Smederevo je grad čija istorija i arhitektura stoje kao most između srednjeg veka i savremenog doba. Od monumentalne tvrđave despota Đurđa Brankovića, preko letnjikovca Obrenovića na Plavincu i Crkve Svetog Georgija, do zdanja iz 19. veka i industrijskog pečata 20. veka – slojevi prošlosti oblikovali su jedinstven identitet ovog grada na Dunavu.
Tragovi ratnih razaranja i obnova dodatno su urezali sećanja u gradsko tkivo, ostavljajući izazov i inspiraciju za savremene generacije arhitekata.
Upravo o tome razgovaramo sa arhitektkinjom Sandrom Simić, osnivačicom studija ArchiTeam koja poslednjih 15 godina živi i radi u Smedervu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na smeru Urbanizam.
Tokom proteklih godina radila je na raznovrsnim projektima – od postrojenja i fabrika za preradu vode, mini hidroelektrana, proizvodnih i poljoprivrednih objekata, višeporodičnih i individualnih stambenih objekata, poslovnih zgrada i tržnih centara, pa sve do javnih objekata poput vrtića i bolnica. Pored projektovanja, njen biro bavi se i izradom urbanističkih projekata, planova i studija.
Kako ste započeli svoju karijeru nakon završenog fakulteta?
Nakon diplomiranja 2009. godine, kratko sam radila na Institutu za vodoprivredu, a nakon toga u više privatnih biroa koji se bave projektovanjem. Poslednjih petnaest godina živim i radim u Smederevu.
Pre pet godina, otvorila sam sopstveni biro za projektovanje. Veliku podršku sam imala, i danas je imam, od supruga, koji je takođe arhitekta. Firma je u početku bila mala, ali se za ovih pet godina proširila, i sada nas je petoro u timu.
Pored nas, imamo dosta stalnih saradnika koji sa nama učestvuju u realizaciji projekata.
Neki od njih su i naši dragi profesori sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.
Smederevska tvrđava zauzima centralno mesto u istoriji grada i srpske srednjovekovne arhitekture. Kako Vi, kao arhitektkinja, doživljavate njenu važnost danas – i kao spomenika kulture i kao dela svakodnevnog urbanog života?
Smederevska tvrđava je definitivno najvažnije obeležje Smedereva i izuzetno je važna, pre svega kao spomenik koji priča deo naše istorije, ali i kao mesto gde se danas odvija dobar deo kulturnog života u Smederevu. Ona je smeštena na svega par stotina metara od samog centra grada, pa se danas višestruko koristi za održavanje različitih kulturnih manifestacija, koncerata, filmskih festivala i sl.
Najpoznatija je „Smederevska jesen“, ali tu su i „Nušićevi dani“, „Teatar u tvrđavi“, festival „Vitezovi i legende“, „Tvrđava muzike“, „Dunav film fest“, „Despot vine fest“ i mnogi drugi, tako da je Tvrđava jedno od najvažnijih mesta za grad gde se spajaju kultura, tradicija i nasleđe.
Ipak, danas se većina gore pomenutih festivala odvija u Malom gradu Smederevske tvrđave.
Ono što bi dodatno stavilo fokus na samu Tvrđavu je uvođenje dodatnih sadržaja u Veliki grad, i bolje uređenje pristupa samoj Tvrđavi. Naime, sam ulaz u Tvrđavu je za vreme II svetskog rata razoren i nikada nije obnovljen, a danas i između ulaza u Tvrđavu i samog gradskog centra, prolazi železnička pruga čime se taj pristup dodatno otežava.
Smatram da bi obnova samog ulaza u Tvrđavu, kao i nalaženje rešenja za neometan pristup značajno uticali na to da se ovaj, svakako najznačajniji spomenik kulture i obeležje grada, stave u sam centar zbivanja urbanog života, što Smederevska tvrđava svakako zaslužuje.
Vila Obrenovića na Plavincu svedoči o jednoj drugačijoj arhitektonskoj i društvenoj epohi. Kako ovakvi objekti oblikuju identitet Smedereva i na koji način mogu biti uključeni u savremeni gradski život?
Vila Zlatni breg je još jedan izuzetno značajan objekat sa spomeničkim vrednostima u Smederevu, ali ne i lako dostupan široj javnosti, pa i samim stanovnicima Smedereva.
Posete se obavljaju uz prethodnu najavu i u organizovanim grupama. Iako se nalazi u turističkoj ponudi grada, smatram da ima dosta prostora da se ovaj objekat još više uključi u kulturni život Smedereva.
Naime, Smederevo je poznato po gajenju vinove loze i proizvodnji vina, a sama Vila ima veliku ekonomiju oko sebe, sa dugom tradicijom proizvodnje vina i rakije. Kako na teritoriji grada ima dosta vinarija, smatram da bi se Vila Zlatni breg mogla uključiti u različite manifestacije vezane za vinski program, u turističke ture obilaska vinarija, i slično. Time bi se javnost mogla dodatno upoznati sa ovim delom naše istorije.
Zgrada Okružnog suda i Crkva Svetog Georgija nose pečat znamenitih arhitekata 19. veka. Koliko su ovakvi primeri značajni za očuvanje kontinuiteta arhitektonske tradicije grada?
Smederevo ima zaista bogato graditeljsko nasleđe, bez obzira na značajna razaranja tokom svetskih ratova. Veliki je spisak objekata koji su proglašeni spomenicima kulture ili spomenicima kulture od velikog značaja, a zgrada Okružnog suda i Crkva Svetog Georgija su samo neke od njih, i zajedno sa ostalim zaštićenim objektima i te kako učestvuju u oblikovanju identiteta grada. Ipak, nisam sigurna koliko kontinuitet arhitektonske tradicije grada zaista postoji, ne samo u Smederevu, već i u bilo kom drugom gradu.
Moje lično mišljenje je da svaka nova epoha, donosi neku novu i drugačiju arhitekturu i estetiku, i da baš ta šarenolikost u stilovima, dizajnu i načinu gradnje daje jednu posebnu čar gradu.
Spomen-kosturnica arhitekte Aleksandra Deroka predstavlja jedinstvenu celinu nastalu u tragičnom periodu istorije. Na koji način arhitektura može da „pamti“ i prenosi sećanje na događaje poput smederevske eksplozije iz 1941. godine?
Spomen-kosturnica je delo čuvenog arhitekte i akademika Aleksandra Deroka i jedno od njegovih remek-dela. Posvećena je žrtvama petojunske eksplozije 1941. godine i predstavlja važan deo istorijskog nasleđa Smedereva. Smeštena je na Starom groblju, u blizini Crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Svaka arhitektura nosi sećanje na vreme u kome je nastala i na događaje iz tog vremena, to je prosto tako, ali ovaj primer arhitekture, pored sećanja, nosi i jaku emociju.
Za mene lično je emocija koju arhitektura prenosi, možda i bitnija od sećanja, jer nekoj građevini možemo pristupiti i bez saznanja o vremenu u kom je nastala, ali emocija nas neće obići, i tu emociju ćemo sa sobom i poneti.
Ako posetite ovaj spomenik, doživećete čitav spektar emocija, od velikog poštovanja, do nostalgije, sete, ali i jednog unutrašnjeg smirenja, i to je ono što arhitekturu i njenog kreatora čini zaista velikim.
Period obnove nakon Drugog svetskog rata doneo je potpuni arhitektonski preobražaj. Šta smatrate najvažnijim lekcijama tog perioda za današnje planiranje i gradnju?
Nakon eksplozije 5. juna 1941. godine, grad je gotovo u potpunosti bio razoren. U kasnijoj obnovi grada nakon eksplozije presudni uticaj je imao upravo Aleksandar Deroko, kako u oblikovanju identiteta grada tako i u urbanističkom razvoju grada.
Zapravo je on postavio temelj urbanog razvoja Smedereva. Bio je supervizor Urbanističkog plana za tadašnje Smederevo, koje je brojalo nekoliko hiljada stanovnika, a urbana matrica današnjeg Smedereva je nasleđe tog plana. Jedan od glavnih principa urbanog razvoja grada bilo je povezivanje grada i glavnog gradskog trga sa Smederevskom tvrđavom.
Danas se najveći njegov uticaj oseća upravo u kontaktnoj zoni između Tvrđave i centra grada, gde je i isprojektovao više desetina objekata. Njegova arhitektura je bila spoj elemenata tradicionalne arhitekture i poimanja modernog oblikovanja. Svi objekti Aleksandra Deroka su bili spratni, sa četiri do šest stambenih jedinica, povećanih prozorskih otvora, sa terasama okrenutim ka Tvrđavi, vrlo specifične završne obrade, sa izraženim strehama i krovovima u duhu narodne arhitekture, okruženi zelenilom, ili građeni u blizini gradskih parkova, a vrlo interesantno je to da su svi objekti bili okrenuti ka Tvrđavi.
Danas je sačuvano tridesetak njegovih objekata, i neki od njih su i danas u funkciji, i služe kao svojevrstan podsetnik na jednu humaniju i promišljeniju gradnju.
Njegova doslednost u povezivanju grada i Tvrđave, kako u gradskoj matrici, tako i u samom oblikovanju pojedinačnih objekata, pokazuje nam kako se nekada mislilo o gradu i o načinu na koji grad treba da bude povezan sa Tvrđavom. To su lekcije koje danas imamo tendenciju da zaboravljamo.
Industrija čelika i Železara oblikovale su ne samo ekonomiju već i prostor grada. Da li i kako industrijsko nasleđe može postati deo kulturnog i arhitektonskog identiteta budućeg Smedereva?
Da, smatram da može. Uz odgovarajuće strategije, volju i dovoljno sredstava, mislim da je moguće. Postoje brojni primeri u svetu, kao što je na primer elektrana Bankside Power Station u Londonu, koja je pretvorena u Tate Modern muzej moderne umetnosti.
Našim planskim dokumentima je i predviđena funkcionalna transformacija industrijskog nasleđa u nove zone turizma i uslužnih delatnosti. Ovo se posebno odnosi na kompleks Stare Železare, gde se predviđa potpuna transformacija iz mešovite industrijsko-servisne zone u zonu turizma, uslužnih delatnosti i sporta i rekreacije. Ovaj deo grada je posebno prepoznat kao područje sa velikim potencijalom za kreiranje jednog novog, lepšeg identiteta Smedereva.
Pre nekoliko godina sam, u saradnji sa profesorima sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu – prof. dr Urošem Radosavljevićem i prof. dr Biserkom Mitrović, radila na izradi Studije urbanog razvoja područja Stare Železare u Smederevu, gde smo između ostalog radili i na sagledavanju mogućnosti i davanju predloga za uključivanje industrijskog nasleđa u kulturni život grada.
To je tzv. urbana reciklaža, gde se zadržava postojeća fizička struktura objekata, u celosti ili delimično, prostori se adaptiraju i uvodi im se nova namena, a ovde konkretno, sadržaji poput galerija, ateljea, čitaonica, sportskih terena, raznih ugostiteljskih punktova, pa čak i specifičnih tipova stanovanja.
Smederevo ima poseban odnos sa rekom Dunav – i kroz istoriju, i kroz industriju, i kroz savremeni život. Kako vodeni saobraćaj i rečna infrastruktura oblikuju urbanistički identitet grada?
Iskreno, smatram da je ova tema zapostavljena trenutno u Smederevu. Vodeni saobraćaj i rečna infrastruktura postoje i koriste se, ali u svrhe teretnog rečnog saobraćaja. Postoje urbanistički planovi koji se bave temom uređenja priobalja i uvođenja turističkih sadržaja, pa samim tim i uključivanja u turističku ponudu grada , ali u realnosti, još je malo toga urađeno na ovom području.
Smederevo, kao grad koji izlazi na reku, bi moralo da oplemeni priobalni pojas. Postoji izuzetan turistički potencijal u ovoj oblasti, ali čini mi se da su svi planovi još uvek u nekoj početnoj fazi razvoja. Iskreno se nadam da će u budućnosti ovaj deo grada zaživeti, jer bi time oplemenio i značajno unapredio kako turističku ponudu samog grada, tako i kulturni život stanovnika. Mnogo ljudi nema priliku da vidi Smederevo sa reke, ali se nadam iskreno da će u budućnosti imati, i da će svi naši planovi zaživeti i u realnosti.
Koji su, po Vašem mišljenju, najveći izazovi u današnjem urbanističkom razvoju Smedereva – i gde vidite prilike za unapređenje?
Prilika za unapređenje ima svuda, ali smatram da je najveći izazov infrastruktura. Naime, ubrzanim rastom gradskog tkiva i povećavanjem broja stanovnika u gradu koji je prvobitno bio planiran za par desetina hiljada stanovnika, dešava se, kao i u većini gradova Srbije, da postojeća infrastruktura ne podržava ubrzani urbani rast grada, te samim tim dolazi do nekog vida prezasićenja u samom gradskom jezgru, a i šire.
U poslednjih par godina se susrećemo sa gužvama u saobraćaju, nedostatku parkinga, nedovoljnim kapacitetima komunalne infrastrukture da prihvati i podrži novu gradnju, koja je u Smederevu značajna. Drugim rečima, poslednjih godina se sve više gradi i sve je veća potražnja za stanovima, ali kapaciteti infrastrukture su ograničeni, pa dolazi do nesklada u tom smislu.
Takođe, Smederevo ima specifičnu morfologiju koja dodatno otežava povećanje kapaciteta i komunalne i saobraćajne infrastrukture. Tu je uvek naravno i ekonomski momenat, problemi nerešenog vlasništva i sl., ali grad se neminovno širi, tako da bi u budućnosti bilo neophodno naći neki vid rešenja i način za povećanje kapaciteta infrastrukture.
Koliko su u Smederevu prisutni savremeni trendovi arhitekture, poput održivosti, energetske efikasnosti i zelenih površina?
Kao i svuda u našoj zemlji, ekonomske prilike umnogome utiču na trendove u gradnji, kao i na primenu principa energetske efikasnosti i održivosti. Ono što mogu reći jeste da se u poslednjih par godina nazire promena svesti samih ljudi o važnosti ovog pitanja, ali je sve još uvek u početnim fazama. Smederevo, kao manja sredina, ne može u skorijoj budućnosti dostići nivo primene principa održivosti kao što je to slučaj sa većim gradovima, poput Beograda ili Novog Sada, ali mislim da smo definitivno na dobrom putu.
Koliko se razlikuju zahtevi i očekivanja klijenata u Smederevu u odnosu na veće gradove poput Beograda ili Novog Sada – da li su lokalne potrebe i vizije drugačije, i u kojoj meri to utiče na Vaš pristup projektovanju?
Mislim da konkretno sve zavisi od toga koja je namena objekta koji se gradi.
Ukoliko pričamo o objektima koji se grade u komercijalne svrhe, smatram da su zahtevi usko povezani sa finansijskim momentom, a očekivanja naravno uvek budu nešto veća, pa je svakako bitno prilagoditi pristup takvim zahtevima, napraviti kompromis ukoliko je neophodno, kako bi objekat imao zadovoljavajući funkcionalni i estetski momenat, a opet bio finansijski isplativ.
Pretpostavljam da je u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada situacija malo povoljnija u korist estetike, primene specifičnih materijala i sl., s obzirom na to da je bolji životni standard i kupovnu moć. Ako pričamo o individualnim objektima, gde klijent gradi objekat za sopstvene potrebe, smatram da su zahtevi i očekivanja isti kao i u bilo kom drugom gradu, i da nema razlike. Tada je naš cilj da uradimo najbolje što možemo na datoj lokaciji, da ispoštujemo želje i potrebe klijenata u najvećoj mogućoj meri, da primenimo sve principe energetske efikasnosti i održivosti, ali i da damo i neki lični pečat toj arhitekturi.
Kada biste morali da izdvojite jedan objekat ili prostor u Smederevu koji za Vas lično ima posebno značenje – koji bi to bio i zašto?
Definitivno bih izdvojila naselje Plavinac, kao predeo sa najlepšim pogledom na Dunav, i jednom potpuno drugačijom mikroklimom, sa uvek svežim i čistim vazduhom i pogledom koji se proteže čak do Vojvodine.
Vaš rad u okviru ArchiTeam SG studija uključuje različite projekte. Šta Vas trenutno najviše inspiriše?
Oduvek me inspiriše raznovrsnost i želja za novim iskustvima. Uostalom tako je i započet, prvo moj profesionalni put, a sada i put celog mog tima.
Svaki klijent je drugačiji, ima drugačije želje, potrebe, estetske vrednosti, a naš cilj je da svako od njih dobije jedinstven objekat usklađen sa njihovom vizijom.
Uvek se trudimo da želje klijenata pretočimo u jednu kvalitetnu funkcionalnu i estetsku celinu.
Smatram da arhitektura treba da oslikava kako samog projektanta, tako i vlasnika objekta, naravno kada pričamo o individualnoj gradnji. Kada pričamo o komercijalnim objektima tu su stvari malo drugačije, i čini mi se da je tu naš lični pečat vidljiviji.
U svakom slučaju, trudimo se da naši objekti ne liče mnogo jedan na drugi i mislim da je upravo to, ono po čemu se razlikujemo.
Takođe, uvek nam je posebno drago kada nešto projektujemo po prvi put, jer tada u stvari najviše učimo i razvijamo se kao projektanti. Kada radite nešto vama novo ili nepoznato, uvek se suočavate sa velikim izazovima, ali tada se i najviše razvijate kao stručnjak, te je ovaj momenat za nas jako bitan.
Novi projekti, raznovrsnost funkcija, formi, estetskih pravaca, i što više izazova, sve nam to daje veću inspiraciju i zadovoljstvo dok kreiramo naše projekte.
Kako danas izgleda savremeni klijent u Smederevu – sa svojim zahtevima, očekivanjima i nivoom informisanosti? Koliko se taj profil promenio u poslednjih deset godina i da li su klijenti danas edukovaniji i spremniji da razgovaraju o održivosti, komforu i kvalitetu prostora.
Mislim da se svest klijenata jeste promenila u odnosu na pre 10 godina. Savremeni klijenti su daleko više upućeni u temu održivosti nego ranijih godina, jer se dosta o tome i pisalo i govorilo, ali moram priznati da su u primeni još uvek samo segmenti održivosti, u smislu poštovanja principa energetske efikasnosti, održivost biodiverziteta, komfor, dok npr. reciklaža ili upravljanje resursima još uvek nije u fokusu klijenata.
Naravno, uvek ima onih klijenata koji su više upućeni u ovu temu i koji žele da primene što više principa održivosti, ali to su uglavnom pojedinci koji grade objekte za sopstvene potrebe, i najčešće je u pitanju individualna stambena gradnja.