Connect with us

Energetska efikasnost

Potrebe Evrope za gasom

Objavljeno

:

Glavni evropski potrošači gasa bile su tri zemlje, Nemačka (95 milijardi m3), Velika Britanija (80 milijardi m3) i Italija (74 milijardi m3), od kojih su prve dve delom snabdevane dopremom iz „Severnog toka”. Te tri zemlje nisu glavni protivnici dogradnje još jednog gasovoda iz Rusije „Severnog toka 2”. Protivnici su Češka, Poljska, Slovačka, Rumunija i Hrvatska, zemlje koje već kupuju ruski gas ali i ubiru prihode od tranzita.

Pojedini komentatori procenjuju da u toj pojedinosti treba pročitati makar jedan motiv njihove sadašnje antigasovodne kampanje. Boje se gubitka tranzitnih prihoda a zgodna je prilika da se politički približe SAD. Politička stvar sa tobožnjom zavisnošću Evrope u energetici od Rusije naduvava se mimo činjeničnog stanja. Potrebe EU za gasom su 2019. dostigle 560 milijardi m3, od čega se tek nešto manje od 200 milijardi m3 doprema gasovodima iz Rusije. Još 21 milijarda m3 uvezena je u tečnom stanju, čime je udeo isporuka u namirivanju potreba EU dostigao 39%. Oko 170 milijardi m3 gasa dopremljeno je EU sa dna Severnog mora, najviše iz Norveške, oko 120 milijardi m3.

Preostale količine kupljene su gasovodima ili dopremom tečnog gasa. Iz Katara je uvezeno 32,7 milijardi m3, 30 milijardi m3 iz Alžira, 17,7 m3 od proizvođača iz SAD i 15,7 milijardi m3 iz Nigerije.

Dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću Vašington se vratio politici sprečavanja izvoza ruskog gasa u Evropu, ne libeći se da kažnjava kompanije sa Zapada koje učestvuju u izgradnji „Severnog toka 2”.

Image by Robson Machado from Pixabay

Prodor ruskog gasa na istok

Moskva je odlučila da „Gasprom” počne predinvesticione pripreme za izgradnju „Snage Sibira 2”. To je jedan gasovod Rusije koji je namenjen snabdevanju Kine, ali ovog puta ne pravcem direktno sa Zapada, već kroz Mongoliju, zemlju teritorijalno zatvorenu prostorom dve sile, bez gasa.

Nagovešteno je da bi propusna moć snaga „Snaga Sibira 2” bila veća u odnosu na kapacitet „Snage Sibira 1”, aktivirane pre nekoliko godina. Novom cevi „Sibir 2” Kina kupuje do 50 milijardi m3 godišnje.

Nemačka i Kina – značajni kupci

Kina bi se izgradnjom još jedne „ruske cevi” svrstala u kupce ruskog gasa uporedivo samo sa Nemačkom (imajući u vidu „Severni tok 1” i „Severni tok 2”).
Godine 2019. više od 95% „Gaspromovog” izvoza otišlo je na zapad a manje od 5% na istok.

Oba pravca gasovoda i azijski, kao i evropski transportovali bi energiju crpljenu u ležištima u zoni poluostrva Jamal u zapadnom Sibiru.

Takva ležišta kapaciteta 115 milijardi m3 godišnje napajaju prirodnim gasom Evropu. Godine 2023. očekuje se crpljenje ležišta Kunasavejsko, otvaranje izlazi iz regiona Jamal i na istoku ostvarilo bi „Gaspromu” mogućnost za fleksibilnost u isporukama, povećavanjem izvoznih količina u rusko-evropskim i rusko-kineskim dugoročnim ugovorima.

Priprema „Gasproma” za „Snagu Sibira 2” gasovodom kojim bi se energija namenjena Evropi osim EU, kroz Mongoliju dopremila u Kinu gasovodom za Kinu je pri kraju. Rusija bi ponudila gas i Mongoliji. „Gasprom” bi se našao u prilici da eventualno kompenzira pad potražnje za ruskim gasom unutar EU, koja je u ovom trenutku glavno izvozno tržište. Desilo se obrnuto, potražnja u EU za gasom je porasla.

Na ovaj način RF može da preusmerava ponuđene količine prema onom tržištu na kojem su više cene. Povećavaće se „neranjivost izvoza ruskog gasa”. Izvoz ruskog gasa na Zapad namirio bi 35,6% ukupne evropske potrošnje prirodnog gasa. „Gaspromov” proizvod je 2019. godine dostigao 500 milijardi m3 prirodnog gasa.

Ukratko dva od pet kubnih metara se izvoze (199,3 milijarde kubnih metara) u Evropu. Ruski BDP jednom petinom počiva na prodaji energije. Izgradnjom „Severnog toka 2” izvoz bi u EU iz RF bio bi povećan na 56%. Treba naglasiti da budžet RF nije više izuzetno zavisan od prodaje energenata. To je razlog da su sve značajnije aktivnosti u domenu poljoprivrede i naoružanja i vojne opreme.

Image by gokul raghu from Pixabay

Situacija u Mongoliji

Utisak o isplativosti gradnje, zasnovan je na mogućnosti da gasovod do Kine prođe kroz ugljem ugušenu Mongoliju, trasom koja je zaobilazna u odnosu na najkraću, recimo sa zapada, odakle idu cevi kineskog uvoza gasa iz zemalja centralne Azije. Analiza pokazuje da je projekat ostvariv i troškovno efektivan.

Situacija u Kini

Prema analizi IAE (Međunarodna agencija za energiju) kroz dvadeset godina (do 2040.) Kini će biti potrebno između 497 i 655 milijardi m3 gasa godišnje, više nego ostatku Azije zajedno. Cilj Pekinga je da smanji sagorevanje uglja i smanji emisiju ugljen-dioksida (CO2).

Domaća proizvodnja gasa dostiće u tom periodu 306 milijardi m3. Uvoznih ponuda Pekingu (kineskoj državnoj kompaniji) biće takođe mnogo. Međutim, ni gasovod „Snaga Sibira 2” nije bez izgleda.

Prestonica Mongolije Ulan Bator nastanjena je približno polovinom sveukupne populacije Mongolije (više od tri miliona stanovnika), sve manje Mongolaca luta pustinjom Gobi, živeći od stada i pašnjaka.

Ulan Bator je rekorder u zagađenosti vazduha. Mongolija ima i zlata, ali živi od uglja, i sve što je Mongolija i Ulan Bator, funkcionisalo je na sagorevanju uglja. Građani lože sirovi ugalj jer je najjeftiniji. Kada je i on nedostupan, greju se ložeći dotrajale gume.

Prema IAE prostrana Mongolija sa malo ljudi sedmi je svetski izvoznik uglja. Mogao bi gas biti izbavljenje od uglja u slučaju da je ekonomski slaba Mongolija u stanju da priušti gasifikaciju. To nije realno.

Da li nerealno može postati realno? Pojmovi realno i nerealno skloni su promeni mesta. Realnost gasifikacije Ulan Batora ukazala se kao mogućnost u računici RF. Pravac Mongolije podrazumeva fizičko povezivanje zapada i i stočne mreže transporta gasa unutar Rusije. Povezivanjem dve mreže gasificiralo bi se nekoliko ruskih regiona, „bez Mongolije”, bez izgleda za gas. Sa gasovodom za Kinu, Rusija bi ponudila gas i Ulan Batoru. Prema ruskim analizama ovaj projekat ne bi bio preskup. Gas bi se dopremao sa nalazišta već razvijenih u interesu snabdevanja gasom Evrope.

Image by sanviacc88 from Pixabay

Uticaj korona virusa na energetiku

Pandemija korona virusa najveći je udar u poslednjih sedamdeset godina. Analize IEA pokazuju da je za prvih 100 dana 2020. godine smanjena potrošnja električne energije u poređenju sa istim periodom 2008. godine, kada je svet pogodila finansijska kriza.

Prema procenama, ostvareno je rekordno smanjenje emisije CO2 od 8% u 2020. godini. Pokazalo se da su se u pandemiji najbolje snašli obnovljivi izvori energije, kada je reč o proizvodnji električne energije. Mnogi su mislili da će veći doprinos dati fosilna goriva, ali desilo se obrnuto.

Prema analizama IEA savladavanjem pandemije doći će do brže energetske tranzicije prema tzv. niskougljeničnim izvorima električne energije, kao što si vetroelektrane, hidroelektrane, solarne i nuklearne elektrane. U 2020. godini učešće ovakvih izvora u svetskoj proizvodnji je dostiglo i do 40%. Posebno se povećalo učešće proizvodnje električne energije u solarnim elektranama na šta upućuju mnogobrojni novi projekti koji su dovršeni krajem 2019. i početkom 2020. godine. Predviđanja IEA su 2021. demantovana povećanom potražnjom za prirodnim gasom. Šta se desilo? „Globalna vlada” je izvršila žestok pritisak na EU da se poremete odnosi sa RF. RF je isporučivala prirodni gas po dogovorenoj dinamici, čak 10 do 15% više. Svi zaboravljaju da se EU snabdeva gasom iz Severnog mora, preko 180 milijardi m3 gasa.

Izvori u Severnom moru imaju manji kapacitet za preko 60 milijardi m3 gasa. To je jedan od razloga zašto nema gasa u EU. „Severni tok 2” bi nadomestio taj nedostatak jer je njegov kapacitet 55 milijardi m3 gasa godišnje. Globalna vlada preko administracije iz Vašingtona na svaki način želi da odvoji EU od RF, po cenu da se građani EU tokom zime smrzavaju. To je njihova marketinška priča o malignom uticaju RF. RF snabdeva EU sa 40% potreba, šta je sa ostalih 60%? Stvara se slika da RF ne želi dobro EU, a u suštini je težnja globalne vlade da smanji saradnju EU i RF na što niži nivo, čak i da izazove mržnju kod građana EU. To se sistematski plasira putem sredstava globalnih medija, pa i najveći broj građana nije informisan o strukturi snabdevanja.

Mediteranski gasovod

Izrael, Grčka i Kipar potpisali su početkom 2019. godine sporazum o izgradnji gasovoda od istočnog Mediterana do Evrope. Projekat je vredan 7 milijardi dolara. Izgradnja će trajati šest do sedam godina. Na ovaj način očekuje se da se smanji dominacija Rusije na evropskom tržištu energije. Da li je to realno? Takođe, bi mogao da omete ambicije Irana da koristi Siriju kao izlaz na istočno Sredozemlje. Sve tri zemlje su potvrdile posvećenost gasovoda i diskutovale o važnim efektima projekta. Ocenjeno je da je gasovod integralni deo stabilnosti i prosperiteta Bliskog istoka i Evrope.

Ukupna dužina od rezervoara „Levijatan” do Otranta biće oko 2200 km. Planirani kapacitet gasovoda biće u početku 10 milijardi m3 godišnje. Treba naglasiti da Rusija trenutno isporučuje Evropi 200 milijardi m3, sa „Severnim tokom 2” ta količina će iznositi 255 milijardi m3. Ovaj mediteranski tok nije ni 4% od prethodno navedene isporuke Rusije. Neće se na takav način promeniti uticaj RF. Odgovor je jednostavan, RF raspolaže velikom količinom gasa, koji je Evropi neophodno potreban. Iako se većina gasa koristi za domaće potrebe Izrael je potpisao sporazum o izvozu sa Egiptom i Jordanom, a planira da se probije na Evropsko tržište.

Predloženi projekat omogućiće Izraelu i Kipru da izvoze nedavno otkrivene rezerve Italiji i eventualno drugim zemljama Evrope preko Grčke.
Istočno mediteranski gasovod (EAST MED) povezaće nalazišta prirodnog gasa u Sredozemnom Levantskom basenu, i kod Izraela i Kipra sa Grčkom, gde će se spojiti sa gasnom interkonekcijom Grčka-Bugarska i gasovodom „IGI Posejdon” i dalje transportovati gas u južnu Italiju i zemlje jugoistočne Evrope.

Početak gasovoda biće od izraelskog podmorskog nalazišta „Levijatan” a terminal kod Otranta na jugu Italije, 100 km južno od Brindizija.
Za sada je planirana izgradnja 1300 km podmorskog cevovoda, od obale Izraela preko Kipra, Krita i Peloponeza, i još 600 km gasovoda na kopnu.

Ovaj gasovod treba da doprinese stvaranju jedinstvenog evropskog gasnog tržišta. Evropska komisija dobila je planove Bugarske i Grčke da javnim sredstvima izgrade i održavaju gasni interkonektor (IG) između dve zemlje. Komisija je ustanovila da su ti planovi u skladu sa pravilima EU o državnoj pomoći. Ocenjeno je da će projekat koji je vredan 240 miliona evra i koji bi od 2021. godine trebalo godišnje da transportuje 3 milijarde m3 godišnje prirodnog gasa iz Grčke u Bugarsku doprineli bezbednosti, diverzifikaciji i snabdevanju Evrope energentima. Novi gasni interkonektor između Grčke i Bugarske unaprediće bezbednost snabdevanja energijom i osnažiti konkurenciju u korist građana regiona. Ovo je razmišljanje EU, ali je život sasvim drugačiji.

Prema analizama IEA savladavanjem pandemije doći će do brže energetske tranzicije prema tzv. niskougljeničnim izvorima električne energije

Cena prirodnog gasa

„Srbijagas” cenu gasa obračunava po naftnoj formuli i očekivala se cena za 1000 m3 gasa 167 dolara na ukrajinskoj granici. U međuvremenu je došlo do značajnog skoka cene nafte i 1000 m3 gasa po naftnoj formuli Srbiju košta 270 dolara.

SAD su prethodno izvršile veliki pritisak na vladu Bugarske da odustane od gradnje Južnog toka zbog čega je ceo projekat propao. Bugari su brzo shvatili da su postali gubitnici i potrudili su se da „Turski tok” uspe.
Priključivanje domaćinstava u Srbiji na gasovod moći će da se plati u 36 rata bez sredstava obezbeđenja. Planirana akcija priključivanja domaćinstava u Srbiji na gasnu mrežu po jedinstvenoj nižoj ceni od 780 evra po priključku (prethodna cena je iznosila 950 evra).

Nastavak ovog teksta čitaćete u sledećem izdanju časopisa GRENEF – Građevinarstvo&Energetska Efikasnost. 

Autor teksta: Prof. dr Dragan Škobalj

Advertisement reklama na grenef portalu
Advertisement
Jooble - posao u građevini

Izdvajamo

Popularno