U poslednjim godinama života Frank Gehry je ostao izuzetno aktivan — njegov studio i timovi nastavili su da realizuju projekte širom sveta, potvrđujući njegovu neiscrpnu kreativnu energiju. Preminuo je 5. decembra 2025. u svojoj kući u Santa Monici, u 96. godini, nakon kratke respiratorne bolesti.
Frank Gehry — život, delo i nasleđe
Frank Owen Gehry (rođen 28. februara 1929. u Torontu, Kanada) važio je za jednog od najinventivnijih i najuticajnijih arhitekata savremenog doba.
Nakon što se njegova porodica 1947. preselila u Los Anđeles, Gehry je studirao arhitekturu na University of Southern California (USC), a kasnije i urbanizam na Harvard Graduate School of Design. Godine 1962. osnovao je sopstveni studio, koji je kasnije prerastao u firmu Gehry Partners.
Njegov rani rad obuhvatao je relativno konvencionalne zgrade, ali je već krajem 1970-ih započeo eksperimentisanje — rušio je arhitektonske norme: primer su adaptacije njegove sopstvene kuće u Santa Monici, u kojima je staru strukturu “zarobio” u novi okvir od čelika i stakla, oduzimajući joj tradicionalan izgled.
U isto vreme, kreirao je i kolekcije nameštaja od talasaste kartonske ploče (linije „Easy Edges“ i „Experimental Edges“) — što je ilustracija njegove sposobnosti da preispituje materijal, formu i funkciju.
Globalno priznanje: dekonstruktivizam i arhitektonske ikone
Frank Gehry je postao prava zvezda arhitekture tek kada je prihvatio — i tehnički ovladao — organski, skulpturalni jezik arhitekture. Njegov proboj dogodio se sa projektima koji su delovali kao da su izvukli arhitekturu iz svojih okvira — zgrade koje su imale talasaste, krive fasade, asimetrične forme.
Najpoznatiji među njegovim delima je Guggenheim Museum Bilbao u Španiji, otvoren 1997. godine, čije obline i neobične oblike od titana i kamena mnogi smatraju „najvažnijom arhitekturom od 1980-ih na ovamo“. Taj muzej je postao simbol takozvanog „Bilbao efekta“ — ideje da jedna zgrada-ikona može da transformiše percepciju grada, kulturološki i ekonomski.
Drugo prepoznatljivo delo je Walt Disney Concert Hall u Los Anđelesu — projektovan pre Bilbaa, a završen 2003. godine. Zahvaljujući složenim oblicima i savršenoj integraciji metala u arhitekturu, koncertna sala postala je kulturni simbol grada, spoj vizuelnog izraza i akustičke izvrsnosti.
Pored ova dva monumenta, Gehry je potpisao i niz drugih značajnih građevina: između ostalog, zgradu Fondation Louis Vuitton u Parizu, različite adaptacije i kulturne prostore širom sveta — u Berlinu, Majamiju i drugima.
Stil, filozofija, pristup — glas arhitekture kao emocije
Gehry je često govorio da želi “da vrati osećaj i humanističke kvalitete u arhitekturu”, udaljivši je od hladne i rigidne modernističke forme.
Jedna od njegovih čuvenih izjava glasi:
„Živimo u kulturi i vremenu u kojem je kretanje svuda oko nas – sve je u stalnom pokretu. Ako se na to oslonimo i utkamo ga u naš arhitektonski jezik, ono dobija poseban odjek.”
Taj pristup — spajanje arhitekture i skulpture, zamaha i nežnosti, sofisticirane tehnologije i sirovih materijala — učinio je da deli mišljenja: dok su mnogi slavili njegov rad kao revolucionaran i emotivan, drugi su ga kritikovali da je “previše formalan”, da prioritizuje efektnu formu nad funkcionalnošću.
Sam Gehry je na tu kritiku znao da odgovori i sa dozom humora: jednom prilikom rekao je, misleći na slavu i status, da je “kao saznanje da me stariji braća ipak vole”.
I još — iskreno je priznao da ideja u njegovoj glavi gotovo nikada nije bila “10 puta gora” od onoga što se na kraju izgradi — «ono što je u mom oku uvek je deset puta bolje nego što ikada postignem».
Nasleđe i smrt — kraj jedne ere, početak večitih inspiracija
Kao arhitekta koji je razbio granice konvencionalnog, spojio umetnost i inženjering i poverio gradovima čitavu novu estetiku — Gehry ostaje besmrtan kroz svoja dela. Njegove građevine i dalje oduševljavaju, izazivaju, inspirišu. On je pokazao da arhitektura može da bude san, emocija, scenska umetnost — i da ima moć da promeni ne samo izgled, nego i duh gradova.
Njegova radikalna, dosledna nekonvencionalnost — duboka, unutrašnja potreba da preispituje pravila i odbija da prihvati ograničenja „normi“ arhitekture.
Ovo nije romantična interpretacija, već osobina koju o njemu navode Harvard, Yale, MIT, MoMA, The New York Times, The Guardian, ArchDaily, Architectural Record, kao i brojni profesori koji ga predaju kao studiju slučaja.
Najtačnija, najdublje ukorenjena i najdoslednije dokumentovana osobina Franka Gehryja je njegova nesalomiva nezavisnost u razmišljanju — kreativna hrabrost da bude drugačiji, čak i kada cela profesija misli suprotno.