bili naši preci.

foto: Obnova crkve Sv. Germana, Pirot

Dvorovi, zamkovi, privatne kuće i vile znamenitih građana, zadužbine, manastiri i crkve, te spomen kuće – sve one spadaju u značajne građevine i zdanja u kojima je pisana istorija naših krajeva. Čiji uticaj sa istorijskog aspekta je najvidljiviji u Pirotu za Vas kao arhitektu?

Čak i pored činjenice da je Pirot, kao granični grad, dugo bio pod raznim stranim i okupatorskim uticajima, definitivno dominiraju srpska arhitektura i srpski graditelji. Ovde možemo izdvojiti nekoliko celina i bitnih predstavnika istih. Počećemo od Pirotske tvrđave, to je srpsko srednjovekovno utvrđenje nastalo na rimskim i vizantijskim osnovama u 14. veku, a na istom mestu prisutni su i nalazi iz praistorije.

Naravno fortifikacija ima i kasnije faze iz perioda otomanskog carstva i sa početka 20. veka. Moglo bi se reći da je ovaj objekat vezan za moj „životni projekat“, jer sam počela njime da se bavim kao student i to traje do današnjih dana. Od potpuno zapuštenog prostora, tvrđava je postala ponos Piroćanaca, tako da sam i ja zaista ponosna na činjenicu da sam započela inicijativu za njenu obnovu i da sam imala divne mlade ljude iz svog rodnog grada kao podršku i saradnike, na tom dugom putu. Dalje, ako idemo hronološki, treba pomenuti tzv. zanatsko-trgovačku čaršiju u Tijabari, koja je nastala u 17. veku i koja i danas funkcioniše na isti način. Ovo je deo grada koji je pretežno bio nastanjen srpskim stanovništvom, dok je deo oko tvrđave – Pazar bio pretežno nastanjen Turcima.

U centralnom delu ovog kompleksa nalazi se velelepni Spomenik oslobodiocima, na kome sam takođe radila 2017. godine na konzervaciji i restauraciji. Kada govorimo o 19. veku treba pomenuti dva izuzetno značajna saborna hrama, Roždestvo Hristovo na Pazaru i Uspenje presvete Bogorodice u Tijabari. Na prelasku iz 19. u 20. vek pod uticajem Ministarstva građevinarstva novoosnovane srpske države i arhitekata školovanih u Beču, nastaju pirotska Gimnazija i zgrada Suda. Ovde moram da pomenem i privatne pirotske kuće, tipične ne samo za gradsku celinu već i za celu opštinu, odnosno njena ravničarska sela. To je kuća na „Г“ sa monumentalnim ulaznim tremom, kao savršenstvo jednostavnosti i stamenosti, koja inače odlikuje ljude moga kraja. Prethodni vek obeležile su i poneka zgrada moderne arhitekture, kao i veliki broj industrijskih kompleksa, od kojih treba istaći „1. maj“ koji je imao vrhunske zgrade, odličan urbanizam i veliku kolekciju umetničkih dela (skulpture, zidni mozaički paneli, vitaži, bogato dekorisani enterijeri).

foto: Konzervatorsko-restauratorski radovi na Karađorđevom domu u Rači

Iz ugla struke, šta vam se u Pirotu čini dobrim? Koliko se po Vašem mišljenju vidi napredak u građevinskom sektoru?

U Pirotu se gradi intenzivno u poslednjih desetak godina, grad se ubrzano razvija, radi se i na infrastukturi. Generalno, moram da ocenim promene kao pozitivne. Jedinu zamerku mogla bih da dam na tretman starih gradskih jezgara, mada ni tu nema nekih drastično loših primera. Kolege koje sam pomenula ranije kao saradnike (Andreja Mančić, Aleksandra Manić, Slaviša Tošić i mnogi drugi), na veliku sreću Pirota su i dalje tamo i u mnogim segmentima planiranja pre svega, ali i projektovanja, rade zaista dobar posao.

Kuda danas ide arhitektura u Pirotu, a i Srbiji?

Kao i svim ostalim delovima Srbije koji imaju solidan standard i stabilnu lokalnu samoupravu, tendencija je da se gradi puno stambenog i poslovnog prostora. Dobro je da su u Pirotu počeli da se formiraju potpuno novi stambeni blokovi, te da se planski širi sam grad. Industrijska zona je odvojena i ispravno postavljena još u davna vremena, prostora ima još uvek, tako da ni tu nema velikih problema.

foto: Obnova manastirskog kompleksa Sv. Đorđe, Đurovača-Trstenik

Kako ocenjujete savremenu arhitektonsku produkciju u Srbiji, naročito sa aspekta energetske efikasnosti? Koliko je to kod nas zaživelo?

Kao i svi drugi trendovi koji nam stižu sa zapada, čini mi se da je to i dalje na nivou deklarativnog i eksperimentalnog u većini slučajeva. Potrebno je mnogo više i ozbiljnije raditi na edukaciji kako stručnjaka tako i pojedinaca, kako bismo dobili merljive rezultate.
Za mene su posebno zanimljive teme, naravno ponovo vezane za nasleđe, a to su načini da se unaprede energetska svojstva istorijskih zgrada bez narušavanja njihovog izgleda i spomeničkih svojstava.

Koliko je po vašem mišljenju digitalizacija promenila gradnju?
Digitalizacije je ubrzala sve procese i naravno ima tendenciju da ih i dalje ubrzava. Dobro je što nam je mnogo podataka dostupno na jedan „klik“, ali isto tako to opšte ubrzanje vodi veoma često i ka manjem kvalitetu onoga što mi kao projektanti „proizvedemo“.

foto: Arheološko nalazište Medijana

Arhitektura čije zemlje Vam je večita inspiracija ili biste ipak morali da pomenete više zemalja?
Kada je reč o arhitekturi moja prva i večita ljubav je antička Grčka. Iako sam imala sreće da puno putujem i proučavam mnogobrojne građevine, istorijske i savremene, od gimnazijskih dana pa do ovog trenutka fascinacija jednostavnošću i snagom Partenona se nije promenila ni malo. Atina je jedino mesto na koje bih mogla da se vratim bezbroj puta i čak i kada bih živela tamo, mislim da bih bar jednom nedeljno sedela pored ovog objekta i divila se njegovom savršenstvu.

Na koji Vaš projekat ste najviše ponosni?
Teško je izdvojiti samo jedan projekat, bilo je zaista mnogo izazova i mnogo istinskih zadovoljstava u mojoj profesionalnoj karijeri. Pa eto, tako ću ih razvrstati i izdvoji dva. Najizazovniji je zasigurno oživljavanje aheološkog lokaliteta Medijana u Nišu, koji je realizovan u periodu od 2010. do 2017. Bila sam glavni projektant za Mali vizitorski centar, koji je izgrađen na ulazu i menadžer projekta za podizanje Zaštitne konstrukcije nad Vilom sa peristilom.

Jedno od najvećih zadovoljstava je rad na obnovi „malog hrama velike arhitekture“ u opštini Knjaževac. Radi se o crkvi Sv. Bogorodice iz 14. veka, u selu Donja Kamenica, na kojoj sam vodila konzervatorsko-restauratorske radove u toku 2008. i 2009. godine.

Vaši planovi u budućnosti?

Moja želja je da oformim jedan projektni biro, koji će funkcionisati malo drugačije od ostalih i postavljati standarde u našem okruženju i naravno na tome radimo intenzivno već nekoliko godina. Velika je sreća da u porodici imam još „zaštitara“. Moj suprug, koji je građevinski inženjer i konzervator, velika mi je podrška u poslu, a i deca polako idu našim stopama.

Naravno, u fokusu su mi uvek nepokretna kulturna dobra i baština. To je oblast koja mora da doživi veliku reformu u Srbiji i iskreno se nadam da ćemo bar malo uspeti da doprinesemo tome u bliskoj budućnosti, samim tim unapredićemo i savremenu arhitekturu u velikoj meri.

Svakako, od osnivanja moje privatne firme, sve je više i projekata koji podrazumevaju projektovane novih objekata, što moram priznati takođe predstavlja veliko zadovoljstvo za svakog projektanta, posebno ako se vrlo brzo uđe i u izvođenje planiranih radova. Naravno, tu je i Fondacija, edukacija mladih ljudi, podrška u profesionalnom razvoju i volonterizam su posebno važni u našim životima i ta priča će nastaviti da traje dokle god budemo imali barem delić energije i vremena da se njome bavimo.

Enterijer ugostiteljskog objekta

Šta je po Vama najvažnije mladom arhitekti na početku karijere?

Dati priliku, ne kritikovati, već ih pustiti da sami uvide da postoji bolje rešenje ili način, uz blago usmeravanje, što naravno znači da im treba posvetiti pažnju i podeliti sa njima lična iskustva. Imala sam sreće da na početku karijere uz sebe imam vrhunske arhitekte i veliku gospodu (Aleksandar Radović, Čedomir Vasić, Nikola Milić i Sima Gušić), tako da ono što sam od njih naučila, trudim se da negujem i u svom odnosu sa mladim kolegama.

Advertisement reklama na grenef portalu
Advertisement
Jooble - posao u građevini

Izdvajamo

Popularno