“U arhitekturi Marine Lazović oseća se retka, precizna ravnoteža između funkcije i atmosfere prostora. Njeni projekti ne teže formi kao cilju, već logičnoj i doslednoj strukturi u kojoj linije, materijali i namena prostora čine koherentnu celinu.
Kada govori o arhitekturi, njen glas nosi tihu strast — spoj zanatske sigurnosti i poetskog razumevanja prostora. Tokom jednog popodnevnog razgovora za časopis „grenef.“, jasno se osetila ta njena posvećenost i radost u deljenju priče o svojoj profesiji, dok sam ja kao njen sagovornik, imao priliku da je pratim kroz njen kreativni svet. Za Marinu, arhitektura je okvir za život ljudi, ne scena za autora. Ona govori smireno i precizno, sa jasnim fokusom na metodologiju, proces i odgovornost koju prostor ima prema ljudima koji ga koriste. Njeni radovi – od FUTRO House do Ložionice – svedoče o tihom dijalogu između emocije i konstrukcije.
Ljubav prema poslu očigledna je u svakoj rečenici i ona to spremno deli sa svima koji žele da slušaju. Njena sposobnost da prepozna ljude i njihove potrebe u prostoru čini svaki projekat istinski živim, a razgovor sa njom otkriva koliko pažnje, strpljenja i empatije stoji iza svakog arhitektonskog izbora. Svaka reč i anegdota koju deli za časopis „grenef.“ potvrđuje da arhitektura za nju nije samo profesija, već kontinuirani razgovor sa svetom oko nas“, rekao je Predrag Rađen, urednik časopisa „grenef.“.
Još u gimnaziji ste morali da odlučite između matematike i likovnog. Kada danas pogledate unazad – da li ste zapravo tada prepoznali arhitekturu kao spoj ta dva sveta?
Iskreno, mislim da tada još nisam znala da je to arhitektura – ali sam prepoznala sebe. Oba predmeta su mi bila jako zanimljiva i išla su mi lako. Oduvek sam bila rascepljena između sveta logike i sveta estetike, između konstruktivnog i racionalnog i intuitivnog. Tek kasnije sam shvatila da arhitektura upravo živi na toj granici. Tadašnji izbor je zapravo bio moj prvi nesvesni korak ka profesiji u kojoj se ta dva sveta prirodno dopunjuju.
Koliko je vreme provedeno u dedinoj stolarskoj radionici oblikovalo Vaš osećaj za materijal, detalj i ruku zanatlije u arhitekturi?
Mislim da se u toj radionici formirao najveći deo mog senzibiliteta. Potpuno nesvesno, kroz igru ulazila sam u svet razumevanja i oblikovanja materijala, prostora, poštovanja njegovih svojstvenosti, granica, razumevanja grešaka i prepoznavanja lepote u njegovoj iskrenosti i prirodnosti. Ta ruka zanatlije, mirisi, toplina i taj odnos prema materijalu i danas osećam u svakom projektu.
Kako ste tokom studija prepoznali da Vas arhitektura ne privlači samo formom, već i emocijom prostora?
Smatram da arhitektura uvek treba da prenosi dublju poruku od davanja forme nekom upotrebnom prostoru. Najduže pamtim atmosfere i pristup koji je arhitekta imao u vezi sa rešavanjem određenih izazova, a ne fasade. Prostor koji nešto u čoveku pokrene – promišljanje, mir, napetost, radoznalost – za mene je postao važniji od formalnog rešenja.
To je trenutak kada sam počela da razmišljam o projektovanju kao procesu u kome želim da stvorim nešto više od davanja forme i rešavanja funkcionalnih izazova.
Profesor Vasilije Milunović imao je presudan uticaj na Vaš razvoj. Šta ste od njega naučili što i danas nesvesno ponavljate u svom radu?
Kao jedan od najboljih studenata u studiju profesora Vasilija Milunovića, dobila sam priliku da se pridružim timu na fakultetu kao student demonstrator. U toj ulozi učestvovala sam u nastavi i pomagala mlađim kolegama da razviju svoje veštine projektovanja i razumevanja savremene arhitekture. Taj period rada sa studentima bio je ključan za mene, jer me je oblikovao ne samo kao arhitektu već i kao profesionalca.
Naučila sam koliko je važno deliti znanje i sarađivati s kolegama, što je postalo deo moje profesionalne filozofije. Paralelno s radom na fakultetu, radila sam i u studiju profesora Milunovića, gde sam sticala praktično iskustvo kroz rad na projektima. Od njega sam naučila da arhitektura nije samo estetika, pronalaženje najboljeg rešenja, nego intelektualna disciplina koja traži istraživanje, poznavanje detalja i procesa, odgovornost i doslednost. Naučila sam i ono suštinsko: da se ne pravi kompromis kada je u pitanju smisao.
Rad u njegovom birou trajao je tri godine – kako pamtite taj period? Šta Vas danas najviše veže za to iskustvo?
Pamtim ga kao period ogromnog učenja. Tu sam prvi put osetila ozbiljnost profesije, odgovornost prema projektu i prema ljudima koji te prostore koriste. Da ne projektujem prostor samo za trenutnog vlasnika nego za sve buduće korisnike. Naučila sam da se arhitektura mora promisliti i razraditi do najsitnijeg detalja. Skoro svakodnevno sam osećala zahvalnost što učim od tako velikog arhitekte kao što je Vasko Milunović i trudila se da duboko u sebi pamtim i čuvam taj dragoceni osećaj. Tom osećaju je posebno doprinela gotovo Markesovska atmosfera koja je vladala u studiju sa papirima i ručno rađenim projektima u potkrovlju jedne zgrade na dnu Knez Mihailove ulice, u kome se svakodnevno kroz prozor, u tačno vreme, osećao miris hrane iz obližnjeg restorana. Potpuno sam bila svesna da sam bila na pravom mestu u trenutku kada mi je to bilo najpotrebnije.
Kada ste započeli profesionalni rad, rekli ste da niste bili svesni koliko ne znate. Kako danas gledate na taj momenat suočavanja sa realnošću prakse?
Danas na to gledam kao rano sazrevanje: da sam relativno rano naučila da je arhitektura proces koji neprekidno traje i stalno te tera na preispitivanje. Često se i dalje na kraju nekog velikog projekta tako osećam.
Smatram to dragocenim saznanjem. Arhitekte se često pri svakom novom izazovu osećaju kao na početku karijere.Meni je to neophodno da bih se pripremila za nova iskustva, duboko istražila novu temu ili drugačiju tipologiju, postigla nova znanja. Taj osećaj mi budi i dodatni entuzijazam da smislim uvek nešto novo i drugačije, da neprekidno razvijam projektantske veštine. To je konstantni rad na sebi.
Šta ste iz perioda u firmi Montera poneli kao ključnu lekciju za kasniji samostalni rad?
U Monteri sam naučila kako funkcionišu veći i organizovani sistemi i kako bez ozbiljne organizacije, nema održivosti projektnog biroa. Naučila sam značenje reči dovoljno dobro, kao i razvijanje rada u većem timu, što mi je kasnije bilo jako dragoceno u vođenju sopstvenog biroa. Sticajem srećnih okolnosti, upoznala sam puno kvalitetnih ljudi sa kojima sam se prepoznala i kasnije nastavila saradnju.
Jedna od njih je koleginica i prijateljica Danica Stojiljković koja je sa mnom i Dunjom Nedeljković (mojom sestrom i koleginicom) učestvovala u brojnim konkursima kao jedan od autora, na kojima smo osvajali nagrade. Jedan od nagrađenih konkursnih projekata koji smo izveli je pijaca Palilula.
Prvi koraci u samostalnom radu – kako ste se snašli u spoju stvaranja, preuzimanja rizika i odgovornosti?
Čini mi se da je to bila kombinacija ogromnog entuzijazma i hrabrosti, jer smo krenuli sa samostalnim radom u vreme velike ekonomske krize koja je vladala u našoj zemlji. U tom trenutku mi je delovalo da nemam drugog izbora. Montera je otišla u stečaj, ja sam bila trudna, a imala sam samo jednog klijenta za koga sam radila mali projekat apartmana od 25 m2.
Trebalo je puno vremena, truda, danonoćnog rada, odgovornosti, suza, doslednosti, da dođemo do poslova i klijenata koje sada imamo. Tada sam shvatila da bavljenje arhitekturom nije samo kreativni čin, već i čitav sistem odlučivanja, vođenja, organizacije i vere da ćeš na kraju stići tamo gde si želeo da budeš.
Nagrade na konkursima, poput onih za opštinu Surčin i Hilton (tada po raspisu to nije bio projekat za Hilton, nego poslovni objekat sa poslovnim apartmanima), koliko su Vam tada značile i da li su bile potvrda da ste na pravom putu?
Značile su mi mnogo više nego što sam tada umela da prepoznam. Ta dva konkursa sam radila još dok sam bila u studiju kod profesora Milunovića. Zajedno sa mnom na konkursima kao koautor je učestvovala i koleginica Ivana Simković. Oba konkursa su bila u veoma ozbiljnoj konkurenciji, među kojima su bili i profesori sa fakulteta.
Mi smo osvojile na oba konkursa treću nagradu i tada sam prvi put bila prepoznata u stručnoj javnosti kao arhitekta sa izraženim autorskim stavom. Na konkursu za lokaciju današnjeg Hiltona je predsednik žirija bio akademik i profesor Milan Lojanica.
Njegova izjava, da je za njega naš projekat bio pobednički, mi je dala dodatni vetar u leđa da ono što radim ima prepoznatljiv kvalitet i da treba da verujem svojoj intuiciji i svom pristupu.
Ime GEO INKA potiče od firme Vaših roditelja, a kasnije ste ga redefinisali. Koliko u tom kontinuitetu ima simbolike nasleđa i identiteta?
Ima mnogo. Mi smo nasledili roditeljsku firmu čiji smo naziv redefinisali, ali sa željom da se deo tog identiteta zadrži – da INKA nosi i tu priču o kontinuitetu i korenima, ali pre svega o porodičnoj tradiciji u kojoj se rad i vrednosti prenose generacijski. Moji roditelji su geodete, pa otuda GEO koje smo skinuli, kako se ne bi vezivala za kontekst koji nije arhitektonski.
Kako je nastala INKA – i koliko je ta odluka bila profesionalna, a koliko porodična?
INKA je nastala iz potrebe da radimo slobodno, odgovorno i u skladu sa sopstvenim uverenjima. Moj suprug i ja smo 2008. godine krenuli sami, a 2013. su nam se pridružili moja sestra i zet.
Nas troje arhitekata i zet kao građevinski inženjer smo osnivači, ali INKA studio čine još šestoro sjajnih i talentovanih kolega arhitekata.
Svaki od njih ima važnu ulogu u građenju INKA studija, naročito Predrag Ignjatović, koji je sa nama gotovo od osnivanja i neraskidiv je deo INKA identiteta, čiji se autorski pečat oseća na skoro svakom projektu. Bila je to profesionalna odluka, ali duboko prožeta porodičnim poverenjem.
Slavimir Stojanović bio je važna figura u priči o INKI i projektu FUTRO House. Šta Vas je u toj saradnji najviše inspirisalo i šta Vas je u toj kući najviše vezalo, a šta promenilo u Vašem pristupu projektovanju?
Saradnja sa Slavimirom je za mene bila potpuno nadrealna. Jedno predivno i veliko iskustvo bilo je raditi sa čovekom koji je ozbiljan profesionalac sa gotovo svim nagradama za grafički dizajn koje se mogu zamisliti. Jedan od najvećih autoriteta u kreativnoj industriji koga imamo.
Zatražila sam mu pomoć oko grafičkog dizajna za logo i promenu imena našeg studija.
Zapravo, njegova je bila ideja da se samo skine GEO i ostane INKA. On je kumovao INKA studiju! INKA ima veze sa nečim sto je stvarno, autentično, ručno potpisano, a ne kopija.
Takođe, civilizacija Inka koja je ostavila nezamislive građevine za to vreme. Naša INKA je ime moje čukunbabe, ali se divno u Slavimirovom pojašnjenju značenja reči uklopila i nastavila da živi kroz arhitekturu.
FUTRO House je nastala kao posledica prepoznavanja dve kreativne duše sličnog senzibiliteta. Slavimir mi je predložio da mu skiciram malu vikendicu na Kosmaju za uslugu da nam on smisli naziv firme i logo. Iskrena želja da se jednom mladom i entuzijastičnom kolegi pomogne i da mu to još bude šansa da napravi projekat koji može da bude i nagrađivan za mene je bila neprocenjiva. Ne možete ni da zamislite koliku sam tremu imala.
On tada nije ni sanjao šta može da dobije, a ni da li će imati mogućnosti da ceo projekat iznese. Odgovornost je bila ogromna. Međutim, Slavimirovo oduševljenje projektom kuće, koju smo kasnije nazvali FUTRO House i ta snaga emocija koju je umeo da prenese, me je momentalno oslobodila svih sumnji i bila još jedna potvrda da sam na dobrom putu. Na toj šansi sam mu beskonačno zahvalna.
Ložionica je složen i simboličan projekat – kako ste doživeli tu rekonstrukciju i koje ste principe branili od početka do kraja?
Ložionica je za mene bila jedna divna prilika da se dokažemo kao tim koji može da se nosi sa velikim objektima rekonstrukcije zgrada sa industrijskim nasleđem i njegovim pretvaranjem u objekat za moderno doba.
Reinterpretacijom nasleđa i uvođenjem novih elemenata želeli smo da postignemo autentičnost i jasnoću, ali uz duboko poštovanje konteksta – od istorijskih vrednosti objekta, preko vizije investitora o multifunkcionalnom, inovativnom i kreativnom prostoru na 4.500 m², do uvažavanja ideje autora konkursnog rešenja.
U tom slojevitom procesu nastao je enterijer koji ne briše tragove prošlosti, već ih pretvara u aktivan deo savremenog iskustva prostora.
Naš studio je dobio poverenje investitora da dizajnira potpuno novi idejni koncept koji će zadovoljiti sve njihove potrebe za tako složenom funkcijom. Ono što je bilo od suštinskog značaja je naša odluka da se naslonimo na prvonagrađeno konkursno rešenje. Potencijal koncepta enterijera tog rešenja nam je bio jako blizak i želeli smo da ga u potpunosti razvijemo.
Početnu ideju „lebdeće galerije” uspeli smo da nadogradimo i unapredimo, dajući joj svoj autorski pečat. Ostvaren je dobar dijalog elemenata eksterijera koji direktno komuniciraju sa prostorom u enterijeru. Elementi se prepliću i to se ogleda kako u upotrebi materijala koji sa fasade ulaze u unutrašnji prostor tako i u delovima enterijera koji u vidu funkcionalnih veza izlaze u spoljašnji prostor.
U projektima, kao što je Ložionica, istražujemo transparentnost, iskrenost i slojevitost prostora.
Želimo da struktura bude vidljiva – da se ne skrivaju materijali, da se vidi proces – jer verujemo da u toj autentičnosti leži lepota. Kamen, čelik, staklo i sirovi beton prirodan su izbor – materijali koji su već utkani u „genetski kod“ Ložionice.
Oni čuvaju duh prošlosti, ali ga prevodimo kroz savremeni kontekst, stvarajući odnos između sirove strukture i nežne transparentnosti.
Rekli ste da arhitekturu funkcionalno doživljavate kao poetsku. Šta za Vas znači ta „poezija funkcije“?
Kada je prostor iskreno funkcionalan, on postaje intuitivan, lak i prirodan. Ta lakoća u komunikaciji je trenutak kada korisnik ne vidi projekat, nego samo oseća da mu je lepo. Još kad se uključe materijali, boje, svetlo, refleksije, kad imamo mogućnosti da se igramo sa tim elementima – to je onda poezija.
Kada ste prvi put osetili da možete da se opustite u svom poslu – ne zato što je lakše, već zato što ste stvorili sistem koji funkcioniše?
Možda tek poslednjih nekoliko godina. Kada vidiš da studio diše svojim ritmom, da ljudi rastu, da proces funkcioniše i bez tvog stalnog nadzora – shvatiš da si izgradio nešto stabilno. To je veliki mir.
Kako ste razvili mentorski odnos prema mlađim kolegama – i koliko Vam taj deo rada danas znači?
Sasvim prirodno. Prepoznajem sebe u njima – onu istu nesigurnost, želju, znatiželju. Znam koliko je meni značilo da učim od iskusnijih. Trudim se da u našem studiju gradimo poverenje, mlađim kolegama dajemo prostor da greše i priliku da rastu. Dajemo im slobodu da sami kreiraju i budu veliki deo procesa razvoja projekta uz naše mentorsko vođenje. Danas je taj mentorski deo jedan od najlepših delova mog posla. Vraća me na dane fakulteta kada sam pomagala studentima.
Posvećenost detalju, energetika, fasade, troslojna stakla – gde povlačite granicu između tehničke preciznosti i arhitektonske intuicije?
Kad su tehnički detalji u pitanju tu improvizaciji nema mesta, niti oslanjanju na intuiciju.
Tu sam vrlo precizna, volim da poznajem tehnička rešenja koja ugrađujem, kako bih bila kreativnija u projektovanju, ali i kako bih najbolje približila investitoru i pomogla oko donošenja odluka.
Kada pogledate sadašnjih 200 realizovanih projekata, koji trenutak u tom nizu biste izdvojili kao onaj kada ste prvi put osetili da je arhitektura zaista „obostrana ljubav“?
Svaki put kada nas klijent preporuči drugom klijentu osećam tu istinsku zahvalnost – ne samo zbog estetike, nego zato što mu je život postao lakši. U tim trenucima shvatiš da prostor može da dotakne čoveka. Da može da utiče na njegovo raspoloženje, promene navika, da utiče na ukupan kvalitet njegovog života.
Za mene je to najdublja potvrda ljubavi prema onome što radim.
Koliko je po Vama važno što stručnu javnost informišu i edukuju uskostručna izdanja kao što su „Podovi“, „Prozori+Vrata“ i „grenef.“ — i šta je ono što prvo čitate kada Vam stignu naša izdanja?
Izuzetno je važno. Proces istraživanja u arhitekturi nije samo analiza inspirativnih arhitektonskih dela — ona je poznavanje i edukacija u vezi sa tehničkim rešenjima, kao i znanje kako ih primeniti. Uskostručna izdanja nam u tome pomažu, podižu kvalitet struke i fokusiraju se na ono bez čega dobra arhitektura ne postoji, a to je dobar detalj. Kada otvorim časopis, volim da ispratim gde profesija zaista ide.
„Razgovarati sa Marinom Lazović znači pratiti misao koja se kreće jednako precizno kao linija na nacrtu, ali i jednako nežno kao svetlo koje klizi kroz prostor. Retkost je upoznati autora koji arhitekturu doživljava kao poeziju, a projektovanje kao igru emocija, znanja i odgovornosti – i pritom uvek, bez izuzetka, u centar stavlja čoveka. Njena posvećenost, jasnoća i iskrenost podsećaju na to koliko arhitektura može biti plemenita kada se gradi iznutra, a ne spolja. Mi iz redakcije časopisa „grenef.“ iskreno smo počastvovani što smo imali priliku da čujemo i prenesemo deo tog stvaralačkog sveta. Ovaj razgovor nije samo intervju, već podsetnik da je arhitektura mnogo više od profesije – ona je kontinualni dijalog sa prostorom, ljudima i vremenom“, rekao je Predrag Rađen, urednik časopisa „grenef.“.