intervju: Dušica Totić – Arhitektura kao dijalog mašte i odgovornosti

U vremenu kada arhitektura često podleže diktatu brzine, tržišta i trenda, retki su oni koji joj pristupaju kao prostoru dijaloga – između vizije i stvarnosti, između forme i suštine, između pojedinca i zajednice. Dušica Totić, arhitektkinja i suosnivač studija Remorker jedna od onih koje arhitekturu ne posmatraju samo kao posao, već kao poziv – način mišljenja i oblik odgovornosti.

Od prvih skica na časovima tehničkog, preko intenzivne biro-prakse, do složenih investicionih projekata u samom srcu Beograda, njen profesionalni put je kontinuirano traganje za autentičnim izrazom, ali i balansiranje između stvaralačke slobode i realnih ograničenja. Za Dušicu, prostor nije samo funkcionalna kategorija – to je živi entitet, utemeljen u vremenu, kulturi i identitetu onih koji ga koriste.

U ovom razgovoru govorimo o koracima koji su oblikovali Remorker, važnosti partnerstva i tima, ulozi arhitekte danas – ali i o tome zašto su integritet, prisutnost na gradilištu i vera u suštinu arhitekture i dalje temelj svakog projekta.

Na časovima tehničkog u osnovnoj školi prvi put ste osetili privlačnost ka arhitekturi. Da li danas, posle svih projekata, još uvek tragate za tim „opipljivim rezultatom“ koji Vas je tada inspirisao?

Taj osećaj je sveprisutan kada se bavite arhitekturom. Mislim da nema većeg zadovoljstva od trenutka kada ono što je do juče postojalo samo kao misao, skica, apstraktna forma — počne da poprima stvaran oblik u prostoru. Taj susret sa sopstvenom vizijom, koju ste uspeli da materijalizujete predstavlja suštinsku čar arhitektonskog stvaralaštva. On nosi sa sobom snažnu potvrdu da je moguće oblikovati stvarni svet svojom idejom. U trenutku kada svoju maštu možete opipati rukama, shvatite koliku moć ima arhitektura – to je razlog zbog kog je naša struka toliko zavodljiva.

Kako ste doživeli prelaz sa konceptualnog sveta arhitekture tokom fakulteta na konkretnu praksu u birou Living Space? Da li biste studentima danas savetovali raniji ulazak u biro?

Za mene lično to je bila prava odluka, predmeti i vežbe na fakultetu su bile previše konceptualne i ostavljale puno prostora za kreativnost, međutim meni je prazan papir teško padao. Mnogo sam se bolje snalazila u projektovanju u birou kada postoji konkretna lokacija, investitor i budžet. Sam proces projektovanja je kontinuirani dijalog sa problemom.

Svaki izazov, svaka ograničavajuća okolnost, ne predstavlja prepreku već potencijal, što su uslovi složeniji, to se um dublje angažuje, tragajući za preciznijim, promišljenijim rešenjima. U tom slojevitom susretu sa kompleksnošću, često se oblikuju najsnažnija i najautentičnija arhitektonska ostvarenja.

Mladim kolegama uvek savetujem da u ranim fazama karijere što više uče kroz praktičan rad, posebno uz podršku mentora. Iskustvo pokazuje da se znanje daleko brže i dublje usvaja kada imate nekoga ko vas vodi kroz procese, ukazuje na ključne korake i pomaže vam da izbegnete nepotrebne greške na putu do osamostaljivanja.

Spomenuli ste svog mentora iz tog perioda, koji je kao i Vi danas, doživljavao enterijer kroz oblikovanje prostora. U čemu se ogledao značaj Vašeg mentora iz tog perioda i koliko je važno imati podršku u formativnim godinama rada?

Rekla bih da sam kroz to iskustvo naučila mnogo, i to na način koji nadilazi teorijsko znanje.

Fakultet pruža snažan temelj, široku lepezu informacija i metodološki okvir ali prava dubina razumevanja dolazi tek kroz rad u praksi.

Mentor je verovatno ključna osoba u ranim fazama karijere, ja sam imala tu sreću da sam se već u prvom birou pronašla i emotivno i profesionalno. Rad na projektima iz oblasti enterijera nosi određene prednosti pogotovo na početku karijere zbog bržeg toka realizacije. Arhitekta ima priliku da u relativno kratkom vremenskom periodu prođe kroz sve ključne faze procesa od konceptualizacije do izvođenja i na taj način stekne uvid u kompleksnost i dinamiku profesije.

Iskustva iz „dvorišta“ sa Brankom Zrnićem i projektovanje bolnice u Alžiru, škola i vrtića po Italiji — kako Vas je ta ‘neformalna’ praksa oblikovala kao arhitektu?

To je zaista bio jedan izuzetno uzbudljiv i formativan period u mom životu. Branko Zrnić, moj prijatelj još iz detinjstva, danas vodi uspešan arhitektonski biro u Italiji sa preko dve stotine zaposlenih i izgradio je impresivnu karijeru kao arhitekta i preduzetnik. Naša zajednička iskustva iz najranijih dana, posebno projektovanje u dvorištu porodične kuće u Zemunu ostavila su dubok trag u mom profesionalnom razvoju. Upravo tada se u meni prvi put javila svest o arhitekturi ne samo kao disciplini, već i kao mogućem pravcu samostalne, preduzetničke prakse. Zanimljivo je kako su tada, uprkos velikoj odgovornosti, stvari s Brankom delovale jednostavno i prirodno. Taj osećaj lakoće u izazovima kasnije se preneo i na moj profesionalni pristup. Naučila sam da su upravo situacije koje nas izvode iz zone komfora one koje podstiču rast, produbljuju razumevanje i otvaraju prostor za inovativna rešenja.

Radili ste u različitim firmama, na zadacima od izvođenja do proračuna energetske efikasnosti i BIM softvera. Koji segment iz tog perioda je najviše doprineo Vašem današnjem profesionalnom integritetu?

Bio je to rani, istraživački period moje karijere, tokom kojeg sam u relativno kratkom vremenskom okviru imala priliku da radim u nekoliko različitih firmi, od kojih je svaka negovala drugačiji pristup arhitekturi.

Te dve godine bile su za mene svojevrsni eksperiment samoproučavanja — period traganja, ispitivanja granica i sopstvenih afiniteta unutar struke.

To iskustvo mi je pomoglo da jasnije definišem ne samo svoje profesionalne afinitete, već i šta mi jednostavno ne odgovara i šta se kosi sa mojim načinom rada i vrednostima. Shvatila sam da rad u korporativnom okruženju jednostavno nije prostor u kom mogu da funkcionišem autentično i sa punim entuzijazmom. Ta spoznaja bila je važan korak u oblikovanju mog daljeg profesionalnog puta.

Remorker je nastao iz lične inicijative i želje da se „radi nešto”. Kako je izgledao početak i koji je bio prvi trenutak kada ste osetili da je studio „na pravom putu“?

Sada, s vremenske distance, shvatam da nas tada nije pokretala samo želja da ‘nešto radimo’, već potreba da se bavimo onim što volimo, što nas iskreno inspiriše, stvarima u koje verujemo i kroz koje možemo da izrazimo sebe. Da smo na pravom putu, postalo nam je jasno već na prvom gradilištu, dok smo radili na splavu Shake&Shake. Taj osećaj uzbuđenja, stvaralačke energije i dubokog zadovoljstva dok je projekat nastajao pred našim očima je bio trenutak u kojem sam sa sigurnošću znala da upravo ovim želim da se bavim u životu.

Poznati ste po intenzivnom prisustvu na gradilištu i kontroli svakog detalja. Šta Vas vodi kroz taj nivo posvećenosti realizaciji svakog projekta?

Ljubav prema arhitekturi i lični entuzijazam su ono što nas drži angažovanima na gradilištu.

Trudimo se da pratimo svaki deo procesa sa pažnjom i odgovornošću, jer znamo koliko je svaki detalj važan za uspeh projekta.

Projekti za Marera Properties postavili su Remorker na širu mapu. Kako je izgledalo raditi u visokom ritmu, od ideje do useljenja u roku od godinu dana?

Rad sa Marerom predstavljao je za nas svojevrsni ‘fakultet posle fakulteta’. Po prvi put smo sarađivali sa ozbiljnim developerom i imali priliku da upoznamo kompleksan menadžment celog procesa. Takođe, ušli smo u svet velikih investicija i stekli jasniji uvid u to kako arhitektura funkcioniše unutar investicionog ciklusa, finansija i tržišnih zahteva.

Imali smo sreću da radimo sa investitorom koji je delio našu viziju kada je reč o poruci koju dobra arhitektura može da pošalje. Ta usklađenost vrednosti omogućila nam je da zajedno ostvarimo projekte u kojima je svaki detalj pažljivo promišljen i vrednovan.

Kings Circle Residence je jedan od Vaših najvidljivijih projekata. Da li je rad na tom objektu promenio svest o sopstvenoj poziciji na tržištu i kakve su bile reakcije javnosti nakon prezentacije i usvajanja projekta?

Tako je, Kings Circle Residence predstavlja značajnu prekretnicu u razvoju Remorkera.

Ovim projektom smo na jedan ambiciozan i upečatljiv način zakoračili iz oblasti poslovnih prostora u stambeni segment, i to na jednom od najprepoznatljivijih gradskih trgova, na Slaviji.

Uvideli smo da bi ovaj projekat mogao postati jedan od važnijih za naš razvoj i usavršavanje, što osim velike motivacije da damo svoj maksimum, nosi i određeni pritisak.

Rešenje za blok predstavili smo putem pozivnog konkursa, na koji je bilo pozvano nekoliko biroa. Naše rešenje je izabrano kao najbolje i odlučeno je da se sa njim krene u dalju fazu realizacije.

Nakon što je rešenje izašlo u javnost, susreli smo se sa podeljenim mišljenjima. Veliki kapitalni projekti često izazivaju ambivalentne reakcije u široj zajednici — često nisu lako prihvatljivi običnom čoveku, koji se teško može povezati sa monumentalnim, megalomanskim strukturama. Kada se takvi projekti svrstavaju u kategoriju luksuza, dodatno postaju nedostupni mnogima, što ih čini i manje poželjnim u očima javnosti.

Prvi put smo se susreli sa činjenicom da naše ideje i rad ne moraju uvek naići na opštu podršku, što je značajan korak u procesu sazrevanja svakog kreatora. Kritike su, kao i pohvale, uvek dobrodošle. Nema ničeg goreg od indiferentnosti.

U nekoliko godina koje su prethodile ovom projektu, igrali smo na sigurno, tako da je upravo ovaj izazov doneo novu energiju i potvrdu da napredujemo.

Kreativni odnos sa Markom Korošecom je temelj „Remorkera“. Kako izgleda Vaša međusobna podela uloga i šta mislite da je ključ uspešnog partnerstva?

Marko i ja smo uplovili u profesionalne karijere u isto vreme u istom birou i zajedno smo gradili odnos prema poslu i arhitekturi kao pozivu, to je sigurno puno pomoglo ovoj našoj jedanaestogodišnjoj harmoniji i napravilo dobar temelj za dalje širenje tima.

Iz ličnog iskustva rekla bih da je ključ uspešnog partnerstva u iskrenoj komunikaciji, međusobnom poverenju i jasnom razumevanju zajedničkih ciljeva. Takođe, važna je sposobnost prilagođavanja, podrška u izazovima i spremnost na kompromis, ali bez gubljenja suštine i vrednosti koje partneri dele. Kada se ove komponente usklade, partnerstvo postaje temelj za dugoročan i plodonosan odnos.

Podela uloga između mene i Marka u Remorkeru prirodno se oblikovala nakon pet-šest godina zajedničkog rada. Shvatili smo da razvoj biroa ne zavisi samo od profesionalnog rasta u samoj arhitekturi, već i od napretka kao pravnog i poslovnog entiteta kroz jasno definisane interne odnose, organizaciju, kao i kvalitetan odnos sa spoljnim saradnicima i investitorima.

Vaša pozicija u birou obuhvata i menadžment. Kako doživljavate proces između kreativnog procesa i operativnog vođenja firme?

Tako je, meni je pripao onaj deo kolača koji je možda manje kreativan, ali zato podjednako važan kako za neki konkretan projekat, tako i za sudbinu jednog biroa. Ne mogu da kažem da sam zamišljala da ću se ovim baviti kada sam bila na onim časovim tehničkog, ali vremenom počinjem da se pronalazim i u oblasti menadžmenta i vođenja firme, čovek se očigledno iznova pronalazi celog svog života. Svoju kreativnu stranu zadovoljavam angažovanjem u idejnim procesima kroz koji prolazi svaki projekat u svom nastajanju, kao i kroz krajnji rezultat kada se taj projekat realizuje i fotografiše.

Ostatak vremena se dobrovoljno bavim operativnim poslovima vođenja firme.

Kako je izgledao proces okupljanja tima u Remorkeru i koliko je značajno raditi sa ljudima koji dele istu arhitektonsku i etičku viziju i na kraju koji su sa Vama (većina) od osnivanja firme?

Naš tim je u roku od godinu dana znatno porastao, a poslednjih deset godina ostao je gotovo nepromenjen u sastavu. Taj rast nije bio strateški planiran, već se desio spontano iz iskrene potrebe da zajedno radimo na jednom većem, zahtevnijem projektu. Ta prilika je spojila pre svega grupu izuzetnih ljudi, koji su danas, s godinama, postali pravi profesionalci i veliki prijatelji.

Svi ti ljudi koji su sa nama već čitavu deceniju su naši kreativni partneri. U takvom radnom okruženju je lako napredovati jer svaki izazov ili neuspeh deluje manje strašno kada niste sami, a sa druge strane svaki uspeh vredi još više kada ga iskreno delite sa nekim.

Učestvujete aktivno u radu ASAP-a i tu ste od samog osnivanja kada je ovo udruženje bilo samo skica na papiru. Šta Vam je ASAP doneo kao arhitektkinji, a šta kao osobi?

Ja lično ASAP doživljavam kao sigurnu kuću za arhitekte preduzetnike, mesto gde vlada jedna, pre svega, prijateljska atmosfera i gde sve članice imaju isti cilj, a to je oblikovanje podsticajnijeg okruženja za bavljenje arhitekturom.

Ima mnogo prostora za unapređenje uslova u kojima se stvara arhitektura u Srbiji, na tome se u srpskom društvu predugo nije dovoljno radilo.

Trudimo se da kroz zajedničku saradnju podignemo kvalitet arhitektonske usluge na viši nivo: kroz razmenu znanja i iskustava, uvođenje standardizacije, aktivnu komunikaciju sa nadležnim institucijama i javno zagovaranje interesa struke. Jednako važna je i saradnja sa developerima, tržištem nekretnina i građevinskim sektorom, jer verujemo da samo zajedničkim naporima možemo izgraditi održiv i snažan profesionalni ekosistem.

Koliko je za Vašu zajednicu važno što imate priliku da pratite najnovije trendove iz branše kroz Medijsku platformu, časopis i portal „grenef.“ I šta za Vas lično znači jedan od retkih časopisa koji prati isključivo domaću scenu?

U vremenu kada su digitalni formati postali gotovo jedini način da se arhitektura približi široj publici, prisustvo štampanog izdanja koje kontinuirano prati dešavanja u struci i informiše publiku ima posebnu vrednost. Takva platforma doprinosi očuvanju kontinuiteta u komunikaciji i jačanju vidljivosti naše profesije.

Kada se osvrnete na sve što ste prošli, šta biste rekli da je Vaša najvažnija profesionalna lekcija do sada — i šta je ono što Vas danas najviše pokreće?

Najvažnija profesionalna lekcija koju sam do sada naučila jeste da arhitektura nikada ne postoji sama za sebe. Ona je neprekidan dijalog sa kontekstom, sa ljudima, sa vremenom u kojem nastaje. Naučila sam da je slušanje jednako važno kao i crtanje i da se najbolja rešenja rađaju tamo gde se susretnu mašta i odgovornost.

Ono što me danas najviše pokreće jeste mogućnost da kroz arhitekturu utičem na kvalitet svakodnevnog života ljudi.