Kako izgleda profesionalni put žena u arhitekturi danas? Panel „Žene u arhitekturi – iskustva, odgovornost i vizija“, održan u okviru konferencije ArchyEnergy 2026, okupio je arhitekte različitih generacija i profesionalnih iskustava koji su govorili o mentorstvu, konkursima, radu na gradilištu, preduzetništvu, liderstvu i budućnosti profesije.
Kroz otvoren razgovor potvrđeno je da se pitanje žena u arhitekturi danas sve manje odnosi na zastupljenost, a sve više na kvalitet rada, autorstvo, odgovornost i uticaj koji arhitektkinje imaju na oblikovanje savremenog prostora.
Iskustvo, odgovornost i vizija kao zajednički imenitelj profesije
Panel „Žene u arhitekturi – iskustva, odgovornost i vizija“ moderirao je arhitekta Igor Mikitišin, a u ulozi njegovih sagovornika su se našli Branislav Mitrović, profesor emeritus Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Ivana Petronijević, senior arhitekta konsultant kompanije Alumil, Jelena Kuzmanović, suosnivač biroa Kuzmanovic+Fiala i saradnik studija MITarh, Ljubica Arsić, arhitektkinja i multidisciplinarna umetnica sa iskustvom rada u Beogradu i Cirihu, kao i Sara Parezanović, suosnivač škole arhitekture Kiparh Srbija.
Kroz lična iskustva, profesionalne izazove i primere iz prakse, panelisti su govorili o različitim putevima razvoja u arhitektonskoj profesiji, od prvih koraka u projektantskim biroima i rada na gradilištu, preko konkursne prakse i preduzetništva, do vođenja timova i donošenja strateških odluka u okviru velikih projekata.
Iako je panel bio posvećen ženama u arhitekturi, razgovor nije bio fokusiran isključivo na pitanje rodne ravnopravnosti. Umesto toga, učesnice su otvorile teme koje su podjednako važne za sve arhitekte – značaj mentorstva, profesionalne odgovornosti, kontinuiranog usavršavanja, odnosa prema klijentima, autorstva i uloge arhitekte u savremenom društvu.
Već na početku diskusije postalo je jasno da se arhitektura danas ne može posmatrati samo kroz projektovanje objekata. Ona podrazumeva komunikaciju, timski rad, sposobnost donošenja odluka, preuzimanje odgovornosti i spremnost da se kroz dijalog pronalaze najbolja rešenja za prostor i njegove korisnike.
Učesni su se složili da profesionalni razvoj u arhitekturi ne zavisi samo od tehničkog znanja i kreativnosti, već i od spremnosti da se kontinuirano uči, sarađuje sa različitim stručnjacima i odgovorno odgovara na izazove koje savremena praksa donosi. Upravo su iskustvo, odgovornost i jasna vizija budućnosti profesije predstavljali zajednički imenitelj svih tema koje su otvorene tokom panela.
Mentorstvo kao temelj profesionalnog razvoja
Jedna od prvih tema panela odnosila se na značaj mentora u profesionalnom razvoju mladih arhitekata i uticaj koji iskusne kolege mogu imati na formiranje budućih generacija stručnjaka.
Govoreći o svojim profesionalnim počecima, Jelena Kuzmanović istakla je da je rad u studiju profesora Branislava Mitrovića doživela kao svojevrsni nastavak fakulteta – mesto na kojem se ne usvajaju samo tehnička znanja, već i način razmišljanja, pristup projektovanju, profesionalna etika i odgovornost prema prostoru i korisnicima.
Slično iskustvo podelila je i Ivana Petronijević, koja je govorila o saradnji sa profesorkom Evom Vaništa Lazarević, naglašavajući koliko je za mladog arhitektu važno da se na početku karijere nađe u okruženju koje podstiče razvoj, razmenu znanja i profesionalno sazrevanje.
„Svakoj mladoj osobi bih preporučila da jedan period života radi sa mentorom koji je spreman da deli znanje i da vas prihvati kao ličnost“, istakla je Ivana Petronijević.
Tokom razgovora posebno je naglašeno da mentorstvo ne podrazumeva samo prenošenje stručnih znanja, već i razvijanje samopouzdanja, profesionalnih standarda i sposobnosti donošenja odluka u složenim situacijama. Upravo kroz rad sa iskusnijim kolegama mladi arhitekti stiču dragocena iskustva koja nije moguće usvojiti isključivo kroz formalno obrazovanje.
Panelisti su se složili da kvalitetni mentori imaju važnu ulogu u oblikovanju profesionalnih karijera, jer mladim stručnjacima pomažu da razviju sopstveni autorski izraz, kritičko razmišljanje i odgovoran odnos prema profesiji. U vremenu brzih promena i sve složenijih zahteva tržišta, upravo mentorstvo ostaje jedna od najvažnijih karika u prenošenju znanja i očuvanju profesionalnih vrednosti arhitektonske struke.
Gradilište kao najvažnija škola arhitekture
Posebno zanimljiv deo razgovora odnosio se na iskustva sa gradilišta i izazove sa kojima se mlade arhitektkinje susreću tokom realizacije projekata.
Ivana Petronijević govorila je o svojim prvim profesionalnim iskustvima na projektu Hrama Svetog Save, gde je veoma rano bila uključena u komunikaciju sa izvođačima, koordinaciju različitih učesnika i rešavanje tehničkih izazova na jednom od najznačajnijih graditeljskih poduhvata u regionu.
Istovremeno, Ljubica Arsić podelila je iskustva sa realizacije nagrađivanog projekta u ruralnom delu Srbije, gde je kao veoma mlada arhitektkinja bila suočena sa potrebom da uspostavi autoritet među izvođačima koji su često imali višedecenijsko iskustvo rada na gradilištu.
„Nije postojala nijedna osoba na tom gradilištu koja je mogla da objasni detalj bolje od mene, ali je trebalo da pronađem način da me saslušaju“, prisetila se Ljubica Arsić.
Govoreći o iskustvima iz prakse, panelisti su naglasili da se mnoge veštine ne mogu naučiti isključivo kroz fakultetsko obrazovanje ili rad u projektantskom birou. Upravo na gradilištu arhitekta uči kako da svoje ideje pretoči u realizaciju, kako da komunicira sa različitim profilima stručnjaka i kako da u realnim uslovima donosi odluke koje utiču na kvalitet konačnog rešenja.
Posebno je istaknuto da autoritet arhitekte ne proizlazi iz formalne pozicije, već iz znanja, pripremljenosti i sposobnosti da argumentovano brani projektna rešenja. U tom smislu gradilište predstavlja jedinstvenu školu profesionalnog sazrevanja, u kojoj se istovremeno proveravaju stručnost, komunikacione veštine i sposobnost preuzimanja odgovornosti.
Kroz brojne primere iz prakse učesnici su pokazali da upravo iskustvo rada na gradilištu često predstavlja prelomni trenutak u profesionalnom razvoju arhitekte. Tamo teorijska znanja dobijaju svoju praktičnu potvrdu, a sposobnost saradnje, rešavanja problema i donošenja odluka postaje jednako važna kao i projektantsko umeće.
Konkursi kao škola hrabrosti, dijaloga i autorstva
Jedna od centralnih tema panela bila je uloga arhitektonskih konkursa u profesionalnom razvoju i njihov značaj za formiranje autorskog pristupa u arhitekturi.
Govoreći o iskustvu rada u studiju MITarh, Jelena Kuzmanović istakla je da su upravo konkursi bili prostor u kojem je naučila kako da razvija koncepte, argumentuje ideje i suočava se sa izazovima koji često nemaju unapred definisana rešenja.
Prema njenim rečima, konkursna praksa predstavlja jedinstvenu priliku da arhitekte istražuju nove teme, razvijaju kritičko razmišljanje i testiraju granice sopstvenog znanja i kreativnosti. Za razliku od svakodnevnih projektantskih zadataka koji su često definisani jasnim zahtevima investitora, konkursi omogućavaju veću slobodu istraživanja i otvaraju prostor za inovativna rešenja.
Poseban doprinos ovoj temi dao je i profesor Branislav Mitrović, koji se uključio u diskusiju iz publike i govorio o značaju konkursa kao jednog od najvažnijih mehanizama profesionalnog razvoja arhitekata.
„Konkurs je mesto gde morate da pokažete znanje, hrabrost, ljudskost, moral, spremnost da saslušate drugoga i sposobnost za dijalog“, istakao je profesor Branislav Mitrović.
Tokom razgovora naglašeno je da konkursi predstavljaju mnogo više od prilike za osvajanje nagrada ili dobijanje novih projekata. Oni podstiču razmenu ideja, razvijaju kulturu dijaloga i omogućavaju mladim arhitektama da steknu iskustvo koje često nije moguće dobiti kroz svakodnevnu praksu.
Panelisti su ocenili da upravo kroz konkursne procese mladi stručnjaci uče kako da brane svoje ideje, prihvataju kritiku, argumentovano diskutiju o projektantskim odlukama i razvijaju profesionalnu samostalnost. U tom smislu, konkursi predstavljaju važnu školu arhitekture koja istovremeno razvija stručnost, kreativnost i profesionalnu odgovornost.
Posebno je istaknuto da kultura konkursa doprinosi unapređenju kvaliteta arhitekture u celini, jer podstiče otvorenu konkurenciju ideja i stvara prostor za pojavu novih generacija autora koji su spremni da pomeraju granice struke i ponude drugačije poglede na savremene izazove projektovanja.
Preduzetništvo kao prirodan nastavak profesionalnog razvoja
Govoreći o svom profesionalnom putu, Sara Parezanović, suosnivač kompanije Kiparh Srbija, objasnila je kako je paralelno sa radom u arhitektonskoj praksi razvijala sopstvene projekte u oblasti edukacije i rada sa najmlađima.
Kako je navela, odluka da pokrene školu arhitekture nije predstavljala nagli zaokret u karijeri, već prirodan nastavak profesionalnog razvoja i želje da arhitekturu približi mlađim generacijama, podstičući njihovu kreativnost, prostorno razmišljanje i razumevanje okruženja u kojem žive.
Prema njenim rečima, rad sa decom omogućio joj je da profesiju sagleda iz drugačijeg ugla i da se približi krajnjim korisnicima prostora, čije potrebe često predstavljaju polaznu tačku svakog kvalitetnog projekta.
„Arhitektura se projektuje zbog ljudi. U jednom trenutku poželela sam da budem bliže korisnicima prostora i njihovim stvarnim potrebama“, objasnila je Sara Parezanović.
Tokom razgovora istaknuto je da savremena arhitektonska praksa više nije ograničena isključivo na rad u projektantskim biroima. Arhitekte danas svoje znanje primenjuju u edukaciji, istraživanju, konsultantskim poslovima, kulturnim i društvenim projektima, kao i u brojnim drugim oblastima koje proširuju uticaj profesije i otvaraju nove mogućnosti profesionalnog razvoja.
Panelisti su ocenili da upravo ovakvi različiti profesionalni putevi doprinose većoj vidljivosti arhitekture u društvu i omogućavaju stručnjacima da svoje znanje prenesu novim generacijama. Na taj način arhitektura prestaje da bude tema rezervisana isključivo za struku i postaje deo šireg društvenog dijaloga o prostoru, kvalitetu života i budućnosti gradova.
Diskusija je pokazala da preduzetništvo u arhitekturi ne podrazumeva samo osnivanje sopstvenog biroa, već i sposobnost da se prepoznaju nove potrebe društva i razvijaju projekti koji kroz znanje, edukaciju i inovativne pristupe stvaraju dodatnu vrednost za zajednicu.
Liderstvo žena u arhitekturi i izazovi savremenog društva
Važan deo razgovora bio je posvećen pitanju liderstva, profesionalnog napredovanja i položaja žena u savremenoj arhitektonskoj praksi.
Govoreći o iskustvima rada u Srbiji i Švajcarskoj, Ljubica Arsić ukazala je na činjenicu da se pitanja ravnopravnosti danas često ne manifestuju kroz otvorenu diskriminaciju, već kroz znatno suptilnije mehanizme koji utiču na profesionalni razvoj i pristup pozicijama odlučivanja.
Posebno je istakla problem takozvanog „staklenog plafona“, odnosno situacije u kojoj žene, uprkos znanju, iskustvu i profesionalnim rezultatima, teže dolaze do najviših rukovodećih i upravljačkih pozicija.
„Borba za ravnopravnost ne treba da bude samo ženska tema. To je pitanje koje žene i muškarci treba zajedno da rešavaju“, naglasila je Ljubica Arsić.
Tokom diskusije otvorena su i pitanja porodiljskog odsustva, usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza, kao i potrebe za većom transparentnošću kada su u pitanju uslovi rada, mogućnosti napredovanja i zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama.
Panelisti su ocenili da se situacija u profesiji značajno menja u odnosu na prethodne generacije i da danas postoji mnogo više prilika za profesionalni razvoj žena u arhitekturi. Ipak, naglašeno je da određeni izazovi i dalje postoje, posebno kada je reč o uspostavljanju ravnoteže između privatnog i profesionalnog života, kao i o većoj zastupljenosti žena u procesima donošenja strateških odluka.
Diskusija je pokazala da liderstvo u arhitekturi ne podrazumeva samo vođenje timova ili upravljanje projektima, već i sposobnost da se preuzme odgovornost, pokreću promene i aktivno doprinosi razvoju profesije. Upravo zbog toga pitanje ravnopravnosti nije posmatrano kao tema koja se tiče isključivo žena, već kao deo šireg razgovora o kvalitetu profesionalnog okruženja i stvaranju uslova u kojima svi stručnjaci mogu da ostvare svoj puni potencijal.
Panelisti su se složili da budućnost arhitektonske profesije zavisi od sposobnosti da se prepoznaju i vrednuju znanje, stručnost i rezultati rada, bez obzira na pol, generaciju ili profesionalni put pojedinca.
Hrabrost kao jedna od ključnih osobina arhitekte
Na pitanje koliko je danas potrebno hrabrosti da bi neko bio uspešan arhitekta, Ivana Petronijević dala je jedan od najupečatljivijih odgovora tokom panela.
„Za dobrog profesionalca uvek je potrebna hrabrost. Hrabrost da pomerate granice i da uradite nešto što možda nije očekivano, ali je ispravno“, istakla je Petronijević.
Njena poruka otvorila je širu diskusiju o tome koliko je arhitektonska profesija povezana sa odgovornošću, donošenjem odluka i spremnošću da se preuzmu rizici u situacijama kada ne postoje jednostavna ili unapred definisana rešenja.
Panelisti su se složili da arhitektura podrazumeva kontinuirano donošenje odluka koje mogu imati dugoročne posledice na kvalitet prostora, način života korisnika i razvoj zajednice. Upravo zbog toga profesionalna hrabrost ne ogleda se samo u velikim projektima ili važnim karijernim odlukama, već i u svakodnevnoj spremnosti da se zastupa stručno mišljenje, brani kvalitet rešenja i preuzme odgovornost za donete odluke.
Tokom razgovora istaknuto je da su konkursi, rad na zahtevnim projektima, međunarodna iskustva, pokretanje sopstvenog biznisa ili izlazak iz ustaljenih profesionalnih okvira situacije koje od arhitekata zahtevaju istrajnost, samopouzdanje i otvorenost prema novim izazovima.
Panelisti su ocenili da je upravo sposobnost da se izađe iz zone komfora jedan od najvažnijih pokretača profesionalnog razvoja. Svako novo iskustvo, bilo da je reč o radu na gradilištu, vođenju tima, nastupu pred investitorima ili razvoju sopstvenih projekata, doprinosi izgradnji profesionalnog identiteta i samostalnosti.
Diskusija je pokazala da hrabrost u arhitekturi nije samo lična osobina, već profesionalna vrednost koja omogućava inovacije, razvoj struke i stvaranje kvalitetnijih prostora. Upravo ona često pravi razliku između dobrog stručnjaka i profesionalca koji je spreman da preuzme odgovornost i aktivno oblikuje budućnost profesije.
Da li su žene u arhitekturi zaista nevidljive?
Jedno od završnih pitanja panela odnosilo se na vidljivost žena u arhitekturi i njihov uticaj na razvoj profesije.
Iako su se učesni složili da određeni izazovi i dalje postoje, posebno kada je reč o rukovodećim pozicijama i usklađivanju profesionalnih i privatnih obaveza, većina panela ocenila je da arhitektura danas predstavlja profesiju koja pruža značajne mogućnosti za razvoj, napredovanje i profesionalnu afirmaciju bez obzira na pol.
Govoreći o sopstvenom iskustvu, Ivana Petronijević istakla je da nikada nije imala osećaj da je kao žena bila manje vidljiva ili manje vrednovana u profesiji.
„Nikada nisam imala utisak da sam kao žena u arhitekturi bila nevidljiva. Arhitektura je disciplina otvorena za svakoga ko je spreman da radi, uči i razvija se“, poručila je Ivana Petronijević.
Tokom diskusije istaknuto je da se položaj žena u arhitekturi značajno promenio u odnosu na prethodne decenije. Danas žene uspešno vode projektantske biroe, učestvuju u realizaciji velikih projekata, osvajaju nagrade na konkursima, predaju na fakultetima i aktivno utiču na razvoj struke.
Panelisti su ocenili da je možda važnije govoriti o kvalitetu rada, profesionalnim standardima, obrazovanju i razvoju arhitektonske profesije nego o podelama koje mogu da skrenu pažnju sa suštine. Istovremeno, naglašeno je da iskustva žena u arhitekturi ostaju važna jer doprinose razumevanju različitih profesionalnih puteva, izazova i perspektiva koje obogaćuju struku.
Diskusija je pokazala da pitanje vidljivosti danas nije samo pitanje zastupljenosti, već i pitanje prepoznavanja znanja, odgovornosti i profesionalnog doprinosa. Upravo zbog toga najveća vrednost ovakvih razgovora nije u potvrđivanju razlika, već u isticanju kvaliteta, iskustava i ideja koje doprinose razvoju arhitekture kao profesije.
Kao jedna od završnih poruka panela izdvojila se misao da budućnost arhitekture neće oblikovati pol, već znanje, stručnost, odgovornost i spremnost da se kroz saradnju stvaraju kvalitetniji prostori za život i rad.
Zaključak
Panel „Žene u arhitekturi – iskustva, odgovornost i vizija“ pokazao je da savremena arhitektura danas zahteva mnogo više od projektantskog znanja. Ona podrazumeva sposobnost komunikacije, timskog rada, liderstva, donošenja odluka i kontinuiranog profesionalnog razvoja.
Kroz iskustva panelista potvrđeno je da profesionalni uspeh u arhitekturi ne zavisi od pola, već od znanja, odgovornosti, posvećenosti i spremnosti da se kroz dijalog i saradnju stvaraju kvalitetni prostori.
Diskusija je pokazala da arhitektkinje danas zauzimaju važno mesto u svim segmentima profesije – od projektovanja i izvođenja, preko edukacije i istraživanja, do vođenja timova i donošenja strateških odluka. Njihova iskustva svedoče o promenama koje se već dešavaju, ali i o potrebi da se nastavi sa izgradnjom profesionalnog okruženja zasnovanog na jednakim mogućnostima, razmeni znanja i međusobnom poštovanju.
Najvažnija poruka panela bila je da budućnost arhitekture pripada onima koji su spremni da uče, sarađuju, preuzmu odgovornost i imaju dovoljno hrabrosti da pomeraju granice profesije.
Upravo takvi pojedinci, bez obzira na pol, oblikovaće prostore, gradove i društvo budućnosti.
Autor teksta: Jelena Bunčić
ArchyEnergy Konferencija & Sajam
Novosadski sajam, Master centar
Hajduk Veljkova 11, 21000 Novi Sad
+381 64 6462 980
konferencija@grenef.com
www.grenef.com/konferencija