Njihova iskrenost, otvorenost i energija vas prosto „okupaju“, oni dišu svaki projekat, a arhitektura je za njih više od posla i to zaista osetite u razgovoru sa njima.
Na arhitektonskoj sceni Srbije, ime Unknown Studio već godinama nosi težinu kvaliteta, doslednosti i lične posvećenosti svakom projektu. Osnovali su ga Jovana Miletić i Miloje Krunić 2013. godine, nakon što su se upoznali radeći na organizaciji prvog Balkanskog arhitektonskog bijenala 2012. godine.
Od tada do danas, njihov biro je prošao put od konkursnih radova, realizacije enterijera, preko vikendica na planinskim obroncima Srbije, sve do projektovanja javnih i komercijalnih objekata – škola, vrtića i vinarija.
Iako su različitih karaktera, što i sami priznaju, upravo ta razlika čini njihovu arhitekturu dubljom i višeslojnom. Jovana je promišljenija, racionalnija, dok Miloje svoj proces bazira na impulsivnosti – taj balans u pristupu projektovanju njihov je nevidljivi, ali ključni potpis.
Danas, Unknown Studio broji devet članova, i kako kažu, nikada više od deset – jer svaki projekat za njih mora imati lični pečat, pažnju i vreme.
Unknown za njih nije samo firma već najvažniji projekat – prostor u kojem mogu da ostanu verni svom načinu rada i da zadrže svoj prepoznatljivi arhitektonski identitet. Zanimljivo je da su do pandemije većinu svojih poslova radili u Nemačkoj, gde su, zahvaljujući visokom stepenu organizacije izvođača, usvojili važne lekcije o pripremi i preciznosti. Ipak, povratak lokalnom kontekstu vide kao prirodan izbor, a kontakt sa domaćim klijentima, investitorima i načinu razmišljanja doživljavaju kao izazov koji im daje više prostora za stvaralačku borbu.
Urednik izdanja, Predrag Rađen, proveo je čak šest sati u njihovom birou, u razgovoru koji je bio toliko prijatan, dinamičan i ispunjen iskrenim razmenama teza o arhitekturi, o dizajnu, a možda najviše o životu i izazovima savremenog projektovanja – da je delovalo kao da nisu sedeli više od dva.
U intervjuu govorimo o razlici između rada na privatnim i javnim projektima, o klijentima, investitorima, važnosti detalja, ali i o tome zašto njihov najvažniji projekat nije kuća ni zgrada – već sam Unknown Studio. Podelili su sa nama svoja razmišljanja o arhitekturi danas, ulozi stručne zajednice i potrebi da se u vremenu brzih rešenja – insistira na kvalitetu.
Njihova iskrenost, posvećenost i otvorenost za dijalog još jednom potvrđuju zašto pripadaju onom sloju arhitekata koji u prvi plan ne stavljaju ego, već – arhitekturu. I dalje ih „vozi“ arhitektura i ne znamo dokle će ih odvesti, ali znamo da ćemo imati priliku da gledamo nova i uzbudljiva ostvarenja ovog specifičnog arhitektonskog tima.
Kako se danas, sa ove vremenske distance, sećate trenutka kada ste odlučili da osnujete Unknown Studio?
JM: Kroz maglu. Da li ići u tom pravcu? Da li tražiti posao u nekom birou? Sećamo se pitanja koja smo postavljali, i magle u kojoj se sve to dešavalo. Sa današnjim iskustvom – nismo sigurni da bi se na to odlučili, ali nam je drago što ipak jesmo.
MK: Mislim da je razlog što se Jovana toga seća kroz maglu činjenica da to nije „trenutak kada smo odlučili”. Ne mogu to poistovetiti sa odlukom koju doneseš – šta ću danas da obučem, šta ću da jedem i hmm, mogao bih da osnujem firmu.
Kod nas se velika većina stvari dešava organski, prosto, kada nešto stasa da je spremno, to se i desi. Mislim da je tako bilo i sa osnivanjem Unknown-a. Dugo vremena je to bilo u procesu, u nastajanju. I isto toliko dugo vremena smo mi uspevali da skrenemo misao sa te teme – lično i danas to radim, naročito kada treba da uradim stvari koje mi se ne rade – npr. da pošaljem mail koji se tiče Arhiviranja (ovde sam i sebe pobedio, tačno 40 dana mi je trebalo da pošaljem dokumentaciju koju imamo skeniranu). Kad se nešto dešava organski, ponekad se ne vidi potreba za formalizovanjem relacija…
Nismo imali potrebu da to definišemo na neki drugi način – tim smo, super radimo zajedno i super nam je dok radimo zajedno – sve do momenta dok nismo morali da definišemo.
Na kraju, trenutak osnivanja Unknown-a je trajao, pa nekoliko godina, sigurno. Ponekad deluje da i dalje traje.
Po čemu pamtite rad na organizaciji prvog Balkanskog arhitektonskog bijenala 2012. godine, i da li je taj događaj uticao na vaš zajednički profesionalni put?
JM: To je prvi „projekat“ na kome smo radili zajedno, i kada se prisetim, bilo je to jako lepo iskustvo. Svi smo tada bili jako neiskusni, ali sa jako puno kreativne energije koja nas je vodila kroz ceo proces. I Miloje je pravio dobru medovaču za ceo tim.
MK: I dalje pravim. Samo ne postižem. Kad bolje razmislim fundament ovog Studio-a počiva na rakiji.
JM: Prva organizacija tog događaja je bila „volonterska“, nije bilo iskusnijih kolega, nije bilo procedura… samo snalažljivost. Bijenale se narednih godina razvilo u nešto jako fino i to nam je drago.
Ime Unknown Studio dalo vam je treće lice – koliko vam je to simbolično i da li vam se nekada činilo da vas definiše više nego što ste planirali?
MK: Tako je. Imenu je kumovao naš dugogodišnji prijatelj. U njegovim očima, naši afiniteti i naše težnje su pristajali tom imenu. Na početku, to je bila želja za stvaranjem dobrih prostora, dobrih projekata, želja za eksperimentom, dok uporedo, želja za priznanjem i „poznatošću” nije bila predmet priče. I danas, godinama kasnije, zapravo nas ime definiše tačno onako kako bismo to želeli.
Kako smo stasavali i poslovno sazrevali, ime je postala determinanta poslovne filozofije, projektne i timske naracije – a to jeste mogućnost stvaranja između poznatog i nepoznatog, između ovde i tamo, Srbije i inostranstva.
Radili ste dugo za nemačko tržište. Koje ste profesionalne navike i standarde usvojili u tom periodu, a koje ste svesno odbacili?
MK: Svesno smo odbacili da nemački kvalitet, u onom smislu u kome ovde zna važiti zabluda o njemu, još uvek postoji, ili pak i ako postoji, potrebno je jako mnogo truda i rada da se do njega dođe i da se on sagleda. Kao i većina stvari u svemu što nas okružuje, dekadencija kvaliteta je prisutna i primetna i tamo. Sa, sada već neke vremenske instance, sve se svodi na činjenicu da će se kapital pomerati, tamo gde može generisati više za sebe, a da će kontekst pokušati da ubedi da je manji kvalitet nova stvarnost, nastala iz ko zna kog razloga. I taj ciklus se ponavlja i pretvara u pomirljivost.
Svesno smo, većinski, odbacili i nemačko tržište. Posle nekog vremena, umori se čovek od toga da je Auslander. Takođe, ono što smo usvojili i što se i dalje trudimo da održimo jesu postulati pripreme, organizacije i planiranja. Ne kažemo da uvek uspemo, ali se svojski trudimo. I zaista verujemo da su iznad navedene stavke, zapravo, veći deo posla.
Znamo da se snađemo i u free-ride varijanti, ipak je ovo Srbija i koliko god da se čovek trudi, ne može sve organizovati, ali nam je draža organizovanost. Možda najvažnije iskustvo koje smo u tom periodu stekli jeste iskustvo kvaliteta. Ovo nije tvrdnja da posedujemo ili ne posedujemo isti, već obzervacija da kada je on u pitanju – kompromisi ne trebaju biti napravljeni. Kvalitet kao takav, predstavlja, verovatno najsubjektivniju kategoriju našeg posla i vrlo verovatno će ga svako poimati na sopstveni način; nije isključeno i da zavisi od posla do posla, ali je izrazito važno biti ga svestan kao kategorije i kao nečega o čijem se uticaju na projekat mora vršiti konstantno preispitivanje.
Da li je rad sa nemačkim izvođačima, uz svu njihovu pedantnost i potrebu za pripremom, promenio način na koji vi planirate projekte?
MK: Mislim da smo dobar deo ovog pitanja odgovorili iznad. Promenili su se izvođači. Nije im trebalo mnogo da poprime Balkanske navike, na isti način na koji su prihvatali i zanatlije sa Balkana. Oni retki, sa kojima smo se susreli, a koji nisu potpali pod navedeni uticaj su ostali dosledni sebi. A u ovoj, kao i u bilo kojoj drugoj liniji posla, to je, možda, najbitnija kategorija.
Koliko vam znači rad na lokalnom tržištu i da li ste pronašli profesionalno ispunjenje upravo u tom kontekstu?
MK: Nismo sigurni da je „ispunjenje” kategorija binarnosti, pa si ili ispunjen ili neispunjen. Ili je toplo ili je hladno. Na nivou apsurda sve je crno i belo, dok je život i sve što se dešava između, prilično u nijansama sive.
Na koju stranu valer sive naginje, zavisi isključivo od čoveka. Da li se osećamo ispunjeno – da. Zadovoljni smo. Da li smatramo da ima prostora za napredak, dalja poboljšanja i unapređenja – opet da. Da li će tako ostati… e pa to ne znamo.
Ideja je iznova i iznova sebi pomerati granice i izvoditi sebe iz zone komfora. Na kraju dana, malo koji klijent može da izazove arhitektu, na način na koji arhitekta sam sebe može.
E sad, što se tiče lokalnog tržišta i konteksta – pa ovde smo naši. To znači mnogo više, nego što to deluje na prvi pogled, naročito kada se iskusi i druga strana medalje. Posmatramo to vrlo jednostavno – ako smo već odabrali da se bavimo ovim pozivom i ako nam poziv ima uticaja u fizičkoj manifestaciji naše stvarnosti – zašto ne bismo dali sve od sebe da tu stvarnost menjamo u sopstvenoj zemlji?
Vaša odluka da ne širite biro preko deset članova deluje vrlo svesno. Da li je u pitanju filozofija rada ili praktična potreba?
MK: Kada bismo znali da radimo self-marketing, kao što ne znamo, sada bi trebalo da na sva zvona objavimo da smo trenutno na 9/10.
Stvarnost je opet malo drugačija. To jeste odluka, to jeste dogovor koji postoji još od momenta kada smo počinjali i nastupali kao dvojac bez kormilara. Nismo baš tada razmišljali o tome da ćemo zaista u nekom momentu stići do jako blizu te magične brojke. Razmišljanja se nisu još uvek promenila. I dalje je ta magična brojka magična. Generalno, iza te cifre stoji neko naše, možda i neosnovano, uverenje, da preko tog broja osnivački kadar postaje više menadžment, a manje arhitekt. I ponekad sami sebi zvučimo smešni sa tim uverenjem, ali ga se držimo.
Volimo Arhitekturu i da se njom bavimo, te ne bismo voleli da pasiju udavimo u potrebi za skaliranjem.
Takođe, svesni smo i činjenice da Unknown nismo samo Jovana i ja, i pored naše pravno-formalne funkcije, već da Unknown postoji, raste i razvija se kao zaseban entitet, a spram energije u koju u njega ulažu svi članovi tima i saradnika, što istovremeno znači da se naša razmišljanja i uverenja i potrebe Unknown-a u nekom momentu, ne moraju poklopiti.
Kada taj trenutak dođe, videćemo šta nam je činiti. Ko zna, možda u nekoj narednoj čašici razgovora, demantujemo sami sebe. I to je ok.
Koliko se vaš različit karakter (Miloje impulsivan, Jovana promišljenija) pokazao kao prednost, a koliko kao izazov u svakodnevnom radu? Ko koga smiruje, ko kome „kreira“ dan?
MK: Nikada za sebe ne bih rekao da sam impulsivan – više sam „što na um, to na drum” tip, ali trudim se, savladavam te „psihičke sekunde… minute… sate….”. Za Jovanu bih rekao da je promišljenija, od mene svakako. Nikada te različitosti nismo posmatrali kao izazov (u svakodnevnom radu).
Diskurs je često isti. Cilj ka kome težimo je isti. A te različitosti su proces komunikacije činile zabavnijim. I dalje je tako. Čitava poenta je da je zabavno – mada je čudna definicija zabave ona koja podrazumeva ponekad beskrajne sate rada, kada bolje razmislim…
Onog momenta kada prestane da bude zabavno, tog momenta ćemo razmišljati šta su naredni koraci.
Jovana kreira sve dane, to nije tajna. Pre više godina smo ustanovili da moje prisustvo u organizovanju procesa rada u Studio-u, donosi samo i ekskluzivno haos. Na svakih par meseci pokušamo, da vidimo da li se šta promenilo, pa se vrlo brzo vratimo na to da se ne mešam previše u taj deo posla. 🙂
Dok smo pripremali brief za dopunu ovog teksta, pokazala se sva svojstvenost karaktera.
Kako izgleda rad na jednom projektu kuće u vašem „nepoznatom“ studiju? Ko je kreativni mag, a ko je praktičar ili kako izgleda jedan takav proces u vašoj „kuhinji“?
MK: Nemamo magove, druide i ostale natprirodne sile. Mada bi ponekad bilo dobro da imamo sve pobrojano. Zvuči kao da bi olakšalo neke stvari… Imamo proces, imamo metodologiju i pristup za koji smo kroz vreme ustanovili da daje rezultate. Trudimo se da zagovaramo i negujemo kreativnu horizontalu, da svakome u timu damo priliku da prezentuje i odbrani ideju, da je plasira da ona ide dalje. Istovremeno, prema svim idejama i konceptima smo striktni, sve ih sagledavamo i ispitujemo sa više strana, kako bi otklonili što više manjkavosti. Na vreme postavljamo granice, kako zakonske, one indukovane projektnim zadatkom i budžetom, tako i one praktične i pragmatične i opet, trudimo se, da ih se pridržavamo. Na kraju dana, ovde postoji, ta već poznata, arhitektonska bivalentnost – između koncepta i budžeta za koncept. S obzirom na to da je o najkreativnijem delu posla moguće pričati danima, a ti dani često nisu sadržani u budžetu, uvodimo i tu granicu – koliko se kreativnosti može isporučiti u okviru ugovorene satnice (ili malo više…). Sport „kreativnosti u okviru date satnice” smo doživeli kao jako zabavan, ako ne ubediš sebe da je tako, može biti i depresivno. Zanimljivo je posmatrati kako kroz vreme, kondicija za takvu vrstu sporta raste i kako mozak i olovka preispituju korelacije svega što nas okružuje na nove i ponekad intrigantne načine; doduše, ponekad i zabrinjavajuće, al’ to je već druga tema.
Kada projektujete privatnu kuću, koliko je važno da klijenta „pročitate“ – njegove navike, životni ritam, očekivanja?
JM: Najvažnije je upravo to. Jer ne gradimo za sebe, već za nekoga ko tu treba da provodi svoje dane, da gradi nove navike i prenese stare… Nije najbitniji dizajn kod privatnih kuća da to bude „naš dizajn” već da na najbolji mogući način isprojektujemo ono što klijent treba i želi, da njegove želje i potrebe pretočimo u konkretan i kvalitetan prostor.
MK: U potpunosti se slažem sa Jovanom ovde. Činjenica jeste da će nas neko angažovati zbog neke estetike i stilskih afiniteta, ali to ni na koji način ne sme da znači da će proizvod biti nefunkcionalan i neće odgovoriti na potrebe korisnika da bi dizajnerski odgovor bio dobar i poseban.
Više cenimo dizajn nastao u okvirima tih nevidljivih granica koje smo već pominjali, a negde prećutno podrazumevamo da dobar dizajn mora biti nastavak promišljenog funkcionisanja prostora i da ta korelacija funkcioniše u oba smera, a idealno i istovremeno.
Rad na javnim objektima, poput škola ili vrtića, često donosi veću slobodu – šta vam to omogućava u kreativnom smislu?
JM: Veću kreativnu slobodu, sa jako ograničenim budžetima. Ono što je tu najbitnije je da su korisnici deca, mladi ljudi, koji tu stiču znanja i svest o prostoru, o prijatnom okruženju, koji u tom prostoru provode veoma mnogo vremena. Za razliku od kuća, enterijera privatnih prostora – to nije lični prostor, tu nema „ličnih” navika, to je prostor za zajednicu.
MK: Mislim da se kod ovakvih objekata u dobroj meri stvari svedu na moralna i etička načela projektanta. Sa jedne strane, može se ispoštovati projektni zadatak, koji je neretko štur, pravilnik i pravna forma, te se posao može odraditi, a zarada maksimizovati – i ovo smatramo apsolutno pogrešnim. Dok sa druge strane, baš u ovakvim projektima leži mogućnost da se u datim okvirima napravi jedan prostor, koji pored osnovne namene, radi tu prvu edukaciju o prostoru i estetici.
Ovde je bitno razumeti da smo mi segment navedenih javnih objekata radili na izrazito kontrolisanom scale-u. To nisu bili veliki objekti i kompleksni programski zadaci, samim tim bilo je moguće formirati narativ i „popuniti” sve one rupe koje u raspisu takvog jednog posla fale.
Generalni problem većine raspisa za javne objekte ovog tipa je nedostatak ulistane faze za planiranje i proces. Sve se svodi na pravno-formalnu normu definisanu zakonom. Otprilike – kad predajete IDR? Kad će PGD… Proces koji prethodi svakom objektu, pre nego što on može ući u pravno-formalni oblik, ume biti najduži i najkompleksniji deo posla, sve posle toga je fizikalija, ples čoveka i alata (kako god se alat zvao, CAD, BIM…) i taj isti proces najčešće nije identifikovan nigde i svodi se na entuzijazam pojedinaca da ga realizuju.
Investitori vas često angažuju za stanove koji su namenjeni renti – kako tada motivišete klijente da ulože u dizajn koji sami neće koristiti?
JM: Treba da budu „drugačiji”, da imaju neku unikatnost, da bi se na tržištu sa mnogo stanova za rentu izdvojili. Ne mora to da bude ništa skupo, bitno da je zanimljivo i funkcionalno. Kod takvih stanova, često uspemo da proguramo neke ideje koje možda klijenti ne bi prihvatili u svom stanu gde žive u kontinuitetu, ali u stanu za rentu ili za povremeno korišćenje, to prolazi.
Zašto da radimo dosadne stanove za rentu, kad mogu biti zanimljivi i nama i drugima.
Nakon većinske promene tima 2020. godine, rekli ste da imate utisak da ste krenuli iz početka – šta je sve tada bilo novo?
JM: Sa mnogo više iskustva, sa drugačijim stavovima, svesniji šta je firma i sve njene obaveze, dosta toga se promeni u pristupu poslu. Više nismo skup entuzijasta, već neko ko nudi konkretan proizvod u određenom kvalitetu, u dogovorenom roku, i ko to naplaćuje.
Mladi arhitekti na početku karijere često rade iz…. takoreći, želje za znanjem i projektima. A to vremenom preraste u nešto dosta ozbiljnije. Shvatili smo koliko ne znamo 🙂
MK: Ovde je najveća spoznaja bila koliko ne znamo. I od tada, što više učimo, to više znamo koliko ne znamo. Na primer, kako iz dana u dan pomeramo rok za slanje ovog teksta, sve više smo toga opet svesni. Ovo sve mu dođe kao neka forma samorefleksije koju čovek baš i nije tražio.
Kada kažete da je vaš najvažniji projekat upravo Unknown Studio, kako merite njegov uspeh i razvoj?
MK: Usudio bih se da kažem da je kontinuitet klijenata zapravo najbolji pokazatelj toga. Radimo sa istim ljudima jako dugo. Nisam siguran da imamo alate za merenje uspeha i razvoja. Iskreno, mislim da nismo sigurni ni da želimo da merimo te stvari, nekako bi mi to bilo totalno kontradiktorno sa celom pričom o Unknown-u sa početka…
Još kada je cela priča počinjala, naišli smo jednu dobru frazu koja definiše „Unknown”.
Potrudiću se da parafraziram najbolje što mogu – Nepoznato znači istraživanje i iz tog razloga, ljudi vole „nepoznato”. Podseća ih na detinjstvo. Problem modernog sveta je što se „nepoznato” kombinuje sa rokom. Bez vremena da se vide znamenitosti, da se sagledaju znakovi. Sve se mora završiti u roku i što više „nepoznatog” možeš ignorisati, to bolje. A upravo sve ovo je suprotno od onoga što je potrebno da bi se stvorio kvalitetan proizvod.
„Nepoznato” ne treba stavljati u istu rečenicu sa kvantifikacijom.
E sad… to su jako lepe reči. Naročito kada si mlad i neiskusan, bez neke realne slike o tome kako struka zapravo funkcioniše.
Kroz proces se spozna da „nepoznato” kada je reč o poslovanju mora doći sa nekim okvirima. I da ti okviri, vrlo često, nisu baš sve ono o čemu se maštalo – ali su tu, prisutni, realni i permanentni, sve dok postoji tržišna orijentisanost.
Samim tim i naše „nepoznato” se preformulisalo i podelilo u frakcije. Nemamo jasne ciljeve, strategije i ostale elemente koji čine putovanje „poznatim”, već smo više stava da ponešto mora biti i „Unknown”. Na drugu stranu, „nepoznato” kada je reč o poslu je dobilo svoje okvire, i dalje postoji, zato što predstavlja esenciju, ali je stavljeno u istu rečenicu sa kvantifikacijom. Valjda se ta promena percepcije zove sazrevanje i iskustvo. Saznaćemo.
Na kraju, mislim da najveći uspeh Unknown-a leži u timu koji svoju energiju ulaže u njega. Hvala Vam!
Vas dvoje, kao i vaš tim mi delujete da živite arhitekturu svaki dan, a da „dišete“ enterijer. Koliko vas i dalje „voze“ arhitektura i enterijer ili šta je ono što više volite da radite?
JM: Za arhitekturu smo se školovali, to je naša pasija i struka. Enterijer je došao kao neminovan u momentima kada smo počinjali, dok se sticalo poverenje, gradile reference. U enterijeru i kad pogrešite – kontrolisana je šteta i može se ispraviti. Arhitektura je tehnički zahtevnija struka, a kada se izađe sa Arhitektonskog fakulteta, niste sigurni u odgovornosti i sve što rad u ovoj struci sa sobom nosi. U načelu, znate da postoji, ali ne i koliko šta košta tj. koliko greška košta. Nama je zapravo jako mnogo poslužilo iskustvo koje smo kroz godine sticali u enterijeru, za momenat kada smo se upustili konkretnije u arhitekturu, kada već znate svaki segment infrastrukture i pojavnosti, a ne samo šta je lepa forma, fina fasada itd.
MK: U ovom pitanju imaš baš velike reči za jedan mali pasus u tekstu. Živite arhitekturu, dišete enterijer. Malo mi je to senzacionalistički i pompezno. Mada, činjenica jeste da, posle nekog vremena ova struka obuzme veći deo tebe i postane integralni deo bića. U suštini, nije moguće isključiti je, jer prostor zapravo jeste integralni deo naših života.
Kako gledate na ulogu ASAP-a i da li arhitektonska zajednica u Srbiji danas ima snagu da zajednički menja praksu?
MK: Arhitektonska zajednica mora u sebi naći snage da menja praksu. Danilo (Dangubić) neretko Arhitekturu naziva vrhom koplja, iza koje nastupa cela građevinska industrija.
To je adekvatna metafora, a mi se vrlo često ne ponašamo u skladu sa istom, već dozvoljavamo sebi da budemo svedeni na deminutiv.
ASAP kao takav, predstavlja dobar put i dobru platformu za takve promene. Predstavlja dobru platformu za dijalog između svih zainteresovanih strana, gde se, kako je vreme pokazalo, zaista mogu doneti zaključci i konkretni koraci za dalje delovanje. Kombinacija pragmatičnosti biznisa i privrede i kreativnost u pristupu arhitekture kao struke, zaista mogu dati kvalitetan rezultat, bitno je biti svestan iz koje pozicije se nastupa i koji se interes zagovara.
Ne očekujem da se promene koje će doneti vidan boljitak mogu desiti preko noći, ali kroz kontinuirano ulaganje vremena u viši, zajednički cilj do njega se može doći.
Negde se mora javiti i usaditi svest u arhitektonsku zajednicu da smo, za sada, samo sami sebi bitni, a da bi postali bitni i na mestu na kome treba da budemo kao struka, moramo se izboriti za svoju poziciju učesnika, sagovornika i relevatnog partnera.
Tek tada, promene prakse i zakonskih okvira u kojima funkcionišemo mogu početi da poprimaju oblike koji stavljaju arhitekturu na mesto koje joj pripada.
Za kraj, koliko vam znače specijalizovani časopisi kao što su „grenef.“, „Podovi“ i Prozori+Vrata“ i gde ih vidite u današnjoj arhitektonskoj kulturi i koliko su važna za vas lično?
MK: Oboje volimo časopise. Štampano izdanje je nešto što ima posebnu draž u eri digitalizacije i skrolizacije, manje-više svega.
Kada časopis poprimi oblik knjige po svojoj sadržini, ta romantičarska draž postaje još veća.
Generalno, ima nešto posebno u tom mirisu svežeg primerka, što digitalno izdanje nikada neće moći da nadomesti. Takva štampana izdanja, jesu sastavni deo arhitektonske kulture i scena ne bi bila ista bez njih. A možda je samo do nas. Možda je to onaj, ne-pragmatični deo naših ličnosti koji teži idealizaciji stvari. Ko zna. U svakom slučaju, mi Vam želimo još veće tiraže i još bolje prodore na druga tržišta, jer smo svesni da je potreban i kvantitet, pored kvaliteta, da bi se časopis održao.