intervju: Đorđe Bajilo – DBA studio i izazovi savremenog projektovanja

Đorđe Bajilo započeo je svoj arhitektonski put 2002. godine šestomesečnom praksom u kabinetu Gradskog arhitekte u Barseloni. To iskustvo je predstavljalo ključnu tačku, otvarajući mu vrata u dinamičan svet urbanističkog planiranja i inovativnog dizajna. Po povratku u Novi Sad 2003. godine, nastavio je rad u Javnom preduzeću Urbanizam, gde je učestvovao u oblikovanju budućnosti grada na projektima planiranja ulica i javnih prostora.

Međutim, želja za kreativnom slobodom i želja da ostvari vlastitu viziju arhitekture ga je 2007. godine dovela do osnivanja DBA – Đorđe Bajilo Arhitekti. Ovaj studio postao je centar gde se ideje pretvaraju u stvarnost, a funkcionalnost se harmonično prepliće sa estetikom.

Portfolio projekata je raznolik i obuhvata širok spektar tipologija, od intimnih domova do ambicioznih poslovnih zgrada.

Đorđe Bajilo je arhitekta sa dvostrukom diplomom: arhitekturu i urbanizam je diplomirao na Univerzitetu u Novom Sadu, a zatim je studirao i scenski dizajn na Postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Ovo jedinstveno obrazovanje omogućilo mu je da spoji urbanističku viziju sa dramatičnim scenografskim elementima, čime su njegovi projekti dobili prepoznatljiv autorski pečat.

Njegovo bogato iskustvo obuhvata različite stilove i tipologije projekata. Od modernih rezidencija do funkcionalnih poslovnih prostora, svaki projekt nosi pečat inovativnosti, funkcionalnosti i estetske elegancije. Iako je Srbija glavna lokacija njegovog delovanja, njegova stvaralačka energija i ideje ne poznaju granice.

Više nego arhitekta, Đorđe Bajilo je graditelj emocija. Njegovi projekti ne pružaju samo fizičko utočište, već i pripovedaju priče, stvaraju smislene prostore i pokreću emocije. Ovo je tek početak njegove arhitektonske odiseje. Šta će naslikati buduće skice i gde će ga voditi njegova vizija, entuzijazam kreativnost?

Kako Vas je rad u Javnom preduzeću za Urbanizam u Novom Sadu pripremio na put otvaranja privatne prakse i kako je uticao na Vaš rad kao arhitekte?

Rad u Urbanizmu je došao potpuno neočekivano. Posle povratka iz Barselone i rada u veoma sličnoj službi zainteresovao me je urbanizam. Zaista sam uživao radeći nekoliko godina u renomiranoj planerskoj instituciji grada o kojoj sam do tada slušao lepe priče. Kako je moja kompletna familija, uža i šira, orijentisana na građevinarstvo, normalne i svakodnevne priče su bile u kontekstu struke. Stručni pojmovi, terminologija, razna iskustva, posete gradilištima bili su dnevna rutina.

Imena legendarnih i poznatih novosadskih arhitekata, urbanista i inženjera su se u našoj kući izgovarala sa poštovanjem i uvažavanjem. Moja jedina dilema je bila konstrukterstvo ili arhitektura, ali samo do prvog dolaska Ranka Radovića i predavanja učenicima Srednje građevinske škole u jesen 1996. godine. To je bilo dovoljno.

Možete li nam reći više o svom iskustvu rada u kabinetu Gradskog arhitekte u Barseloni?

Sjajno i šokantno iskustvo. Doći u takav grad, takav urbanizam, da imate priliku da sedite u istom objektu sa velikim misliocima i kreatorima grada.

Kabinet za Urbane studije je centar gde se postavljaju sve urbane strategije šireg područja Barselone, i gde se svi veći projekti analiziraju i usklađuju.

Tokom rada imali smo prilike da vidimo kako se brane projekti, kako veliki timovi crvene kada ih propituju ljudi koji struku znaju i svoj grad vole. Kako izgleda kada Busquets, Ferater ili Ricardo Bofill propituju Žana Nuvela?! To je iskustvo za ceo život. Taj osećaj da država i sistem stoje iza vas i vaše struke je nešto što moramo da sanjamo i da se borimo za to.

Otići tamo 2002. godine iz zemlje koja je tada u ruševinama, sa apokalipsama društvenih lomova i nikad većom željom da se vratim kući i radim, jeste bilo izazovno. Njihove improvizacije su slične našima, ima i toga naravno, ali u Barseloni se arhitekta poštuje a grad i Katalonija su iznad svega. Naravno, prednost je i kada volite fudbal, lako se uklopite.

Koji su bili najveći izazovi pri osnivanju DBA studija i da li je pre 18 godina bilo lakše pokrenuti privatnu praksu ili mislite da je danas?

Kako nisam nikada bio politički opredeljen i snalažljiv, a još manje „čovek za kombinat“ odlučio sam se sa svojih 28 godina da krenem privatnu praksu. Uvek su me fascinirale porodične firme, koje se postavljaju i razvijaju na zdravim principima i razvijaju korak po korak i dugoročno. Odrastajući u domu u kome se uvek pričalo o menadžmentu firmi, u kome je proživljena svaka naša društvena apokalipsa i transformacija, od radničkih saveta i društvenih preduzeća, preko deoničarstva, prljavih igara na berzama, tajkunskih udaraca i podmetanja pa sve do lične spoznaje i večnog ubeđenja da je jedini spas srpskog društva i ekonomije privatna inicijativa. Zdrava, ispravna, dugoročno postavljena privatna firma koja treba da preraste u porodičnu, to je moj motiv uvek bio.

Radite to za šta ste se školovali ceo život, što ste živeli 100 % i nema straha. Naravno da je danas mnogo lakše, neuporedivo. Te godine su godine povoja pravog tržišnog bitisanja struke u zemlji. Privatizovane velike firme su postojale, nekoliko velikih privatnih firmi koje neki sjajni ljudi uspešno vode i danas, a za koje sam ponosan da su mi prijatelji, i nekoliko tadašnjih giganata koje je sistem pomagao da stoje na konopcima. To je bila struka u to vreme. U to vreme je trend bila i opsesija da se angažuju strane firme, što je jako narušavalo realni ambijent poslovanja ali i od njih smo svakako naučili mnogo, pre svega u delu procedura i menadžmenta resursima.

Za Vas kažu da ste postali arhitekta specijalizovan za sportske objekte. Koliko je vaša ljubav prema sportu uticala da DBA u svom portfoliju ima sve više sportskih objekata?

Sportom sam se oduvek bavio rekreativno i zaista ga opsesivno pratim. Ne postoji vikend da ne odgledam „live“ neku fudbalsku utakmicu, od međuopštinske lige Titel-Vrbas pa do španske Primere. Nema razlike u doživljaju. Ako bih mogao da biram da radimo samo sportske objekte, rado bih to prihvatio. Na žalost, regionalno tržište to ne dozvoljava i to nije moguće.

Prva prava kapisla shvatanja sportskih objekata u kontekstu arhitekture je bilo predavanje „Olimpijski stadioni kroz istoriju“ 2002. godine na UIA kongresu u Berlinu koje je održao čuveni Geraint John. Jedan od verovatno najvećih teoretičara sportske arhitekture u svetu je danas moj lični prijatelj, na šta sam veoma ponosan. Doživeli smo da u našem radu možemo da ga kontaktiramo i dobijemo savete ili preporuke.

Koliko je važno razumeti sport koji se odvija u objektu koji projektujete?

To je najvažnije. To je danas gotovo teško razdvojiti između arhitekture i tehnologije. Pre nekoliko godina smo za Gradski stadion u Subotici uradili projekat Tehnologije objekta, koji je vrlo kompleksan i to je u stvari i projektni zadatak na neki način. Sve ovo je veoma zanimljivo.

Gotovo svaki objekat koji radimo ima uvodnu fazu istraživanja i proučavanja. Kod nas do pre 10-15 godina nije bilo mnogo iskustava rada na javnim sportskim objektima i nije bilo adekvatnih pravilnika, podzakonskih akata, literature.

Možete li nam reći više o Vašem iskustvu sa Međunarodnim udruženjem za sport i rekreaciju (IAKS)?

Upravo u kontekstu prethodnog pitanja. Pozivom nekih stranih kolega priključili smo se radu ovog stručnog tela davne 2002. godine nakon UIA kongresa u Berlinu. IAKS je „Međunarodna asocijacija za sportske objekte“ u slobodnom prevodu i ona je zapravo tehničko telo MOK-a.

Od tada, svake dve godine smo redovni na kongresima IAKS, svake godine se organizuju stručna studijska putovanja, svaka Olimpijada je praćena stručnim seminarom, redovno dobijamo časopis koji je posvećen samo sportskoj arhitekturi.

Ponosan sam što su naša dva objekta do sada objavljena u ovom prestižnom štivu.

Baza podataka kojoj imamo pristup je impresivna. Recimo ne postoji noviji sportski objekat na svetu za koji uz manje ili više razmenjenih mailove ne možete da dođete do „veze“ za obilazak ili za ulaznice. Kolege koje poznajemo preko IAKS se sada mere stotinama sa svih strana sveta i sjajno je kada se sretnemo negde potpuno neočekivano, pa oni pomenu da se sećaju firme, projekta ili nekog susreta.

Sada nas oni pozivaju u konzorcijume, šalju pozive na tendere ili konkurse. Tako smo recimo dali ponudu 2012. godine za stadion u Krasnodaru u englesko-italijansko-tursko-srpskom konzorcijumu.

Evropsko prvenstvo za mlade fudbalere uzrasta do 21. godine održaće se 2027. godine u Srbiji i Albaniji, Da li smo spremni za jedan ovakav događaj i kako vidite budućnost sportske arhitekture u Srbiji i regionu?

Spremni smo 75 %. Onaj preostali deo nosi naš projekat Stadiona Karađorđe u Novom Sadu koji do tada treba da bude realizovan. Ostali stadioni na kojima će se igrati su u Loznici, Leskovcu i Zaječaru. Naš projekat radimo od 2018. godine i sa manjim varijacijama razvijamo istu ideju od početka. Stadion će biti UEFA 4 kategorije i imali smo čast da ugostimo u Novom Sadu prvog čoveka tehničkog tima UEFA i sa njim diskutujemo o samom projektu. Ono što svi lako prenebregnu je da ovakav događaj sa sobom vuče razvoj kompletne infrastrukture, u ovom slučaju po celoj zemlji. Od aerodroma, hotela pa sve do naše trenutne rak rane a to su trening centri. Do prvenstva moraju se osposobiti nekoliko trening baza za svaku reprezentaciju sa savršenim terenima. Ne zaboravite da za nivo U21 danas nastupaju igrači svih vodećih klubova, svi oni imaju svoja osiguranja, zahteve.

Sve ovo aktere sportske arhitekture u zemlji osposobljava za veće domete. U formi smo.

Rekao bih da je trenutno u regionu Srbija broj 1 što se toga tiče. Imamo najviše isprojektovanih i realizovanih sportskih objekata. To su reference. Ne trebaju nam više Kinezi, Hrvati, Slovenci, Mađari. Naše firme su danas ekonomski jače i imaju iskustvo. Mi smo tako samostalno pobedili za projekat Vaterpolo centra u Herceg Novom, sada učestvujemo sa partnerskim konzorcijumom na tenderu za rekonstrukciju stadiona Koševo u Sarajevu. Prošle godine smo čak došli do drugog kruga tendera za Stadion Benito Villamarin u Sevilji. To je bilo nezamislivo pre 15 godina.

Radovali smo se svi u redakciji kada ste objavili da ste dobitnik IAKS Award 2021 za projekat Bemax Arene u Podgorici. Možete li da nam otkrijete šta je to specifično što je postavilo ovaj projekat na vrh liste?

Ova nagrada je naš najveći uspeh. IAKS na svojim bienalnim kongresima dodeljuje nagrade u nekoliko kategorija. Godine 2021. nam je dodeljeno priznanje za rekonstrukciju objekta Male dvorane SC Morača u Podgorici, danas Bemax Arena. Objekat inicijalno rađen po projektu Đorđa Zlokovića kao zatvoreni bazen, transformisali smo u multifunkcionalnu arenu.

Maksimalno poštujući izvorne ideje i principe, uneli smo savremenu tehnologiju potpuno drugačijih sadržaja.

Te 2021. godine sa nama na podijumu je bio i Bjarke, Populous, Foster, HPP itd. Ovo je svakako i velika satisfakcija i Košarkaškom savezu Crne Gore, finansijerima iz kompanije Bemax i Gradu Podgorici gde smo uvek imali pravu podršku tokom projekta i realizacije.

Dobitnik ste zaista mnogobrojnih i vrednih nagrada i priznanja od strane arhitektonske zajednice. Koja ili koje nagrade su ostavile neizbrisiv trag na Vas?

Svaka ima neki svoj pečat. Zajedničko je da se stvarno osećate počastvovano i privilegovano u tom krugu ljudi. Kod nas je postalo normalno da se nečiji rad omalovažava ili relativizuje, da se neke stvari olako izreknu. Svako ima svoj put, to je jedino nepromenljivo. Lepo se osećamo kada naša ekipa dođe u Gugenhajm u Bilbao ili MBW Welt u Minhenu pa bude među nekoliko stotina ljudi iz celog sveta, to je sigurno. U današnje vreme komunikacija sve je lako i blisko.

Posle jedne od nagrada zvali su nas sa jednog mađarskog portala da objave projekat. Taj projekat su videli saradnici jednog kanadskog časopisa i nedavno su nam poslali poziv da prijavimo projekat za njihovu godišnju nagradu. Lepo iznenađenje. Videćemo i javiti rezultat.

DBA danas zapošljava skoro 60 ljudi iz struke. Koji je momenat u radu Vaše kompanije bio najteži ili koliko je teško transformisati projektni biro sa 10 na 20 zaposlenih ili sa 30 na 50? Ovo će svakako zanimati Vaše mlađe kolege.

U 18 godina nismo imali godinu sa smanjenjem broja zaposlenih, kontinualno smo rasli. Period od 2007. godine do danas je bio prilično turbulentan i sa oscilacijama tržišta i ekonomskog ambijenta u zemlji. Pad 2010. i 2011. godine smo amortizovali pojavom nekih novih inostranih klijenata i ulaskom recimo u oblast enterijera.

Nakon 2015. godine je prisutan povećani obim aktivnostima na javnim objektima a od 2017. godine smo počeli aktivnosti na tržištu Crne Gore gde smo i danas prisutni. 2020. i 2021. smo radili u Republici Srpskoj gde je ipak tržište prilično malo i nerazvijeno i ne može se posmatrati kao prostor za rad u kontinuitetu.

Današnji rad sa ovim brojem ljudi neminovno sa sobom nosi drugačiju organizaciju, rad u grupama, timovima, a saradnike morate transformisati i u menadžerskom pravcu kako bi se adekvatno upravljalo projektima.

Sve nas novosađane zanima kako će Almaški kraj izgledati nakon završetka radova, mada se već naziru obrisi, ali nas zanima kako je ova priča i započeta? Možete li nas provesti kroz idejni koncept ovog projekta?

Naša omiljena tema poslednjih nekoliko godina. Radni naziv je dosadan ali prava reč je Urbana transformacija Almaškog kraja. Šta je bilo i kako je izgledalo svi znamo, ali plan je da se stvori jedan ponovo rođeni deo grada koji ovom gradu treba da ponovo vrati njegov duh. To je nešto sjajno zato što je započelo sinergijom svih učesnika sa stanovnicima tog dela grada.

Mi smo imali javne tribine, diskusije. Jedan deo prostora postaje pešačka zona što je bilo preko potrebno.

Uveli smo zelenilo koga nikada tu nije bilo. Kompletno se menja javna infrastruktura, novi parter, najsavremeniji urbani mobilijar i urbana oprema. Posle detaljnog sagledavanja i analize, brojanja vozila, praćenja intervala tokom dana i noći, potpuno smo promenili organizaciju saobraćaja. Prva faza je pri kraju i krajem proleća plan je da se prvih par ulica pusti u punu upotrebu. Realizacija ide polako pošto je veoma komplikovano koordinisati sva javna preduzeća, čak imamo i zastoj zbog arheologije. U svakom slučaju kvalitet ovog projekta je prepoznat i šire, došla su neka priznanja, održane i prezentacije projekta. Neki drugi pokušavaju da kopiraju naš novosadski patent.

U poslednje vreme radite dosta javnih objekata. Koliko je odgovornost veća u takvim situacijama, kako Vas tako i Vaših kolega i koje su specifičnosti rada na državnim projektima?

Oni su mnogo vidljiviji od ostalih projekata. Mnogo je veća društvena odgovornost i komponenta uticaja na okolinu. Moje iskreno uverenje je da javni projekti moraju biti ti koji će doprineti unapređenju gradova, kvaliteta života ali koji će poboljšati i arhitekturu. To će teško da uradi jedna porodična kuća, ali realizovani projekat bolnice, hotela ili stadiona svakako menja određeni deo grada.

Ko su Vam omiljene domaće arhitekte i zašto, a kojim stranim kolegama se divite?

Za domaće arhitekte mogu da odgovorim uopšteno, svima se divim zbog hrabrosti rada u jednom kompleksnom ambijentu. Naša struka i disciplina su ovde u povoju. Prelazeći jednu transformaciju u poslednjih sto godina, pogledajte samo kakav ambijent smo sve imali.

Od retkih arhitekata povratnika sa zapada početkom prošlog veka, pa ruskih emigranata, predratnog rekao bih procvata, pa posleratne komunističke planske privrede pa do kraha devedesetih. Samo da zamislimo kako su izgledali radnički saveti arhitekata, to je relikt istorije.

Potom koliko je naša struka rasprostranjena ili masovna. Negde sam pročitao podatak da nas zvanično ima oko 900 koji plate dobijamo kao arhitekte. To je smešno malo. Svako ko je počeo samostalno da radi, hrabar je čovek i mora da istraje. Država samo treba da mu da okvire i ambijent i da ne smeta. Još ako nas podrži da možemo da idemo preko granice onda je to prava stvar. Tržište je mera svega. Niko od nas ne poznaje bilo koga iz branše da zna posao, a da je bio bez njega u poslednje vreme.

Rekli ste mi da je „grenef.“ Vaš omiljeni domaći časopis i da ga čitate od korice do korice. Koliko je ovakvo štivo bitno za arhitektonsku zajednicu?

Stara škola, štampano je uvek lepše i zaista svaki broj čekam i čitam od korice do korice, a u periodu između dva „grenef.-a“ čitam vaš internet portal. Hrabrost je sa tvoje strane da guraš ovu lepu priču i svaka ti čast na tome. Nije lako, siguran sam, u svetu digitalizacije i brze razmene informacija, ali uspevaš i mi svi to moramo da podržimo. Tako podržavamo i unapređujemo opšti arhitektonski ambijent, a ti pomeraš granice u svom segmentu.

Bili ste jedan od panelista na prošloj konferenciji ArchyEnergy 2024, a komentari su da je Đorđe Bajilo bio jedan od otvorenijih panelista i da sme sve što misli i javno da kaže? Kako je Vama izgledao ovaj događaj i koliko je važan za Novi Sad i struku generalno?

Jako sam bio srećan kada si me pozvao, divno je da Novi Sad ima jedan takav skup. Ja sam bio veliki ljubitelj i lojalni učesnik Sajma građevinarstva u Novom Sadu koji više ne postoji nažalost. Mislim da je to velika greška i težak propust ali i prilika da ArchyEnergy ima šansu.

Novi Sad to zaslužuje, a ima i ono lokalpatriotsko: ne mora sve da bude u Beogradu.

Što se tiče otvorenosti i direktnog odgovora, nema razloga da ne bude tako. Struka u našem gradu je željna stručnih događanja, panela, konferencija i sajmova, a ArchyEnergy je podigao lestvicu veoma visoko.

Na čemu trenutno radite i šta nas čeka iz DBA studija nadalje?

Imamo različitih projekata ali nadamo se početku radova na Stadionu Vojvodine kao i Vaterpolo bazenu u Herceg Novom. Od projekata na kojima trenutno radimo imamo i hotele i stambene objekte, a po prvi put smo se oprobali i u radu na industrijskim parkovima.

Nastavljamo saradnju sa nekoliko dugogodišnjih klijenata, koji su, svako na svoj način, obeležili neke faze našeg razvoja. Velika želja ove godine je da uspemo da prođemo na nekom međunarodnom tenderu. Polako idemo ka tom cilju iako nas čeka mnogo izazova, pre svega administrativnih.